Beograd – Zašto u Srbiji ima tek nekoliko književnih dela koja odstupaju od heteroseksualne matrice karakteristične za većinu njih, šta je LGBT i queer književnost i kako je društvo prihvata, bila su samo neka od pitanja o kojima se raspravljalo na tribini LGBT i queer književnost u Srbiji, održanoj u Centru za kulturnu dekontaminaciju.

Književnik Vladimir Arsenijević podsetio je na vreme koje je proveo u izdavačkoj kući Rende, koja je nekoliko godina objavljivala gej romane, poput “Lavirintskog rečnika Pariz-Njujork” Dejana Nebrigića i “Staklenca” Uroša Filipovića.

Ukazujući da se malo govori o gej poeziji, Dragoslava Barzut, pesnikinja i blogerka, objasnila je da je lezbijska književnost za nju usko povezana sa feminizmom. Po njenom mišljenju, prekretnica u postjugoslovenskoj LGBT i queer književnosti je roman Suzane Tratnik “Ime mi je Damjan”. Barzutova je, između ostalih, podsetila i na knjige “Šumski duh” Gorana Samardžića, “Biti gej u Srbiji” Lidije Obradović, ali i na zbirku lezbijskih priča sa ex-Yu prostora “Pristojan život”. Za vlasnicu titule “queer kraljice” sa ovih prostora, Biljanu Kosmoginu, biti queer je više političko, društveno i lično opredeljenje. “Za queer umetnost se treba boriti. Ona je marginalizovana i u zapećku”, istakla je ova multimedijalna umetnica. Autorka romana “Muške suze”, koji je uzburkao srpsku javnost, Biljana Biba Petrović, objasnila je da njenu knjigu treba da pročita i onaj ko ne pripada LGBT zajednici.

Predrag Azdejković, gej aktivista i autor knjige “Vreme hemoroida”, smatra da ne treba ulaziti u definiciju toga šta je LGBT i queer književnost, “jer za mene neki roman ima gej tematiku, a za druge nema”. On je rekao da LGBT i queer literaturu mogu pronaći na portalu GayEcho.