BH Dani: I homofobi su ljudi

Predrag Azdejković je jedan od rijetkih koji se ne plaše da na Balkanu priznaju da su gej. Godine aktivizma na tom planu donijele su mlađim generacijama veću slobodu nego što je on imao. Za Dane Azdejković govori o odnosu političara prema problemu gej populacije, zašto se i danas kriju i kako čeka dan kada će gađati štiklom Ivicu Dačića

DANI: Tvoja fotomontaža Vladimira Putina postala je simbol otpora ruskom predsjedniku i podrške grupi Pussy Riot. Kako je našminkani Putin osvanuo u Moskvi?

AZDEJKOVIĆ: Veoma sam srećan što se to desilo. Nisam znao za to, javili su mi drugari na Twiteru. Okačili su sliku i napisali: Peđina fotomontaža. Interesantno je što sam bio na gej paradi u Berlinu i video istu fotomontažu jer se tada u Rusiji pričalo o zakonu o zabrani promocije homoseksualizma u Sankt Peterburgu. Tada uopšte to nisam registrovao, mislio sam da je baš dobra fora (smeh). Ta fotomontaža nastala je 2009. godine u okviru izložbe Šminkeri gde sam šminkao domaće i strane političare sa ciljem da im oduzmem moć jer su postali previše estradni i bitni, a ja ne želim da oni to budu.

DANI: Da li je Srbija mjesto za gej populaciju, ili za homofobične?

AZDEJKOVIĆ: Uhhh… Nažalost, Srbija je pogodno tle za nicanje malih i velikih homofoba. Gej populacija se trenutno ne oseća nimalo prijatno. Pitanje je kompleksno, jer volim da pričam o tome koliko mi doprinosimo tome da se ovo društvo menja ili koliko od njega dižemo ruke, i gledamo kako da se domognemo Berlina, Amsterdama, New Yorka ili San Francisca. To je problem: ne ulažemo energiju da menjamo društvo, nego je trošimo da iz ovog društva pobegnemo. Kad nema otpora, homofobija cveta. Mislim da je potrebno ulagati više u aktivizam. E, sad: i homofobi su ljudi koji imaju određen stav koji može da se menja. Istraživanja pokazuju da homofobi mahom ne poznaju nijednu gej osobu. Tu je naša odgovornost: ne poznaju nas zato što se krijemo ili zato što smo pobegli. To je vrzino kolo. Uvek apelujem na hrabrost gej populacije da ustane i da se bori. Želim našu revoluciju poput one u New jYorku 1969. godine. Njima je prekipelo da ih policija maltretira i onda su trandže skinule svoje štikle i gađale policiju. Ja to čekam: da gej populacija u Srbiji potpuno poludi od represije i krene da gađa štiklama Ivicu Dačića.

DANI: Pred posljednje izbore pokrenuo si inicijativu “Glasaš za Dačića, dobiješ Palmu”. Dobili smo, ipak, i Dačića i Palmu.

AZDEJKOVIĆ: To mi je bilo jako važno. SPS je dočekao Borisa Milićevića kao gej aktivistu jer je želela da se predstavi kao gej-frendli stranka, što je daleko od istine. Ako u stranci imate gej aktivistu i Palmu, a onda pred izbore ne stavite gej aktivistu na predizbornu listu, onda je jasno o čemu se tu radi. Bilo mi je važno da gej populacija ne zagrize taj mamac i glasa za SPS.

DANI: A za koga si ti glasao, ko je po tvom mišljenju, gej-frendli stranka?

AZDEJKOVIĆ: Ja sam bio beli listić. Nisam želeo da ostanem kod kuće jer se brojem izašlih podiže i cenzus, pa postoji šansa da male, fašističke stranke poput Dveri ne pređu cenzus. Trenutna politička situacija u Srbiji je očajna, nema izbora. Oni za koje smo pre glasali su nas potpuno izdali i razočarali. Bio sam glasač LDP-a, ali više nisam. Nikada sebi neću oprostiti što sam glasao za njih i nikada više neću to uraditi.

DANI: Zašto?

AZDEJKOVIĆ: Principijelno ne mogu sebe da nateram da glasam za nekoga ko je izneverio sve što je pričao. To važi za sve političke stranke. Drugo, imamo gomilu stranaka koje sebe nazivaju “demokratskim”, a ustvari su male diktature. Pogledajte ko su im predsednici u poslednjih 20 godina. To su sve doživotni predsednici. A ko ima doživotnog predsednika, taj ne može da bude demokrata. Zato sam izašao iz SDU, jer je Žarko Korać doživotni predsednik, kao Maršal Tito. Situacija, ipak, nije bezizlazna, jer kad je Tomislav Nikolić pobedio na predsedničkim izborima, bio sam jako srećan. Boris Tadić me nervira mnogo više nego Toma Nikolić.

DANI: Šta te nervira kod Tadića? Dok je bio predsjednik išao si na kafu kod njega?

AZDEJKOVIĆ: Vraćam se na priču političkog licemerja koje imaju sve političke stranke. Boris Tadić je samozaljubljeni diktator, egoista koga ništa ne zanima osim njega samog. To se sad pokazuje – partija se raspada zbog njega, on ne želi da se skloni jer mora da bude “glavna faca”. To se dešava sa svim predsednicima stranaka. Čanak sada pljuje po SPS-u, a donedavno je bio u koaliciji sa njima. Ja sam arogantan i volim sebe i ne mogu da podnesem da mi neko vređa inteligenciju tako što mi pokaže crveni listić i kaže: “Vidi što je lepa ova crna boja.” A to naši političari stalno rade. Oni nas vređaju time što misle da te laži možemo da progutamo. Neki od nas to i rade, pasivno. Sede za kompjuterom, gledaju šta se događa, sve razumeju, i frustracije izbacuju po Twitteru i Facebooku. To političari obožavaju: “Samo vi budite na društvenim mrežama, nemojte ni slučajno na ulice.” Smisao za akciju se izgubio devedesetih, niko više neće kao u Budimpešti – da na ulice izađu hiljade ljudi jer im je predsednik rekao: “Pa, ja sam malo lagao u predizbornoj kampanji.”

DANI: Da se vratimo na Tomu Nikolića.

AZDEJKOVIĆ: Daleko mu lepa kuća, odnosno vila u Užičkoj. Gledam šta su uradili otkako su na vlasti i ništa mi nije skandalozno. Voleo bih da malo više pažnje posvete manjinskim pravima, jer je to njima poslednja rupa na svirali. To bih i mogao da im oprostim ako bi se stvarno uhvatili u koštac sa korupcijom u političkom sistemu Srbije. Plašim se da će pohapsiti sitne ribe samo da nam zamažu oči, ali glavni igrači će ostati.

DANI: Šta ćeš tražiti od Nikolića? Prve nedjelje njegovog predsjednikovanja tražio si prijem.

AZDEJKOVIĆ: Biće to sastanak predstavnika svih LGBT udruženja. Bila je priča da će primiti samo organizatore Gej parade. Sve se, naizgled, svodi na to. Kao da preko godine sedimo kod kuće, štrikamo zastavu koju ćemo da pronesemo na toj paradi. Parada je pase. Hoćemo da pričamo o mnogo bitnijim stvarima.

DANI: Da li ćeš ove godine podržati paradu?

AZDEJKOVIĆ: Kao urednik nekoliko gej medija u Srbiji podržaću ih u tom medijskom smislu. Ipak, ove godine neću otići na gej paradu. Zato što je problem oko nje toliko dubok i višegodišnji i svake godine ga stavimo pod tepih i idemo dalje. Taj tepih je sada preterano narastao. Mora da se reši svađa među grupama, jer ga znaju i donatori, i strane ambasade, i domaći političari. Brojni aktivisti neće ići na paradu.

DANI: U priči o političarima i njihovom odnosu prema gej populaciji nezaobilazan je Dragan Đilas, čiji su stavovi isplivali uoči prošlogodišnje parade. On će, po svemu sudeći, naslijediti Tadića na čelu stranke. Da li te to brine?

AZDEJKOVIĆ: Problem sa Đilasom je u tome što je popularan. Svako ko u Srbiji kaže da Cigani smrde i da ne treba da budu u centru grada biće popularan. Takvi su popularni i u Švicarskoj, Francuskoj, Holandiji… rasizam je veoma popularna stvar. Kad na to dodamo da je protiv gej parade, postaje najpopularniji političar. Nije seljak kao Palma koji brunda kao medved, on je gospodin čovek, multimilioner, koji ima manire. Političar visoke klase koji još odgovara i širokim narodnim masama. To je problematično, mada mislim da može i sa takvim političarem da se radi. On je svake godine na predstavljanju izveštaja Gej-strejt alijanse i on može da razume. Neće on reći: “Peder ne može”, ali neke stvari, poput parade, neće da prihvati.

DANI: Rekao si da se većina gej populacije krije. Ti se ne kriješ. Da li se plašiš?

AZDEJKOVIĆ: Ja sam prevazišao taj momenat da se plašim. Postao sam ravnodušan. Izgleda da za život u Srbiji ništa ne znači i taj strah. I da me ubiju, pa šta da se radi?! To je bolest – gomili ljudi je Srbija ubila volju za životom. Ja imam volju za životom, ali nemam strah. On je nestao – živim s tim toliko godina, pa je postalo normalno. Imam metode kako se krijem – sunčane naočale, pa me ne prepoznaju, bar ja živim u toj iluziji. Prepoznaju me, pa dobaciju. Mada, nemam ni obožavaoce koji se bacaju na mene. Nama, aktivistima, je mnogo lakše. Za nas misle: “A, on je bio kod predsednika na kafi. Ne smem da ga diram, jer ko zna šta će da mi se desi.” Pa će da ustane svetska i domaća javnost, pa će da ih jure. Najviše maltretiraju gejeve koji nemaju zaštitu. Sećam se, mene su pretukli kad sam imao 16 godina. I tada sam svima pričao da me nisu tukli zato što sam peder, već zato što sam imao skupu trenerku. Zato što me je bilo sramota. Mnogi to kažu – nisu me tukli, pao sam niz stepenice, jer ne daj bože da neko provali da si peder. To je Srbija.

DANI: Koliko su česti incidenti o kojima govoriš?

AZDEJKOVIĆ: Super je što nisu česti. Incidenti su česti kad se najavi gej parada, pa dok se ne održi ili otkaže. U tom periodu najviše stradaju kafići i klubovi, jer se zna gde su. Organizacije kriju svoje adrese, niko ne zna gde se nalaze. Oni čekaju ispred kluba, pa napadnu ko izađe. Svakog vikenda ispred gej kluba stoji marica koja nas čuva. To obezbeđenje je još jače pred paradu. U unutrašnjosti je mnogo teže. Tamo gejevi ne mogu ni da nađu posao.

DANI: Kolika je gej populacija u Srbiji?

AZDEJKOVIĆ: Aktivisti vole da kažu da nas je 10 odsto, ali to nije istina. Velika Britanija je službeno uzela broj od 3 odsto, ali to su oni koji se izjašnjavaju kao gejevi. Istraživanje Durexa u Srbiji pokazalo je da je 7 odsto ljudi u Srbiji probalo seks sa istim polom, ali oni nemaju svi izgrađen identitet gejeva.

DANI: Urednik si magazina Optimist koji na naslovnici ima Jelenu Karleušu. Naslov glasi Žena koju volimo da mrzimo. Da li ti nju voliš ili mrziš?

AZDEJKOVIĆ: Ja Karleušu poštujem. Analizirao sam tu osnovu iz koje se Karleuša mrzi. Zaključio sam da su osnov na koji se mrzi gej populacija i Karleuša isti. Ona je neprirodna. To kažu i za nas – gejevi su neprirodni. Delimo i ljubomoru i nerazumevanje. Na sve to treba dodati i činjenicu da se ona razlikuje od srpskog mainstreama koji je nacionalistički i pravoslavno orijentisan. Ona nema izgrađen taj srpski identitet, a i voli da ljudima gura prst u oko. I nama kažu da provociramo gej paradom, pa hoće da nas biju. Poštujem kad je neko dovoljno hrabar da izađe u javnost i kaže to što ona kaže. I drugi mogu da kažu isto da bi podigli sebi rejting, ali to ne rade. Promovišu porodične vrednosti, kao Ceca, na primer – srpska majka.

DANI: Kažu da je gej klupska scena u Beogradu odlična?

AZDEJKOVIĆ: Beograd, u odnosu na čitavu ex-Jugoslaviju ima najrazvijeniju gej scenu, zato što je Beograd najveći grad. Trenutno ima desetak klubova i kafića, a povremeno se organizuju žurke koje su van tih objekata. To je, u odnosu na pre deset godina, kad je postojao samo jedan klub, savršeno. Možda zato što su mlađe generacije mnogo hrabrije od starijih, nas koji imamo preko 30 godina. Mi stariji nestajemo.

DANI: Kako nestajete?

AZDEJKOVIĆ: Svi su poženjeni, imaju decu, vise po gej četovima i jure piletinu iz “topline svog porodičnog doma” jer ih je društvo na to nateralo. Drugi su pobegli. Imam sve manje prijatelja, svi su u inostranstvu. Ali mlađe generacije su druga priča. Znam tinejdžere koje očevi dovode na žurke, oni pomeraju granice i to je fenomenalno. Problem je u tome što se kod njih sve svodi na zabavu, ne žele da se bave aktivizmom, politikom, to njih ne zanima. A ni mi aktivisti se ne trudimo da ih uključimo u to, jer smo isti kao diktatorske partije – ti novi, mladi, punokrvni gejevi mogu da nas smene (smeh).

Festival gej filma

DANI: Uskoro počinje još jedan festival gej filma Merlinka, koji ti organizuješ. Šta to znači gej populaciji?

AZDEJKOVIĆ: Taj festival je dobio naziv po Vjeranu Miladinoviću Merlinki, koji je ubijen 2003. godine. Dakle, uskoro će biti 10 godina, što bi trebalo obeležiti. Za tu priliku spremam i predstavu, monodramu, koja je rađena po njegovom životu. Planiram i prikazivanje filma Marble Ass Želimira Žilnika u kom Merlinka glumi glavnu ulogu. Tako ćemo to obeležiti. A strašno je što ubice nikada nisu nađene, niti osuđene. On je ubijen na monstruozan način. Na periferiji Beograda neko mu je čekićem razbio glavu. Našli su ga posle mesec dana. Bilo je hiljadu priča, od toga da je spavao sa nekim političarem, pa ga je on ubio, do toga da ga je ubio ljubomorni ljubavnik. Na kraju, onaj ko je bio osumnjičen za ubistvo oslobođen je jer nije bilo dovoljno dokaza. Tužilac je najavio da će se žaliti na to, ali se nije žalio.

LGBT populacija u BiH

DANI: U Bosni i Hercegovini je situacija drugačija i teža nego ovdje. Šta bi njima mogao da preporučiš?

AZDEJKOVIĆ: LGBT populacija u Bosni je u veoma velikom problemu. Ja bih im preporučio američki recept – tajno udruživanje, to je bilo pre onog gađanja štiklama. Da se međusobno povezuju, osnažuju i solidarišu. Kad se dovoljno osnaže treba da izađu na svetlost dana i izuju štikle. Potrebno je stvoriti zajednicu koja će se štititi. Zatim bi trebalo da zatraže političko i društveno prepoznavanje. Kad se zna da u svakom trenutku može da na ulicu izađe 1.000 gejeva i lezbijki i da zahtevaju nešto, postaće snažni. To se stvara aktivnostima koji su uglavnom iz kulturnog, medijskog domena.