Borba: Da je potrajao deceniju i Vudstok bi postao Egzit

Piše: Predrag M. Azdejković

Vudstok festival je organizovan u politički nestabilno i najnasilnije vreme od Drugog svetskog rata za Ameriku. Dugogodišnja borba za prava Afroamerikanaca je osujećena ubistvom jednog od lidera pokreta, Martina Lutera Kinga, što je izazvalo nasilne nerede širom SAD, u kojima je uništeno nekoliko stotina miliona vredne imovine. Protesti protiv američke intervencije u Vijetnamu su okupili hiljade ljudi na ulicama širom zemlje. Ženski pokret je takođe jačao i započela je borba za društvenu i ekonomsku ravnopravnost žena iz koje se izrodio novi talas feminizma.

Po studentskim kampovima su se održavali sedeći protesti protiv rata u Vijetnamu. Mesec dana pre početka festivala dogodila se pobuna homoseksualaca u Njujorku i rođen je Gej-lezbejski oslobodilački pokret. Svi ovi događaji uticali su na mnoge Amerikance, naročita na mladu populaciju, koja je tražila izlaz i promenu. Radikalno levi politički i kulturni aktivisti smatrali su da je na pomolu nova američka revolucija.

Dvojica mladih investitora iz Njujorka, Džon Roberts i Džoel Rozenman su objavili oglas u Njujork Tajmsu u kome je pisalo: „Dvojica mladih ljudi sa bezgraničnim kapitalom traže interesantne i legalne mogućnosti za ulaganje i poslovne ponude”. Oglas su primetili Majkl Lang, samoproglašeni promoter hipi roka, koji je tek organizovao svoj prvi festival u Majamiju, i njegov partner Arti Kornfild. Oni su investitorima ponudili ideju otvaranja muzičkog studija u gradiću Vudstok sa najmodernijom tehnikom i organizovanje rok festivala, kao način promocije studija. Roberts i Rozenman nisu bili oduševljeni idejom o muzičkom studiju, ali organizovanje rok festivala im je bila interesantna i tako se rodio Vudstok festival.

Organizovanje festivala je donelo prve problem jer su se lokalni stanovnici pobunili protiv festivala i prikupili dve hiljade potpisa nezadovoljnih ljudi koji su smatrali da će u njihovo malo mesto doći veliki broj hipija i narkomana. Alternativnu lokaciju u Betelu ponudio je Eliot Tiber, ali se ispostavilo da je njegov posed suviše mali, tako da je problem rešio lokalni zemljoradnik Maks Džezgar, koji im je iznajmio 240 hektara za 75 hiljada dolara. Organizovanje tako velikog festivala kao što je bio Vudstok uopšte nije bilo jednostavno, naročito kad se uzme manjak vremena (samo tri nedelje) i neiskustvo organizatora. Jedan od problema jeste bila nabavka dovoljnog broja pokretnih toaleta za goste festivala čiji broj nisu mogli da pretpostave.

Nijedan od dobavljača pokretnih toaleta u regionu nije imao dovoljan broj, tako da su organizatori prikupili onoliko koliko su mogli, što se na kraju ispostavilo kao nedovoljno. Drugi problem je bilo obezbeđenje. Organizatori su unajmili 346 policajaca iz Njujorka da van radnog vremena rade kao obezbeđenje na festivalu. Dan pre početka festivala njujorški policijski komesar im je zabranio da rade na festivalu, pozivajući se na pravilnik koji zabranjuje policajcima da van službe rade kao obezbeđenje. Na kraju ulogu obezbeđenja preuzeli su članovi komune „Svinjska farma” iz Novog Meksika.

Takođe, organizatori nisu uspeli da ograniče ulaz, jer je oko 50 hiljada ljudi došlo pre nego što je postavljena ograda. Shvatajući koliko bi bilo teško, skoro nemoguće da isprazne poljanu i nateraju ljude koji su došli ranije da izađu i na ulazu pokažu svoje karte, odlučeno je da se prihvati realna situacija i festival je proglašen besplatnim. To je donelo ogromne gubitke organizatorima, koji su se nadali da će povratiti novac od prodaje prava za film i prodaju audio snimaka, što se i dogodilo deceniju kasnije.

Festival je trebalo da počne 15. avgusta u tri sata posle podne, ali se grupa „Svitvoter”, koja je trebalo prva da nastupa, sa opremom zaglavila u saobraćaju. Poslat je helikopter da ih pronađe i dobaci do bine. U međuvremenu pripadnik komune „Svinjska farma” je zauzeo lotus poziciju u centru bine i pozvao sve koji to žele da zajedno s njim vežbaju jogu. Posle nekoliko sati festival je otvorio Riči Hejvens, koji je originalno planiran da nastupa peti po redu. Njegov nastup je oduševio publiku i on je nastavio da svira sve dok mu nije ponestalo pesama.

Na kraju je improvizovao tradicionalnu crnačku pesmu „Maderles čajld”, ponavljajući između stihova reč „fridom” (sloboda), koja je postala jedna od hit pesama festivala. Tog prvog dana nastupali su još i Bert Somer, Tim Harden, Džoan Baez, a za vreme nastupa Ravija Šankara počela ja da pada kiša i da grmi. Sledeće dva dana posetioci festivala su bili svedoci velikog broja izuzetnih nastupa koje je ponekad pratila kiša, praveći kaljugu ispred bine, što je postalo jedan od simbola festivala. Onima kojima nije smetalo loše vreme uživali su u nastupima Dženis Džoplin i njenog benda, Santane, Džoa Kokera, bendova „Hu”, „Džeferson Erplejn”, „Blad, svet end tirs” i mnogih drugih. Festival je zatvorio Džimi Hendriks 18. avgusta sa svojim bendom „Džipsi, San end Rejnbovs”. Njegov nastupa je postao legendaran najviše zbog brilijantnog izvođenja pesme „Star spengled bener”.

Jedan od najpopularnijih rekreacionih aktivnosti za posetioce festivala bilo je kupanje u okolnim jezerima. Lokalno stanovništvo se bunilo jer kroz njihove posede bez dozvole prolaze kupači, od kojih su neki nosili odeću, ali svakim danom je sve više bilo onih koji su se kupali goli. Prizori golih mladih kupača u prirodi bili su nova verzija priče o Adamu i Evi i njihovoj deci, kojima je dozvoljen povratak u rajski vrt. Ova nesputana golotinja bez stida kreirala je trend koji se ponavljao i na festivalima koji su usledili nakon Vudstoka.

Među posetiocima festivala osećao se duh solidarnosti i zajedništva, ali i među farmerima čije zemljište je bilo pored festivala, koji su ustupali sobe za spavanje, hranu i vodu koje nije bilo u dovoljnim količinama. Lokalna bolnica i škola su otvorile svoja vrata da pomognu posetiocima festivala koji su prebacivani helikopterom ako su im povrede bile urgentne i nisu mogle da budu sanirane na licu mesta. Oko četiri hiljade ljudi je tražilo pomoć zbog povreda, bolesti ili negativnih reakcija na droge i njih je bilo najmanje. Za tri dana oko 800 ljudi, od ukupno pola miliona posetilaca, je zatražilo pomoć zbog negativnih reakcija na droge. Još jedan od faktora po kojima se Vudstok izdvajao jeste izuzetno mali broj slučajeva nasilja tokom festivala. Medicinsko osoblje nije zabeležilo nijedan slučaj povređivanja uzrokovano nasiljem. Na sledećim festivalima koji su se organizovali širom SAD slučajevi negativnih reakcija na droge su bili višestruko brojniji, kao i primeri nasilja i pobuna, iako su festivali bili manje posećeni od Vudstoka.

Kada se govori o značaju Vudstoka jedna stvar se mora istaći kao najbitnija, a to je ljubav i zajedništvo koji su se rodili na festivalu. Festival je imao slogan „Tri dana mira i muzike”, što se pokazalo kao tačno. U vreme vojnih konflikata u inostranstvu, rasnih i etničkih pobuna na ulicama, kada se produbljivao generacijski jaz između dece i roditelja, pola miliona mladih ljudi distancirao se od tih konflikata i pokušao da kreira novu slobodarsku energiju ljubavi i zajedništva. Privučeni velikim brojem popularnih muzičara ti mladi ljudi su izdržali loše vreme, manjak hrane, vode, smeštaja, deleći ono malo što su imali sa drugima, ali baš to je učinilo da ovaj festival postane legendaran i jedan od najbitnijih simbola šezdesetih. Iako su nakon originalnog organizovani Vudstok festivali 1979, 1989, 1994 i 1999. godine, Vudstok iz 1969. godine ostaje jedan jedini.

Slično Vudstoku i Egzit je nastao u politički nestabilno i najnasilnije vreme od Drugog svetskog rata za Srbiju. Ratovi u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, na Kosovu i NATO bombardovanje bili su iza Srbije, koja se 2000. godine spremala za još jedne izbore, koji će dovesti do konačnog kraja zločinačkog režima Slobodana Miloševića. Nulti Egzit organizovan je tokom leta 2000. godine i trajao je sto dana. Imao je političku pozadinu i predstavljao je oblik protesta protiv režima, a jedan od ciljeva festivala bilo je ohrabrivanje omladine da se uključi u politički proces. Festival se završio žurkom „Izborno mesto br. 1″ sa porukom „Gotovo je”, dva dana pre izbora 24. septembra na kojima je Milošević izgubio vlast. Sledeće godine Egzit se preselio na Petrovaradinsku tvrđavu i bio je zamišljen kao slavljenje Miloševićevog odlaska sa vlasti i ponovnog otvaranja države i kraja međunarodne izolacije. Mnogi političari su se našli na festivali, neki su održali govore, dok su neki nastupili u ulozi muzičara. Od 2003. godine Egzit postaje sve više komercijalni festival, ali i dalje zadržava političku i društveno angažovanu crtu kao prepoznatljivost brenda, koja uistinu počinje da bledi.

Festival su pratile kontroverze vezane za finansijske malverzacije, hapšenja i sukobe između osnivača festivala. Nakon završetka drugog Egzita 2002. godine, organizatori su objavili gubitak od 300 hiljada evra, što je dovelo do kritika i optužbi za loše poslovanje od strane Demokratske stranke Srbije. Samo tri nedelje pre početka četvrtog festivala 2004. godine, četvoro organizatora je uhapšeno pod optužbom da su proneverili 12 miliona dinara falsifikovanjem finansijskih izveštaja. Sestre Deana i Ivana Gligorić su brzo puštene na slobodu, dok je predsedniku „Udruženja Egzit” Dušanu Kovačeviću i generalnom menadžeru Bojanu Boškoviću određen jednomesečni pritvor. Tim Egzita je negirao optužnice tvrdeći da je festival bio meta političkog progona. Nakon što su svedoci potvrdili ranije policijske iskaze Kovačevića i Boškovića, oni su posle sedam dana provedenih u pritvoru pušteni na slobodi i protiv njih nije podignuta optužnica. U novembru 2006. godine Dušan Kovaćević je podneo tužbe protiv „Udruženja Egzit” i internet provejdera Neobi i Verat, optuživši ih za nelegalno preuzimanje internet domena Egzita i zatražio odštetu od 40 miliona dinara. Ubrzo nakon toga je podneo još dve tužbe u kojima se traži zabrana korišćenja autorskog dela i žiga Egzita od strane udruženja, kao i da se utvrdi pravo nad autorskim delom Egzit. Tokom ovog sukoba produkcijska kuća „Komuna” i hrvatska kuća „Ariana zabava” ponudili su da preuzmu prava na Egzit, ali su ponude odbijene i na kraju su rešene sva sporna pravna pitanja i potpisan je koautorski ugovor.

Egzit je od festivala koji je zaličio na Vudstok, brzo postao kapitalistički brend, država Egzit, koja svakim danom poprima odlike zle multinacionalne kompanije, kojoj se ne gadi ideja o kulturnom monopolu. Od 2007. godine pored muzičkog „Udruženje Egzit” je počelo i sa organizovanjem filmskog festivala „Sinema Siti”, a pokazuje i pretenzije na preuzimanje drugih festivala. Takođe, ove godine organizuje i Madonin koncert u Beogradu, što će doneti veliku finansijsku dobit. I pored toga „Udruženje Egzit” iz budžeta Novog Sada je dobilo 50 miliona dinara za muzički festival, 20 miliona dinara za filmski festival, i još 30 miliona dinara je izdvojeno za uređenje Egzit kampa koji je poplavio Dunav. Više od milion evra, što je posebno razljutilo novosadske umetnike koji se bave neprofitnom kulturom.

Egzit sve manje postaje domaći festival, jer domaći posetioci sve manje mogu da priušte karte i počinje da bledi kao simbol urbane anti-Guča kulture, što je uzrokovano brutalnom komercijalizacijom. Ali to ne treba da nas začuđuje, jer živimo u liberalno-kapitalističkom društvu, i čak bi hipi festival koji je slavio mir i ljubav najverovatnije vremenom postao ono što je Egzit danas.

Vudstok muzej

Muzej se nalazi na istom mestu na kome se u avgustu 1969. godine okupilo oko pola miliona ljudi, koji su učestvovali u stvaranju istorije na ovom trodnevnom festivalu. Muzej je samo jedan deo muzičko-umetničkog centra, u kome je oživljeno kompletno iskustvo Vudstoka. Majkl Igan, koji je zadužen za razvoj muzeja, kaže da je on zamišljen kao predstava iz tri dela. “Prvi čin predstave je priča o šezdesetim, drugi je o samom festivalu Vudstok, a treći je istraživanje o tome šta on znači danas i koliki je bio njegov uticaj”, rekao je Igan. Oni koji su bili na Vudstoku mogu da snime svoje priče i ostave ih u muzeju za buduće generacije. Oni koji žele da vide glavnu binu i zamisle kako je izgledala ova padina ispunjena hipicima, mogu da se odvezu nizbrdo od muzeja i parkiraju pored znaka koji je godinama glavna istorijska atrakcija.

Bez proslave jubileja

Najavljeno obeležavanje 40 godina od održavanja festivala otkazano je zbog nedostatka novca. Promoter i jedan od osnivača legendarnog festivala Majkl Lang izjavio je za „Roling Stoun” da nije uspeo da nađe sponzore koji bi uložili 10 miliona dolara u događaj. Lang je planirao da godišnjicu obeleži svirkama u parku u Bruklinu, u vreme originalnog Vudstoka.

Film „Ugrabiti Vudstok”

Novi film reditelja Anga Lija „Ugrabiti Vudstok”, nastao je prema memoarima Eliota Tibera, čijim zaslugama je ovaj legendarni trodnevni festival održan krajem šezdesetih godina prošlog veka. Film je uverljiva i maestralna rekonstrukcija samog događaja, ali i šezdesetih, veoma duhovit i koloritan, muzički autentičan i optimističan. Ovo je njegova prva komedija koja je usledila nakon drama kao što su „Svadbeni banket”, „Razum i osećajnost”, „Ledena oluja”, „Pritajeni tigar, skriveni zmaj”, „Planina Broukbek” i „požuda, oprez” i treći film u kome obrađuje temu homoseksualnosti. Svetsku premijer film je imao na 62. Kanskom festivalu.

Ko je odbio da nastupa na festivalu

Dorsi su razmišljali o učestvovanju na Vudstoku, ali su u poslednjem momentu otkazali, jer je Džim Morison nije voleo da nastupa na velikim koncertima na otvorenom. Led Cepelin je takođe odbio da nastupa na ovom festivalu, jer bi samo bili još jedan bend na spisku. Umesto toga otišli su na veoma uspešnu letnju turneju. Grupa „Džetro Tal”, koja je nastupala u Beogradu u maju 2004. godine, je odbila da nastupa na Vudstoku, jer nisu želeli da provedu vikend na poljani punoj prljavih hipika. Bob Dilan je pregovarao da nastupa na festivalu, ali je odustao nakon što mu se razboleo sin. Dve nedelje nakon Vudstoka nastupio je na drugom festivalu. Džoni Mičel je trebalo da nastupi na festivalu, ali je na nagovor svog menadžera otkazala da bi se pojavila u jednoj televizijskoj emisiji.