Borba: Kampanja o kojoj marketinški stručnjaci mogu samo da sanjaju

Piše: Predrag M. Azdejković

Beogradska policija je u decembru 2007. godine uhapsila Uroša Mišića, koji je tada imao 19 godina, zbog napada na policajca na utakmici Crvena Zvezda – Hajduk iz Kule. On je identifikovan na snimku nereda na toj utakmici, na kojem se vidi kako upaljenom bakljom udara policajca u civilu Nebojšu Trajkovića i pokušava da mu je stavi u usta. Mišić je na glavi imao sivu kapuljaču, ali je policija nakon uveličavanja snimka uspela da ga prepozna. On je od ranije poznat po vandalizmu na utakmicama, što je pomoglo njegovom hapšenju. Nebojši Trajkoviću je tom prilikom naneo teške telesne povrede lica i leđa. Policija je u krivičnoj prijavi protiv Mišića navela da je reč o pokušaju ubistva.

Na početku suđenja pred sudskim većem Okružnog suda u Beogradu u junu 2008. godine optuženi je negirao navode iz optužnice i ispričao da je mislio da je policajac Trajković navijač „Partizana“ koji je zalutao na severnu tribinu i to u toku utakmice Crvena Zvezda – Hajduk. Takođe je naveo da nikada nije pokušao da mu gurne baklju u usta niti da ga ubije i da mu je istinski žao što je udario policajca. Mišić je pred većem rekao i da mu je žao roditelja i da oni sve ovo teško proživljavaju i da mu je žao što nije išao na matursko veče. Nakon tih reči njegove majka i školske drugarice koje su došle na suđenje su zaplakale.

Posle dvočasovne pauze, zbog lažne dojave da je u Palati pravde postavljena bomba, pred sudom se pojavio oštećeni Nebojša Trajković. On je ispričao da je tog dana došao po zadatku, na „sever“ sa kolegama, u civilu i da mu je u jednom trenutku prišao Mišić i uz psovke mu rekao: „Gde ćeš žandare, pratimo te već satima“. Posle toga ga je šutnuo u genitalije i pesnicom u glavu, vukli ga, čupali i cepali mu majicu, da bi Mišić u jednom momentu počeo da ga prži bakljom rečima: „Hoćeš baklju, evo ti baklja“. Po njegovim rečima on je tada izvadio pištolj, ali je odlučio da ipak ne puca. Uspeo je da pobegne i preskoči ogradu tribine, pri čemu su mu se u ruku zabijali šiljci koji se nalaze na vrhu.
Sudsko veće je u septembru 2008. godine ocenilo da je napad na Trajkovića predstavljao „linč službenog lice“, a Urošu Mišiću je izrečena zatvorska kazna u trajanju od deset godina za pokušaj ubistva. Sudija Velimir Lazović je ocenio da postoje dokazi i snimci koji pokazuju da je Mišić pokušao ubistvo i da je Trajkoviću gurao upaljenu baklju pod jaknu i pokušao da mu je stavi u usta. Onog trenutka kada je sudija izrekao kaznu od deset godina zatvora, Mišićevi drugovi su napustili sudnicu uz psovke, glasno negodovanje i pretnje sudiji, zbog čega su privedeni u policijsku stanicu. Ispred suda se tog dana mogao videti grafit „Sloboda za Uroša“, koji će samo nekoliko dana nakon izricanja presude biti zamenjen grafitom „Pravda za Uroša“, koji je danas vidljiv na skoro svakom zidu u Srbiji.

Pretnje sudiji nastavile su da stižu sa stadionskih tribina, gde je okačen veliki transparent na kome je pisalo: „Lazoviću, stićiće te pravda koju deliš!“. Ali to nije bio jedini incident na stadionima i na kraju su se navijačima pridružili i fudbaleri Crvene zvezde koji su pružili podršku osuđenom huliganu, tako što su se na jednoj utakmici pojavili sa majicama na kojima je pisalo „Pravda za Uroša“. Zbog toga su klub i igrači novčano kažnjeni sa ukupno 2 miliona dinara. Tadašnji predsednik FK Crvena Zvezda Den Tana je izjavio da su navijači Zvezde pretili da će zapaliti stadion ako igračima bude zabranjeno da na teren izađu s majicama na kojima piše „Pravda za Uroša“. Uprava kluba se ogradila od pomenutog događaja i izjavila da niko iz uprave nije odobrio da fudbaleri izađu na teren u tim majicama. Zvezda je takođe bila kažnjena zbog transparenata „Pravda za Uroša“ njenih navijača na kup utakmici sa Radničkim u Nišu. Zbog grafita „Pravda za Uroša“, kojima je ižvrljana cela Srbija i tako pričinjena više milionska šteta, još uvek niko nije kažnjen.

Posle kratkog vremena ova agresivna kampanja uspela je da od Uroša Mišića stvori medijsku zvezdu i žrtvu represivnog sistema, a slogan „Pravda za Uroša“ je postao jedan od najprepoznatljivijih. Ova kampanja iza koje ne stoji nijedna velika marketinška kuća, niti veliki budžet uspela je da uradi ono o čemu svi marketing stručnjaci samo sanjaju.

– Slogan je dobar, ali je proizvod pogrešan, odnosno, to bi mogao da bude dobar slogan ali za neki drugi proizvod, za nekog drugog i za neku drugu situaciju. To je kao kad biste za Koka-kolu smislili slogan „najzdravije za vaše dete“. Drugo, slogan je dobar osim što ne govori istinu. A da ne govori istinu vidimo po tome što se za Uroša u suštini ne traži pravda, nego naprotiv – nepravda. Jer, onima koji tu kampanju realizuju, nije cilj pravedna kazna za ono što je taj Uroš učinio, već oslobađajuća presuda, a ona bi zapravo bila nepravda, smatra stručnjakinja za marketing Nadežda Milenković.

– No, ovaj paradoks nije slučajan i nije posledica neznanja. Naprotiv. Oni koji su slogan smislili imali su želju da nam zapravo saopšte kako je nepravedno biti kažnjen za nanošenje teških povreda nekome. Kad kažem “nekome”, mislim na određene ljude i grupe ljudi koje je, po njima, dozvoljeno povređivati, a bogami i ubijati. U “slučaju Uroš”, to je policajac, ali je podjednako mogao biti bilo ko od prokaženih – a to su pripadnici nacionalnih i seksualnih manjina, predstavnici nevladinih organizacija ili stranih ambasada itd. I to nas dovodi do mnogo pogubnijeg marketinga, marketinga sa najvišeg nivoa. Jer, taj stav da je, ako ne baš legalno, a ono makar legitimno povrediti one koje političari proglase nepodesnima – intenzivno je promovisan skoro dve decenije. “Pravda za Uroša” je samo logična posledica toliko dugog promovisanja jednog stava da su zločini dozvoljeni ako ih čine “naši” jer naši ih čine za “našu stvar”, ističe Milenković.

– Ovo jeste možda najvidljivija kampanja ali samo zato što je ima maltene na svakom koraku, a to je zasluga aktivista sa sprejevima. I uspešna je utoliko što sad skoro svako zna ime te osobe. I to vam govori da je grafitiranje kao oblik gerila marketinga dobar način da postignete poznatost. I reč “kviz” je nastala tako što su se dva dokona gospodina opkladila pa je jedan od njih po celom Londonu ispisao izmišljenu reč “kviz” i uskoro su se svi pitali šta ta reč znači. Dakle, zahvaljujući kampanji svi znamo da se optuženi zove Uroš. Nažalost, gotovo niko ne zna kako se zove policajac kojeg je Uroš doveo u smrtnu opasnost i u tom smislu kampanja je postigla cilj. Žrtva je anonimna i gotovo zaboravljena kao i sam zločin tako da verovatno mnogima i izgleda nepravedno da Uroš bude u zatvoru. Nadam se samo da sudije ipak ne podležu tom uticaju, ističe Nadežda Milenković.

Ova kampanja ne bi bila ono što jeste da se veliki broj mladih ljudi nije regrutovao u odbrani nasilja. Ona prevazilazi samog Mišića i u stvari je kampanja za odbranu huliganizma, jer ako danas padne Mišić sutra će doći red na druge huligane, što se nikako ne sme dozvoliti i zato ova kampanja ima ovakav intenzitet. Često se po navijačkim forumima moglo pročitati: „U odbranu Uroša Mišića, jer je on jedan od nas“. Ovde na scenu stupa pripadnost jednom kolektivu i odbrani pripadnika tog kolektiva po svaku cenu, bez obzira kakav je zločin počinio, što je rasprostranjena srpska boljka.

Slični metod se primenjuje i u odbrani srpskih ratnih zločinaca. Oni se brane samo zato što pripadaju istom kolektivu i što su vršili zločine nad onima koji su takvo postupanje i zaslužili. Uroš Mišić je izvršio zločin nad policajcem, najvećim neprijateljem navijača, koji takvu sudbinu, kako kažu navijački forumi i zaslužuje. Naravno, veoma je komplikovano izgraditi svoje mišljenje o ovakvom slučaju, jer ni jedna strana nije savršena. Srpska policija vuče rep iz devedesetih koji nije odstranila i brutalnost joj nije stran pojam. Da se ne lažemo, to je još uvek ona ista policija koja je brutalno tukla građane tokom devedesetih, ali se danas kao radi na njenom reformisanju uz pomoć ministra Dačića! S druge strane imamo huligane koji su se na tribinama brutalno tukli između sebe i s policijom, ponekad i ubijali, učestvovali u paravojnim formacijama tokom devedesetih ili bili deo kriminalnih grupa, a danas su snažan politički činilac u društvu. Ali ovde nije u pitanju da li se staviti na stranu policije ili huligana, već da li se staviti na stranu nasilja ili protiv njega. Ova kampanja čini da većina počinje da se stavlja na stranu nasilja i nasilnika smatra žrtvom. Ali u kakvom mi to onda društvu živimo?

– U nas je moralna kriza najdublja. Prethodila je sveopštem rasulu. Štaviše, ona je to rasulo podsticala i omogućavala. U svojoj metastazi postala je prepreka u ostvarivanju društvenih promena i civilnog oblika života. Nezamisliv je moralni način života bez saznanja o tome šta je dobro, a šta zlo. Čovekova biografija je jednačina sa više nepoznatih. To je razlog što njegovom kamufliranju nema kraja. Nema kraja ni njegovim prevarama. Bez nastojanja da shvati sebe teško će shvatiti i druge. Kad ga više određuju iluzije nego realna percepcija sveta, on teško može shvati i sebe i druge. Tada se ne može identifikovati sa svojim moralnim osećanjem. Zbog nesavladanih iluzija nemoguće je procenjivati rastojanje između onoga što misli da jeste i onoga što jeste. Kad u čoveku utrne empatija (saosećanje) nema smisla pitati se o njegovom osećanju krivice. Njemu je nepoznanica nečista savest. Empatija se smatra emocionalnom nepismenošću. Nulta tačka morala svojstvo je opasnih ljudi. Takvih je najviše u državi u kojoj vlada nered, bezakonje i korupcija. A danas kad svetska kriza dobija formu masovne histerije, ljudi postaju ekstremno dezorjentisani. Napetost, nemir, nervoza i strah vode ih u opasnu apatiju koja blokira njihovu životnu energiju i lišava ih sposobnosti da razlikuju ispravno od neispravnog, smatra sociolog Ratko Božović.

– Nema opravdanja za sebičnost i mržnju, ali nema smisla zaboraviti da su u vreme naše nedavne ubrzane i tragične istorije njeni protagonisti svoj identitet gradili na mržnji i destrukciji. Ipak podsticajna je uvek misao iz Jevanđelja po Mateju: „Sve što hoćete da ljudi vama čine, činite i vi njima“. To bi bila suština moralne inteligencije u kojoj bi se i sa društvenog i individualnog stanovišta razlikovalo ispravno od spornog, poželjno od nepoželjnog. Strogo suditi o moralnom ponašanju drugih, a prema sebi biti popustljiv i nekritičan nema nikakvog smisla. Ko hoće da ocenjuje bilo čije moralno ponašanje, mora najpre biti strog prema sebi samom. Čovek se uči moralu u tišini, u suočavanju sa sobom. U intimi osame, on će oblikovati svoj “etički kodeks“.Vapaji moralista za moralnim životom idealizovane prošlosti deluju gotovo farsično. Govori se i o “obnovi morala”. U tome ima ne malo naivnosti, tim pre što živimo u vremenu pomračenja morala, u postmoralističkom dobu, zaključuje Božović.

Prvostepena presuda Okružnog suda u Beogradu kojom je Uroš Mišić osuđen na deset godina zatvora oborena je pred Vrhovnim sudom Srbije, koje je rešenjem od 3. marta 2009. godine slučaj vratio prvostepenom sudu. Krajem aprila počelo je ponovno suđenje, na kome je optuženi ponovio da se iskreno kaje. Interesantno je da su se na presudu od deset godina zatvorske kazne žalile obe strane. Tužilaštvo je u žalbi predložilo dužu zatvorsku kaznu, ocenivši da je deset godina zatvora blaga kazna, posebno imajući u vidu odluke u takvim slučajevima u zemljama EU, dok se odbrana žalila na visinu kazne. Ali, da li se kampanja „Pravda za Uroša“ može smatrati pritiskom na sudstvo?

– Negde se zapatilo, a ja ni sama ne znam ni kako ni zašto da je svaki komentar sudskih odluka ili sudstva kao takvog, pritisak na sudstvo, pa čak postoji i tako neka glupa formulacija u zakonu o sudijama, kaže pravnica Biljana Kovačević Vučo.

– Tek u ime nezavisnosti sudstva primilo se da sudske odluke i suđenja koja su u toku ne smeju da se komentarišu i da treba pustiti sud da sudi. To bi čak moglo da bude i donekle prihvaćeno u sistemima gde je dokazana nezavisnost sudske vlasti i gde je korupcija u sudstvu izuzetak koga se svi stide. U Srbiji gde je pravosuđe do te mere ispolitizovano i gde su sudije izabrane po partijskim kvotama i ključu, ovakav zahtev zapravo je antirazvojni i antidemokratski. Dakle, ja sam kao pravnica pristalica stalnog i legitimnog pritiska na sudstvo u kriminalizovanoj državi u kojoj nijedna institucija ne igra onu ulogu koja joj je u državi i društvu namenjena, a naročito u vezanom i zavisnom sudstvu u kome se politički osetljivi slučajevi puštaju da zastare, a odluke za ratne zločine ukidaju na Vrhovnom sudu, dodaje Kovačević Vučo.

– Što se tiče pritiska sa stanovišta vrednosti i pravičnosti može da bude legitimno i nelegitimno. Ukoliko branite ubicu smatrajući da to što je ubio nekoga ili ga osakatio ne samo u redu, nego da s tim treba i žešće i energičnije nastaviti, onda, po meni, ne samo dato nije legitimno nego ima i elemenata krivičnog dela. Međutim, ako pravite pritisak tako što ukazujete da je sud nepravičan i da je politički vodio spor i ukoliko imate i indikatore koji to pokazuje onda to ne samo da je u redu, nego i potrebno u svakom normalnom društvu. Ti indikatori su manje vise poznati svima onima koji prate suđenje i oni ih koriste prilikom posmatranja suđenja, smatra Kovačević Vučo.

– E sad, što se tiče Uroša, slažem se da je to jedna od najuspešnijih kampanja, ali to naravno ne znači da je taj pritisak vrednosno dobar. Ovde su huligani, koristeći mehanizme zaštite ljudskih prava, odbranili svoje pravo da kao huligani ili navijači na utakmicama ostvaruju svoje pravo na nasilje. „Pravda za Uroša“ je parola istog ranga kao i „Nož, žica, Srebrenica“, samo što je Uroš žrtva pandura, koji su sami po sebi gadovi koji guše prava huligana da pale, ubijaju i razbijaju, a Muslimani mudžahedini koji onemogućavaju Srbima da rade šta hoće… Grubo je poređenje ali je slična situacija. U oba slučaja propaganda je vrhunska i obe brane pravo na nekažnjivost u izvršavanju zločina. Treba da budu kažnjeni, ali ne zbog pritiska na sud, nego zbog podsticanje na nasilje, zaključuje Biljana Kovačević Vučo.
Novo suđenje je u toku, a Srbija je ponovo stala na stranu nasilnika. Oni koji brane Uroša Mišića napominju da je on nečiji sin, da je mlad i da mu se ne treba upropastiti život, zaboravljajući da je Mišić sam odgovoran za svoje postupke i da je policajac Nebojša Trajković nečiji otac i suprugu i da mu je taj nečiji sin upropastio život. Trajković je više od godinu dana bio na lečenju i ostale su velike fizičke i psihičke posledice. Ali ono što mnogo više zabrinjava jesu hiljade mladih ljudi koju su se ponovo udružili u odbrani nasilnika i huligana. Grupa „Pravda za Uroša“ na Facebooku ima preko 30 hiljada članova. Često se napominje da su mladi apolitični i teško ih je motivisati za društveno delovanje, ali ova kampanja pokazuje suprotno. Mladi su politični i  spremni na društveno delovanje, ali je apsolutno zastrašujuće da ih nasilje i odbrana nasilja na to motiviše. Tužno je da progresivne ideje koje donose dobro društvu ne mogu da okupe tako veliki broj pristalica, dok zle i nasilne ideje to mogu. Zapravo kampanja „Pravda za Uroša“ i njen intenzitet jesu pokazatelj koliko je naše društvo trulo i to treba da nas plaši.

Pravda za Nebojšu Trajkovića

Ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić je u aprilu ove godine ocenio da je policajac Nebojša Trajković zaslužio orden.

“Svestan da može da izgubi život, rizikovao je i bacio službeni pištolj da ne bi ugrozio tuđi život”, rekao je Dačić za glasilo MUP-a “Policajac danas”.

Dačić je istakao i da će MUP “pomoći svima koji su nastradali ili su povređeni pri obavljanju službene dužnosti, ali i njihovim porodicama”.

Dačić je rekao da MUP pokušava da pomogne Trajkoviću i u rešavanju stambenog pitanja naglašavajući da on nije jedini primer, ali je drastičan primer.

Vazelin za Uroša

Kampanja „Pravda za Uroša“ je naišla i na oštru kritiku, kao što su bile anti-kampanje „Vazelin za Uroša“ i „Prada za Uroša“. Nažalost, pojedini domaći mediji su ih okarakterisali kao neukusne, jer ismevaju sudbinu jednog mladog čoveka koji čami u zatvoru. Takva reakcija je samo pokazatelj uspeha kampanje „Pravda za Uroša“, jer je samo potvrđuju rezultat da se Uroš Mišić počeo smatrati nevinom žrtvom.