All posts tagged “2009”

Borba: Nerealno skoro organizovanje nove „Povorke ponosa“

Skup protiv nasilja koji je održan u Beogradu u organizaciji podmladaka stranaka bio je posećen, dok je na onom koji se održavao dan kasnije u Pionirskom parku bilo jedva dvesta ljudi. To je pokazalo da su građani želeli da pokažu stid i osećanje krivice u jednom, konkretnom, slučaju a ne protivljenje nasilju uopšte

Iako su građani Beograda nedavno pokazali da se protive nasilju, a britanski ambasador Stiven Vordsvort sugerisao da bi bilo dobro da se uskoro u Beogradu organizuje “nova” gej parada, LGBT zajednica nema takve planove jer smatra da se ništa suštinski ne može promeniti za samo nekoliko nedelja.

Vordsvort je, zadovoljan opštom osudom nasilja u Srbiji, nakon smrti pretučenog francuskog navijača Brisa Tatona, predložio da se se razmotri održavanje “Povorke ponosa” već za nekoliko nedelja.

“Sve što je potrebno da zlo trijumfuje jeste da dobri ljudi ne preduzmu ništa. Zbog toga je bilo veoma bitno da hiljade ljudi javno odbace ekstremizam”, napisao je nedavno na svom blogu Vordsvort.

Predstavnici LGBT organizacija, međutim, ocenjuju da društvo u Srbiji još nije pokazalo otpor prema nasilju u svim oblicima i tvrde da su nedavni skupovi pokazali samo stid i osećanje krivice zbog jednog slučaja.

“Održavanje ‘Povorke ponosa’ za nekoliko nedelja nije realno jer je skup protiv nasilja koji je održan u Beogradu u organizaciji podmladaka stranaka bio posećen, dok je na onom koji se održavao dan kasnije u Pionirskom parku bilo jedva dvesta ljudi. To je jasno pokazalo da su građani želeli da pokažu stid i osećanje krivice, hteli su da operu ruke od svega u jednom konkretnom slučaju”, kaže za “Borbu” Boban Stojanović iz Kvirije.

On dodaje da gej parada nije sama sebi cilj već ozbiljan proces u kojem ceo LGBT pokret treba da učestvuje. Puko “odrađivanje” parade, smatra on, nema nikakvog smisla.

“Bolje je tako nešto ostaviti za sledeću godinu kada gej lezbejska zajednica bude spremna, da bi se sve odradilo kako treba i stvorili slovi za redovno godišnje održavanje parade”, kaže Stojanović.

Da glas građana protiv nasilja ne pokazuje realnu sliku, kada je reč o „Povorci ponosa”, smatra i Dragana Vučković iz Labrisa. Ona kaže da Labris pozdravlja sve što je država od 20. septembra do danas uradila da bi se nasilje smanjilo, ali da još nedostaje jasna politička podrška za Povorku ponosa.

“Parada treba da nosi jednu jasnu političku izjavu i poruku, a tako nešto još u Srbiji nije izvodljivo, ne posle samo nekoliko nedelja od otkazivanja prošle”, rekla je Vučkovićeva.

Predrag Azdejković iz Gej lezbijskog info centra tvrdi za “Borbu”da su Beograđani do sada jasno osudili isključivo nasilje protiv Brisa Tatona, a ne uz to i prema gej populaciji. On podseća da u vreme održavanja skupova protiv nasilja ni u medijima nije bilo reči o tome da su gej lezbejske organizacije, između ostalih, inicirale šetnju protiv nasilja koja je održana u Beogradu.

“Demokratska omladina je čak zamolila naše aktiviste da u šetnju i na skup ne donose zastave duginih boja. Lazar Pavlović iz Gej strejt alijanse održao je i govor na skupu protiv nasilja, a mediji u Srbiji to čak nisu ni preneli. Cela šetnja koja je bila zamišljena kao protest protiv nasilja uopšte i koja je osim smrću Francuza bila inspirisana i zabranom Povorke ponosa, pretvorila se u nešto sasvim drugo. Od dva događaja izabran je onaj koji je za većinu bio značajniji, na taj način smo samo oprali ruke pred svetom”, kaže za “Borbu” Azdejković .

On navodi da je uveren da je gej parada u Beogradu još nemoguća kao i da je siguran da se na tom skupu ne bi pojavilo ni 10 odsto onih koji su se deklarisali kao borci protiv nasilja i učestvovali u nedavnoj šetnji.

Da su sada, posle reči, na redu dela podseća Boris Milićević iz Gej strejt alijanse. “Ono što smo videli jeste jaka politička poruka da je država protiv nasilja ali istinska rešenost da se nasilje spreči je ozbiljna akcija policije, tužilaštva i sudova da se uhapse i osude svi oni koji vrše nasilje, ne isključujemo novu paradu ponosa, ali to je za LGBT zajednicu i za celokupno društvo mnogo važnije”, rekao je za “Borbu” Milićević.

Policija dobro zna i može da obezbedi „Povorku ponosa”

Zoran Dragišić, profesor Fakulteta za bezbednost, tvrdi za “Borbu” da je, ukoliko država zaista želi da dozvoli gej paradu, sada moguće garantovati bezbednost učesnicima. Povorku ponosa moguće je organizovati u ovom trenutku jer su građani jasno pokazali da su protiv nasilja, a kada bi država punim kapacitetom ušla u pripremu tog skupa, sa stanovišta bezbednosti, ne bi bilo problema, smatra on. “Ne sećam se da je vlast ikada za bilo šta dobila veću podršku građana od ove koju ima za borbu porotiv nasilja. Policija vrlo dobro zna kako da obezbedi takav skup. Kada bi to uradila kako treba i punim kapacitetom sve bi proteklo u najboljem redu”, objašnjava Dragišić, koji je učestvovao u projektu procene bezbednosti nedavno otkazane „Povorke ponosa”.

Predlog britanskog ambasadora

Ambasador Velike Britanije u Srbiji Stiven Vordsvort predložio je da se ponovo razmotri pitanje održavanja „Povorke ponosa” u Beogradu. On je ocenio da bi svet video da ekstremisti ne govore u ime Srbije kada bi “neki od lidera i nekoliko hiljada građana koji su izašli na ulice da izraze nezadovoljstvo zbog smrti Brisa Tatona bili spremni da prošetaju u ‘Povorci ponosa’”. On je u svom blogu na sajtu B92 izneo mišljenje da bi o organizovanju Povorke ponosa moglo da se razgovara za nekoliko nedelja, istakavši da ova pitanja čine osnovu “evropskih vrednosti”. “Najbolja zaštita za ljude koji se razlikuju po rasi, veroispovesti, seksualnoj orijentaciji ili nekom drugom osnovu nije policijski kordon, već spremnost ostalih građana da ih podrže, bez obzira na razlike, i da tako pokažu da smo svi građani, koji imaju jednako pravo na poštovanje, dostojanstvo i slobodu”, napisao je britanski ambasador.

Bojana Škrnjić

Borba: Ultranacionalisi se bore za mesto predvodnika

Predsednik Gej lezbejskog info centra Predrag Azdejković ponovo je upozorio da se u Srbiji vodi kampanja protiv gej organizacija kako bi se diskreditovala predstojeća manifestacija Povorka ponosa.

Naime, predsednik desničarskog pokreta “Naši” Ivan Ivanović saopštio je elektronskom poštom kako ga je urednik sajta GEJ EHO i aktivista homoseksualne organizacije Kvirija Predrag Azdejković uznemiravao telefonskim pozivima i pretio mu smrću, u noći između 14. i 15. avgusta.

Azdejković kaže, međutim, da su Ivanovićevi navodi “najobičnija laž i nastavak kampanje podmetanja gej organizacijama kako bi se upropastila ideja Povorke ponosa”.

“Gej lezbejski info centar je izdao saopštenje prošle nedelje gde je upozorio da će doći do ovakvih lažnih saopštenja, da će se razna udruženja pedofila, nekrofila, zoofila oglasiti kako podržavaju gej paradu, samo da bi je diskvalifikovali u javnom mnenju. Mislim i da Ivan Ivanović ima pretenzije da postane estradna zvezda, da se što više pojavljuje u medijima i da tako uguši konkurenciju koju ima u “1389″ i “Obrazu”. On želi da bude vođa desničarskog pokreta i da udruženje “Naši” bude najbitnije”, rekao je Azdejković “Borbi”.

Azdejković je ocenio da Ivanović, osim što se služi lažima, nije dobro informisan.

“On govori da meni smeta njegova knjiga o Kviriji, a svima je poznato da sam ja Kvirija centar napustio još pre pola godine. Sledeći put, kada krene da smišlja pakosne laži, neka se najpre dobro informiše”, kaže on. Azdejković je dodao da se na spisku telefonskih brojeva, koje je Ivanović naveo kao one s kojih su mu stizali preteći pozivi, ne nalazi njegov broj.

“Moji advokati su mi savetovali da Ivanovića tužim zbog klevete i da svoje tvrdnje dokazuje na sudu, ali u ovom trenutku ja stvarno nemam vremena da se zaluđujem sa ambicioznim anonimusima kojima ‘fali’ pažnje”, rekao je Predrag Azdejković.

„Ivanović iz pokreta „Naši“ je sramota za pravoslavlje“

Ivan Ivanović je u mejlu upućenom redakciji “Borba” tvrdio da ga je Azdejković nazvao telefonom i pretio mu da neće živ dočekati 20. septembar, dan kada se održava Povorka ponosa, kao i da će “uskoro zažaliti zbog svoje knjige koja govori o Kviriji”. Ivanović je dodao da je nakon toga usledilo “na desetine poziva, poruka pretnji i najvulgarnijih poruka od ostalih homoseksualaca”. “A zatim sam video da je na internet poštu udruženja Naši stigao mejl, fotomontaža homoseksualaca sa mojim likom, koju je Azdejković postavljao po raznim homoseksualnim sajtovima”, naveo je Ivanović. Predrag Azdejković kaže da ne zna o kakvim fotomontažama govori Ivan Ivanović, podsećajući da nije jedini čovek u Srbiji koji zna da koristi photoshop. “Ivan Ivanović je anonimus željan slave. On mene optužuje da sam pravio fotomontaže patrijarha, Amfilohija, Svetog Save, Nikolaja Velimirovića i njega, pa šta on zamišlja – ko je on. Otkad se pravoslavni vernici služe lažima i manipulacijama. On je sramota za pravoslavlje”, kaže Azdejković.

Darko Zlojutro

ALO: Prepoznali gejeve

Huligani išarali desetine bilborda po Beogradu na kojima stoji natpis „ljubav“

Prestonički bilbordi s natpisom „ljubav“ na srpskom i engleskom jeziku našli su se ovih dana na meti huligana, koji su u ovoj poruci prepoznali promociju nastupajuće gej parade.

Marketinška agencija „Alma kvatro“, koja je autor i vlasnik pomenutih reklamnih panoa, tvrdi da se radi o njihovoj internoj kampanji, a ne o reklami nastupajućeg događaja.

Poruke nepoznatih autora, poput „čekamo vas“ i „stop pederima“ ispisane auto-lakom, uništile su bilborde kompanije „Alma kvatro“ i upozorile potencijalne učesnike septembarske „Povorke ponosa“. Huligani su u poruci „ljubav“, ispisanoj blagoružičastom i plavičastom bojom, videli reklamu ovog događaja, što organizatori skupa pod sloganom „Vreme je za ravnopravnost“ demantuju.

– Čuo sam priče da je to reklama za gej paradu, ali to nije tačno. Pa ta kampanja traje već više od mesec i po. Otkud nama pare za to? – kaže za „Alo!“ Predrag Azdejković, predsednik GLIC-a i gej aktivista.

Iz kompanije „Alma kvatro“ kažu da je kampanja „Ljubav“ interna i da je napravljena s namerom da podseti ljude na pozitivne životne vrednosti, kao što je to učinjeno prethodnom kampanjom „Srbija od srca“, kojom su afirmisane lepote Srbije.

– Pored toga, želeli smo da na ovaj način doprinesemo lepšem izgledu glavnog grada. Naša kampanja nema nikakve posredne ni neposredne veze s društvenim pokretima ili organizacijama bilo koje vrste, a ljubav na koju smo želeli da ukažemo je pojam univerzalnog karaktera i kao takav otvoren je za različite vrste tumačenja – kažu u „Alma kvatro“ i dodaju da je veliki broj plakata navedene kampanje oštećen i naružen natpisima koji pozivaju na netrpeljivost, što je poruka suprotna onoj koju su imali nameru da prenesu.

– Ovom prilikom želimo da uputimo protest protiv ovakve vrste vandalizma, a oštećene plakate ćemo, naravno, zameniti – kažu oni.

I onanisti dolaze na „Paradu ponosa“

Svoje učešće na „Paradi ponosa“, koja će 20. septembra biti održana u Beogradu, najavilo je i do sada nepoznato društvo osoba autoseksualnih sklonosti „Onan“. U saopštenju dostavljenom našoj redakciji navodi se da će se onanisti priključiti „društvenoj borbi manjinskih seksualnih grupa“, kao i da se zalažu za to da im bude omogućeno da se samozadovoljavaju „gde oni to žele“, uz nadu da će „Parada ponosa“ biti početak dobre saradnje s Vladom Srbije po tom pitanju.

Predsednik „Kvirija centra“ Boban Stojanović izjavio je za „Alo!“ da za to društvo nije čuo, i uz osmeh dodao da su dobrodošli.

– Verujem da će i oni drugačije seksualne orijentacije i prakse ići rame uz rame s gradonačelnikom, ministrima i aktivistima – rekao je Stojanović.

Inače, gej aktivisti su uvereni da se u ovom slučaju radi o podmetačini desničarskih organizacija.

24 sata: Stanari dužni da uklanjaju grafite?

Zbog pretećih sadržaja i rugla, postavlja se pitanje ko je dužan da grafite ukloni…

Predrag Azdejković, predsednik Gej lezbijskog info centra (GLIC), u ime te organizacije zahvalio se upravama FK Partizan i Crvena zvezda, čiji su generalni sekretar i portparol u razgovoru za „24 sata” rekli da se protive svakom aktu mržnje, netrpeljivosti i podela, a povodom homofobičnih grafita koji su se protiv gej parade pojavili proteklih dana na fasadama u centru grada.

ČIŠĆENJE – Osuda homofobičnih grafita koje potpisuju navijači tih fudbalskih klubova veliki je korak u izgradnji tolerantnog društva koje poštuje različitost. Zahvaljujemo se upravama klubova na hrabrom i odvažnom koraku, na koji mnogi naši političari još nisu spremni – kaže se u saopštenju GLIC-a.

Zbog pretećih sadržaja i rugla, postavlja se pitanje ko je dužan da grafite ukloni. U gradskoj komunalnoj inspekciji kažu da se o fasadama zgrada staraju vlasnici stanova.

– Kada nam građani prijave novi grafit, mi izdamo rešenje da se on ukloni sa fasade i do sada smo izdali brojna rešenja bez obzira na sadržaj grafita – kaže za „24 sata” Nevenka Jakšević, načelnica sektora za inspekcijski nadzor.

U opštini Vračar za „24 sata” kažu da će poslati inspekciju da popiše mesta gde su ispisani grafiti.

– Opštinska komunalna inspekcija može da napiše rešenje i da naloži vlasnicima ili korisnicima zgrade da grafite uklone. To je širi društveni problem, jer ako neki huligani šaraju po zgradama, zašto bi građani to morali da plaćaju. Zato, koliko nam to sredstva budu dozvoljavala, opština će ukloniti grafite – kaže Đorđe Belamarić, član Opštinskog veća.

Kazne za pisanje grafita do 2.500 dinara

Mandatne kazne, ako neko bude uhvaćen da piše grafite, iznose od 1.000 do 2.500 dinara. U Inspekciji kažu da građani mogu sugerisati uklanjanje grafita na broj telefona komunalne inspekcije 322-70-00.

Ko je podneo prijavu zbog Šljivančanina?

Organizacioni odbor Povorke ponosa izdao je juče demanti saopštenja, potpisanog od organizatora „parade ponosa”, u kome se navodi da je podneta krivična prijava protiv organizacije „1389” jer se na njihovom sajtu Veselin Šljivančanin naziva herojem. Organizacioni odbor Povorke ponosa saopštio je ubrzo zatim da je u pitanju lažno saopštenje i da oni nisu podnosili krivičnu prijavu protiv te organizacije niti slali takvo saopštenje.

24 sata: Gejevi traže reakciju FIFA na homofobične grafite navijača

24 sata

Darko Grubor, generalni sekretar FK Partizan, kaže da je dopis poslat na pogrešnu adresu…

Odgovarajući na pitanje kakav je njihov stav povodom homofobičnih grafita protiv gej parade koji su se pojavili poslednjih dana, u FK Crvena zvezda i FK Partizan kažu za „24 sata” da se protive svakom vidu mržnje, netrpeljivosti i podela.

Gej lezbijski info centar (GLIC) uputio je dopise na adresu FK Crvena zvezda i Partizan da osude homofobične grafite koje potpisuju navijači tih klubova, ali odgovore nisu dobili. U pomenutim klubovima kažu da dopis nisu dobili, kao i da je grafite mogao da napiše bilo ko i da ih potpiše u ime njihovih fanova.

– Crvena zvezda osuđuje svaki akt mržnje i netrpeljivosti na bilo kom delu planete, pa tako i u Beogradu – kaže Marko Nikolovski, portparol FK Crvena zvezda.

Darko Grubor, generalni sekretar FK Partizan, kaže da je dopis poslat na pogrešnu adresu.

– Mi se bavimo samo sportom i dešavanjima tokom sportskih manifestacija i nemamo veze sa gej paradom. Na našem stadionu niko nije pozivao na mržnju i mi nemamo ni prema kome predrasude. Sport je otvoren za sve i u njemu nema mesta za netrpeljivost i podelu – kaže Grubor.

GLIC se za pomoć obratio Svetskoj fudbalskoj asocijaciji (FIFA).

– Sajt www.ukgaynews.org.uk prenosi naš dopis i izjavu portparola Fife koji kaže da ne mogu da komentarišu situaciju dok ne dobiju sve relevantne detalje. Pretpostavljam da dopis još nije stigao do vrha Fife koji bi mogao da napravi neki korak – kaže za „24 sata” Predrag Azdejković, predsednik GLIC-a.

Poznato je da Fifa osuđuje svaki vid diskriminacije.

– U članu 3 Statuta Fife stoji da je diskriminacija kažnjiva suspenzijom ili isključenjem. Nedavno je Fudbalska asocijacija Ugande napravila antigej kampanju. Fifa bi njihove fudbalske klubove mogla da kazni izbacivanjem sa internacionalnih takmičenja – kaže Azdejković.

Grafiti su se pojavili kao odgovor na gej paradu zakazanu za 20. septembar. Komentarišući najavu „Parade ponosa”, gradonačelnik Dragan Đilas rekao je da ne podržava njeno održavanje jer izražava bojazan za bezbednost učesnika.

Niko nije nadležan za uklanjanje grafita?

U GLIC-u kažu da su od javnih komunalnih službi tražili da uklone grafite, međutim, dobili su odgovor da oni nisu nadležni. U JKP „Beograd put” potvrđeno je za „24 sata” da je stigao dopis GLIC-a. „Beograd put nadležan je za čišćenje tunela i podzemnih prolaza. Postoje dva redovna čišćenja godišnje, a za sve ostalo neophodno je da komunalna inspekcija da nalog”, kažu u JKP „Beograd put”. U gradskoj komunalnoj inspekciji do zaključenja ovog broja nismo dobili odgovor da li je u planu čišćenje spornih grafita.

Wie der Belgrade Pride untergegangen ist

German version was printed in special edition of Beton for the Book Fair in Leipzig

Predrag M. Azdejković

Kaum jemand erinnert sich, dass vor genau einem Mo¬nat die Pride Parade in Belgrad hätte stattfinden sollen. Das ist nicht mehr aktuell. Die Medien suchen neue, skandalträchtige Themen, um die Titelseiten zu füllen. Der Nichtregierungssektor hat kurz etwas gegen die Gewalt unternommen und sich dann einer anderen gefährdeten Minderheit zugewandt, und der Regierungssektor hat die ganze Thematik unter den Teppich gekehrt, wo er sie sowieso gerne hätte. Alle Ereignisse, die der angekündigten Manifestation vorangingen und der Absage der Pride Parade folgten, haben gezeigt, dass letztendlich die Zeit noch nicht reif ist für Gleichberechtigung, wie der Slogan der Manifestation lautete. Aber was nun? Soll sich die Lesben- und Schwulenbewegung, die nach einem Knockout am Boden liegt, geschlagen geben, oder soll sie sich wieder erheben und den Kampf fortsetzen? Es ist Zeit für ein Timeout und eine Analyse der Geschehnisse. Wir müssen aus den eigenen Fehlern lernen.
Warum sagst du Plateau und denkst an die Mündung?

Am Tag bevor die Pride Parade hätte stattfinden sollen, wurde sie abgesagt. Auf einer außerordentlichen Ver¬sammlung für Journalisten am 19. September wurde verkündet, dass die Polizei nicht in der Lage sei, für Sicherheit im Stadtzentrum zu sorgen und deshalb vorschlägt, die Pride Parade an die Mündung zu verlegen, das heißt auf das Plateau vor dem Palast „Serbien“. Die Veranstalter lehnten diesen Vorschlag ab und verkündeten der Öffentlichkeit, dass die Versammlung de facto abgelehnt worden sei. Die Gründe für die Ablehnung dieses Vorschlags waren zum einen die Unmöglichkeit, das Ereignis erneut bei der Polizei für einen anderen Veranstaltungsort anzumelden, den die Polizei selbst vorgeschlagen hatte, weil die Veranstalter über diesen Vorschlag erst zwei Tage vor dem geplanten Ereignis informiert worden waren. Zum anderen war es auch der ungeeignete Ort, denn an der Mündung hätte niemand die Pride Parade gesehen. Die Ablehnung ermöglichte eine Diskussion darüber, wie sehr den Veran¬staltern überhaupt an einer Pride Parade gelegen war, vor allem nach der Aussage des Ministers für Menschen- und Minderheitenrechte, Svetozar Čiplić, im Wocheneindruck, dass die Veranstalter bereits eine Woche vor dem Ereig¬nis über alternative Veranstaltungsorte informiert worden seien. Auch wäre die Sichtbarkeit der Pride Parade im Stadtzentrum klein, insbesondere, wenn sie von fünftausend Soldaten umgeben gewesen wäre. Aber sie wäre in beiden Fällen äußerst sichtbar in den Medien gewesen, Während des ganzen Organisationsprozesses haben die Veranstalter verschiedene Zugeständnisse gemacht, da¬mit die Pride Parade überhaupt stattfindet, aber dieses letzte war zu viel – oder nur eine gute Ausrede?

Warum sagst du Pride Parade und denkst an eine Gay Parade?

Zugeständnisse und Änderungen gab es viele, und eini¬ge gefährdeten die Idee der Pride Parade. Seit 2001 ist der gängige Begriff in der Öffentlichkeit Gay Parade, be¬ziehungsweise Love Parade. Die Veranstalter haben sich während der Planung entschieden, die Manifestation Pride Parade zu nennen, weil das Wort Gay Parade eine negative Konnotation in der Öffentlichkeit hat. Es ist naiv zu glauben, dass über Nacht das Wort Gay Parade verschwinden würde, insbesondere in den Medien, nur weil das Organisationskomitee es so entschieden hatte. Diese Manifestation wird für immer eine Gay Parade bleiben, auch wenn man ihr einen anderen Namen geben wollte, und das sollte man akzeptieren. Die Veranstalter sorgten sich vor allem um die Nacktheit, und appellierten deshalb an die einheimischen Medien, keine Bilder nackter Teil¬nehmer von Schwulenparaden aus dem Westen zu zeigen, denn das würde es auf der serbischen nicht geben. Poten¬zielle wenig bekleidete Teilnehmer warnten sie mit Aus¬weisung. Nicht nur mit dem Wort Parade, auch mit dem Wort Stolz tun sich einige schwer, weil es häufig mit dem Kommentar einhergeht, dass es unsinnig ist, auf seine sexuelle Orientierung stolz zu sein. Die Veranstalter ver¬suchten den Kritikern mit folgender Erklärung den Wind aus den Segeln zu nehmen: Es gehe nicht um den Stolz auf die sexuelle Orientierung, sondern um den Stolz auf den Stonewall-Aufstand, als Homosexuelle sich gegen die Repressalien der Polizei und die Homophobie in New York 1969 zur Wehr setzten.
Sie können sich denken, wie wichtig für die Homosexu¬ellen in Serbien dieser Aufstand ist, der sich vor vierzig Jahren so weit weg ereignet hat. Viele Homosexuelle sind stolz auf ihre sexuelle Orientierung als Antwort auf die immerwährende Geringschätzung und Missachtung ihrer Andersartigkeit. Dem muss hinzugefügt werden, dass einige Politiker und Staatsfunktionäre ihre Unter¬stützung daran knüpften, dass es bei der Pride Parade nicht um Liebe, Sex oder Nacktheit gehen sollte, womit direkt die Identität der Manifestation bedroht wurde. Den Veranstaltern war die Unterstützung des Staates und der Staatsorgane wichtig, sodass sie Zugeständnisse mach¬ten. Das was ihr größter Fehler, und am Ende wurden sie ausgespielt.

Die Größe ist nicht entscheidend, aber die Zahl ist es

In der Radiosendung Sanduhr sagte Vesna Pešić im Hinblick auf die Pride Parade, dass „diese Parade als Idee nicht für gut befunden wurde, es gab keine Unterstützung. Sie haben ja gesehen, wie sich die Politiker benommen ha¬ben. Sie haben sich mehr oder weniger davon abgegrenzt, es gab auch keine Unterstützung aus der Bevölkerung, und ich muss sagen, dass auch die Homosexuellen nicht vorhatten, in großer Zahl zu erscheinen. Wenn wir bedenken, wie viele Homosexuelle es im Durchschnitt in jedem Land gibt, müsste es hier 200 000 bis 300 000 geben. Wir hätten gesehen, wie sich diese 10 000 Gewalttäter verhalten hätten, wenn die Hälfte der Homosexuellen gekommen wäre. Das heißt, die Homosexuellen wären auch nicht bereit gewesen, sich auf dieser Parade zu zeigen. Die Staatsmacht kann also nicht alles machen. Erinnern Sie sich an die Demonstrationen in den 90ern, als wir zu Hunderttausenden auf den Protesten waren. Die Zahl war damals sehr wichtig. Wie viele es gibt, ist sehr wichtig für die gegnerische Seite.“
Die Pride Parade hatte von Anfang an nicht die Unter¬stützung der Homosexuellen, die mit der Zeit sogar noch abfiel. Die erste große Erschütterung ereignete sich mit dem Rauswurf der Gay straight alliance aus dem Orga¬nisationskomitee, die der eigentliche Initiator des Zuges war. Die nächste Erschütterung war der Austritt des Queeria Zentrums Anfang September. Die Auskunft, dass wenig Bekleidete von der Versammlung entfernt werden würden, dass Handys und Flaschen weggenommen wer¬den würden, dass Teilnehmer genau kontrolliert werden würden und dass man keine Absätze tragen sollte, verrin¬gerten die Unterstützung.

Obwohl wir Schwule sind, sind wir in erster Linie Serben

Zum Mangel an Unterstützung trug der Streit zwischen den verschiedenen Gruppen Homosexueller bei, der die Organisation begleitete und in den Fokus der Medien geriet. Anstatt sich mit der Idee der Pride Parade und den Problemen Homosexueller auseinanderzusetzen, beschäftigten sich die Medien mit dem Streit, was vor allem den Veranstaltern zuzuschreiben ist, die bewiesen hatten, dass sie nicht wussten, wie die heimischen Medien funktionieren. Das Organisationskommitee gab Ende Mai bekannt, dass die Gay straight alliance (GSA) von der Arbeit ausgeschlossen worden war, weil der Präsident dieser Vereinigung verkündet hatte, dass die Parade am 23. August abgehalten werden würde, ohne sich mit den anderen Mitgliedern des Kommitees abzusprechen. Das Komitee gab bekannt, dass so eine Handlung ernsthaft die Sicherheit der Teilnehmer und die Veranstalter der Manifestation gefährde und dass die GSA damit beweise, dass ihr politische Ambitionen und die Selbstdarstellung wichtiger seien als die Interessen der Homosexuellen. Das Schwulen- und Lesben-Informationszentrum rief mehrmals die verschiedenen Gruppen zur Streitbeilegung auf, aber dieser Vorschlag wurde ignoriert, sodass am Ende das Queeria centar aus dem Komitee heraustrat, weil .der Mangel eines kulturellen und künstlerischen Inhalts nicht genügend Raum lässt, für eine Beteiligung an der Organisation.. Die aktivistische homosexuelle Szene, die in Serbien nicht stark und in sich gespalten ist, hatte beschlossen, die Pride Parade zu veranstalten, obwohl die Mehrheit der Homosexuellen sie nicht unterstützte und sie deshalb von Anfang an zum Scheitern verurteilt war. Auch einen Monat nach dem Scheitern der Pride Parade besteht nicht der Wunsch, diesen Konflikt beizulegen. Am Freitag, den 16. Oktober fand auf Initiative des Organisationskomittees ein Treffen mit dem Ziel statt, eine Plattform für den Kampf für Menschenrechte Homosexueller einzurichten, zu dem „ungeeignete” Personen nicht eingeladen wurden.

This text was nominated for Lorenzo Natali 2010 Award

How did the Belgrade Pride fail?

by Predrag M. Azdejković

A few among us remember that the Pride Procession was to take place in Belgrade a month ago. That’s not hot news any longer, neither for the media, nor for civil sector, nor for the state. The media are seeking new scandalous themes, the civil sector took a walk against violence and turned to some other oppressed minority, while the state swept the whole affair under a rug, exactly where the state wants it to stay. All of the events leading to, and the events happening after the time for which the Procession was planned, have shown that it was still no time for equality, contrary to the event’s motto. So, what now? Should the gay-lesbian movement (currently on the floor, knocked-out) give up, or should it gather enough strength to stand up and continue fighting? Let’s pause for a minute, analyse what happened and learn from our own mistakes.
Why do you say “Square,” when “Confluence” is what you mean?

The day before it was to happen, the Pride Procession was cancelled. During the press conference on Sept. 19th, it was announced that the police was not able to secure the gathering in the city centre, and, thus, proposed to move the Procession to the Confluence, i.e. the square in front of the Palace “Serbia”. Organisers rejected the proposal and announced that the event was, de facto, banned. One of the reasons behind the organisers’ rejection were the impossibility of rescheduling the event with the police, this time at another location proposed by the police itself, since the organisers were informed of the proposal two days before the event was scheduled. Also, the proposed location was deemed inadequate because of its low public visibility. The rejection opened space for the discussion whether the organisers actually cared for the Pride Procession to occur at all, especially after Svetozar Čiplić, Minister of Human and Minorities’ Rights, said in a TV show that the organisers had been informed of alternative locations a week ahead of the planned event. Also, the Procession’s visibility would be low even in the city centre, especially since five thousand policemen were to protect it. Yet, in either case, the Parade would be extremely visible in the media since more than a hundred journalists were accredited to cover it. The organizers yielded numerous times during the whole process in order for the Procession to happen, but the aforementioned case was too much for them? Or, was it just a good excuse?

Why do you say “Procession,” when “Parade” is what you mean?

Concessions and changes were many, while some of them threatened even the idea of Pride Procession itself. The public has been using the term Gay Parade, or Pride Parade, since 2001. Organisers decided to change the manifestation’s name into Pride Procession, since the word parade is of negative connotation in the public. Somehow, it’s naïve to think that the word parade would not be used any longer just because the Organising Committee decided so. Such a manifestation will be always be a gay parade, however it’s called. This cannot be evaded, and thus needs to be accepted as reality. Organisers were mostly worried about nudity being linked to the parade, so they requested from the domestic media not to show nude participants of gay parades in the West, since there would be no nudity in the Serbian one, and warned the potentially scantily dressed participants that they would be asked to leave the event. Beside the word parade, some also found the word pride problematic, since it’s often commented that it’s stupid to be proud of one’s sexual orientation. Organisers attempted to stifle these criticisms with an explanation that sexual orientation was not what was addressed, but pride with regard to the Stonewall Rebellion when members of the New York’s LGBT community rose against police repression and societal homophobia in 1969. You can only imagine how much the event which took place forty years ago in a country far away means to LGBT persons in current Serbia! Many of them are proud of their sexual orientation, as a reaction to perpetual scorn and belittlement due to their otherness. It should also be noted that some politicians and state officials conditioned their support with different demands, such as that there could be no talk of love, sex, or nudity, directly threatening the identity of the manifestation itself. The state’s and officials’ support was very important to the organisers, so they made concessions. That was their greatest mistake, since they were eventually deceived.

Size doesn’t matter, but numbers do

Vesna Pešić, while speaking in the weekly radio show „Peščanik“, said „that the Parade wasn’t well accepted even as an idea, there was no support, you saw the politicians’ reaction. They, more or less, distanced themselves from it, the citizens’ support also lacked, and, I must say this, not even the gay population intended to show up in a large number. If we consider the average size of a gay population in any state, here should be between two hundred and three hundred thousand of them. I wonder how ten thousand hooligans would handle half of Serbia’s gay population. Thus, the gay population wasn’t ready to come out, the state can’t take care of it all. If you recall the nineties’ demonstrations, there would be a hundred thousand of us protesting, our number is extremely important. One’s number is very important to the enemy.” Pride Procession had no support from the LGBT population from the start, and that support declined further with time. The first upheaval was caused by the Gay-Straight Alliance’s expulsion from the Organising Committee although that organisation initiated the idea. Next, Queeria Centre left in the beginning of September, causing an additional upheaval. Support also declined when the organisers announced that scantily dressed participants would be asked to leave, mobile phones and bottled water would be taken away, participants would be thoroughly searched and high heels would be forbidden.

We are primarily Serbs, although faggots

Decline in support was also caused by the conflict between LGBT groups which lasted throughout the organising process, and which became the media’s focal point. Instead of reporting on the Pride Procession and LGBT population’s problems, the media focused on the conflict. This fact is primarily the organisers’ failure, who showed no knowledge of the domestic media’s inner workings. The Organising Committee announced at the end of May that Gay-Straight Alliance was expelled since its president had announced that Parade would have been held on Aug. 23rd without consulting the others in the Committee. The Committee communicated that this act had seriously endangered the participants’ and organisers’ security and that Gay-Straight Alliance had shown that its political ambitions and self-promotion were of more importance than the whole LGBT population’s interests. Gay-lesbian Info Centre (GLIC) sent numerous calls for LGBT groups’ reconciliation, but these calls were ignored. Finally, Queeria Centre left the Committee (“cultural and art programmes’ deficiency leaves us with no space within which we could be engaged in this manifestation’s organisation.”) The LGBT activist scene, although weak in Serbia, divided and shaken by conflicts, decided to organise the Pride Procession which had no support from the majority of the LGBT population, and, thus, was doomed to failure from the beginning. The conflict is ongoing a month after the unheld Pride Procession, with no will for its transformation. A meeting, initiated by the Organising Committee, was held on Friday, Oct. 16th, with the goal of establishing the Platform for Fight for LGBT persons’ Human Rights, to which “unsuitable” LGBT organisations were not invited.

You don’t say!

The Pride Procession’s cancellation and beatings of foreigners in Belgrade was perceived in the public as the state’s capitulation against hooligans. In response, two events directed against violence were organised, Walk against violence (Youth Coalition Against Violence) and Citizens’ Response To Violence.   Although the Pride Procession’s cancellation was one of the reasons for these events, this becomes irrelevant after Brice Taton’s death. No media reports mentioned Pride Procession, although its cancellation was discussed in the aforementioned gatherings. It should be noted that the Walk’s route was similar to the cancelled Pride Procession’s, while the Citizens’ Response To Violence was almost cancelled and moved to the Confluence, but, after Ivica Dačić intervened, it was still held in the Park of Pioneers. Why does the police approach differ with regard to these similar events which were held subsequently? The answer is quite simple. Youth Coalition Against Violence comprises of, among others, junior organisations of parties in power. These organisations walked and protested against state officials (who come from those parties!) who were not capable of protecting foreign and domestic citizens from violence. Simultaneously, the initiative for banning of organisations which promote violence (Obraz, Serbian National Movement “1389”, certain football fans groups – Serbian Unity “Dveri” disappeared from the list overnight) was kicked off. But, will these walks against violence and banning of these groups repel violence from the Serbian society enough so that Pride Procession becomes a possibility, or was it just a show for the EU eyes?

None of this would have happened if we left for Holland right away

So, when will Belgrade have its own gay parade, Pride Parade, Pride Procession, call it what you want? When the Organising Committee wins a gold medal at a sports competition and becomes a select group of national heroes? When we collectively join a party and thus win a right to walk the city centre? When we finish fast-paced martial arts courses, or when we finally leave gyms beefed up enough to disseminate enough fear and terror?
LGBT population and LGBT groups are not currently capable of carrying out such a task. This will be possible only when we become strong and courageous enough to walk the streets massively, and when domestic politicians stop being ashamed of protecting basic human rights. Most importantly, the Serbian society should not glorify and promote violence as an acceptable behaviour. Whether we will ever reach this point depends on all of us, citizens.

This text was nominated for Lorenzo Natali 2010 Award

Yellow Cab: Sećanje na Dejana Nebrigića

Ove godine navršava se deset godina od ubistva prvog i najistaknutijeg gej aktiviste u Srbiji, Dejana Nebrigića, koji se još krajem 1990. godine prvi put pojavio u javnosti kao aktivista novoosnovane gej-lezbijske grupe Arkadija, prve takve u Srbiji

– Sećam se, pismo je stiglo iz Ljubljane na moju kuću, oktobra 1990. Poslato je bilo na desetak adresa u Beogradu, za par feministkinja i par gejova. Tada se otvarao gej-lezbijski Roza Klub u Ljubljani, i oni su pitali hoćemo li i mi da otvorimo jedan sličan u Beogradu. Zvao me je tada Dejan Nebrigić telefonom iz Pančeva, kome je takođe stiglo pismo, i rekao mi je: ‘Ajde mi da se skupimo’. Dejan je telefonirao gej poznanicima i tako je, u stvari, počelo samoorganizovanje: prvi susret bio je u poslastičarnici Hotela ‘Moskva’ – zapisala je Lepa Mlađenović u tekstu Prvo je stiglo jedno pismo o osnivanju Arkadije.

Kada je Arkadija organizovala prvu javnu tribinu u Domu omladine, na Međunarodni dan ponosa LGBT osoba 27. juna 1991. godine, objavljeno je da je na granici sa Italijom ubijen prvi slovenački vojnik od strane vojnika JNA. Počeli su ratovi i krvave devedesete, a Nebrigić se pridružio akcijama Antiratnog centra i bio jedan od osnivača mirovnog časopisa Pacifik.

Po profesiji pozorišni kritičar i pisac, bio je među prvima javno deklarisani gej aktivista u Srbiji, svakako najangažovanija osoba u pokretu za ostvarivanje ljudskih prava homoseksualaca i lezbijki. Tokom 1992. i 1993. godine, u svakom broju Pacifika pripremao je eksplicitno gej i lezbijske strane kao deo mirovne politike univerzalnosti ljudskih prava. Pored toga, deklarisani antifašista, antinacionalista i antimilitarista, odbio je vojnu obavezu uz dijagnozu da je homoseksualac. Godinama je bio i aktivni član Žena u crnom, kao i Ženskog centra „Isidora” u Pančevu.

Tokom 1998. i 1999. godine bio je izvršni direktor Kampanje protiv homofobije, projekta koje se bavi unapređenjem položaja gej i lezbijske populacije u Srbiji. U okviru tog projekta uredio je četiri izveštaja koji sadrže pravnu i sociološku analizu homofobije u Srbiji, medijsko praćenje svih oblika netolerancije prema lezbijskoj i gej populaciji, kao i analitičku bibliografiju tekstova o homoseksualnosti za 1998. godinu.

Dejan Nebrigić je u to vreme počeo da prima redovne pretnje od Vlastimira Lazarova, oca svog bivšeg dečka. O tome je najpre obavestio policiju, koja je odbila da interveniše. Na ponovljen poziv, patrola policije došla je u Nebrigićev stan u Pančevu i uhapsila ga. Tukli su ga već u kolima na putu do stanice, „tog smrdljivog pedera i narkomana”; poručili su mu da „ide kod Drnovšeka”. Dežurni advokat koji je po službenoj dužnosti morao da zastupa Nebrigića, rekao je da „ne želi da razgovara s pederima”.

– Ubiću te, ići ćeš ti Bogu na istinu. Naveo si moga sina da bude peder i da se drogira, osvetiću ti se. Nećeš moći da se sakriješ od mene – govorio mu je u slušalicu Vlastimir Lazarov, i Nebrigić je takve tirade slušao od juna 1998. do februara 1999. godine. Ni dve promene broja nisu pomogle.

Tužba je podneta početkom marta, a prvo ročište u Opštinskom sudu u Pančevu bilo je zakazano tek za 17. novembar 1999. godine.

– Vlastimir Lazarov mora da shvati da mu sin nije postao gej zbog mene, već da je sa mnom bio zato što je gej. Moraš prvo pred sobom da priznaš da si gej, a onda i svojoj porodici i okruženju. Većina homoseksualaca odlazi u gej diskoteke, ali se krije. Ja imam jako izraženi coming out, dok moj bivši nije otvoreni homoseksualac, i krije se, što je mene emotivno bolelo – izjavio je za Vreme Dejan Nebrigić.

Prvo suđenje odloženo je na neodređeno vreme zbog bolesti sudije, i nikada neće dobiti svoj epilog.

U noći 29. decembra 1999. godine Nebrigića je ubio Milan Lazarov, njegov bivši dečko i sin optuženog Vlastimira Lazarova. Nebrigićevo ubistvo iskorišćeno je za napad na političke protivnike. Istražni sudija Nedeljko Martinović doveo je njegovu smrt u vezu sa antirežimskim i antidržavnim pokretom. On je izjavio da je Arkadija primala novac iz inostranstva da bi promovisala porast subverzivnih sekti, koje imaju za cilj borbu protiv „naše države”. Režimski mediji pisali su o povezanosti LGBT pokreta sa opozicijom, koja je iz straha od reakcije homofobične sredine odbacila bilo kakvu povezanost sa Arkadijom.

Dejan Nebrigić sahranjen je 31. decembra na katoličkom groblju u Pančevu. Za života je odbio da bude telo srpske politike, odbio je srpsku vojsku i odbio je da bude sahranjen na srpskom groblju. Dejan Nebrigić je 2000. godine posthumno dobio nagradu Felipa de Souza, koju dodeljuje IGLHRC za LGBT aktivizam.

Posle njegove smrti, LGBT aktivisti nastavili su borbu koju je on započeo, a mnoge su on i njegov rad motivisali da se pridruže toj borbi:

– Dejan je bio prvi javno deklarisani gej muškarac za koga sam znao da živi u Srbiji. Sećam se nekog njegovog intervjua u M magazinu: najpre sam čuvao ceo taj primerak magazina, a kasnije sam iscepao te dve strane i čuvao ih u fascikli. To je za mene značilo oslobađanje i nagoveštaj da želim da se bavim nečim čime se on bavio. Tek sada vidim koliko sam bio fasciniran tom njegovom pričom i koliko me je to osnažilo. Ime Dejana Nebrigića duboko mi se urezalo u pamet; iako ga nisam upoznao, on predstavlja neku tačku kojoj se vraćam, ponajviše kao osobi koja je prva počela da se bavi gej pravima u Srbiji. Dejan je svoj gej aktivizam sprovodio u nemogućim uslovima, u vremenu rata i veoma lošoj situaciji. Ipak, onoliko koliko sam čuo iz priča, nije bio osoba koja je svoju seksualnost i potrebu za slobodnim iskazivanjem seksualnosti prikrivala ljudskim pravima, već je to živeo i iskazivao – kaže Boban Stojanović iz Queeria centra.

Svake godine aktivistkinje Žena u crnom odlaze u Pančevo da posete grob Dejana Nebrigića i da ga se prisete. Ni ova godina neće biti izuzetak.

E-novine: Zajam za privredni preporod Borisa Tadića

Piše: Predrag M. Azdejković

Seo je na hoklicu pored stočića na kome je bio telefon i upaljena sveća. Ona je bila jedini izvor svetlosti u sobi. Struju su mu isključili pre neki dan, a ni grejanje nije imao. Sedeo u jakni u polumračnoj sobi sa spuštenim roletnama iz koje je izvadio mali tefter i stavio pored telefona. U njemu su bili upisani brojevi telefona prijatelja, rodbine i poznanika, od kojih su neki bili prežvrljani. Od kad se ono desilo mnogi su mu okrenuli leđa i nisu više želeli da čuju za njega. Skrhan i tužan sedeo je i skupljao hrabrost da podigne slušalicu. Tefter je držao otvoren na slovu s. Ruka mu je krenula ka slušalici, ali je zgrabio sveću i otišao u mračnu kuhinju. Preturao je dok nije našao flašu rakije. Natočio je jednu čašicu i popio je na eks. Vratio se do telefona, seo na hoklicu i sada ohrabren i zagrejan rakijom podigao slušalicu. Pogledao je broj u tefteru i polako okretao brojeve na brojčaniku. Kako je okretao brojeve trema je bila sve veća. U glavi je smišljao šta će da kaže. Okrenuo je poslednji broj. Dobio je vezu i čuo da zvoni.

– Da, javio se glas s druge strane.
– Dobro veče. Izvini što zovem ovako kasno. Srđane, ti si?
– Da, ja sam. Ko je to?
– Boris.
– Koji Boris?
– Tadić. Boris Tadić.
– Zdravo Borise, otkud ti. Nismo se čuli sto godina.
– Evo, muka me je naterala da ti se javim, bio je direktan Tadić.
– Kakva muka crni Borise?
– Nisi čuo?
– Ne, nemam ti ja pojma šta se dešava, bio je zatečen Srđan.
– Pa, imao sam nekih problema sa zakonom. Žena me je zbog toga ostavila i odvela decu. Rodbina me se odrekla preko novina. Prijatelji mi okrenuli leđa. Sad još treba da platim i neku kaznu, a nemam para. Ako ne platim moraću u zatvor. Pomagaj brate Srđane.
– Au, to su baš velike muke. Kolika ti je kazna?
– Mnogo, 40 hiljada. Ja tolike pare nemam. Isekli mi struju. Isključili grejanje. Odakle mi 40 hiljada.

– Iskreno me je dirnula tvoja priča, ali ja stvarno ne mogu da ti pomognem. Nemam ni ja te pare. Kriza je u marketingu. Ne zarađuje se kao pre. Izvini molim te. Da su bolja vremena, ali sada stvarno ne mogu. Drago mi je što smo se čuli. Sad moram da idem, obaveze. Čujemo se, – i prekinu vezu.

Slušalicu je još uvek držao na uvu i slušao zvuk prekinute veze. Spustio je slušalicu i duboko uzdahnuo. Uhvatio se za čelo i bio je na rubu da zaplače. Zašto se bog ovako grubo poigrava mojom sudbinom. Šta sam mu zgrešio? Išao sam u crkvu, palio sveće, krstio se, ljubio ikone i popovima ruke. Zašto me ovako kažnjavaš, – mislio je u sebi.

Opet je uzeo tefter u ruke i okretao strane tražeći novu nadu. Možda mu neko od ovih imena može pomoći, možda ga nisu zaboravili. Okrenuo je stranu na kome su bila zapisana imena na m i kažiprstom prelazio po spisku. Zaustavio se kod starog prijatelja, kojeg je veoma poštovao. Podigao je slušalicu i polako okretao brojeve. Veza je uspostavljena i čuo je zvono. Dugo je zvonio, a niko se nije javljao. Javi se, javi se, javi se, govorio je poluglasno.

– Halo, čuo se najzad glas.
– Dobro veče. Miroslave, vi ste?
– Da, ko zove ovako kasno?
– Boris Tadić.
– Boris Tadić? Hm.
– Da, sarađivali smo jednom davno. Sećate se?
– Kroz maglu. Ja sam čovek u godinama, pamćenje me sve slabije služi. Kako mogu da vam pomognem?
– Velika me muka snašla. Kriza je. Isključili su mi struju, grejanje. Prijatelji su mi okrenuli leđa. Stigla mi je neka kazna za naplatu, a ja nemam para da platim. Treba mi pomoć.
– Au, baš si našao kome da se požališ. Ova svetska ekonomska kriza me ubi. Ako mi država ne pomogne ima da bankrotiram. Nemam prebijenog dinara. Oči mi ispale ako lažem.
– Ali to je samo 40 hiljada. Šta je to za vas?
– Četrdeset hiljada?! Jesi li ti normalan, odakle meni tolike pare na ovu krizu. Da me sad uhvatiš i istreseš iz gaća, ne bi našao ni sto dinara. Nego, kasno je. Ja sam čovek u godinama, moram da spavam.
– Izvinite što sam vas uznemiravao. Laku noć.
– Laku noć, – i prekinu vezu.

Boris je spustio slušalicu i briznuo u plač. U nevolji se prepoznaju pravi prijatelji, ali on izgleda takve nije imao. Ostala je samo još jedna osoba koju je mogao da pozove. Njegov najbolji drug iz mladosti. Nije bilo potrebno da gleda u tefter, jer je broj znao napamet. To mu je bila poslednja šansa. Okrenuo je broj.

– Da, čuo se glas s druge strane žice.
– Zdravo Nebojša, Boris Tadić ovde.
– Ne pričam sa kriminalcima, i prekinu vezu.

Slušalica mu je ispala iz ruke. Počeo je da se trese. Ovo je kraj. Gotovo je. Moraće u zatvor, a posle na društveno korisni rad. Sedeo je na hoklici i gledao u plamen sveće. Odlučio je da se ne pomera sve dok ne dođu po njega da ga vode. Ali, u poslednjem trenutku desio se preokret i nastupio je srećan kraj, kao da smo u nekoj holivudskoj priči. Umesto da ga vode u zatvor, uručeno mu je pomilovanje predsednika Republike.

Kurir: I Ivica Dačić gej ikona

Srpski homoseksualci spremni su da lidera SPS i ministra policije Ivicu Dačića proglase gej ikonom ukoliko omogući da se u vreme njegovog mandata održi više puta odlagana gej parada!

Predrag Azdejković, urednik portala Gej-eho, pozdravlja Dačićevu izjavu da će „povorke ponosa“ biti ukoliko se za to steknu uslovi.

– Da je to ranije izjavio, mogao je već biti gej ikona. Ovako, zanimaju nas samo dela, a ne političke priče i lepe reči. Ukoliko stane na čelo povorke, verujem da bi bio i na čelu liste gej ikona. Mogao bi da prošeta s nama, ništa mu ne bi falilo – poručuje Azdejković. On nije iznenađen podrškom socijalista, jer je, kako kaže, levičarska ideologija na globalnom nivou oduvek na strani GLBT populacije.

– Jedina stranka koja je osudila nasilje na gej paradi 2001. bio je SPS. Sećam se dobro, na konferenciji za štampu prvo su osudili nasilje, a potom nastavili o Hagu i Slobi – naglašava Azdejković. On otkriva da je u velikoj meri razočaran u DS, „jer sve rade obrnuto od onog što pričaju“.

– Pošto je kod nas sve naopako, čekam sada da SNS dođe na vlast, da vidimo kako će oni postupiti – kaže naš sagovornik, koji je skeptik po pitanju održavanja gej parade do 2012. godine.

Portal Gej eho objavio je juče rezultate izbora za „naj cicu“ na kome je pobedila glumica Mirjana Karanović sa 22 odsto glasova. Druga je pevačica Bebi Dol sa 17, a treća Srbijanka Turajlić sa 16 odsto.

E-novine: Mršavite zdravo uz Vuka i Borisa

Izveštaj Japanske revizorske institucije pokazao je da se veliki novci nenamenski troše za lečenje ljudi sa prekomernom težinom. Državna unija sumo rvača je izveštaj okarakterisao kao „besmislen, tendenciozan, netačan i selektivan“, ali uprkos tome, Japan je odlučio da zabrani debljinu.

Zakonom je utvrđen maksimalni obim struka za osobe starije od 40 godina. Za žene je to 90 centimetara, a za muškarce pet centimetara manje. Svi koji budu deblji nego što je propisano, moraće da promene način ishrane, a ako im posle pola godine ne pođe za rukom da smršaju, moraće da idu kod lekara da im se prepiše dijeta.

Kao što dobro znate Srbija se, hteli mi to da prihvatimo ili ne, prostire sve do Tokija, tako da će se ovaj novi zakon odnositi i na nas. Zbog toga sam odlučio da na vreme počnem sa rigoroznom dijetom, jer će biti kasno kad zakon bude objavljen u Službenom glasniku i stupi na snagu, što i vama prijateljski preporučujem. U početku sam se mučio da obuzdam svoj apetit, ali sam to uspeo da sredim jednostavnim trikom. Domaće informativne emisije ubijaju svaku želju za životom, samim tim i želju za hranom, i zato ručak tempiram za 16 časova, kada počinju softcore Vesti na B92, koje mi ubiju apetit za pola, a večeru za 19.30, kada počinje hardcore Dnevnik na RTS, koji mi totalno ubije apetit. Mnogi preporučuju da večeru treba preskakati, tako da mi RTS u tome pomaže, ali još uvek nedovoljno na počnem da ga plaćam. Jedini problem je kada na ekranu vidim Vuka Jeremića, jer tada izgubim apetit na nedelju dana, što ozbiljno može da naruši moju krvnu sliku. Ne znam da li on i na vas tako utiče, ali za svaki slučaj treba ga konzumirati u malim dozama. Zvuči šašavo, ali ja sam najzad našao neku korisnu ulogu za naše političare. Nusefekte ove dijete još uvek nisam primetio, što ne znači da ne postoje. Siguran sam da neki rizik postoji, kao što je običaj kada su naši političari u pitanju i siguran sam da će vam, ako predugo gledate u Vuka Jeremića, izrasti dlake na dlanovima i apetit zauvek nestati, što vodi u direktnu smrt. Zato budite oprezni s ovom dijetom. Salo koje se nataložilo na stomaku zbog prakticiranja pravoslavlja i odlazaka na raznorazne slave treba brzo skinuti, jer će to uskoro biti protivzakonito, ali ne nauštrb zdravlja! Ipak je bolje da završite u zatvoru zbog prekomerne težine, nego da završite kod Tomicinih kolega. Iz zatvora može da se pobegne, ali od srpskih bolnica nema spasa.

Ove nedelje posebno efikasan za moju dijetu bio je Boris Tadić, koji je uspeo za kratko vreme da mi istopi 3 centimetra u struku. On je ove nedelje imao glavnu ulogu u pozorišnoj predstavi „Jazavac pred sudom“ koja je premijerno prikazana u Gradskom sudu za prekršaje u Beogradu. Pozorišni kritičari kažu da je Tadić veoma kvalitetan i talentovan glumac, ali da se pred njim našao veoma slab i loš scenario i da je njegov glumački talenat protraćen. Za razliku od pozorišnih kritičara, meni je zasmetalo nešto drugo. Koliko god bili vrhunski profesionalci u svom poslu, trema je sasvim normalna pojava, naročito kod glumaca i ostalih estradnih zvezdi. Kad je ugledao sve te novinare i okupljene obožavaoce njemu su zaklecale noge i samo što se od treme nije uneredio. Mnogi nisu primetili ali meni je bilo sumnjivo što se tu nije našao Dobrica Ćosić. Ako se dobro sećam, Tadić je, kad se prisećao svoje mladosti, pričao kako ga je čika Dobrica uvek vodio da primi bocu, kojih se užasno plašio, jer mu je uz njega bilo lakše i boce su manje bolele. On bi ga stavio preko kolena, skinuo mu špilhoznice, a zla medicinska sestra bi mu bušila guzu. Mali Boris bi plakao, vrištao, zapomagao, ali bi držao čika Dobricu za ruku i bilo bi mu lakše. I gde je on sada kad je situacija mnogo gora i napetija nego primanje boce? Da se nisu možda posvađali, ili mu se, ne daj bože, nešto desilo? Očigledno je da bi Tadiću bilo lakše da je tamo bio čika Dobrica da ga opet drži za ruku i da mu olakša. Počeo sam od nervoze da se znojim, da plačem od neizvesnosti, što je sve dobro za skidanje kilaže. Suze i znoj, kao što je Tadić obećao. Obrni, okreni, 3 centimetra u struku su nestala za tren. Trenutno sam na 86 centimetara u struku. Još dva pa ću biti legalan po novom zakonu.

Kažu da je seks dobar za skidanje kilaže, pa mi se ovih dana po glavi vrti jedna zanimljiva ideja. Videh da se tzv. kraljevskoj porodici daju veliki novci iz budžeta, a to valjda znači da su oni u državnom vlasništvu i na raspolaganju svim građanima? Nadam se da bi prinčevska trojka mogla malo da svrati kod mene da slabimo zajedno. Možemo zajedno i da učimo. Oni mene engleski, ja njih srpskohrvatski, posle toga fizičko. Mislim da Krunski savet neće imati ništa protiv mog predloga? Pero, Aco, Filipe, come play with me.

24sata: Gejevi dobrodošli u Vojsku Srbije

24 sata

Pripadnici Vojske Srbije sa homoseksualnim sklonostima ne smatraju se nesposobnim za vojnu službu još od 2000, kažu u Ministarstvu odbrane i dodaju da se poštuje Zakon o zabrani diskriminacije u kojem piše da je diskriminatorsko ponašanje zbog izjašnjavanja o seksualnoj orjentaciji zabranjeno. Teorija i praksa, međutim, ne idu zajedno, pa tako pojedini gejevi u Srbiji nose veoma loše uspomene na svoje vojničke dane, a većina njih danas spas traži u civilnoj službi.

Ne postoji nijedan razlog da se nekome zbog ličnog seksualnog opredeljenja zabrani, uskrati ili prekine pravo na službu u Vojsci Srbije, a takođe niko nije ni dužan da se izjašnjava o svojoj seksualnoj orijentaciji – kažu za „24 sata” u Ministarstvu odbrane.

Kako je članom 21. Zakona o zabrani diskriminacije precizirano – seksualna orjentacija je privatna stvar svakog pojedinca i niko ne može biti pozvan da se javno izjasni o njoj, a takođe, određeno je da svako ima pravo da se izjasni o svojoj seksualnoj orjentaciji, a diskriminatorsko postupanje zbog takvog izjašnjavanja je zabranjeno.

Predrag Azdejković, gej aktivista i jedan od osnivača „Kvirija centra”, kaže za naš list da situacija uopšte nije idilična.

– U praksi je drugačije. Pre nego što je data mogućnost civilne službe, gej muškarci su na svakakve načine pokušavali da se oslobode vojske. Poznajem dosta muškaraca koji su služili vojsku pod oružjem, koji su se krili, pa ih nisu provalili i zbog toga nisu imali problema. S druge strane, ima i mnogo gejeva koji su prošli kroz pakao. Mom prijatelju se dogodilo da su drugi, obični vojnici u njegovom kartonu otkrili da je gej, a potom to rastrubili celoj kasarni. Maltretiran je sedam dana, sve dok ga nisu otpustili, odnosno on je tražio da ga proglase nesposobnim. Trpeo je razna dobacivanja, omalovažavanje, „ćebovanje”, bio je i izdvajan iz grupe – kaže za „24 sata” Azdejković.

On napominje da je Zakon o zabrani diskriminacije paravan iza koga se svi kriju.

– Znate, kad uđete u vojni odsek i kažete da ste gej, niko neće reći da to nije OK. Svi misle da nema diskriminacije jer imamo zakon i sada je kao sve savršeno. Daleko od toga da je to istina. Izlaz za gejeve je civilna služba, iako je i ona diskriminatorska, jer traje duže, ali je manje zlo. Vojska je muška patrijarhalna institucija gde gejevi nisu dobrodošli – kaže Azdejković.

Feminizirani muškarci su najveće žrtve

Predrag Azdejković naglašava da diskriminaciju trpe i oni koji su na prvi pogled vidljivi gej muškarci, ali i oni feminizirani. „U stvari feminizirani muškarci trpe najveću diskriminaciju. Gejevi koji izgledaju muževno, a ne deklarišu se kao gejevi, prođu dobro. Diskriminaciju trpe oni za koje se sumnja da su gejevi, a to su feminizirani muškarci. Ali, feminiziranost ne znači gej. Poznajem gomilu strejt muškaraca koji izgledaju feminizirano, a koji su zbog toga diskriminisani, omalovažavani. Oni su žrtve, naročito u muškim kolektivima gde moraš da budeš jak. To je dokaz da diskriminacija ide mnogo šire, da je usmerena ka različitosti”, napominje Azdejković.

Kurir: Gejevi je vole

Predsednica parlamenta, koja je u najužem krugu kandidata za gej ikonu godine u Srbiji, pridobila simpatije homoseksualaca nakon što je podržala Povorku ponosa

BEOGRAD – Predsednica Narodne skupštine Slavica Đukić-Dejanović ima sve šanse da ponese titulu naj cice 2009. na izboru u organizaciji internet portala „gayecho. com“ i tako postane nova gej ikona!

Nakon izbora za naj frajera 2009, na kojem je pobedio državni sekretar za ljudska i manjinska prava Marko Karadžić, ovaj portal sastavio je listu od deset žena iz Srbije koje su tokom 2009. godine svojim angažmanom podržale gej i lezbijsku populaciju.

Među nominovanima je i prva dama Skupštine, za koju urednik ovog portala Predrag Azdejković navodi da je jedna od retkih političarki na vlasti koja je izjavila da bi došla na Povorku ponosa. On navodi da se ni sa jednom od nominovanih nije konsultovao, ali da je svaka zaslužila da se nađe na listi.
– To je svima njima jedno veliko hvala što nas podržavaju. Za nas je bila veoma bitna izjava Dejanovićeve da bi nas podržala, tim pre što je predsednica parlamenta, mada su njene šanse da bude prva ipak slabe. Neke druge kandidatkinje, poput Mire Karanović i Bebi Dol, mnogo su više radile na podršci, pa je izvesnije da će biti među prvima. Ne isključujem mogućnost da Dejanovićeva naloži članovima SPS da preko našeg sajta glasaju za nju, a ako se to desi, onda će značiti da joj je mnogo stalo da dobije titulu gej cice – kaže Azdejković za Kurir.

Predsednica parlamenta juče nije bila dostupna za komentar. Ali jeste šef poslaničke grupe SPS Branko Ružić:
– Nisam preterano oduševljen idejom izbora gej ikone. To ko je gej ikona u Srbiji, po mom mišljenju, nije ozbiljno pitanje, ali naravno da nikome ne uskraćujem pravo da o tome odlučuje i da u skladu sa svojim vrednosnim sistemom određuje da li je neko gej ikona ili ne. Možda će mnogi građani s pažnjom očekivati rezultat tog konkursa, ali za mene to nije tema koja privlači pažnju – kaže Ružić.
Iako proglašavanje političara za gej ikone nije ništa novo, jer su te „titule“ prethodno već poneli predsednik Boris Tadić i lider LDP Čedomir Jovanović, Ružić, ipak, ne bi želeo da se njegovo ime nađe među muškim kandidatima za gej ikonu.
– To je pravo onih koji biraju. Pitajte nekog od njih dvojice da li im to odgovara – poručuje Ružić.

Među nominovanima su glumica Mirjana Karanović, pevačica Bebi Dol, Tanja Vojtehovski, Srbijanka Turajlić, Biljana Kovačević-Vučo i novinarka Biljana – Biba Petrović.

Velja: Slavica je ok

Lider NS Velimir Ilić, koji je, prema sopstvenom priznanju, imao određene simpatije prema predsednici parlamenta još 1993. godine, kaže za Kurir da mu je simpatično što je Slavica Đukić-Dejanović kandidat za gej ikonu.
– To je dobro! Istina, mis parlamenta je neka druga, mlađa. Šta ja znam, Slavica je ok. Za razliku od Čomićeve, i više od toga – našalio se Ilić.

Kao Karen Voker

U televizijskoj seriji „Vil i Grejs“, koju rado gledaju mnogi homoseksualci jer su glavni junaci naklonjeni istom polu, postoji i lik bogate alkoholičarke Karen Voker. Predsednica Narodne skupštine uhvaćena je na jednom protokolarnom koktelu u potpuno istoj pozi kao i junakinja ove serije.

ALO: Internet portal „www.gayecho.com“ bira naj cicu

Novinarka „Alo!“ Biljana – Biba Petrović našla se u konkurenciji za naj cicu 2009. godine!

Na listi kandidata, u izboru koji organizuje internet portal „www.gayecho.com“, našlo se devet žena i jedna internet stranica, koji su u ovoj godini učinili najviše za gej i lezbijsku populaciju Srbije.

Naša Biba zaslužila je nominaciju zbog romana „Muške suze“, objašnjava urednik portala Predrag Azdejković.

– Ona je autorka gej romana koji je ove godine dobio i drugi deo o gej muškarcu koji se nosi sa svojom prirodom i sudbinom, koju primitivna sredina osuđuje, i njegovoj majci, koja prihvata sina onakvog kakav jeste – rekao je Azdejković.

Biba je bila više nego iznenađena, ali i obradovana nominacijom.

Zaista nisam očekivala, ovo je veliko iznenađenje. Druge kandidatkinje su daleko poznatije od mene. Ako sam ovom knjigom uspela da se nađem u tom društvu, počastvovana sam. To znači da je knjiga uspela, da je prava, da je pogodila gde treba. Zaista mi je drago – rekla je naša koleginica.

Glasanje za naj cicu 2009. počinje danas na sajtu „gayecho.com“.

Indira i Biljana već imaju titulu

Prethodne naj cice bile su folk pevačica Indira Radić i književnica Biljana Srbljanović. Na istom portalu je pre mesec dana za naj frajera izabran Marko Karadžić, državni sekretar u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava.

Konačna lista kandidatkinja

1. Mirjana Karanović – glumica, zaštitno lice neodržane „Povorke ponosa“

2. Bebi Dol – pevačica koja dugo nosi titulu gej ikone, takođe zaštitno lice „Povorke“

3. Dragana Vučković – najpoznatija aktivistkinja u borbi za lezbijska prav

4. Tračara – „www.tracara.com“ pomaže gej muškarcima da nađu nekoga kome mogu da se povere

5. Tanja Vojtehovski – TV voditeljka, u „Trenutku istine“ ugostila gej aktivistu Adorjana Kuruca

6. Slavica Đukić-Dejanović – predsednica Skupštine Srbije, izjavila da će doći na „Povorku“

7. Srbijanka Turajlić – jedan je od simbola studentskih protesta devedesetih

8. Vesna Pešić – prva političarka u Srbiji koja je govorila o poštovanju prava LGBT

9. Biljana Kovačević Vučo – u Jukomu rešava pravne probleme gej-lezbijskih organizacija

10. Biljana – Biba Petrović – sme da piše ono o čemu drugi ne smeju da pričaju!

Milan S. Prelić

Tračara: Brendirane pevačice

U znak protesta zbog prekomernog brendiranja i što su domaće estradne zvezde preko svake mere opterećene modnim markama, dok u Srbiji vlada ekonomska kriza, Predrag Azdejković, vlasnik sajta gayecho.com, napravio je nove fotomontaže (nakon našminkanih političara) i odlučio da brendira njihovu kožu, jer je samo još to ostalo neobeleženo etiketom.

Po njegovim rečima, isticanje etikete i brenda u prvi plan je teška malograđanština i pokazuje komplekse onih koji to rade, jer time žele da dokažu svoj uspeh i izazovu ljubomoru. Istinski uspešni ljudi nemaju potrebu da svoj uspeh dokazuju, niti da ga dokazuju skupim robnim markama.

E pa pogledajte kako izgledaju Ceca, Karleuša, Dara Bubamara, Seka Aleksić i Lepa Brena sa brendiranom kožom.

Beton: Kako je propao Belgrade Pride

Piše: Predrag M. Azdejković

Retko ko se više seća da je pre tačno mesec dana u Beogradu trebalo da se održi Povorka ponosa. To više nije aktuelno. Mediji traže nove skandalozne teme da napune naslovne strane, nevladin sektor se prošetao protiv nasilja i okrenuo nekoj drugoj ugroženoj manjini, a državni je celu temu gurnuo pod tepih, gde i inače želi da je drži. Svi događaji koji su prethodili najavljenoj manifestaciji i usledili nakon otkazivanja povorke, pokazali su da na kraju ipak nije vreme za ravnopravnost, kako je glasio slogan manifestacije. Ali šta sad? Da li gej-lezbijski pokret, koji nokautiran leži na podu, treba da se preda ili da smogne snage da ustane i nastavi sa borbom? Pre svega, vreme je za jedan timeout i analizu prethodnih događaja i učenje na sopstvenim greškama.

ZAŠTO KAŽEŠ PLATO, A MISLIŠ NA UŠĆE?

Dan pre nego što je trebalo da bude održana, Povorka ponosa je otkazana. Na vanrednoj konferenciji za novinare 19. septembra saopšteno je da policija nije u mogućnosti da obezbedi skup u centru grada i da je predloženo da se povorka premesti na Ušće, odnosno plato ispred Palate „Srbija“. Organizatori su odbili taj predlog i saopštili javnosti da je skup de facto zabranjen. Razlozi za odbijanje ovog predloga bili su nemogućnost da se ponovo kod policije prijavi događaj na drugoj lokaciji, koju je predložila sama policija, jer su organizatori o tom predlogu obavešteni dva dana pre samog održavanja povorke, kao i neadekvatnost mesta, jer na Ušću niko ne bi video povorku. Odbijanje je otvorilo prostor da se raspravlja koliko je organizatorima uopšte stalo do održavanja Povorke ponosa, naročito nakon izjave ministra za ljudska i manjinska prava Svetozara Čiplića u Utisku nedelje da su organizatori o alternativnim lokacijama bili obavešteni nedelju dana pre samog događaja. Takođe, vidljivost povorke bila bi mala i u centru grada, naročito kada je okružena s pet hiljada policajaca, ali bi u oba slučaja bila izuzetno vidljiva preko medija, jer se akreditovalo preko sto novinara. Tokom čitavog procesa, organizatori su činili razne ustupke kako bi se povorka uopšte desila, ali ovaj poslednji je za njih bio previše, ili možda samo dobar izgovor?

ZAŠTO KAŽEŠ POVORKA, A MISLIŠ NA PARADU?

Ustupaka i promena bilo je mnogo, od kojih su neki ugrožavali i samu ideju Povorke ponosa. Još od 2001. godine u javnosti je aktuelan naziv gej parada, odnosno Parada ponosa. Organizatori su u sred procesa organizacije odlučili da manifestaciju preimenuju u Povorka ponosa, jer reč parada ima negativnu konotaciju u javnosti. Nekako je naivno pomisliti da će preko noći nestati upotreba reči parada, naročito u medijima, samo zato što je Organizacioni odbor tako odlučio. Ta manifestacija će večno biti gej parada, kako god je nazvali, i od toga se ne može pobeći, te je zato treba prihvatiti kao realnost. Organizatore je najviše brinulo što se za paradu vezuje golotinja, tako da su apelovali na domaće medije da ne objavljuju slike golišavih učesnika sa zapadnih gej parada, jer toga neće biti na srpskoj, a potencijalne golišavo odevene učesnike su upozorili da će biti udaljeni sa skupa. Pored reči parada, pojedinima je problematična i reč ponos, koju često prati komentar da je glupo biti ponosan na svoju seksualnu orijentaciju. Organizatori su pokušali i njima da zapuše usta objašnjenjem da nije reč o ponosu na seksualnu orijentaciju, već ponos na Stonewallsku pobunu kada su pripadnici LGBT populacije u Njujorku ustali protiv policijske represije i društvene homofobije, 1969. godine. Možete misliti koliko je LGBT osobama danas u Srbiji bitan taj događaj koji se desio pre četrdeset godina tamo daleko! Mnogi pripadnici LGBT populacije su ponosni na svoju seksualnu orijentaciju, kao odgovor na konstantno omalovažavanje i obezvređivanje zbog svoje drugosti. Na sve to treba dodati da su pojedini političari i državni funkcioneri uslovljavali svoju podršku time da na povorci ne sme biti reči o ljubavi, seksu, niti golotinje, čime se direktno ugrožava identitet same manifestacije. Organizatorima je podrška države i državnih organa bila bitna, te su pristali na ustupke, što je i njihova najveća greška, jer su ih na kraju izigrali.

VELIČINA NIJE BITNA, ALI BROJNOST JESTE

U radio emisiji Peščanik Vesna Pešić je u osvrtu na Povorku ponosa rekla da „ta parada nije bila dobro prihvaćena ni kao ideja, nije bilo podrške, pa videli ste kako su se ponašali političari. Oni su se manje više ograđivali od toga, nije bilo ni podrške građana, a moram da kažem, ni gej populacija nije imala nameru da izađe u većem broju. Ako imamo u vidu koliko ima gej populacije u proseku u svakoj državi, ovde bi trebalo da ih ima oko 200-300.000. Pa da vidimo kako bi se ponašalo tih 10.000 nasilnika da se pojavilo bar pola gej populacije. Znači, ni oni nisu bili spremni da se prikažu na toj paradi, pa ne može državna sila sve da uradi. Sećate se demonstracija devedesetih kada nas je na protestima bilo 100.000, broj je bio strašno važan. To koliko vas ima strašno mnogo znači za neprijateljsku stranu.“
Povorka ponosa od samog početka nije imala podršku LGBT populacije, koja je vremenom još i opadala. Prvi veliki potres desio se izbacivanjem Gej strejt alijanse iz Organizacionog odbora, koja je i bila inicijator povorke. Sledeći potres bio je izlazak Queeria centra početkom septembra. Informacije da će golišavo odeveni biti udaljeni sa skupa, da će se oduzimati mobilni telefoni, flaširana voda, da će učesnici biti detaljno pretresani i da se ne dolazi u štiklama, samo su uticali na pad podrške.

IAKO SMO PEDERI, PRE SVEGA SMO SRBI

Na pad podrške uticao i sukob LGBT grupa koji je pratio proces organizovanja i postao fokus medijske pažnje. Umesto da se bave idejom Povorke ponosa i problemima LGBT populacije mediji su se bavili sukobom, što je pre svega veliki propust organizatora, koji su pokazali da ne poznaju kako funkcionišu domaći mediji. Organizacioni odbor saopštio je krajem maja da je iz njegovog rada isključena Gej strejt alijansa, pošto je predsednik te organizacije objavio da će parada biti održana 23. avgusta, a da se nije konsultovao sa ostalim članovima odbora. Odbor je saopštio da je takav čin ozbiljno ugrozio bezbednost učesnika i organizatora manifestacije i da je GSA pokazala da su joj političke ambicije i samopromocija ispred interesa celokupne LGBT populacije. Gej lezbejski info centar (GLIC) je više puta pozvao na pomirenje LGBT grupa, ali je takav predlog ignorisan, da bi na kraju iz odbora izašao Queeria centar jer „odsustvo kulturnog i umetničkog sadržaja ne ostavlja dovoljno prostora da se angažuju na organizovanju ove manifestacije“. LGBT aktivistička scena koja je sama po sebi slaba u Srbiji, pa još tako razjedinjena, odlučila se da organizuje Povorku ponosa koju ne podržava većina LGBT populacije i koja je zbog toga od samog početka bila osuđen na propast. I mesec dana nakon neodržane Povorke ponosa ne postoji želja da se radi na prevazilaženju konflikta. U petak 16. oktobra održan je sastanak na inicijativu Organizacionog odbora s ciljem uspostavljanja Platforme borbe za ljudska prava LGBT osoba, ali na koji nisu pozvane „nepodobne“ LGBT organizacije.

I ONDA JE MRMOT ZAVIO ČOKOLADU U FOLIJU

Otkazivanje Povorke ponosa i prebijanje stranaca po Beogradu u javnosti su shvaćeni kao kapitulacija države pred huliganima, što je dovelo do organizovanja dva događaja protiv nasilja. Prvi, Šetnja protiv nasilja Koalicije mladih protiv nasilja i drugi, Odgovor građana na nasilje. Iako je otkazivanje Povorke ponosa bilo jedan od motiva za organizovanje ovih događaja, nakon smrti Brisa Tatona ono prestaje da bude bitno. U medijskim izveštajima nigde se ne spominje Povorka ponosa, iako je na tim skupovima o njoj bilo reči. Interesantno je da je Šetnja protiv nasilja prošla sličnom rutom kojom je trebalo da prođe i otkazana Povorka ponosa, dok je Odgovor građana na nasilje bio umalo zabranjen i premešten na Ušće, ali je nakon intervencije Ivice Dačića ipak održan u Pionirskom parku. Zašto postoji razlika u pristupu policije kada su u pitanju ovi veoma slični događaji koji su se održali jedan za drugim? Odgovor je jednostavan: Koaliciju mladih protiv nasilja između ostalih čine i omladinske organizacije partija na vlasti, koje su šetale i protestovale protiv državnih organa (koje vode članovi partija iz kojih dolaze), jer nisu bili u stanju da zaštite strane i sopstvene državljane od nasilja. U isto vreme počela je i priprema za zabranu organizacija koje promovišu nasilje, među kojima su Obraz, SNP „1389“, pojedine navijačke grupe… Srpski sabor „Dveri“ je takođe bio na spisku, ali je preko noći s tog spiska nestao. Ali, da li će šetnje protiv nasilja i zabrana ovih grupa doprineti da nasilje nestane iz srpskog društva, dovoljno da Povorka ponosa postane moguća u Srbiji, ili je sve ovo bila samo predstava za oči Evropske unije?

SVEGA OVOGA NE BI BILO DA SMO ODMAH OTIŠLI U HOLANDIJU

I kada će Beograd dobiti svoju gej paradu, Paradu ponosa, Povorku ponosa, nazovite to kako god želite? Kada Organizacioni odbor osvoji zlatnu medalju na nekom sportskom takmičenju i ti ljudi postanu nacionalni heroji? Kada se kolektivno učlanimo u neku partiju na vlasti i time obezbedimo pravo da šetamo centrom grada? Upišemo ubrzani tečaj borilačkih veština i ne izlazimo iz teretane dok ne postanemo strah i trepet? Trenutna situacija pokazuje da LGBT populacija i LGBT grupe nisu u stanju da iznesu takav događaj, koji će biti moguć tek kada dovoljno ojačamo i ohrabrimo se da masovno izađemo na ulicu, a domaće političare ne bude sramota da brane osnovna ljudska prava. Pre svega srpsko društvo bi trebalo da prestane da veliča nasilnike i promoviše nasilje kao prihvatljivo ponašanje, a da li će do toga zaista doći zavisi od svih građana ove države

Press: Gej parada i EU: I strejt možemo u Evropu

Održavanje Povorke ponosa na ulicama Beograda ne može da se postavi kao uslov na evropskom putu Srbije, kao što je nagovestio britanski ambasador u Srbiji Stiven Vordsvort, rekavši da su „u zapadnoj Evropi sva društva morala da se suoče sa dugotrajnim i ukorenjenim predrasudama i da prođu kroz težak proces njihovog prevazilaženja”

Iskustva organizatora Povorke ponosa širom Evrope pokazuju da postoje članice EU u kojima je još problematično organizovati gej paradu, ali i da većina zemalja u trenutku ulaska u Uniju nije mogla „da se pohvali” organizacijom takvog događaja.

Predrag Azdejković, predsednik gej organizacije „Glic”, kaže da je preterano očekivati da se gej parada postavi kao uslov, pošto je u nekim od postojećih članica EU položaj seksualnih manjina katastrofalan.

Istok opasan za gejeve

– Što se tiče Evropske unije, vrhunac gej i lezbijskih prava ostvaren je samo na Zapadu. U istočnoj Evropi je još katastrofalna situacija. Naročito u Poljskoj. Tamo se poslednjih godina održavaju gej parade, ali je prilično opasno. Dok su blizanci Kačinjski bili na vlasti, ni u teoriji nije moglo da se dogodi tako nešto. Policija je zabranjivala bilo kakvo okupljanje pripadnika LGTB organizacija. Isto tako, užasna je i situacija u baltičkim zemljama, Estoniji, Letoniji i Litvaniji, gde se čak i ustavom zabranjuju gej brakovi. A sve su to zemlje koje su uveliko u Evropskoj uniji. Mislim da je britanski ambasador malo preterao – kaže Azdejković.

U Letoniji je, recimo, još 2005. godine održana gej parada, iako je tadašnji premijer Kalvitis rekao da ne bi trebalo promovisati „takve stvari”. Već sledeće godine, učesnike parade napali su protestanti, a Letonija je dobila kritike iz Evropskog parlamenta što nije zaštitila učesnike, da bi već 2007. bila održana parada sa manje od hiljadu ljudi, koje je obezbeđivalo hiljadu i po policajaca. Isto tako, mnogo više policije i protestanata je bilo i u paradama koje su održane u Rumuniji i Bugarskoj, zemljama koje su poslednje primljene u EU. S druge strane, Grčka se često navodi kao primer zemlje u kojoj je nezamislivo da se organizuje gej parada. Iako već četiri godine postoji manifestacija koja nosi naziv „Athens Pride”, toliko je slabo posećena, da mnogi gej aktivisti nisu ni čuli za nju.

– U Grčkoj se još nije desila prava gej parada, a oni su već toliko dugo u Evropskoj uniji. I mislim da kada bi se nešto tako organizovalo, učesnici bi se proveli isto kao u Beogradu. Koliko ja znam, u Grčkoj su u više navrata organizovani razni protesti. Recimo, jednom prilikom zbog toga što je na jednoj televiziji zabranjena neka serija gde se dva muškarca ljube. Međutim, treba priznati i da su gej ljudi u Grčkoj slobodniji, u tom smislu da ih možete videti neskrivene na ulici. Dogodilo se prošle godine i da je gradonačelnik jednog malog grada na svoju ruku venčao dve lezbijke. To pitanje je završilo na sudu. Ali, grčka crkva je izuzetno jaka – kaže Azdejković.

Crkva nema veze sa tim

Evropska iskustva, inače, pokazuju i da je organizovanje parade ponosa bilo problematičnije i manje masovno u izrazito religijskim zemljama, kao što su Portugal ili Poljska. Živica Tucić, verski analitičar, kaže za Press da je pitanje homoseksualizma, ipak, više društveno nego religijsko pitanje, ali da ne treba smetnuti s uma da se na Zapadu obraća mnogo veća pažnja na stavove crkve, što važi i za one koji inače nisu religiozni.
– Nedavno su organizovane parade ponosa u Bugarskoj i Rumuniji i tamošnje crkve su se oglasile šta one misle o tome. Crkva ima svoj stav, koji crpi iz Svetog pisma. Ako u Starom zavetu stoji kod Mojsija da je to strašan greh, crkva ima malo manevarskog prostora. Ne treba vršiti pritisak na crkvu da revidira svoj stav, pošto se to neće desiti. Kod mnogih protestanata pokazuje se određen stepen tolerancije, gde je moguće čak i da biskupi budu homoseksualci. Pravoslavna i Katolička crkva su strože – priča Tucić.

Borba: Život i smrt beogradske gej parade

Piše: Predrag M. Azdejković

Dan pre nego što je trebala da se održi, Povorka ponosa je otkazana, odnosno zabranjena, odnosno odložena na neodređeno vreme, sve zavisi kako posmatramo na stvar. Iako je Organizacioni odbor tokom čitavog procesa organizacije ponavljao da ima odličnu saradnju sa policijom i državnim organima, na vanrednoj konferenciji za novinare je saopšteno da policija nije u mogućnosti da obezbedi skup u centru grada i da su predložene dve alternativne lokacije, Ušće i plato ispred Palate Srbija. Kasnije se u medijima pojavila i opcija plovidbe brodovima (slično kao u Amsterdamu). Ti predlozi su s gnušanjem odbijeni, a javnosti je objašnjeno da je skup de fakto zabranjen. Krivica za takvu situaciju delimično je svaljena na medije koji su prethodnih nekoliko dana (bespotrebno) zastrašivali javnost.

Ideja o paradi rodila se krajem februara, nakon protesta za vreme projekcije filma „Milk“ na Festu, kada se nekoliko desetina ljudi okupilo da protestuje zbog zabrane održavanja konferencije Gej strejt alijanse (GSA) od strane uprave Centra „Sava“. Ova ideja, koju je sve vreme zastupala GSA, se skoro mesec dana provlačila po štampanim i elektronskim medijima, dok su ostale grupe pokušavale da zakažu sastanak kako bi se o toj ideji razgovaralo. Do sastanka je došlo tek kada se u javnosti dovoljno izgradila pozicija GSA kao organizatora i inicijatora parade. Održan je sastanak između Labrisa, koji je organizovao paradu 2001. godine, i GSA. Na zajedničkoj konferenciji za novinare krajem aprila objavljeno je da su te dve grupe potpisale Memorandum o saradnji i da se parada planira za leto. Kasnije su se Organizacionom odboru priključili Queeria centar, Queer Beograd, Gayten LGBT… Gej lezbejski info centar je tada bio jedina grupa koja je bila protiv organizovanja parade i više puta ponavljala da je parada organizovana zbog ličnih političkih ambicija pojedinih aktivista. Gej lezbejska populacija nikada nije konsultovana da li i kakav Pride želi, već joj je ta ideja nametnuta. Kasnija istraživanja na gej lezbejskim sajtovima i forumima su pokazala da LGBT populacija još uvek nije spremna za paradu. Povorka ponosa se simbolično vezuje za pobunu u Stonvolu u Njujorku 1969. godine protiv policijske i državne represije, ali je ironično da je četrdeset godina posle u Beogradu Povorka ponosa u senci konstantnog insistiranja organizatora da se odlično sarađuje sa državom i da će povorka imati odlično policijsko obezbeđenje. Nažalost, na kraju se ispostavilo da je to bila samo farsa.

Krajem maja meseca Organizacioni odbor je saopštio da je iz njegovog rada isključena Gej strejt alijansa nakon što je predsednik te organizacije javno objavio da će se parada održati 23. avgusta, a da nije konsultovao ostale članove odbora. Organizacioni odbor je saopštio da je takav čin ozbiljno ugrozio bezbednost učesnika i organizatora manifestacije i da je GSA pokazala da su joj političke ambicije i samopromocija ispred interesa celokupne LGBT populacije. Kako su pokazale ankete na srpskim gej portalima ovaj skandal je umanjio ionako slabu podršku koju je parada imala kod pripadnika LGBT populacije. Mediji su jedno vreme spekulisali da će se u Beogradu organizovati dve parade, ali je na kraju GSA saopštila da se povlači iz bilo kakve priče o paradi.

Organizacioni odbor je početkom juna najavio da je naručena Studija izvodljivosti o datumu i mestu održavanja te manifestacije, koja će dati odgovore na pitanja o najoptimalnijim rešenjima kako bi skup bio bezbedno organizovan. Usvojen je i logotip manifestacije čiji je motiv Ušće i slogan Vreme je za ravnopravnost. Studija je završena sredinom jula i objavljeno da se manifestacija planira za 20. septembar. Parada je preko noći postala Povorka ponosa, jer se smatralo da reč parada ima negativnu konotaciju u javnosti. Detalji studije nikada nisu javno objavljeni u celosti. Iako je GSA kritikovana i izbačena jer je datum iznela nekoliko meseci ranije, ovaj istovetni postupak Organizacionog odbora nije okarakterisan kao ugrožavanje bezbednosti učesnika. Na toj konferenciji za štampu za konferencijskim stolom nije bilo nijednog muškarca, što je zabrinulo mušku gej populaciju. Gej lezbijski info centar je više puta pozvao na pomirenje gej lezbijskih grupa, jer se smatralo da je važno rešiti postojeće konflikte i nastupati jedinstveno kada je reč o Povorci ponosa, ali je predlog ignorisan.

Početkom avgusta Dragan Đilas je izjavio da je “svačije seksualno opredeljenje privatna stvar” i da to opredeljenje treba da ostane u okviru četiri zida, kao i da ne vidi razlog zašto bi neko na taj način pokazivao seksualne sklonosti. Organizacioni odbor se uopšte nije osvrnuo na diskriminatorne izjave Dragana Đilasa, dok su kritiku uputile druge nevladine organizacije, pojedini mediji i GLIC.

Nakon što je objavljen tačan datum povorke i njeno održavanje postalo izvesno, Beograd je preplavljen anti-gej grafitima koji pozivaju na ubijanje pripadnika muške gej populacije i nasilno prekidanje manifestacije, koje su mahom potpisivale navijačke grupe. GLIC je slučaj prijavio FIFA i UEFA i zatražio od domaćih fudbalskih klubova da se ograde od grafita mržnje. Pod pritiskom medija FK Partizan i FK Crvena zvezda su osudili pozive na nasilje. Na pretnje da će se silom sprečiti održavanje Povorke ponosa reagovali su mnogi, osim tužilaštva koje je saopštilo da nema potrebe za reakcijom i da su to polemički tonovi.

Početkom septembra iz Organizacionog odbora izašao je Queeria centar jer „odsustvo kulturnog i umetničkog sadržaja ne ostavlja dovoljno prostora da se angažuju na organizovanju ove manifestacije“, što dodatno umanjuje legitimitet Organizacionog odbora, jer u njemu više nema gej aktivista. U isto vreme sve više se u javnosti insistira da Povorka ponosa nije provokacija niti paradiranje, da neće biti golišavih ljudi, niti egzibicionizma, već da je u pitanju politički skup.

Kao odgovor Povorci ponosa 12. septembra održana je Porodična šetnja s ciljem odbrane porodičnih vrednosti. Tog vikenda je u Domu omladine planiran Internacionalni festival queer filma „Merlinka“, ali je otkazan „zbog tehničkih problema sa električnom instalacijom“.

Uprkos svim problemima i kontroverzama Povorku ponosa svojim izjavama od samog početka podržavali su ministar za ljudska i manjinska prava Svetozar Čiplić, državni sekretar za ljudska prava Marko Karadžić, zaštitnik građana Saša Janković, da bi im se priključio veliki broj javnih ličnosti, među kojima su: Ana Sofrenović, Bebi Dol, Biljana Cincarević, Biljana Ristić, Biljana Srbljanović, Dragan Bjelogrlić, Dušan Makavejev, Gorčin Stojanović, Ivan Tasovac, Katarina Rebrača, Lena Bogdanović, Luna Lu, Maja Uzelac, Mirjana Karanović, Nikola Đuričko, Seka Sabljić, Brankica Stanković, Sonja Vukićević, Srđan Dragojević, Svetozar Cvetković, Teofil Pančić, Vladimir Arsenijević, Želimir Žilnik i mnogi drugi. Snimljeni su i promotivni spotovi koji su se prikazivali na televizijama B92, MTV i RTS.

Takođe, veliki broj nevladinih organizacija je podržao ideju Povorke ponosa. Nevladine organizacije su se klonile čitave priče od kada je GSA izbačena i sukob među LGBT grupa postao javan. Stanje ignorisanja je trajalo sve dok nije uočeno da je Povorka ponosa prevazišla samu sebe i postala sudar dve sukobljene Srbije i dva sistema vrednosti, ali je tada već bilo kasno.

Nekoliko dana pred samu Povorku ponosa objavljena su pravila ponašanja, među kojima je pisalo da će oni koji dođu golišavo odeveni biti udaljeni sa skupa, da će organizatori učiniti sve da se unutar povorke poštuju zakonska i moralna pravila, a da će svi učesnici biti obeleženi narukvicama u duginim bojama, što je izazvalo kritiku javnosti.

Na kraju su  desničari i navijači proslavili pobedu, nevladin sektor se uljuljkao u ulogu žrtve koju toliko voli, dok političari pokušavaju da se stvar što pre zaboravi do neke nove prilike kad sve krene iz početka. Ono što je organizovanje Povorke ponosa pokazalo jeste da LGBT aktivistička scena nije spremna da organizuje ovakav događaj, da nevladin sektor nije spreman da ga podrži, da država nije spremna da ga obezbedi, jedino su nasilnici uvek spremni da taj događaj prekinu i u tome pokazuju sve više inteligencije i spremnosti, a kako i ne bi kada imaju podršku većine građana Srbije. Srbija će imati gej paradu onog trenutka kada nasilnici ne budu imali podršku većine građana Srbije, a za to će biti potrebno još puno vremena.

Boban Stojanović:  Podrška države je bez suštine

Otkazivanje “Povorke ponosa” pokazuje da Srbija nije politički ni demokratski zrela država. Podrška ljudskim pravima koja dolazi iz institucija je deklarativna i bez suštine. Fokus organizovanja sledeće Povorke mora da bude stavljen na druge nevladine organizacije, na grupe koje su nam bliske.

Sa velikim ponosom mogu da konstatujem da se potvrdilo ono na čemu Queeria centar insistira i permanentno radi – javna sfera. Jedini sigurni i pozitivni impuls tokom pripreme Povorke dale su javne ličnosti koje su, pored spotova snimljenih u produkciji Egzita, poslale pozitivnu poruku samoj gej-lezbejskoj populaciji.

Takođe, gej i lezbejski aktivisti više nikada ne smeju da prihvate poniženje u vidu moralisanja i uslovljavanja Parade normativima tipa, budite skromni i ne provocirajte. Parada je višelinearna manifestacija, ona oslobađa širu društvenu zajednicu licemernog odnosa prema seksualnosti i represiji nad njom, a tek malim delom donosi boljitak gej muškarcima i lezbejkama.

Borba: Gej fantazija na nacionalne teme

Borba

„Anđeli u Americi” u Beogradskom dramskom pozorištu

Piše: Predrag M. Azdejković

U Beogradskom dramskom pozorištu sinoć je premijerno izvedena drama „Anđeli u Americi” Tonija Kušnera u režiji Gorčina Stojanovića.

Komad sa podnaslovom “Gej fantazija na nacionalne teme” dobio je početkom prošle decenije Pulicerovu nagradu za najbolju dramu, četiri Toni priznanja, nagradu Kruga britanskih kritičara. Autor bez milosti analizira američko društvo osamdesetih godina 20. veka, u doba vladavine Ronalda Regana i pojave epidemije HIV-a.

Predstava je napisana za osmoro glumaca i glumica, koji igraju po nekoliko uloga, a u ansamblu BDP-a su: Boris Komnenić, Pavle Pekić, Jelena Ćuruvija, Vladimir Aleksić, Cvijeta Mesić, Miki Damjanović, Danijela Štajnfeld, Milan Čučilović i Dejan Matić.

“Anđeli u Americi” je predstava iz dva dela, koja ukupno traje sedam sati. Beogradska publika ima priliku da vidi samo prvi deo „Milenijum se približava”, koji je premijerno prikazan 1991. godine u San Francisku. Drugi deo „Perestrojka” je premijerno prikazan krajem 1992. godine i još uvek se ne zna da li će se pojaviti pred beogradskom publikom. Prvi deo je zatvorena celina, dok se drugi deo ne može igrati bez prvog.

Drama, koja se odvija u Njujorku u drugoj polovini osamdesetih, prati Luisa Ajronsa, neurotičnog gej Jevrejina, koji živi sa svojim ljubavnikom Prajorom Valterom koji saznaje da je HIV pozitivan. U to vreme HIV/AIDS je još uvek bila prilično nepoznata bolest i Luis odlučuje da ga napusti. Kroz preplitanje jave i sna, emocija i humora, Kušner postavlja dijagnozu bolesti koje nagrizaju društvo, kroz pojedinačne i lične priče usamljenih ljudi u potrazi za samoodređenjem.

Još jedan važan lik u predstavi je mormonski vernik i republikanski sudski pomoćnik, Džo Pit, koji dobija poslovnu ponudu od svog mentora Roja Kona, da se preseli u Vašington. On odbija tu ponudu jer je zabrinut za psihičko zdravlje svoje supruge Harper, koja je zavisna od Valijuma i od koje krije da je homoseksualac. Roj Kon je stvarna ličnost, kontroverzni advokat koji je postao poznat po lovu na komuniste i bio jedan od tužilaca na suđenju Džulijusu i Etel Rozenberg, koji su osuđeni na smrt zbog špijunaže. Roj Kon je čitavog života krio da je homoseksualac i na kraju je umro od posledica AIDS-a.

U toku sedam sati trajanja predstave Prajora posećuju duhovi i anđeli, koji mu saopštavaju da je prorok, dok se Džo Pit bori između svojih religijskih ubeđenja i svoje homoseksualnosti. Luis ima problema sa svojom savešću jer uprkos ljubavi prema Prajoru, ne može da prihvati njegovu bolest, dok je njegova ljubav prema Americi uzdrmana zbog institucionalizovane homofobije. Predstava je ispunjena crnim humorom, tragedijom i biblijskim referencama. Većina glumaca i glumica ima više uloga, što je posebno interesantno u filmskoj adaptaciji gde, na primer, Meril Strip glumi Etel Rozenberg, jevrejskog rabina, majku Džoa Pita i anđela Australije.

Televizija HBO je 2003. godine po ovoj drami snimila mini seriju u kojoj glume Al Paćino, Meril Strip, Ema Tompson, Meri Luis Parker, Patrik Vilson, Džastin Kirk i drugi. Dobila je odlične kritike i osvojila je ukupno pet Zlatnih globusa i jedanaest Emi nagrada.

U Parizu je 2004. godine premijerno izvedena i opera „Anđeli u Americi”, koja traje dva i po sata i bazirana je na oba dela predstave. Kompozitor se više fokusirao na strasne ljubavne veze između likova, dok je političke motive zapostavio, te je ovo veliko skraćenje uopšte bilo moguće. Nakon francuske usledila je nemačka verzija opere 2005. i engleska 2006. godine.

Ako ste propustili premijeru, predstavu možete pogledati 6, 10. i 25. oktobra od 20 časova na velikoj sceni Beogradskoj dramskog pozorišta.

Gorčin Stojanović: Navikao sam na pritiske

Povodom premijere predstave „Anđeli u Americi” i njegove podrške Povorci ponosa 2009. razgovarali smo sa režiserom Gorčinom Stojanovićem.

*Koja je bila vaša motivacija da podržite Povorku ponosa i da se pojavite u promotivnom spotu?

– Još od onog prvog, prekinutog Gay Pridea 2001, pišem u svojoj kolumni, skoro svake godine u vreme održavanja zagrebačkog Pridea o beogradskom ćutanju na istu temu. Kad su me organizatori pozvali, najmanje što sam mogao da učinim je da pružim podršku. Osim toga, kod nas sve ima i dodatni razlog – mi još uvek moramo osvajati elementarne građanske slobode, pa i slobodu na ispoljavanje različitosti bilo koje vrste.

*Kako ste reagovali na, kako organizatori kažu, zabranu Povorke?

– Dan ranije, trebalo je da u dnevniku B92 gostujem u sklopu kampanje pred Povorku. Umesto toga, gostovao sam u znak reakcije na otkazivanje. I sam sam upotrebio izraz “zabrana” – jer o tome je reč.

*Nikola Đuričko je u najnovijem intervjuu izjavio da su njegova porodica i on imali problema zbog njegove podrške Povorci ponosa, čak su mu i pratili. Kakve su bile reakcije Vaše okoline? Da li ste imali neprijatnosti?

– Ima u komadu „Anđeli u Americi” jedna užasavajuća rečenica: „Ja sam gej, ja sam navikao na pritisak”. Ta rečenica, ovde i sada, zvuči još strašnije. Ja, pak, nisam gej, ali sam takođe navikao na pritisak – da sam od početka devedesetih čuvao sva preteća pisma, e-mailove, kolumne, tekstove, čak i televizijske emisije poput „Radikalskih talasa” sada prepodobljenog prvaka neke druge stranke, mogao sam sada da napravim izložbu o pritisku. Neke stvari sam i sačuvao negde… Možda je zbilja trebalo da čuvam sve. Tako da me nije iznenadilo to što me prozivaju na ulici sada – to se dešava redovno. Kod glumaca koji su navikli da budu public darlings to, doduše, može biti dramatičnije iskustvo.

*Da li Vas kao zaljubljenika u fudbal ljuti što se za navijače u poslednje vreme vezuje samo huliganizam i nasilje? Kako se izboriti s nasilje u sportu i oduzeti navijanje i strast ka sportu od huligana koji su samo zaljubljenici u nasilje?

– Ja sam navijač trideset pet godina. Možda i koju duže. I uvek sam pravio razliku između budala i istinskih fanova, kao i u drugim oblastima. Da bi se izborilo sa nasiljem, za početak je potrebno imati volju za tako nešto. Mi živimo u zemlji u kojoj vlast ne samo da nema takvu volju, nego i politikantski kalkuliše sa nasiljem za svoje uskogrude ciljeve. Kod nas, uostalom, politika nije deo društvene zbilje, nego se, naprotiv, ukupna društvena situacija potčinjava politici shvaćenoj kao power game.

*Kako ste se odlučili baš za „Anđele u Americi”, jer u pitanju veoma zahtevna predstava?

– Pa, radio sam i zahtevnije stvari u životu… Šalim se. Reč je o odličnom i vrlo važnom komadu koji već dvadesetak godina živi scenski (i televizijski) život, komadu koji se bavi velikim temama, a koji je napisan kao emocionalno eksplozivna smesa ljubavi, smrti, politike, religije, seksa, čulnosti, intime i humora – u jednoj, ne preterujući, šekspirovskoj dimenziji.

*U pitanju je prvi deo predstave, da li beogradska publika može da očekuje i drugi deo?

– Mi igramo prvi od dva komada zajedničkog naziva. To je protokomad, to su, ustvari, „Anđeli…”. Drugi komad, sa podnaslovom „Perestrojka”, ne može se igrati bez prvog čiji je podnaslov – „Gej fantazija na nacionalne teme”. Hoće li nekada biti druge predstave u ovom času ne mogu reći. Naša predstava je zaokružena celina, u svakom slučaju.

*Predstava, između ostalih, prati i gej par na početku HIV epidemije u Americi. Koliko predstava, film, serija može da doprinese poboljšanju položaja LGBT osoba i smanjenju diskriminacije?

– Mogu odgovoriti samo iskustvom – pre sedam godina niko nije hteo da radi Rejvenhilov „Shopping and Fucking”, a predstava u JDP-u na repertoaru je, evo, već osmu sezonu i odigrana je stotinu i dvadeset puta. I dalje se igra. Ne znam da li je to promenilo bilo šta, ali znam da je, za početak, potrebno odvažiti se. Uvek mora da postoji neka Rosa Parks koja neće da ustupi mesto belcu.

*Da li ćemo ikada videti nastavak, odnosno drugu sezonu serije „Lisice”?

– U ono vreme šuškalo se o nastavku, ali dalje od toga se nije išlo. Ne verujem u nastavak ili, bar, ne skoro. U ono vreme „Lisice” su izazvale neverovatnu pažnju, ali je prava histerija nastala posle tekst u zagrebačkom Nacionalu, u kome je Nenad Polimac posvetio jednu dugu i bogato ilustrovanu fenomenološku reportažu seriji, pa su onda i ovdašnji nedeljnici pomislili da bi trebalo nešto da kažu o tome. Tako je dospela u najave na naslovne strane „Nina” i „Vremena”. Pre Zagreba nisu je ni primetili. Srećom, primetila je publika. U međuvremenu, televizija je otišla u nekom drugom smeru…

*Nakon „Lisica” možemo da gledamo vašu novu seriju „Ono kao ljubav”. Kako je bilo opet snimati TV seriju? Možda neki novi film na vidiku?

– Bilo je lepo. Uzbudljivo, naporno, zabavno – kao i uvek na velikim poslovima. Da, postoje filmski planovi, ali u ovoj zemlji planovi uglavnom služe za to da ne budu realizovani ako niste pragmatično „umreženi” i interesno povezani.

*Svi pričaju o ekonomskoj krizi, koja se sve više uzima maha. Koliko kriza utiče na ionako lošu situaciju u srpskoj kulturi i pozorišnom životu?

– Utiče tako da vam vlastodršci iz jedne stranke kažu „nema para”, a koalicioni partneri – „ko kaže da nema”. Pare su potrošili, izgubili ili, jednostavno, ne umeju da ih rasporede zato što politika određuje prioritete.

Kurir: Poklaše se zbog love

BEOGRAD – Predrag M. Azdejković, predsednik Gej lezbijskog info centra, u intervjuu za Kurir kaže da su organizatori Povorke ponosa takođe odgovorni za smrt Francuza Brisa Tatona, da su heteroseksualci potisnuli homoseksualce iz gej organizacija, ali i da je protiv zabrane Obraza i SNP 1389.

– Organizatori Povorke ponosa snose delimičnu odgovornost za smrt Tatona. Država je takođe odgovorna jer je Francuz ubijen na njenom tlu, a nije uspela da ga zaštiti. Organizacioni odbor Parade ponosa snosi odgovornost jer su organizovali događaj za koji su unapred znali da će povećati stepen nasilja u Beogradu. Imamo pravo da organizujemo žurku i na obroncima vulkana, iako nam svi kažu da postoji velika verovatnoća da će doći do erupcije. Zna se ko snosi odgovornost ako vulkan nekog sprži.

Otkud na čelu homoseksualnih organizacija veliki broj heteroseksualaca?
– Neki rade za platu, drugi su došli da pomognu. Problem je što su za nekoliko meseci uspeli da izbace ili marginalizuju sve gej aktiviste. Kao kukavičje pile, iz gnezda izbaci ostala jaja koja mu smetaju.

Zašto se oni bore za gej prava? Da li je u pitanju novac?
– Gej i lezbijska prava podržava mnogo heteroseksualnih ljudi i na toj pomoći sam im veoma zahvalan. Heteroseksualcima je mesto u GLBT pokretu, gde mogu da pomognu profesionalnim znanjem, ali ne na pozicijama odlučivanja. Kao što muškarac ne može da vodi ženski pokret, kao što belci ne mogu da vode pokret za prava Roma, tako i heteroseksualci ne mogu da vode gej lezbijski pokret.

A novac?
– Neko pomaže zato što su mu brat, sestra ili rođak gej, neko je tu zbog velike plate, neko zato što voli da putuje po svetu na razne konferencije, parade i gej olimpijade… I sve je to u redu, dok ne postane kontraproduktivno. Nemam ništa protiv da pojedine grupe dobijaju nekoliko stotina hiljada evra godišnje, ali kad izostane rezultat, onda je to problem.

Kojim fondovima imaju pristup GLBT organizacije?
– Gej eho portal, nekadašnji Kvirija portal, jedini je do sada dobio finansijsku pomoć od države. U Hrvatskoj nevladine organizacije i GLBT organizacije mahom finansiraju država i velike firme. Kod nas toga nema, tako da finansijska sredstva dobijamo od međunarodnih fondacija i EU. Fondovi su desetkovani zbog ekonomske krize, što dodatno povećava ionako sveprisutno „klanje“ između konkurentskih grupa i organizacija.

Kako to da gej paradu organizuju samo žene?
– Te žene su uspele da izbace ili marginalizuju muškarce, što se pokazalo kao loše za organizatore. Izbacivanje Gej strejt alijanse i Borisa Milićevića iz organizacionog odbora, marginalizovanje ostalih gej aktivista, izlazak Kvirija centra iz organizacionog odbora prebacilo je interesovanje medija na sukob na GLTB aktivističkoj sceni, umesto da se priča o ciljevima Povorke ponosa. To je propust samih organizatora jer su se ponašali kao amateri koji ne umeju da razmišljaju unapred i da predvide šta će medijima biti zanimljivije. Zbog takve situacije na samoj aktivističkoj sceni Povorka ponosa dobila je šaljivi naziv „lez parada“.

Koliko ima gej i lezbo udruženja u Srbiji?
– Previše, a nedovoljno. Trenutno postoje: Gej strejt alijansa (GSA), Gej lezbijski info centar (GLIC), Labris, Kvirija centar, Gejten LGBT, Kvir Beograd, LGBT Vojvodina, LGBT levica, Siguran puls mladih (SPY), Tabu, Lambda, Novosadska lezbijska organizacija (NLO)… Kvirija centar je jedina grupa u koju imam poverenja. Bore se zato što je njenim aktivistima do toga stalo, mnogo stvari rade bez para i volonterski.

Ko je sve s kim u svađi u GLBT udruženjima?
– Svako sa svakim je u nekom trenutku bio u svađi, ili još jeste, ili će biti.

Treba li zabraniti Obraz i SNP 1389?
– Ne! Ne volim što Obraz i SNP 1389 postoje i smatram ih neprijateljima jer mi u mnogo slučajeva ugrožavaju bezbednost, ali ih ne treba zabranjivati. Kada ispišu ceo grad grafitima, treba da plate skidanje. Kada prete, neka budu kažnjeni po zakonu, kada pozivaju na ubijanje, neka ih uhapse… Mislim da ih zabrana ne bi slomila već samo ojačala. Tu postoje veći interesi, priča o zaštiti srpstva i pravoslavlja je fasada. Obraz i SNP 1389 žele da budu politički faktori u Srbiji. Nisu oni gadljivi na moć.

KOSOVO JE IZGOVOR
Imali ste akcije „Kosovo je sused Srbije“, „Dekosovizacija Srbije“. Možete li objasniti te stavove?
– Kosovo je izgovor za nesposobnost vlasti. Nemaju vremena da se bave siromaštvom, krizom, ogromnom stopom nezaposlenosti, mafijom, monopolom jer se bave Kosovom. Ono je samo paravan, država ništa ne radi da pomogne ljudima koji žive dole, već ih samo iskorišćava u dnevno-političke svrhe. Voleo bih da je Srbija velika država jer bi tržište bilo veće, ali, nažalost, situacija nije takva.

Kakav je vaš stav prema SPC?
– Nisam njihov član i ne vidim razlog da guraju nos u moj život. Nemam ništa protiv SPC, ali neka mene kao ateistu ostave na miru.