U ovoj se rubrici dosledno ne bavim tzv. dnevnom politikom, bar ne onom regionalnom, a pogotovo ne srpskom; o tome se već dovoljno toga govori na drugim mestima. A i preterano podražavanje trivijalnosti i niskosti prirodno se izmetne u podržavanje trivijalnosti i niskosti…

Kako god, ipak ima jedan detalj sa margina netom završenih – po mnogo čemu deprimirajućih – izbora u Srbiji koji mi izgleda kao zgodna „cveba“ za razmatranje mnogo širih, globalnijih tokova.

Poznati gay aktivista Predrag Azdejković objavio je tekst (v. Beton, Danas, 18.3.2014.) u kojem je analizirao predizborne „ponude“ nekoliko parlamentarnih stranaka LGBT populaciji, to jest njihov odnos prema toj problematici, u jednom patrijarhalnom društvu još pipavoj i rizičnoj, onoj na kojoj je lakše izgubiti glasove nego dobiti ih – ili se barem tako čini poslovičnim političkim kalkulantima, preplašenim i od sopstvene senke.

Sve do nedavno, smatralo se da je Liberalno demokratska partija (LDP) Čedomira Jovanovića najotvorenija prema LGBT populaciji, kao što je i inače slovila za „najemancipovaniju“ po mnogo čemu, za svojevrsnu „avangardu“ građansko-demokratske Srbije (šta god to bilo). No, u poslednje vreme ugušen raznim sumnjivim pseudopragmatičnim lupinzima, LDP je u (pokazaće se, sasvim opravdanom, ali i neizlečivom) strahu od propadanja ispod granice parlamentarnog cenzusa, sklopio neka čudna savezništva, a taj je trend uvrhunio u sklapanju predizborne koalicije sa ultrakonzervativnom i kleronacionalističkom partijom sandžačkih muslimana-Bošnjaka, iza koje stoji muftija Muamer Zukorlić, poznat po rigidnim stavovima i autoritarnom ponašanju.

Pseudopragmatična računica i jednih i drugih u ovom bizarnom savezu govorila je da su jedni drugima potrebni, jer će zbirno lakše preći cenzus. No, biće da dve jabuke i dve kruške ne čine četiri kruškojabuke, tako da cenzus ipak nisu prešli, a LDP je po prvi put od osnivanja vanparlamentarna stranka.

Sad natrag k Azdejkovićevom tekstu. Evo kako on opisuje jedan zanimljiv predizborni susret: „Sandžačko muftijstvo s muftijom Muamerom Zukorlićem na čelu izdalo je saopštenje u kojem se kaže da su pripadnici LGBT populacije duhovno i moralno devijantni i da ih treba preventivno lečiti. Na sastanku LGBT aktivista sa predstavnicima političkih stranaka, Judita Popović iz LDP upitana je kako objašnjavaju svoje partnerstvo s Muamerom Zukorlićem i njegov odnos prema LGBT populaciji. Sledio je odgovor da ako želimo da ljudi poštuju našu različitost, treba da poštujemo tuđu, što valjda znači da ako želimo da ljudi ne misle da smo duhovno i moralno devijantni treba da poštujemo da Muamer Zukorlić misli da smo duhovno i moralno devijantni. Zvuči logično, zar ne?!“

Azdajković je napipao pravi problem i vrlo pregnantno ga izrazio. Na drugoj strani, ne dvojim da je Judita Popović dobronamerna osoba kojoj je uistinu – a ne samo zarad potreba njene stranke – stalo do famoznog uvažavanja Drugosti, gde god se ova pojavi. Pa, zašto onda sve ovo ništa ne valja, to jest, zašto je njena argumentacija primer ispraznosti, štaviše, vrednosnog nihilizma?

Stvar je u tome da reči zlosrećne LDP-ovke odlično detektuju neke od ključnih slabosti multikulturalizma kao kulturnog relativizma koji, sve se koristeći levo-liberalnom retorikom, učvršćuje ultrakonzervativne „identitetske“ predstave.

Na jednoj strani Juditine klackalice je LGBT populacija kao svojevrsna manjinskost i Drugost. Da se Juditu i njezine liberale pita, oni bi im posigurno dali sva prava ovog sveta jer su oni, eto, takvi, liberalni. Ali, šta ćeš, ima i drugačijih Drugosti, na primer, eto, Drugosti u vidu verskog velikodostojnika – koji je istovremeno i politički tribun – a koji drži da je LGBT populacija neka vrsta bolesnog tkiva koje valja odstraniti. I tu ljutitu i agresivnu Drugost takođe treba, je li, „uvažiti“…

Na ovaj se način neko nad kim se vrši represija i neko ko zagovara represiju, ili je i aktivno vrši tamo gde je u mogućnosti, postavljaju kao tek dve ravnopravno postojeće Drugosti koje bi nekako volšebno imale da „poštuju“ jedna drugu, a onda će srećno da supostoje u (kvazi)liberalnoj utopiji.

Ovo „kvazi“ dodajem zato što to s liberalnim i liberalističkim zapravo nema nikakve veze, nego je samo još jedno infantilno naivno ospoljenje multikulturalističke doktrine, a multikulturalizam je konzervativna (čak do i preko granice rasizma) negacija svakog liberalizma.

Za liberala svi građani i građanke jednaki su pred zakonom i imaju načelno ista prava i obaveze; etničko poreklo ili kulturološko-religijski backgound bilo kojeg pojedinca ili grupe tu su sasvim pravno i politički irelevantni, to jest, niko ne može legitimisati nasilje, zagovaranje nasilja ili neke druge mere represije i diskriminacije prema nekoj „drugoj Drugosti“ tako što će se naprosto pozvati na svoje poreklo, tradiciju, uverenja ili nešto slično.

U redu, ali gde je tu multikulturalizam, i to sa svojim rasistoidnim aporijama? LDP naravno nije napravio predizborni savez sa nekom od stranaka „pravoslavne“ ultradesnice, takođe vrlo klerikalne i homofobne, niti je ispuštao zvuke nežnog razumevanja sa nekim od visokih prelata Srpske pravoslavne crkve koji figuriraju kao pokrovitelji ovakvih stranaka i organizacija. Naprotiv, LDP je – što mu služi na čast – uvek bio u oštrom principijelnom sukobu sa njima.

No, ovde dolazi na red sledeće pitanje: zašto? To jest, odakle taj svesno različit odnos prema pravoslavnim (ili uopšte hrišćanskim) i muslimanskim klericima kad i jedni i drugi govore manje-više identične stvari? Ili, zašto onda LDP nije uputio dobrodušni savet LGBT populaciji da se ne protivi crkvenoj i desničarskoj homofobiji, nego da je naprosto tolerantno shvati kao još jednu stavku u beskrajnom pandemonijumu mogućih Drugosti koje imaju pravo i dužnost miroljubivo koegzistirati u multikulturalističkoj edenskoj bašti?

Iza disproporcionalno „tolerantnog“ odnosa prema doktrinarnoj netolerantnosti „manjinske“, suštinski „Nama Strane“ religijske grupe krije se duboko interiorizovani, sebe-nesvesni rasistički prezir prema njoj. Naprosto: od nje, takve, ništa se bolje ni ne može očekivati.

Ako ste lišeni kulturnog rasizma i verujete u bazičnu jednakost ljudi, onda ćete za sve – a naročito za sve ljude koji participiraju u istom, zajedničkom društvenom prostoru, unutar jedne države i društva! – imati iste kriterijume kada su u pitanju ljudska prava, uključujući dakako i prava žena ili prava seksualnih manjina. Ako izdvojite neku grupu, recimo po kriterijumu nominalnog ili delatnog pripadanja nekoj religijskoj organizaciji, pa na nju počnete da primenjujete „niže“ standarde proglašavajući to sopstvenim visokim razmevanjem za Drugost, vi tu grupu ljudi zapravo vrednujete kao bar kulturno nižerazrednu, u najboljem slučaju „ometenu u razvoju“.

Neznanje, površnost, olako prihvatanje seksi zvučećih ali sasvim ispraznih pojmova (npr. „multikulturalizam“) – sve to prirodno dovodi do političke besprincipijelnosti. I pre nego što shvatite šta vam se dešava, već ste dočekali sabah sa Šejtanom. A Šejtan nije ni musliman ni hrišćanin – on nema nikakvih doktrinarnih predrasuda, kao ni prehrambenih tabua. Taj fino poždere sve što mu dođe na trpezu.

Piše: Teofil Pančić