All posts in “Foreign Media”

Queer.hr: Intervju: Predrag Azdejković

Pretprošlog tjedna smo pisali o dodjelama Teddy nagrada na ovogodišnjem Berlinaleu. Nagrada se dodjeljivala u tri kategorije; za kratki, dokumentarni i igrani film. Nagradu za najbolje dramsko ostvarenje dobio je Nasty Baby, dok je drugo mjesto osvojio je film Stories of Our Lives. Najboljim dokumentarnim filmom je proglašen film The New Man, a najboljim kratkim filmom San Cristobal.

Teddy nagradu, kao službenu nagradu Berlinalea, dodjeljuje neovisni žiri kojeg pretežno čine organizatori gej i lezbijskih filmskih festivala. Ove godine je tako ta čast pripala i organizatoru Međunarodnog festivala queer filma Merlinka, Predragu Azdejkoviću, kojemu smo postavili par pitanja koja donosimo u nastavku. Continue Reading

MEET THE JURY : PREDRAG AZDEJKOVIC

Teddy Award: MEET THE JURY : PREDRAG AZDEJKOVIC

How do you like Berlin? What is special about the city for you?

At least once a year I’m in Berlin. I can say that the reasons for my visits are sad and happy at the same time, because the majority of my friends left Serbia and now live in Berlin, and that’s sad, but at the same time I’m happy that I have the reasons to visit Berlin so frequently. Berlin is the city that I love very much, because you can be whatever you want without fear of violence. Continue Reading

La encrucijada de la comunidad LGTB en Serbia

La reivindicación de los derechos de los colectivos de LGTB en la República de Serbia quedan entremezclados con la imagen de acercamiento a los “valores” de la UE a la vez que se enfrentan a la homofobia de los sectores más conservadores. El miedo se ubica así como el principal problema para la comunidad.

Daniel Palacios González, Belgrado (Serbia)

El 28 de septiembre se realizó la marcha por el Orgullo LGTB, que busca la visibilización de la comunidad con aires festivos a la vez que reivindicativos en el aspecto legal. El evento ha sido un verdadero acontecimiento mediático en los últimos meses, pero no por que la asistencia al mismo fuera masiva, ya que osciló el millar de asistentes dependiendo de la fuente. Su importancia subyace en la fuerte oposición que se estaba ejerciendo desde la Iglesia Ortodoxa Serbia y los sectores de la extrema derecha a la celebración del evento, que no solo era calificado de “inmoral” y “anticristiano” desde la perspectiva de la Iglesia, sino que también fue considerado desde los sectores ultranacionalistas una injerencia e los asuntos sociales serbios por parte de la Unión Europea. Continue Reading

Buka: Koliko nas košta homofobija?

Društvo gubi zbog “odliva mozgova” visokoobrazovanih i kreativnih pojedinaca koji ne mogu iskazati svoje sposobnosti u našoj sredini opterećenoj predrasudama.

Pripadnici LGBT populacije, uprkos plaćanju različitih potraživanja od strane države, ističu da nemaju izjednačen status u društvu. U društvu u kojem je diskriminacija prema LGBT osobama prisutna postavlja se pitanje koliko homofobija utiče na ekonomiju?

Naročito je važno istaći da društvo gubi zbog “odliva mozgova” visokoobrazovanih i kreativnih pojedinaca koji ne mogu iskazati svoje sposobnosti u našoj sredini opterećenoj predrasudama. Pojedinci gube jer ne dobijaju priliku da se iskažu u skladu sa svojim mogućnostima, žive u društvu u kojem su im uskraćena prava, zdravstvena zaštita, a ukoliko “izađu iz ormara”, nailaze na neravnopravan odnos prilikom zapošljavanja. Continue Reading

LGBT-prava.ba: Predrag Azdejković: Merlinka festival je postao institucija

U periodu od 31. januara do 02. februara 2014. godine, Sarajevski otvoreni centar organizuje Festival Merlinka. Međunarodni festival queer filma Merlinka se već pet godina zaredom organizuje u Beogradu sa idejom da promovira filmove koji se bave gej, lezbejskom i trans* tematikom, a koji rijetko kad dođu do šire filmske publike. Festival je dobio ime po ubijenoj Vjeranu Miladinoviću Merlinki.

Povodom drugog gostovanja u Sarajevu razgovaramo sa Predragom Azdejković, direktorom Festivala i predsjednikom Gej lezbejskog info centra. Continue Reading

Slobodna Dalmacija: Prva srpska “muška mladenka” najavila vjenčanje u Beogradu

Nakon što je u Srbiji najavljeno da će se moći sklapati istospolni brakovi i da će se među njima urediti odnosi, javila se prva “muška mladenka” koja namjerava sa svojim izabranikom, kad se za to steknu uvijeti, izreći sudbonosno “Da”.

Riječ je o poznatom gej akrivistu Predragu Azdejkoviću koji putem medija najavljuje svadbu sa svijim dugogodišnjim izabranikom. Continue Reading

Puls – Azdejković: Maja je maliciozna

Pevačica, Maja Nikolić prekršila je zakon o zabrani diskriminacije kada je 22. dana u kući Velikog brata napala Žarka Stojanovića, pokušavši da ga natera da se izjasni o svojoj seksualnoj orijentaciji – piše portal Tračara. Continue Reading

LGBT-prava.ba: Kultura je odličan način da se pošalje poruka

Povodom gostovanja Predraga Azdejkovića u okviru trodnevnogMerlinka festivala u Sarajevu od 15. do 17. marta 2013. godine, iskoristili smo priliku da sasvim kratko porazgovaramo sa njim o mogućnostima aktivističkog LGBT djelovanja kroz polje kulture i umjetnosti. Predrag Azdejković je predsjednik Gej lezbejskog info centra koji je osnovan 2009. godine u Beogradu. Centar okuplja gej muškarce, lezbejke, biseksualne, transeksualne, transrodne, queer i heteroseksualne osobe koje svojim političkim i društvenim djelovanjem doprinose većoj informiranosti o LGBT pitanjima, pravima i kulturi. Continue Reading

BH Dani: I homofobi su ljudi

Predrag Azdejković je jedan od rijetkih koji se ne plaše da na Balkanu priznaju da su gej. Godine aktivizma na tom planu donijele su mlađim generacijama veću slobodu nego što je on imao. Za Dane Azdejković govori o odnosu političara prema problemu gej populacije, zašto se i danas kriju i kako čeka dan kada će gađati štiklom Ivicu Dačića

DANI: Tvoja fotomontaža Vladimira Putina postala je simbol otpora ruskom predsjedniku i podrške grupi Pussy Riot. Kako je našminkani Putin osvanuo u Moskvi?

AZDEJKOVIĆ: Veoma sam srećan što se to desilo. Nisam znao za to, javili su mi drugari na Twiteru. Okačili su sliku i napisali: Peđina fotomontaža. Interesantno je što sam bio na gej paradi u Berlinu i video istu fotomontažu jer se tada u Rusiji pričalo o zakonu o zabrani promocije homoseksualizma u Sankt Peterburgu. Tada uopšte to nisam registrovao, mislio sam da je baš dobra fora (smeh). Ta fotomontaža nastala je 2009. godine u okviru izložbe Šminkeri gde sam šminkao domaće i strane političare sa ciljem da im oduzmem moć jer su postali previše estradni i bitni, a ja ne želim da oni to budu. Continue Reading

Die Zeit: »Nur Hass, Verachtung, Brandreden«

Die Realität hinter dem Publikums-Hit: Eine Reise ins schwullesbische Belgrad, auf den Spuren der aberwitzigen Komödie »Parada«

Von Katja Nicodemus

Die Smiley-Bar ist ganz einfach zu erkennen«, sagt Lazar Pavlović mit einem gewissen Galgenhumor am Telefon, »an die Wand neben der Eingangstür hat jemand auf Serbisch ›Tod den Tunten‹ gesprayt.« Der schwullesbische Club ist allerdings nicht so leicht zu finden. Durch die schwüle Sommernacht irre ich entlang einer düsteren, schmalen Passage, nicht weit entfernt von der Hauptgeschäftsstraße Terazije. Kein Schild, keine Beleuchtung, kein Ton dringt nach draußen. Aber drinnen ist die Hölle los! Im Erdgeschoss des kleinen Clubs reden, trinken, flirten einige Männer dicht gedrängt. Im oberen Stockwerk, wo der Elektropop bis unter die Schädeldecke wummert, feiert eine Gruppe junger Lesben Geburtstag. Es wird wild geküsst in diesem Gewusel aus Tanktops und Hotpants. So sieht er aus, der Albtraum der serbischorthodoxen Kirche! Und nicht nur der Kirche.

In einer Ecke sitzt der etwa dreißigjährige Pavlović, Hauptaktivist von Serbiens Schwulenorganisation Gay Straight Alliance. In langen Shorts und weißem T-Shirt verströmt er eine urbane Coolness. »Hier sehen alle ein bisschen anders aus als die Schwulen in Parada«, sagt er lächelnd, als er von unten zwei Gläser mit sehr dunklem Bier bringt. Und damit sind wir auch schon mittendrin in einem serbischen Kinofilm, dessen Erfolg eine solche Sensation ist, dass man mehr über die Wirklichkeit dahinter erfahren möchte. Continue Reading

Queer.hr: “Hemoroidi su metafora za sve koji nam zagorčavaju život”

Intervju: Predrag Azdejković
Razgovarala: Ines Kotarac

Precizna analiza, zapravo kirurško seciranje srpskog društva i LGBT zajednice napravljena je iz perspektive dugogodišnjeg aktivista i strastvenog borca za LGBT prava, novinara i blogera Predraga Azdejkovića. Koje su slabe točke LGBT zajednice u Srbiji, što je učinjeno pogrešno pri organizaciji ovogodišnje Povorke ponosa te zašto LGBT kultura prolazi lakše i bezbolnije od borbe za osnovna ljudska prava možete pročitati u recima koji slijede. Povod razgovoru je održavanje trećega međunarodnog queer filmskog festivala „Merlinka“ kojemu je Azdejković ravnatelj i koji završava danas u Beogradu. Continue Reading

UPI.com: Politicians incite violence against gays

BELGRADE, Serbia, Aug. 23 (UPI) — A gay rights organization has accused Serbian politicians of inciting violence against the gay community through statements made about a planned pride parade.

The Gay-Lesbian Info Center says Police Minister Ivica Dacic, Belgrade City Mayor Dragan Djilas and Jagodina City Mayor Dragan Markovic Palma have made comments that may endanger the lives of gay citizens, Blic reported. Continue Reading

TV Nova: Red Carpet: Jelena Karleuša proslavila 33.rođendan

Cafe del Montenegro: Parada ponosa početak borbe za prava LGBT osoba

Parede ponosa u Zagrebu i Beogradu učinile su da LGBT osobe postanu vidljivije u društvu, ali su ostali brojni problemi koji se odnose na diskriminaciju, homofobiju, kao i nepostojanje adekvatnih zakona, jer postojeći propisi ne prepoznaju istopolne parove, ocijenili su u razgovoru za CdM predstavnici udruženja, iz Hrvatske i Srbije, koja se bave promocijom prava seksualnih manjina.

U Hrvatskoj se Povorke ponosa održavaju od 2002. godine, a danas u toj državi postoji najmanje 1.000 LGBT osoba koje su spremne da izađu na ulicu.

“Osim tih 1.000 hrabrih ljudi postoje još i hiljade i hiljade drugih LGBT osoba koje su spremne da se bore za svoja prava i ostalih dana u godini”, kaže naš sagovornik Marko Jurčić, član udruženja Zagreb Pride.

On ističe da su danas gotovo 10 godina od prve povorke, hrvatske institucije shvatile da LGBT populacija postoji i da su itekako ozbiljni u svojim zahtjevima.

Ipak on ističe da je u Hrvatskoj nasilje protiv LGBT osoba sve više vidljivo.

“Zbog same borbe za LGBT prava nasilje je jednostavno isplivalo na površinu, budući da ljudi sve više prijavljuju što im se događa. Prema podacima naših udruženja za LGBT prava, svaka druga LGBT osoba doživjela je neki od oblika nasilja, od čega je čak trećina fizičko nasilje na javnom mjestu od strane nepoznate osobe”, kaže Jurčić.

On ističe da su država, odnosno pravosuđe i policija, tek u posljednjih godinu dana pokazali malo volje za suzbijanje nasilja i to zbog zahtjeva Evropske unije.

Održavanjem beogradska Parada ostvarila cilj, ostali problemi

Predstavnici udruženja koja se u Srbiji bave pravima LGBT osoba kažu da je prošlogodišnja beogradska Prada ponosa samim održavanjem ostvarila cilj, ali da treba još dosta raditi na poboljšanju položaja tih osoba.

“Ako je bar jedna LGBT osoba u Srbiji nakon Parade rekla: Ja sam to što jesam, i to je OK!, manifestacija je uspjela. Neki divni, mladi ljudi danas rastu u društvu u kojem znaju da nijesu sami, da postoji puno ljudi poput njih, da nijesu bolesni, pogrešno vaspitani, da imaju svoja prava, znaju da niko ne smije da ih bije zato što su gej. U Beogradu ima sve više mjesta na kojima se okuplja LGBT populacija”,  kažu u beogradskom Queeria Centaru za promociju kulture nenasilja i ravnopravnosti.

U beogradskom Gej lezbejskom info centaru ističu da je Parada ponosa pokazala da se država, morala da staviti na stranu ljudskih prava i vladavine zakona.

“Pokazala je da postoje veliki problemi kada je u pitanju LGBT zajednica i da se oni više ne mogu gurati pod tepih. Parada je imala neke zahtjeve, ali od njih nije bilo ništa”, kaže za CdM predsjednik Gej-lezbijskog info centra Predrag Azdejković.

On kaže kako je najveći problem što zakon ne prepoznaje istopolne parove, to znači da nema zakonske regulative kad je u pitanju zajednički život, zajednička imovina, nasljeđivanje penzije, socijalnog i zdravstvenog osiguranja za partnere, nema usvajanja dece, nema vještačke oplodnje.

“Na primjer, ako vam je partner strani državljanin i vjenčali ste se u inostranstvu, partner nema pravo da živi u Srbiji, jer spajanje porodica važi samo za heteroseksualne osobe. Ako ste usvojili dijete u inostranstvu i želite da živite u Srbiji i to dijete upišete u matične knjige, naša administracija ne zna šta da radi i kako da upiše to dijete i ko su mu roditelji. Osoba koja je promijenila pol, a prije toga je bila u braku i imala djecu, ne može da promeni dokumenta jer bi onda značilo da je ta osoba sada u gej braku i da ta djeca imaju roditelje istog pola”, priča Azdejković, za naš CdM.

Naši sagovornici naravno podržavaju održavanje Parade ponosa u Crnoj Gori, a kažu da ukoliko sve bude išlo po planu aktivisti iz Srbije će biti 31. maja u Podgorici.

“Sa velikom ponosom pronijećemo zastave duginih boja Podgoricom. Za Crnu Goru, Parada ponosa ima i dodatnu dimenziju – da dokaže da u Crnoj Gori postoje gej ljudi!”, zaključili su naši sagovornici.

Revija D: U Crnoj Gori ima 50.000 homoseksualaca

Protivnici parade se organizuju preko interneta da protestuju i da je zaustave. Samo se nadam da će Crna Gora naučiti nešto od Srbije kad je u pitanju zaustavljanje nasilja i da će sve proći kako treba, kazao je Azdejković
Moramo da poštujemo prava gej populacije ne zato što tako kažu Evropljani već zato što su oni naše komšije, rođaci, braća, sestre, zato što su oni sastavni dio Crne Gore i ako njih odbacimo to je isto kao da smo sebi amputirali pola noge. Crna Gora nema mnogo stanovnika da može da odbacuje one koji joj se ne sviđaju. Srpsku gej paradu je podržao predsjednik Boris Tadić, crnogorsku premijer Igor Lukšić, a Evropska unija je podržala obje. Protivnici parade se organizuju preko interneta da protestuju i da je zaustave. Samo se nadam da će Crna Gora naučiti nešto od Srbije kad je u pitanju zaustavljanje nasilja i da će sve proći kako treba, kazao je, za ”Reviju D”, najpoznatiji srpski gej aktivista, novinar i bloger, Predrag Azdejković, uoči najavljene gej parade u Podgorici.

Sarađujete li s Crnogorcima?

-Da, počeli smo da sarađujemo s novim LGBT forumom ”Progres”, koji i organizuje paradu, a sarađujemo i sa sajtom ”Gay Montenegro” koji je u vlasništvu grupe ”Juventas”. Naš portal ”GayEcho” koji je regionalnog tipa prati dešavanja u Crnoj Gori i izvještava čitaoce.

Patrijarhalna Crna Gora i homoseksualci?

-Patrijarhalna društva sagledavaju gej muškarce kao izdajnike muškosti, jer su odbacili tradicionalnu mušku ulogu i preuzeli žensku. Patrijarhalna društva ne poštuju žene i smatraju da je biti žena nešto manje vrijedno, tako da muškarac koji preuzima žensku seksualnu ulogu nije vrijedan. S lezbijkama je drugačije. Lezbijke preuzimaju tradicionalno mušku seksualnu ulogu, što izaziva poštovanje s jedne, ali negodovanje s druge strane, jer se u takvim društvima zna gdje je ženama mjesto.

Koji je, po Vama, najbolji način da se razbiju tabui tog tipa?

-To je odgovornost gej populacije. Niko to neće uraditi umjesto nas. Nažalost, gej populacija je uplašena i zbog toga ne čini mnogo da se situacija promijeni već nalaze načine da se prilagode situaciji, što je greška! U Crnoj Gori ima oko 50. 000 homoseksualaca po nekim proračunima, turiste ne računam. Kad bi na ulicu izašlo njih deset hiljada, situacija bi bila mnogo bolja, jer bi društvo bilo natjerano da se suoči i uskladi. Ljudska prava su univerzalna i svako mora da ima podjednake šanse za sreću, jer se time gradi bolje društvo. Ako sam ja kao individua srećan i zadovoljan, to znači da ću imati više volje i elana da doprinosim društvu u kome živim.

Odnos intelektualaca prema gej paradi?

-Problem je što su tzv. intelektualci s ovih prostora mahom vezani za praistoriju i gledaju unazad, najviše u srednji vijek. Posao intelektualaca je da gledaju u budućnost i pronalaze nove metode kojima će budućnost biti blistavija, ali našim tzv. intelektualcima je lakše da gledaju unazad i prepisuju srednjovjekovne metode. Naravno, čast izuzecima. Mnogi intelektualci modernijih shvatanja, prije svega mlađe generacije, podržavaju borbu za gej prava i napore gej populacije.

Da li gej momci iz Crne Gore dolaze u Beograd na konsultacije s vama, imate li slične ili iste teme razgovora?

-Ne, i nema potrebe. Kako vidim, nemaju oni šta da nauče od nas, osim ako neće da uče kako se svađati i kako najefikasnije zabiti nož u leđa jedan drugome. Po onome što vidim i znam, mogu da kažem da rade jako dobar posao, profesionalno i odmjereno… Nadam se da će tako i ostati.

Kako vidite odnos crnogorskih ljevičara prema homoseksualcima?

-Ljevičari koji ne podržavaju gej prava, po mom mišljenju, nijesu ljevičari. U osnovi ljevice je da poštuje ljudska prava i različitost. Ipak, jako mi je drago da su mnogi crnogorski ljevičari ostali vjerni toj ideji, da podržavaju gej paradu i da će se pojaviti na njoj.

U Crnoj Gori se kriju podaci o nasilju prema gej populaciji… Šta mislite dokad će biti tako?

-Nasilje nad gej populacijom postoji svuda, samo što je negdje manje, a negdje više izraženo. Prvo što moramo da uradimo jeste da osuđujemo nasilje. Trenutno imamo situaciju da nasilnici, oni koji tuku gejeve, misle da su u pravu i da rade dobru stvar. To nije tako, oni su nasilnici, loši ljudi koji maltretiraju slabije od sebe, mahom više njih na jednog… Ali, gejevi i lezbijke su dozvolili da budu slabiji. Tu sliku moramo sami da mijenjamo. Potrebni su ljudi… Potrebno je da neko razveže šamarčinu gejevima i lezbijkama u Crnoj Gori, Srbiji, Bosni… I da ih pita: ”Izvinite, dokle ćete da čekate, skrivate se i budete kukavice? Šta je potrebno da se desi da izađete iz svog budžaka i najzad nešto uradite”?! Aktivisti ne mogu sami, njima je potrebna podrška velikog broja ljudi.

Da li je tačno da između pet i deset odsto ljudi ima homoseksualne sklonosti?

-Da, to su svjetske statistike, ali ja ne sagledavam ljudsku seksualnost kao nešto crno ili bijelo. Mislim da između ima jako puno sivih nijansi.

U Budvi, primjera radi, još nije viđen gej par kako šeta gradom držeći se za ruke?

-Mnoge djevojke se drže za ruke. Mnogi stariji muškarci podlakte jedan drugog… Ko zna šta tu sve ima, a mi ne znamo?!

Lakše je bogatim gejevima

Ako osoba homoseksualnih sklonosti želi da uloži veći novac u Crnu Goru šta je, po Vama, očekuje?

-Kad imaš para, možeš da budeš šta hoćeš, sve dok plaćaš ljudi te poštuju. Čim ostaneš bez love, nađu razlog da te ne vole. Bogati gejevi i lezbijke nemaju toliko problema koliko ih imaju ”obični” homoseksualci.

Nije čojski bježati od problema

Ko želi da sklopi brak s osobom istog pola može uvijek otići u Njemačku i legalno se vjenčati, smatrate li da je to dobro rešenje i za homoseksualce u Crnoj Gori?

-Nije. Nit’ je čojstvo, niti junaštvo pobjeći od problema. Treba se uhvatiti u koštac s problemima i rešavati ih. Samo kukavice bježe od problema. Svako od nas mora da se izbori da zemlja u kojoj živimo i koju percipiramo našom postane bolja, da nas prihvati kao sastavni dio nje i da nas poštuje.

D.Stodić

Pobjeda: Parade ponosa ne treba da budu besmisleni špacirung

Intervju Pobjede: Predrag Azdejković, gej aktivista, novinar i političar

Parada kao aktivistički izraz je prepisana iz zapadnjačke kulture bez ikakve lokalizacije, što ja volim da nazovem ljudskopravaškim kolonijalizmom, i zbog toga postoji jako veliki otpor sredine. Lično, kao dugogodišnji gej aktivista, odbacujem paradu kao aktivistički metod, ali podržavam svakog ko želi da šeta…

Sasvim je izvjesno, parada LGBT populacije biće održana u Podgorici 31. maja. Tokom minule nedjelje saopšteno je da je crnogorska vlada posvećena promociji i zaštiti ljudskih prava i sloboda i stvaranju društvenog ambijenta tolerancije i poštovanja prava građana drugačije seksualne orijentacije. I u organizacioni odbor ove gej – lezbejske manifestacije Vlada će delegirati svoje predstavnike, a iz vrha policije je takođe saopšteno da će biti urađeno sve da se obezbijedi potpuna sigurnost i bezbjednost i učesnika i društva u cjelini prilikom održavanja ove manifestacije.

To je bio povod da sagovornik Pobjede bude jedan od najaktivnijih i najistaknutijih gej aktivista na prostorima eks Jugoslavije, beogradski novinar i političar Predrag Azdejković. On za Pobjedu govori o ciljevima i realnim dometima ovih gej-lezbejskih parada, razlozima zbog kojih LGBT populacija ima potrebu da javno demonstrira svoju seksualnu orijentaciju, efektima i kontraefektima javnog legitimisanja gejeva i lezbejki, potrebi promjene zakona u oblasti ljudskih prava, ali i ukupne društvene svijesti kada je u pitanju odnos prema onima koji su „drugačiji“…

POBJEDA: I u Podgorici se sprema gej-parada. Zašto je LGBT populaciji toliko važno da baš na ovaj način podsjeti na svoje prisustvo u društvu?

AZDEJKOVIĆ: Parada je najvidljiviji gej događaj. Najviše pažnje javnosti i medija je upereno baš na gej paradu. To što je parada toliko vidljiva i privlači toliko pažnje je njena prednost, ali i mana. Parada, kao aktivistički izraz je prepisana iz zapadnjačke kulture, bez ikakve lokalizacije i zbog toga postoji jako veliki otpor sredine prema paradi. S druge strane, postoji i nametanje aktivističkih metoda sa Zapada, što ja volim da nazovem ljudskopravaškim kolonijalizmom. Lično, kao dugogodišnji gej aktivista, odbacujem paradu kao aktivistički metod, ali podržavam svakog ko želi da šeta i da je organizuje. Prve parade su uvek same sebi cilj, ali već kod druge mora da se smisli dobra poruka, da to ne bude samo običan besmisleni špacirung.

POBJEDA: Imate li informacije o tome kako je pripremljena podgorička parada? Da li je dobijena načelna saglasnost relevantnih državnih, političkih i društvenih faktora za tu vrstu demonstracije prava na različitost?

AZDEJKOVIĆ: Kako vidim po medijskim izveštajima, parada ima podršku vlasti u Crnoj Gori, osim kad je u pitanju već legendarni ministar protiv ljudskih prava. Slično srpskoj gej paradi, crnogorska se neće moći održati bez široke podrške i pomoći države, pre svega policije, a to je kako se najavljuje obezbeđeno.

POBJEDA: Mislite li da je nesporno pravo na drugačije mišljenje potrebno baš na tako eksplicitan, rekao bih i agresivan način nametati drugima? Šta je u suštini cilj takvih javnih manifestacija?

AZDEJKOVIĆ: S jedne strane, postoji taj problem kontra efekta, ali sa druge postoji problem ignorisanja. Sve dok gej-lezbejska populacija ne počne „agresivno“ da vrišti i traži svoja prava, društvo neće obraćati pažnju na nju, ili će je ućutkavati rečima da još uvek nije vreme za gej prava. Cilj gej parade jeste vidljivost, da problem homofobije, mržnje i diskriminacije gej-lezbejske populacije postane toliko vidljiv da se ne može gurnuti pod tepih.

POBJEDA: Koji su to kontraefekti? Koliko, zapravo, parada proizvodi dodatnu netrpeljivost drugih društvenih grupa, a koliko donosi koristi LGBT populaciji?

AZDEJKOVIĆ: Ja sam od onih koji smatraju da gej parada mnogo „košta“, a vrlo malo donosi. Gej parada se sagledava kao simbol zapadnjaštva i evropejstva, što ona negde i jeste, i onda automatski imamo netrpeljivost grupe koje su protiv Evrope i Zapada. Ali to je tako kako god okrenete jer se i sama homoseksualnost sagledava kao nešto što je „došlo“ sa Zapada, a zaboravlja da je ona oduvek bila prisutna na našim prostorima. LGBT populacija vrlo malo profitira na gej paradi i vrlo malo dobije, a jako puno energije i kredita uloži u sve to.

POBJEDA: Beogradska Parada ponosa izazvala je brojne incidente, a prema nekim najavama nešto slično se očekuje i u Podgorici. Da li je ta „cijena“ o kojoj govorite previsoka za ostvarivanje vaših ciljeva?

AZDEJKOVIĆ: Da, svakako. Koliko god to nema nikakve veze sa istinom, u Srbiji gej populaciju smatraju odgovornom što su huligani razbijali Beograd. Naravno, to je širi problem da se društvo stavlja na stranu nasilnika, ali je to u Srbiji tako ispalo. Bili smo optuženi da smo samoživi i da smo iritirali „finu“ srpsku decu. Ja nemam problem da se bude samoživ. Koliko vidim, danas svako gleda svoju zadnjicu, što ne bi i gej populacija. Nemam problem niti sa iritiranjem „fine“ srpske dece, ali srpske vlasti sada koriste gej paradu da ućutkaju sve ostale naše zahteve, one zahteve koji su mnogo bitniji za život gejeva i lezbejki u Srbiji. Dobili ste gej paradu, sad da ćutite narednih deset godina.

POBJEDA: Jesu li naša balkanska društva spremna za tu količinu demokratičnosti i tolerancije?

AZDEJKOVIĆ: Naša balkanska društva nisu spremna ni za svakodnevnu ličnu higijenu, ali to ne znači da to tako treba da bude. Ja sam počeo da se bavim gej pravima kada sam imao 20 godina, sada imam 33 i predamnom je još jako puno posla i to me brine. Nemam vremena da čekam. Ja hoću da živim i uživam u životu sad, odmah. Ako budem čekao da balkanska društva budu spremna za tu količinu demokratičnosti i tolerancije, ima da umrem kao baba devojka.

Često dobijamo te poruke od političara i društva da još nije vreme. Još nije vreme za gej paradu, još nije vreme za gej brakove… Pa izvinite, kad će biti vreme?!

POBJEDA: Zašto to temeljno pravo na slobodu govora povezujete sa, rekao bih, ličnim i u suštini intimnim opredjeljenjem određene grupe ljudi?

AZDEJKOVIĆ: Zašto da ne?! Mnogi ljudi otvoreno govore o svom ličnom i u suštini intimnom opredeljenju. Tolike su ljubavne knjige napisane, pesme snimljene, slike naslikane… Sve u slavu heteroseksualne ljubavi. Ne vidim problem da se slično ponašanje toleriše i kad je u pitanju gej populacija. Naravno, ta želja za slobodom govora i izražavanja je mnogostruko veća kad neko pokušava da vam je uskrati i zabrani.

POBJEDA: Zašto vam je važno da se ta opredjeljenja javno saopštavaju i da se ljudi iz LGBT populacije javno legitimišu?

AZDEJKOVIĆ: Azijate prepoznate odmah, crnce takođe, muškarci su fizički prepoznatljivi, kao i žene, po imenu i još nekim karakteristikama možete da pretpostavite nacionalnost i veru. I onda se na osnovu tih informacija ljudi spajaju, razdvajaju, druže i mešaju. Kako ćemo mi gej muškarci i lezbejke da se međusobno identifikujemo, grupišemo, kao što čine sve ostale grupe ljudi. Tako što ćemo to javno da kažemo.

Mi živimo u društvu gde se pretpostavlja da svi muškarci vole žene i da sve žene vole muškarce. I na toj pretpostavci stižu pitanja kad ćeš da se ženiš, da li imaš devojku…Niko ne proverava da li postavlja dobra pitanja jer postoji ta pretpostavka, i onda im se mora staviti do znanja da greše u izgovoru.

POBJEDA: Podrazumijeva li ostvarivanje prava gej populacije i neke intervencije u pravnom sistemu države i kakve?

AZDEJKOVIĆ: Trenutno radim na gej vodiču kroz Srbiju, koji je posvećen zakonima i pravnoj zaštiti i tek sam sada svestan koliko rupa u zakonu ima koje prave realne probleme ljudima. Od toga da država ne prepoznaje vašu vezu, iako sa svojim partnerom istog pola živite 15 godina, i da nemate nikakva prava kao par, da nemate prava na bračne posete u zatvoru, da vaš partner ako je strani državljanin ne može da ostane u zemlji, jer se spajanje porodice ne odnosi na vas, da ne možete da odlučujete o lečenju vašeg partnera ako je on za to nesposoban, da nemate pravo na zdravstveno osiguranje svog partnera, niti na penziju, nema automatskog prava na nasleđivanje imovine partnera, već mora da se piše testament, koji je oboriv pred sudom, i mora da se plati porez na poklon, lezbejke nemaju prava na veštačku oplodnju… Neću ni da pričam o osobama koje su u braku i imaju decu, a promene pol i treba da promene podatke u matičnim knjigama. Previše je tu stvari koje treba da se promene i urade.

POBJEDA: Kakvi su izgledi da se u doglednom vremenu ostvare zahtjevi LGBT populacije ili je to, kako ste već negdje napisali, Sizifov posao?

AZDEJKOVIĆ: Jako je teško, jako je naporno i ono što mene mnogo nervira jako je sporo. Mnogi ljudi kalkulišu i računaju da im se više isplati da pobegnu iz zemlje i sreću nađu u zemljama gde je već dobro biti gej. To je jako veliki problem jer mnogo ljudi želi da pobegne i mnogi to i učine.

Ali, zakone je mnogo lako promeniti i uskladiti, ali šta kada budemo dobili sve zakonske promene?! Ko će da promeni svest i stav mog komšije, koji uzima prvu ciglu kad vidi dva pedera? Ono što je osnova jeste da nam je potreban osećaj sigurnosti i da se osećamo dobrodošli u društvu u kome živimo. LGBT populacija trenutno nema taj osećaj da je sastavni i jednako vredni deo društva.

POBJEDA: Da li je u Srbiji nešto promijenjeno nakon parade ponosa i šta očekujete da će se nakon takve parade promijeniti u Crnoj Gori?

AZDEJKOVIĆ: Ono što se promenilo u Srbiji jeste da se gej populacija nekoliko dana osećala bolje, da je pokazala da ima prijatelje na visokim pozicijama, da se država po prvi put stavila na stranu gej populacije i na stranu odbrane ljudskih prava (kako i zašto – u to ne ulazim). Izgubili smo nevinost kad je gej parada u pitanju. Uhapšeni su huligani i sada im se sudi, što je dobro. Možemo na naš listić ubeležiti da smo izvojevali jednu pobedu i da se zbog toga osećamo bolje. I to je sve. Samo šminka, ništa konkretno. Ne mislim da će i u Crnoj Gori biti drugačije.

Lična karta

Predrag Azdejković, srpski gej aktivista i novinar, rođen je 15. jula 1978. godine u Leonbergu, u Njemačkoj. Do šeste godine živio je u Njemačkoj, a onda se 1984. godine preselio sa roditeljima u Srbiju. Pokretač je i glavni i odgovorni urednik Regionalnog gej-lezbejskog info portala GayEcho i urednik queer Rainbow rubrike u mjesečniku Yellow Cab. Radio je kao kolumnista u dnevnim listovima „Sutra“ i „Borba“, web portalu „E-novine“. Tekstovi su mu objavljivani u Vremenu, Betonu i Statusu. VIP bloger je na B92 blogu za koji piše od juna 2006. godine. Azdejković je i koautor zbirke tekstova „Drugi – Od patrijarhalne konstrukcije do alternativne politike“ koju su izdali Queeria centar i Žene u crnom iz Beograda.

Osnivač je Queeria radne grupe pri Socijaldemokratskoj uniji, prve i jedine gej-lezbejske radne grupe pri nekoj političkoj partiji u Srbiji. Kao njen koordinator u decembru 2000. godine pokrenuo je kampanju legalizacije istopolnih brakova, koja je napravila veliku buru na javnoj sceni Srbije. Politički protivnici tadašnje Demokratske opozicije Srbije koristili su tu kampanju da optuže DOS za promociju homoseksualnosti. Kampanja je nasilno ugušena kada je grupa skinheda upala u prostorije Socijaldemokratske unije u Beogradu i pretukla prisutne članove. Azdejković je tada zadobio teške tjelesne povrede.

Koordinator radne grupe Queeria Azdejković je bio od 2000. do 2006. godine, kada je ona postala nezavisna nevladina organizacija. Organizaciju napušta u martu 2009. godine i osniva Gej lezbejski info centar, čiji je aktuelni predsjednik. Bio je koordinator kampanje „Ne u NATO“ koja se protivila ulasku Srbije u NATO savez iz antimilitarističkih pobuda.

Predvodio je delegaciju gej-lezbejskih aktivista na sastanku sa predsjednikom Srbije Borisom Tadićem, na kome su razgovarali o položaju LGBT populacije u Srbiji i na kome je Tadić podržao održavanje Parade ponosa.

Direktor je Međunarodnog festivala queer filma Merlinka koji se prvi put održao u decembru 2009. godine u Domu omladine u Beogradu. Za organizovanje tog festivala dobio je Kristalnu nagradu za najbolji komunikacijski pristup projektu. Član je Udruženja novinara Srbije od 2009. godine. Član je Glavnog odbora Socijaldemokratske unije od 2009. godine, i time je postao prvi gej političar u Srbiji.

Neće me odstraniti iz politike

POBJEDA: Aktivno se bavite politikom, član ste Glavnog odbora Socijaldemokratske unije u Srbiji, ali u posljednje vrijeme imate neke probleme u stranci. Zašto?

AZDEJKOVIĆ: Zamoljen sam od strane predsednika Izvršnog odbora Socijaldemokratske unije da podnesem ostavku na mesto člana Glavnog odbora stranke, zbog jednog teksta koji kritikuje praksu da se od pokojnog premijera Zorana Đinđića pravi svetac i da se na njemu skupljaju jeftini politički i NVO poeni. Kasnije se ispostavilo da iza te molbe nije stojala cela stranka, već on lično. Dobio sam veliku podršku članstva i široke javnosti, tako da će se čitav slučaj završiti, najverovatnije, njegovom smenom.

Mitropolit Amfilohije emituje previše mržnje

POBJEDA: Kako komentarišete reagovanje crkve na sve što se dešavalo ili se dešava u vezi sa afirmacijom LGBT populacije?

AZDEJKOVIĆ: Meni, kao ateisti, reagovanje crkve je jako problematično, jer se nikad ne zaustavi samo na svom stadu, već zađe i u tuđe dvorište. Ne vidim zašto pravoslavna ili bilo koja druga crkva sme da kontroliše moj život.

Osnova hrišćanstva je ljubav – voli i ljubi bližnjeg svoga i mislim da crkva treba da se vrati baš tom principu. Previše je mržnje i jakih reči, naročito od mitropolita Amfilohija. Oni koji tuku i fizički maltretiraju LGBT populaciju sebe opravdavaju verom zato što crkva tako kaže. Smatram da je odgovornost i uloga crkve da umiri svoje vernike i da apeluje na njih da ne budu nasilni.

Razgovarao Goran Popović

Pobjeda: Amfilohije i protiv Srbije

Više srpskih pravnika odbacilo stav Velibora Džomića da mitropolit cetinjski može nekažnjeno sa teritorije Crne Gore da vrijeđa građane Srbije

PODGORICA – Najviši velikodostojnik Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori mitropolit Amfilohije (Radović) snosi odgovornost za govor mržnje upućen iz Crne Gore građanima Srbije, bez obzira na „tumačenje“ njegovog pravnog savjetnika Velibora Džomića da on nema ništa sa državom Srbijom, stav je više pravnika iz Srbije koji su juče govorili za Pobjedu.

Povjerenica za zaštitu ravnopravnosti u državi Srbiji Nevena Petrušić pozvala je proteklih dana mitropolita Amfilohija Radovića da se izvini onima koje je uvrijedio, nakon čega je pravni savjetnik srpske mitropolije u Crnoj Gori Velibor Džomić izjavio da vladika Amfilohije, kao državljanin Crne Gore, nema ništa sa državom Srbijom i da njega zvaničnica te države nema šta da proziva.

Ovakav stav odbacilo je u izjavama Pobjedi više pravnika iz Srbije, navodeći da to što mitropolit Amfilohije možda nije državljanin Srbije nije smetnja srpskim vlastima da, ako odluče, pokrenu parnični postupak, jer za takav potez imaju apsolutno utemeljenje u tamošnjem zakonu koji predstavnici SPC u Crnoj Gori ne pominju – a to je zakon o zabrani diskriminacije.

U Srbiji je na snazi propis koji tretira materiju govora mržnje i diskriminacije. Riječ je o Zakonu o zabrani diskriminacije čije je usvajanje, podsjetimo, pratila veoma burna rasprava u Narodnoj skupštini Srbije.

Jedan od autora tog zakona dr Saša Gajin kaže za Pobjedu da je Zakon o zabrani diskriminacije izričit i da njegove odredbe obuhvataju sve koji siju govor mržnje prema građanima Srbije, bez obzira da li je riječ o strancima i da li su te ocjene izrečene na teritoriji neke druge države.

– Koalicija protiv diskriminacije, koja u Srbiji okuplja desetak nevladinih organizacija, juče je izdala saopštenje u kojem smo decidno zauzeli stav protiv govora mržnje mitropolita Amfilohija (Radovića). To njemu nije prvi put da tako vrijeđa. Prošle godine na isti je način govorio protiv LGBT populacije. Onaj koji govori na taj način, koji raspiruje mržnju i diskriminaciju, ne može se sakrivati iza slobode izražavanja vjerskih ili političkih uvjerenja. Sloboda pojedinca se ne može zloupotrebljavati na način što bi se govorom mržnje, odnosno iznošenjem svojih stavova raspirivala mržnja i širila ideja nasilja ili diskriminacije – kaže za Pobjedu dr Gajin.

Sagovornik Pobjede kaže da su bili sasvim izričiti da se Zakon o zabrani diskriminacije primjenjuje na teritoriji Srbije, bez obzira da li je diskriminatorski akt došao od strane domaćeg ili stranog državljanina i bez obzira na funkciju koju to lice koje je povrijedilo Zakon vrši.

– Počinilac prestupa ne može se zaklanjati iza činjenice da je strani državljanin, jer se Zakon primjenjuje jednako na domaće i strane državljane kada se radi o diskriminaciji i govoru mržnje – naglašava Gajin.

Ponovo povjerenica

Povjerenica za zaštitu ravnopravnosti Srbiji Nevena Petrušić odlučila je da mitropolitu Amfilohiju za sada preporuči da treba da se izvini pripadnicima LGBT populacije u roku od 30 dana. U protivnom, biće opomenut, a kasnije…

Petrušić je, u saopštenju proslijeđenom i Pobjedi, navela da državljanstvo mitropolita u tom slučaju uopšte nije važno.

– Preporuku sam izrekla jer je mitropolit Amfilohije član Sinoda SPC, dakle velikodostojnik Srpske crkve. Povod za njegovu izjavu bio je događaj u Srbiji, a njegove riječi bile su upućene protiv osoba koje su srpski državljani. Mitropolit Amfilohije, prema Zakonu o zabrani diskriminacije, ima rok od 30 dana da se izjasni o preporuci – pojasnila je Petrušić.

Ukoliko se mitropolit ogluši o preporuku, a već je najavio da će tako uraditi, povjerenica može da, uz izricanje opomene, zvanično obavijesti javnost o tome da preporuka nije poštovana. Ovlašćena je, kaže dr Gajin, da podnese građansko-pravnu tužbu, da se obrati sudu i traži da se gospodinu Radoviću zabrani da i dalje govori na isti način, odnosno da se obraća govorom mržnje.

– Pred povjerenicom stoji jedan duži procesni put koji ona može da pređe bilo sama, bilo u saradnji sa drugim državnim organima – objašnjava dr Saša Gajin.

Pravo na reagovanje

Profesorica Ustavnog prava beogradskog univerziteta Vesna Rakić–Vodinelić kaže za Pobjedu da su Amfilohijevim govorom pogođeni državljani Srbije i da organi ove zemlje imaju pravo da reaguju.

– Govor mržnje je ušao nekako više u politički nego u pravni rječnik, a u pravnom smislu se, u stvari, radi o diskriminatorskom govoru u kojem se neopravdano diskriminišu pripadnici jedne manjine. U ovom slučaju radi se o manjini koja izražava svoju polnu orijentaciju koja nije heteroseksualna nego homoseksualna. Radi se o pravu koje predstavlja ljudsko pravo i koje je zaštićeno Ustavom Crne Gore, a u Srbiji Zakonom o zabrani diskriminacije. Taj zakon izričito zabranjuje diskriminaciju ličnosti zbog njene seksualne ili rodne orijentacije. Budući da se oni koji su pogođeni govorom mitropolita Amfilohija nalaze na teritoriji Srbije, državni organi i samostalna tijela, kao što je povjerenik za ravnopravnost, imaju pravo da reaguju – kaže dr Rakić-Vodinelić.

Mitropolit Amfilohije se, ističe sagovornica Pobjede, neće oglasiti onako kako je tražila povjerenica za ravnopravnost.

– Da li on može biti tužen pred sudom u Srbiji? Svakako da može. Jer, ne radi se ni o kakvoj krivičnoj optužbi, gdje bi on mogao da se poziva na to da se nalazi na teritoriji druge države, niti se radi o licu koje uživa imunitet. On kao stranac za Srbiju može biti tužen pred sudovima te države u parničnom postupku. Ne radi se o krivičnom utuženju niti o upravnom sporu, već o parničnom postupku, gdje Amfilohije može biti tužen kao građanin – objašnjava prof. Rakić-Vodinelić.

Neprimjereno crkvenom velikodostojniku

– Ovo ne treba posmatrati samo kao pravničko pitanje. Treba govoriti o moralnom i vrednosnom aspektu koji se šalje govorom jednog crkvenog velikodostojnika. To je gomila uvreda. Činjenica je da su one upućene iz Crne Gore, ali se radi o događaju koji se zbio u Srbiji. Tu izjavu su mediji prenijeli i ona je u našoj državi proizvela negativne efekte. Uostalom, dobro je poznato kakvi su neredi bili u Beogradu na Paradi ponosa. Nikada od crkve ne bih očekivao takav govor mržnje. To gospodin Amfilohije nikako nije smio da kaže. Ja bih od crkve očekivao pomirljivi stav, a ne govor mržnje koji je nedopustiv. Samo ćutanje o takvim događajima je bolje od govora koji propagira mržnju ili obračun sa različitima – komentariše za Pobjedu Milan Antonijević iz Jugoslovenskog komiteta pravnika – Jukoma.

Šta je govorio Amfilohije (Radović)

Mitropolit Amfilohije (Radović) je 11. oktobra 2010. godine, u govoru povodom slave seoske crkve u selu Klinci na Luštici, izjavio:

– Evo, gledali smo kakav je smrad otrovao i zagadio prijestolni grad Beograd, strašniji od uranijuma. Najveći smrad sodomski koji je ova suvremena civilizacija uzdigla na pijedestal božanstva. Taj smrad je zagadio Beograd, grad presvete Bogorodice. Beograd je bio njen kroz vjekove, nje čedne i cjelomudrene, i to je njegov smisao. Grad one koja je Hrista Boga rodila, grad hrišćanski. I, eto, u ime nekakvih ljudskih prava, juče je zagađen. I vidite, jedno nasilje, nasilje tih obezboženih i nastranih ljudi, izazvalo je drugo nasilje. Pa se sad pitaju ko je kriv i tu djecu nazivaju huliganima. A ne pitaju se oni koji su dozvolili da se tim smradom zagadi Beograd da nijesu oni doprinijeli time što su dozvolili da ta kuga, ta pošast sodomska zagadi Beograd, kao što je i druge evropske gradove. Budite uvjereni da je to predskazanje propasti hrišćanskih naroda. Bog će znati kad će udariti svojim bičem i opomenom, ali se to već polako priprema – rekao je srpski mitropolit Amfilohije (Radović).

Džomić: Srpska povjerenica promašila

– Srbijanska povjerenica neće pokrenuti postupak protiv mitropolita Amfilohija jer nema ni pravnu ni materijalnu nadležnost u tom pogledu. Civilni sektor, intelektualci i drugi imaju pravo da se javno osvrću na izjave svih javnih ličnosti, ali kada se govori o pravnoj proceduri, onda je jasno dokle sežu granice zakonodavstva država. U ovom slučaju, srbijanska povjerenica za ravnopravnost je potpuno promašila, jer bi po toj logici onda ona mogla, recimo, da traži pokretanje protiv Džordža Buša – prokomentarisao je za Pobjedu koordinator Pravnog savjeta Mitropolije crnogorsko-primorske Velibor Džomić.

Preporuku povjerenice za zaštitu ravnopravnosti Nevene Petrušić, koja je naložila Amfilohiju da se javno izvini učesnicima Parade ponosa, jer je prekršio Zakon o zabrani diskriminacije, u SPC-u vide kao miješanje u unutrašnje stvari susjedne države.

Besprizorni komentari

– Usvajanje Zakona o zabrani diskriminacije u Srbiji bilo je dosta burno, upravo zbog rješenja o LGBT populaciji. Ali, zahvaljujući civilnom sektoru, ovaj propis je usvojen. Ono što je ostalo kao gorak ukus jeste rasprava u skupštinskoj proceduri koja se naslanjala na animozitete koji su izražavani prema LGBT populaciji od strane vjerskih zajednica, pogotovu SPC. Rasprava u skupštinskim klupama bila je obilježena besprizornim napadima na LGBT zajednicu, uz nevjerovatne vulgarne komentare, u kojima je prednjačila Srpska radikalna stranka i druge partije krajnje desnice, koji su unizili dostojanstvo parlamenta. To je bacilo sjenku na postupak donošenja Zakona, koji predstavlja značajan civilizacijski napredak, koji ide u susret najvišim pravnim i uopšte ljudskim idealima – da sve ljude treba tetirati jednako – ističe dr Gajin.

Šta kaže Zakon o zabrani diskriminacije?

Zakon o zabrani diskriminacije Republike Srbije, usvojen 26. marta 2009, navodi u članu 2 stav jedan da se diskriminacija odnosi i na „svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje … koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, SEKSUALNOJ ORIJENTACIJI….“

Stav 2 istog člana Zakona o zabrani diskriminacije glasi:

„Izrazi „lice“ i „svako“ označavaju onog ko boravi na teritoriji Republike Srbije ili na teritoriji pod njenom jurisdikcijom, BEZ OBZIRA NA TO DA LI JE DRŽAVLJANIN REPUBLIKE SRBIJE, neke druge države ili je lice bez državljanstva, kao i pravno lice koje je registrovano, odnosno obavlja delatnost na teritoriji Republike Srbije“.

Ovo jasno pokazuje da se Zakon odnosi i na mitropolita Amfilohija (Radovića) jer on obavlja djelatnost i na teritoriji Republike Srbije. Štaviše, Zakon bi se mogao odnositi i na Velibora Džomića, budući da član 10 Zakona propisuje da je „zabranjeno udruživanje radi vršenja diskriminacije, odnosno delovanje organizacija ili grupa koje je usmereno na kršenje ustavom, pravilima međunarodnog prava i zakonom zajamčenih sloboda i prava ili na izazivanje nacionalne, rasne, verske i druge mržnje, razdora ili netrpeljivosti.“

Član 13 ukazuje da se lica o kojima je riječ mogu tretirati i za „teške oblike diskriminacije“.

Član 21 Zakona glasi: „Seksualna orijentacija je privatna stvar i niko ne može biti pozvan da se javno izjasni o svojoj seksualnoj orijentaciji. Svako ima pravo da se izjasni o svojoj seksualnoj orijentaciji, a diskriminatorsko postupanje zbog takvog izjašnjavanja je zabranjeno.“

Predrag Azdejković, jedan od vodećih beogradskih gej aktivista, predsjednik Regionalnog gej-lezbijskog info centra, prokomentarisao je na svom profilu na Facebooku stav da Amfilohije Radović kao državljanin Crne Gore nema ništa sa Srbijom komentarom: „Što mu ne zabrane ulazak u Srbiju… kako bi to bilo divno :).“

Azdejković kaže za Pobjedu da je njemu ponašanje srpskog mitropolita Amfilohija smiješno.

– Meni je apsolutno smešno da u jednom slučaju on može da „gura nos“ u srpska posla, ali kad gori pod nogama sledi argument da on nema nikakve veze sa Srbijom?! Isto to radi i čelnik „Obraza“ Mladen Obradović na svom suđenju. Nisam ja ništa radio, išli smo na molitvu – rekao je Azdejković Pobjedi.

Wie der Belgrade Pride untergegangen ist

German version was printed in special edition of Beton for the Book Fair in Leipzig

Predrag M. Azdejković

Kaum jemand erinnert sich, dass vor genau einem Mo¬nat die Pride Parade in Belgrad hätte stattfinden sollen. Das ist nicht mehr aktuell. Die Medien suchen neue, skandalträchtige Themen, um die Titelseiten zu füllen. Der Nichtregierungssektor hat kurz etwas gegen die Gewalt unternommen und sich dann einer anderen gefährdeten Minderheit zugewandt, und der Regierungssektor hat die ganze Thematik unter den Teppich gekehrt, wo er sie sowieso gerne hätte. Alle Ereignisse, die der angekündigten Manifestation vorangingen und der Absage der Pride Parade folgten, haben gezeigt, dass letztendlich die Zeit noch nicht reif ist für Gleichberechtigung, wie der Slogan der Manifestation lautete. Aber was nun? Soll sich die Lesben- und Schwulenbewegung, die nach einem Knockout am Boden liegt, geschlagen geben, oder soll sie sich wieder erheben und den Kampf fortsetzen? Es ist Zeit für ein Timeout und eine Analyse der Geschehnisse. Wir müssen aus den eigenen Fehlern lernen.
Warum sagst du Plateau und denkst an die Mündung?

Am Tag bevor die Pride Parade hätte stattfinden sollen, wurde sie abgesagt. Auf einer außerordentlichen Ver¬sammlung für Journalisten am 19. September wurde verkündet, dass die Polizei nicht in der Lage sei, für Sicherheit im Stadtzentrum zu sorgen und deshalb vorschlägt, die Pride Parade an die Mündung zu verlegen, das heißt auf das Plateau vor dem Palast „Serbien“. Die Veranstalter lehnten diesen Vorschlag ab und verkündeten der Öffentlichkeit, dass die Versammlung de facto abgelehnt worden sei. Die Gründe für die Ablehnung dieses Vorschlags waren zum einen die Unmöglichkeit, das Ereignis erneut bei der Polizei für einen anderen Veranstaltungsort anzumelden, den die Polizei selbst vorgeschlagen hatte, weil die Veranstalter über diesen Vorschlag erst zwei Tage vor dem geplanten Ereignis informiert worden waren. Zum anderen war es auch der ungeeignete Ort, denn an der Mündung hätte niemand die Pride Parade gesehen. Die Ablehnung ermöglichte eine Diskussion darüber, wie sehr den Veran¬staltern überhaupt an einer Pride Parade gelegen war, vor allem nach der Aussage des Ministers für Menschen- und Minderheitenrechte, Svetozar Čiplić, im Wocheneindruck, dass die Veranstalter bereits eine Woche vor dem Ereig¬nis über alternative Veranstaltungsorte informiert worden seien. Auch wäre die Sichtbarkeit der Pride Parade im Stadtzentrum klein, insbesondere, wenn sie von fünftausend Soldaten umgeben gewesen wäre. Aber sie wäre in beiden Fällen äußerst sichtbar in den Medien gewesen, Während des ganzen Organisationsprozesses haben die Veranstalter verschiedene Zugeständnisse gemacht, da¬mit die Pride Parade überhaupt stattfindet, aber dieses letzte war zu viel – oder nur eine gute Ausrede?

Warum sagst du Pride Parade und denkst an eine Gay Parade?

Zugeständnisse und Änderungen gab es viele, und eini¬ge gefährdeten die Idee der Pride Parade. Seit 2001 ist der gängige Begriff in der Öffentlichkeit Gay Parade, be¬ziehungsweise Love Parade. Die Veranstalter haben sich während der Planung entschieden, die Manifestation Pride Parade zu nennen, weil das Wort Gay Parade eine negative Konnotation in der Öffentlichkeit hat. Es ist naiv zu glauben, dass über Nacht das Wort Gay Parade verschwinden würde, insbesondere in den Medien, nur weil das Organisationskomitee es so entschieden hatte. Diese Manifestation wird für immer eine Gay Parade bleiben, auch wenn man ihr einen anderen Namen geben wollte, und das sollte man akzeptieren. Die Veranstalter sorgten sich vor allem um die Nacktheit, und appellierten deshalb an die einheimischen Medien, keine Bilder nackter Teil¬nehmer von Schwulenparaden aus dem Westen zu zeigen, denn das würde es auf der serbischen nicht geben. Poten¬zielle wenig bekleidete Teilnehmer warnten sie mit Aus¬weisung. Nicht nur mit dem Wort Parade, auch mit dem Wort Stolz tun sich einige schwer, weil es häufig mit dem Kommentar einhergeht, dass es unsinnig ist, auf seine sexuelle Orientierung stolz zu sein. Die Veranstalter ver¬suchten den Kritikern mit folgender Erklärung den Wind aus den Segeln zu nehmen: Es gehe nicht um den Stolz auf die sexuelle Orientierung, sondern um den Stolz auf den Stonewall-Aufstand, als Homosexuelle sich gegen die Repressalien der Polizei und die Homophobie in New York 1969 zur Wehr setzten.
Sie können sich denken, wie wichtig für die Homosexu¬ellen in Serbien dieser Aufstand ist, der sich vor vierzig Jahren so weit weg ereignet hat. Viele Homosexuelle sind stolz auf ihre sexuelle Orientierung als Antwort auf die immerwährende Geringschätzung und Missachtung ihrer Andersartigkeit. Dem muss hinzugefügt werden, dass einige Politiker und Staatsfunktionäre ihre Unter¬stützung daran knüpften, dass es bei der Pride Parade nicht um Liebe, Sex oder Nacktheit gehen sollte, womit direkt die Identität der Manifestation bedroht wurde. Den Veranstaltern war die Unterstützung des Staates und der Staatsorgane wichtig, sodass sie Zugeständnisse mach¬ten. Das was ihr größter Fehler, und am Ende wurden sie ausgespielt.

Die Größe ist nicht entscheidend, aber die Zahl ist es

In der Radiosendung Sanduhr sagte Vesna Pešić im Hinblick auf die Pride Parade, dass „diese Parade als Idee nicht für gut befunden wurde, es gab keine Unterstützung. Sie haben ja gesehen, wie sich die Politiker benommen ha¬ben. Sie haben sich mehr oder weniger davon abgegrenzt, es gab auch keine Unterstützung aus der Bevölkerung, und ich muss sagen, dass auch die Homosexuellen nicht vorhatten, in großer Zahl zu erscheinen. Wenn wir bedenken, wie viele Homosexuelle es im Durchschnitt in jedem Land gibt, müsste es hier 200 000 bis 300 000 geben. Wir hätten gesehen, wie sich diese 10 000 Gewalttäter verhalten hätten, wenn die Hälfte der Homosexuellen gekommen wäre. Das heißt, die Homosexuellen wären auch nicht bereit gewesen, sich auf dieser Parade zu zeigen. Die Staatsmacht kann also nicht alles machen. Erinnern Sie sich an die Demonstrationen in den 90ern, als wir zu Hunderttausenden auf den Protesten waren. Die Zahl war damals sehr wichtig. Wie viele es gibt, ist sehr wichtig für die gegnerische Seite.“
Die Pride Parade hatte von Anfang an nicht die Unter¬stützung der Homosexuellen, die mit der Zeit sogar noch abfiel. Die erste große Erschütterung ereignete sich mit dem Rauswurf der Gay straight alliance aus dem Orga¬nisationskomitee, die der eigentliche Initiator des Zuges war. Die nächste Erschütterung war der Austritt des Queeria Zentrums Anfang September. Die Auskunft, dass wenig Bekleidete von der Versammlung entfernt werden würden, dass Handys und Flaschen weggenommen wer¬den würden, dass Teilnehmer genau kontrolliert werden würden und dass man keine Absätze tragen sollte, verrin¬gerten die Unterstützung.

Obwohl wir Schwule sind, sind wir in erster Linie Serben

Zum Mangel an Unterstützung trug der Streit zwischen den verschiedenen Gruppen Homosexueller bei, der die Organisation begleitete und in den Fokus der Medien geriet. Anstatt sich mit der Idee der Pride Parade und den Problemen Homosexueller auseinanderzusetzen, beschäftigten sich die Medien mit dem Streit, was vor allem den Veranstaltern zuzuschreiben ist, die bewiesen hatten, dass sie nicht wussten, wie die heimischen Medien funktionieren. Das Organisationskommitee gab Ende Mai bekannt, dass die Gay straight alliance (GSA) von der Arbeit ausgeschlossen worden war, weil der Präsident dieser Vereinigung verkündet hatte, dass die Parade am 23. August abgehalten werden würde, ohne sich mit den anderen Mitgliedern des Kommitees abzusprechen. Das Komitee gab bekannt, dass so eine Handlung ernsthaft die Sicherheit der Teilnehmer und die Veranstalter der Manifestation gefährde und dass die GSA damit beweise, dass ihr politische Ambitionen und die Selbstdarstellung wichtiger seien als die Interessen der Homosexuellen. Das Schwulen- und Lesben-Informationszentrum rief mehrmals die verschiedenen Gruppen zur Streitbeilegung auf, aber dieser Vorschlag wurde ignoriert, sodass am Ende das Queeria centar aus dem Komitee heraustrat, weil .der Mangel eines kulturellen und künstlerischen Inhalts nicht genügend Raum lässt, für eine Beteiligung an der Organisation.. Die aktivistische homosexuelle Szene, die in Serbien nicht stark und in sich gespalten ist, hatte beschlossen, die Pride Parade zu veranstalten, obwohl die Mehrheit der Homosexuellen sie nicht unterstützte und sie deshalb von Anfang an zum Scheitern verurteilt war. Auch einen Monat nach dem Scheitern der Pride Parade besteht nicht der Wunsch, diesen Konflikt beizulegen. Am Freitag, den 16. Oktober fand auf Initiative des Organisationskomittees ein Treffen mit dem Ziel statt, eine Plattform für den Kampf für Menschenrechte Homosexueller einzurichten, zu dem „ungeeignete” Personen nicht eingeladen wurden.

This text was nominated for Lorenzo Natali 2010 Award

How did the Belgrade Pride fail?

by Predrag M. Azdejković

A few among us remember that the Pride Procession was to take place in Belgrade a month ago. That’s not hot news any longer, neither for the media, nor for civil sector, nor for the state. The media are seeking new scandalous themes, the civil sector took a walk against violence and turned to some other oppressed minority, while the state swept the whole affair under a rug, exactly where the state wants it to stay. All of the events leading to, and the events happening after the time for which the Procession was planned, have shown that it was still no time for equality, contrary to the event’s motto. So, what now? Should the gay-lesbian movement (currently on the floor, knocked-out) give up, or should it gather enough strength to stand up and continue fighting? Let’s pause for a minute, analyse what happened and learn from our own mistakes.
Why do you say “Square,” when “Confluence” is what you mean?

The day before it was to happen, the Pride Procession was cancelled. During the press conference on Sept. 19th, it was announced that the police was not able to secure the gathering in the city centre, and, thus, proposed to move the Procession to the Confluence, i.e. the square in front of the Palace “Serbia”. Organisers rejected the proposal and announced that the event was, de facto, banned. One of the reasons behind the organisers’ rejection were the impossibility of rescheduling the event with the police, this time at another location proposed by the police itself, since the organisers were informed of the proposal two days before the event was scheduled. Also, the proposed location was deemed inadequate because of its low public visibility. The rejection opened space for the discussion whether the organisers actually cared for the Pride Procession to occur at all, especially after Svetozar Čiplić, Minister of Human and Minorities’ Rights, said in a TV show that the organisers had been informed of alternative locations a week ahead of the planned event. Also, the Procession’s visibility would be low even in the city centre, especially since five thousand policemen were to protect it. Yet, in either case, the Parade would be extremely visible in the media since more than a hundred journalists were accredited to cover it. The organizers yielded numerous times during the whole process in order for the Procession to happen, but the aforementioned case was too much for them? Or, was it just a good excuse?

Why do you say “Procession,” when “Parade” is what you mean?

Concessions and changes were many, while some of them threatened even the idea of Pride Procession itself. The public has been using the term Gay Parade, or Pride Parade, since 2001. Organisers decided to change the manifestation’s name into Pride Procession, since the word parade is of negative connotation in the public. Somehow, it’s naïve to think that the word parade would not be used any longer just because the Organising Committee decided so. Such a manifestation will be always be a gay parade, however it’s called. This cannot be evaded, and thus needs to be accepted as reality. Organisers were mostly worried about nudity being linked to the parade, so they requested from the domestic media not to show nude participants of gay parades in the West, since there would be no nudity in the Serbian one, and warned the potentially scantily dressed participants that they would be asked to leave the event. Beside the word parade, some also found the word pride problematic, since it’s often commented that it’s stupid to be proud of one’s sexual orientation. Organisers attempted to stifle these criticisms with an explanation that sexual orientation was not what was addressed, but pride with regard to the Stonewall Rebellion when members of the New York’s LGBT community rose against police repression and societal homophobia in 1969. You can only imagine how much the event which took place forty years ago in a country far away means to LGBT persons in current Serbia! Many of them are proud of their sexual orientation, as a reaction to perpetual scorn and belittlement due to their otherness. It should also be noted that some politicians and state officials conditioned their support with different demands, such as that there could be no talk of love, sex, or nudity, directly threatening the identity of the manifestation itself. The state’s and officials’ support was very important to the organisers, so they made concessions. That was their greatest mistake, since they were eventually deceived.

Size doesn’t matter, but numbers do

Vesna Pešić, while speaking in the weekly radio show „Peščanik“, said „that the Parade wasn’t well accepted even as an idea, there was no support, you saw the politicians’ reaction. They, more or less, distanced themselves from it, the citizens’ support also lacked, and, I must say this, not even the gay population intended to show up in a large number. If we consider the average size of a gay population in any state, here should be between two hundred and three hundred thousand of them. I wonder how ten thousand hooligans would handle half of Serbia’s gay population. Thus, the gay population wasn’t ready to come out, the state can’t take care of it all. If you recall the nineties’ demonstrations, there would be a hundred thousand of us protesting, our number is extremely important. One’s number is very important to the enemy.” Pride Procession had no support from the LGBT population from the start, and that support declined further with time. The first upheaval was caused by the Gay-Straight Alliance’s expulsion from the Organising Committee although that organisation initiated the idea. Next, Queeria Centre left in the beginning of September, causing an additional upheaval. Support also declined when the organisers announced that scantily dressed participants would be asked to leave, mobile phones and bottled water would be taken away, participants would be thoroughly searched and high heels would be forbidden.

We are primarily Serbs, although faggots

Decline in support was also caused by the conflict between LGBT groups which lasted throughout the organising process, and which became the media’s focal point. Instead of reporting on the Pride Procession and LGBT population’s problems, the media focused on the conflict. This fact is primarily the organisers’ failure, who showed no knowledge of the domestic media’s inner workings. The Organising Committee announced at the end of May that Gay-Straight Alliance was expelled since its president had announced that Parade would have been held on Aug. 23rd without consulting the others in the Committee. The Committee communicated that this act had seriously endangered the participants’ and organisers’ security and that Gay-Straight Alliance had shown that its political ambitions and self-promotion were of more importance than the whole LGBT population’s interests. Gay-lesbian Info Centre (GLIC) sent numerous calls for LGBT groups’ reconciliation, but these calls were ignored. Finally, Queeria Centre left the Committee (“cultural and art programmes’ deficiency leaves us with no space within which we could be engaged in this manifestation’s organisation.”) The LGBT activist scene, although weak in Serbia, divided and shaken by conflicts, decided to organise the Pride Procession which had no support from the majority of the LGBT population, and, thus, was doomed to failure from the beginning. The conflict is ongoing a month after the unheld Pride Procession, with no will for its transformation. A meeting, initiated by the Organising Committee, was held on Friday, Oct. 16th, with the goal of establishing the Platform for Fight for LGBT persons’ Human Rights, to which “unsuitable” LGBT organisations were not invited.

You don’t say!

The Pride Procession’s cancellation and beatings of foreigners in Belgrade was perceived in the public as the state’s capitulation against hooligans. In response, two events directed against violence were organised, Walk against violence (Youth Coalition Against Violence) and Citizens’ Response To Violence.   Although the Pride Procession’s cancellation was one of the reasons for these events, this becomes irrelevant after Brice Taton’s death. No media reports mentioned Pride Procession, although its cancellation was discussed in the aforementioned gatherings. It should be noted that the Walk’s route was similar to the cancelled Pride Procession’s, while the Citizens’ Response To Violence was almost cancelled and moved to the Confluence, but, after Ivica Dačić intervened, it was still held in the Park of Pioneers. Why does the police approach differ with regard to these similar events which were held subsequently? The answer is quite simple. Youth Coalition Against Violence comprises of, among others, junior organisations of parties in power. These organisations walked and protested against state officials (who come from those parties!) who were not capable of protecting foreign and domestic citizens from violence. Simultaneously, the initiative for banning of organisations which promote violence (Obraz, Serbian National Movement “1389”, certain football fans groups – Serbian Unity “Dveri” disappeared from the list overnight) was kicked off. But, will these walks against violence and banning of these groups repel violence from the Serbian society enough so that Pride Procession becomes a possibility, or was it just a show for the EU eyes?

None of this would have happened if we left for Holland right away

So, when will Belgrade have its own gay parade, Pride Parade, Pride Procession, call it what you want? When the Organising Committee wins a gold medal at a sports competition and becomes a select group of national heroes? When we collectively join a party and thus win a right to walk the city centre? When we finish fast-paced martial arts courses, or when we finally leave gyms beefed up enough to disseminate enough fear and terror?
LGBT population and LGBT groups are not currently capable of carrying out such a task. This will be possible only when we become strong and courageous enough to walk the streets massively, and when domestic politicians stop being ashamed of protecting basic human rights. Most importantly, the Serbian society should not glorify and promote violence as an acceptable behaviour. Whether we will ever reach this point depends on all of us, citizens.

This text was nominated for Lorenzo Natali 2010 Award