Svi vidimo da se politička korektnost izvitoperila u nešto sasvim suprotno od početne ideje. Njenu senku, odnosno to u šta se pretvorila, danas kritikuju i homoseksualci, i Romi, i invalidi, i Jevreji…

Neke ideje, ma koliko dobre bile, nije moguće sprovesti u delo ako ih ne podrži dovoljan broj ljudi. Nekim idejama, s druge strane, ne pomaže ni opšti društveni konsenzus. Mada su, u svojoj suštini, pozitivne, progresivne ili čak genijalne, ima ideja koje se vremenom izvitopere, pretvore u nešto sasvim suprotno od početne vizije, u nešto nakaradno, kontraproduktivno.

Takva sudbina, čini se, mogla bi da zadesi i ideju o političkoj korektnosti, ideju koja već izvesno vreme „ne liči na sebe”, niti daje one rezultate kojima se društvo nadalo.

Čak i u onim najzabitijim delovima planete Zemlje danas ćete teško naći osobu koja invalida zove retardom, homoseksualca pederčinom, a Jevrejina pohlepnim cionističkim zlotvorom, a da pritom ne naiđe na žestoku osudu javnosti, ako ga policija već nije uhapsila u pola rečenice. Pa opet, politička korektnost kao ideja i ideal u poslednje vreme nailazi na sve glasnije kritike i sve veći broj protivnika, koji se, suprotno uvreženom mišljenju, ne regrutuju samo iz desno orijentisanih, radikalno nastrojenih organizacija. Političku korektnost, odnosno ono u šta se pretvorila, danas kritikuju i homoseksualci, i Romi, i invalidi, i Jevreji, gotovo u istoj meri kao i članovi opskurnih neonacističkih foruma, koji su spletom politički nekorektnih okolnosti našli svoje mesto na internetu.
Osim što običnom čoveku prirodno skoči pritisak kada neko počne da mu objašnjava da je zao i krajnje nekorektan ako Sonju Biserko, ne daj bože, nazove borcem, a ne borkinjom za ljudska prava, tri su osnovna razloga zbog kojih politička korektnost ozbiljno nervira sve veći broj građana.

Pod jedan, insistiranjem na trivijalnim izrazima često se skreće pažnja sa suštinskih problema, što lako možete proveriti sledeći put kada sretnete nekog domaćeg homoseksualca. Pitajte ga samo u kolikoj meri mu se život popravio od kada ga ne nazivaju pederom, već pripadnikom LGBT populacije, i sve će vam biti jasno.

Pod dva, baš kao u Orvelovim romanima, čini se da su neke društvene grupe jednakije od drugih (politički korektnije, zapravo), pošto se danas, zbog bezazlene Muhamedove karikature, na noge digne ceo muslimanski i dobar deo nemuslimanskog sveta, ali ista reakcija izostane kada se polugola i kvazi provokativna Madona „zakuca” za hrišćanski krst, glumeći valjda politički korektnog Isusa Hrista. O baljezganju Jelene Karleuše bolje i da ne govorimo…

I pod tri, mada ne i najmanje bitno, neretko se dešava da pojedinci, ili čitavi narodi, pokušaju da zloupotrebe političku korektnost u svrhu svoje „nedodirljivosti”, pa se tako nevladinim organizacijama u Srbiji ne može više uputiti nijedna kritika a da vas ne proglase za fašistu, ili reći nešto loše o Čedomiru Jovanoviću a da vas ne optuži za ubistvo Đinđića.

Politička korektnost je, mora se priznati, tokom prethodnih decenija marginalizovala raznorazne psihopate i budale (više u svetu nego kod nas, doduše), ali je takođe proizvela i niz novih problema i apsurdnih situacija s kojima se do sada nismo susretali. Ponekad se, čak i u ovoj i ovakvoj Srbiji, čini da je bolje biti homoseksualac u Beogradu nego malinar u Priboju, jer kada se prestoničkim gejevima ne dozvoli parada, Srbija maltene izvisi za kandidaturu, a kada se gladnom malinaru ne dozvoli protest, novinska agencija prenese kratku vest i na tome se priča manje-više završi.

Uprkos brojnim nesavršenostima „političkog bontona”, sociolog Vladimir Vuletić i dalje veruje da ova ideja može da se vrati na početni kolosek, mada se slaže sa ocenom da je stvar otišla malčice predaleko i da je nekim društvenim kategorijama sada dozvoljeno i ono što drugima nije, a sve pod plaštom navodne političke korektnosti.

– Izraz politička korektnost novijeg je datuma, ali zapravo postoji koliko i višepartijski sistem. Neka pravila ponašanja morala su da se uspostave i znalo se da neće biti dobro ako se baš svakome dozvoli da priča šta i kako hoće. Politička korektnost je vrlo širok pojam, ali se danas uglavnom odnosi na grupu izraza i naziva koji se ranije nisu koristili. Recimo, sada se kaže Rom umesto Ciganin, ili Afro-Amerikanac umesto crnčuga. Politička korektnost je nesumnjivo pozitivna ideja, ali se slažem da ima i neke nedostatke, odnosno da ima i onih koji je zloupotrebljavaju – kaže Vuletić za Pressmagazin.

Usled svojevrsnog „terora” političke korektnosti, danas se zaista teško može uputiti smislena kritika zvaničnom Izraelu bez rizika da završite na stubu srama kao osvedočeni antisemita ili Adolf Hitler lično, ali vam zato dlaka s glave neće faliti ako Srbe iz Kosovske Mitrovice nazovete najpoganijim izrazima. Ovakav neravnopravan status Vladimir Vuletić objašnjava nejednakom količinom društvene i političke moći kojom Jevreji i Srbi raspolažu, što je odnos koji će se u skorije vreme teško popraviti u našu korist.

– Oni koji imaju dovoljno moći da istaknu svoj problem, oni imaju i veću šansu da se u tom svakodnevnom govoru tretiraju na bolji način. One manje moćne grupe, s druge strane, još uvek su u drugom planu, pa se o njima ne govori na politički korektan način.

Neke grupe jesu privilegovanije, u to nema sumnje. Stepen pozitivne diskriminacije uvek je bio prisutan. Znate, nije isto uvrediti Jevrejina i uvrediti crnca, bar ne još. U slučaju Jevrejina, doduše, postoji jedna specifičnost, jer zaista nije bilo uobičajeno da toliki broj pripadnika jednog naroda strada u Drugom svetskom ratu, i ne samo u tom ratu već kroz čitavu istoriju. Oni su, uslovno rečeno, iskoristili tu nesrećnu poziciju, zbog koje su danas verovatno osetljiviji od drugih naroda – ističe Vulović.

Predrag Azdejković, urednik srpskog magazina za homoseksualce „Optimist”, jedan je od ovdašnjih homoseksualaca koji se, barem u neformalnom razgovoru, ne bi mnogo uvredio ukoliko biste ga nazvali pederom. Štaviše, oni koji su pratili njegov blog znaju da je Azdejković ujedno i osoba koja ne insistira previše na političkoj korektnosti, bar ne u onom obliku u kojem bi se to od jednog deklarisanog homoseksualca možda moglo očekivati. Tako je, vodeći svoj internet dnevnik, Azdejković često znao da i sam pređe granicu korektnosti, pa je pored legendarnog „intervjua” sa kozom Zelenkom, „ljubavnicom Ratka Mladića” („Ratko je ljubav mog života”, januar 2007), s vremena ne vreme na sličan način pisao i o članovima Srpske pravoslavne crkve, što vernicima SPC, naravno, nije bilo nimalo smešno. U izjavi za naš list Azdejković ističe da je politička korektnost dobar saveznik, ali loš gospodar, te da se vremenom izvitoperila u nešto sasvim suprotno od početne ideje.

– Sećam se slučaja kada je gej bloger Perez Hilton člana grupe „Blek ajd piz” nazvao „pederom”, što je izazvalo veliki skandal. Američka gej organizacija GLAAD zahtevala je da se Perez Hilton izvini gej populaciji jer je koristio reč „peder” kao uvredu. Na kraju smo dobili situaciju da se jedan gej izvinjava gej populaciji zbog uvrede, jer ga je na to naterala gej organizacija. I to je primer kako je politička korektnost izgubila svoj smisao jer je postala zao gospodar. Politička korektnost ima za cilj da štiti od vređanja i omalovažavanja pre svega ugroženih manjina, i u tome je ona dobar saveznik, ali je potrebno odrediti gde je ta granica. Ona bi trebalo da bude isto kao i između istine i laži. Politička korektnost treba da štiti od širenja laži i uvreda, ali nikako ne sme da bude izgovor da se neke istine prećute jer nije politički korektno izreći ih – smatra naš sagovornik.
Azdejković takođe smatra da insistiranje na politički korektnom govoru često može biti kontraproduktivno jer se na taj način skreće pažnja sa daleko bitnijih, zapravo suštinskih problema s kojima se neka društvena grupa suočava.

– Zbog toga što je pre neki dan bio Dan žena, uzeću kao primer prava žena. Politički je korektno da zanimanja izgovaramo u ženskom rodu kada je u pitanju žena, bez obzira koliko je to rogobatno i koliko nam para uši. I to je u redu. Ali, u poređenju sa drugim problemima koje žene imaju, to pitanje postaje apsolutno trivijalno. Zato imamo situaciju da nas je politička korektnost naterala da koristimo reči sutkinja, biološkinja, psihološkinja, vojnikinja, a zamaglila činjenicu da ta biološkinja trpi porodično nasilje, da psihološkinja zarađuje manje od muških kolega, da vojnikinja nikad neće biti ravnopravna sa muškim vojnikom… I dok gej populacija raspravlja da li je reč „peder” uvredljiva ili nije, nas mrze, biju, maltretiraju i vređaju na mnogo gore načine. Politička korektnost će naterati one koji nas mrze da nas mrze u sebi. Tiho, ali će nas i dalje mrzeti. Mi ćemo zbog te tišine živeti u iluziji da je sve u redu. Ja to ne želim. Želim istinu, kakva god da je, želim da znam na čemu sam – poručuje Azdejković.

Srbi možda ne vole gejeve, ali zato vole Rome, verovatno i više nego mnogi drugi evropski narodi. Neki od najboljih srpskih filmova za temu su imali upravo romsku zajednicu, a o romskim muzičarima i da ne govorimo, imajući u vidu da Šaban Bajramović, ili recimo Boban Marković, uživaju poseban status kod ovdašnjih ljubitelja trube i takozvanog ciganskog bluza. Međutim, kada bi neko sa strane merio količinu simpatija koje Srbi gaje prema Romima samo na osnovu imena kojim ih nazivaju, stekao bi utisak da naše društvo patološki ne podnosi svoje za nijansu tamnije sugrađane. Jer Srbi, kao što znamo, Rome uglavnom nazivaju Ciganima, što se kosi sa osnovnim postulatima političke korektnosti. Druga je stvar što velika većina ovdašnjih Roma sama sebe takođe naziva Ciganima, baš kao što i tamnoputi američki reperi sebe nazivaju „nigerima”, bez obzira što je ovaj termin postao valjda najuvredljivija moguća reč na engleskom jeziku.

– Ne mogu da kažem da se ljutim kada me neko nazove Ciganinom, ali bih radije da me nazovu Romom – kaže za Pressmagazin Jovan Damjanović, narodni poslanik i predsednik Demokratske levice Roma. – Uostalom, i Bošnjake smo nekad zvali muslimani, pa smo sada naučili da ih zovemo Bošnjaci. Mi smo na kongresu u Londonu 1971. godine doneli odluku da ne želimo više da nas nazivaju Ciganima jer je ta reč pežorativnog karaktera, znači „prljav” ili „nedodirljiv”. Mi jesmo siromašna nacija, najsiromašnija na svetu, ali mislim da nismo „prljava” nacija. Ali, ponavljam, ako neko hoće da me nazove Ciganinom, neka mu bude, nemam ništa protiv.
O tome da li su Srbi politički korektni prema Romima može se naravno raspravljati u nedogled, ali bi taj dijalog izgubio na značaju čim bi se uporedio status koji Romi imaju u našoj zemlji sa statusom koji uživaju u, na primer, državi Francuskoj. Kada Nikola Sarkozi ruši romska naselja u okolini Pariza, nesrećni stanovnici francuske verzije „karton sitija” ujedno bivaju proterani iz te zemlje. Kada pak Dragan Đilas učini isto ispod Gazele, naši Romi ipak ne završe deportovani, već im se obezbedi smeštaj koji je kudikamo bolji od onog iz kojeg su isterani.

Postavlja se takođe i pitanje ko je zapravo rasistički nastrojen prema Romima, da li oni koji ih nazivaju Ciganima, ili oni koji ih uzimaju u odbranu, navodno zabrinuti za njihov položaj u društvu. Pojedine nevladine organizacije, naime, u svom insistiranju na integraciji romske zajednice često zaboravljaju da ovaj narod ima i svoje običaje, životnu filozofiju i pravila ponašanja, te da se prema njima ne bi trebalo odnositi kao prema mentalno ograničenim osobama koje nisu u stanju da same shvate šta je u njihovom najboljem interesu. Takvim „dobronamernim” organizacijama naš sagovornik Jovan Damjanović poručuje da probleme Roma ostave Romima jer je na njima da ih rešavaju.
– Naša država ima najbolji tretman prema romskoj zajednici. Nijedna država u regionu, a mislim i u Evropi, još nije donela zakon protiv diskriminacije Roma, kao što je to učinila Srbija. Radi se na zapošljavanju Roma, ulaže se novac u ozbiljne projekte, Romi se integrišu u zajednicu, u školski sistem. S druge strane, moramo i mi da učinimo nešto, da dajemo predloge, da se ponašamo onako kako država od nas očekuje. Što se nevladinih organizacija tiče, hvala svakoj koja je nešto pomogla, a ovim drugima… Znate šta, mislim da rešavanje romskih problema treba prepustiti Romima. Mi ne želimo da nam se nešto daje, da neko drugi brine o nama kao da smo mi za to nesposobni. Mi hoćemo samo da nam se omogući da zarađujemo, da uplaćujemo socijalno, da normalno živimo. Da se integrišemo u društvo kao i svi ostali građani, da uradimo to sami, a ne da nas neko drugi integriše kako misli da treba – naglašava naš sagovornik.

Ideja političke korektnosti dovoljno je kompromitovana već samim apsurdima koje svakodnevno „proizvodi”, ali kada ta ideja postane fatalna, kao što se to u prošlosti dešavalo, neminovno se nameću pitanja gde treba povući granicu i koliko političke korektnosti ovo nesavršeno, sukobljeno i nadasve problematično društvo u ovom trenutku može da podnese. Novembra 2009. godine, na primer, američki vojni psihijatar muslimanske veroispovesti Nidal Malik Hasan ubio je u teksaskoj vojnoj bazi „Fort Hud” 13 ljudi i ranio još 29, što se smatra najvećim terorističkim napadom na američkom tlu od famoznog 11. septembra 2001. godine.

Ono što je, međutim, izazvalo još veći šok u američkoj javnosti jesu rezultati istrage koji su pokazali da je komanda „Fort Huda” bila upoznata sa Nidalovim stavovima i antiameričkom retorikom, kao i da je znala za njegove kontakte sa radikalnim muslimanskim imamima koji su otvoreno pozivali na nasilje i terorizam. Uprkos tim saznanjima, kako se kasnije ispostavilo, komanda pomenute vojne baze nije preduzela nikakve korake jer se plašila da bi preventivno hapšenje Nidala moglo da ostavi pogrešan utisak, odnosno da bi neko eventualno mogao da posumnja da je u pitanju rasna diskriminacija (Hasanovi roditelji su Palestinci koji su u SAD stigli sa Zapadne obale). Drugim rečima, slepo insistiranje na političkoj korektnosti u ovom slučaju imalo je fatalne posledice, a činjenica da će Hasan, ukoliko se dokaže da je kriv, biti osuđen na smrtnu kaznu, slaba je uteha porodicama vojnika koji su izgubili svoje najbliže.
U Srbiji se, s druge strane, sa (zlo)upotrebom političke korektnosti otišlo i korak dalje, naravno u pogrešnom smeru, pa se tako već izvesno vreme obraća pažnja i na tanana osećanja ovdašnjih kriminalaca, kako se oni slučajno ne bi uvredili. Ubijena Dada Vujasinović, „poslednja velika zvezda našeg novinarstva” (B. Tirnanić), svojevremeno je, nakon serije likvidacija u beogradskom podzemlju, imala herca da pozove Željka Ražnatovića Arkana i upita ga „ko je sledeći”, a zatim i da objavi njegov nedvosmisleni odgovor: „Napiši slobodno da si sledeća ti.” Danas se, međutim, ljudi Arkanovog kova nazivaju „kontroverznim biznismenima”, uprkos tome što pola Srbije zna ko su, šta su i odakle im taj prvi milion. S tim u vezi, čovek ne može a da se ne zapita šta je sledeće: hoćemo li možda u nekom momentu i osvedočene huligane početi da nazivamo „kontroverznim navijačima”, jer, eto, nijedna od XY podnetih krivičnih prijava još nije dobila sudski epilog?!

Aleksa Jovanović