Borba: Dan kada su transvestiti pudrijerama gađali policiju

Danas se proslavlja četrdeset godina od Stonvolske pobune, kada su se pripadnici LGBT populacije skupili dovoljno hrabrosti i pobunili se protiv policijske represije. Taj vikend, između 27. i 29. juna 1969. godine, bio je preloman u borbi za gej-lezbijsku ravnopravnost. Iako su i pre tog datuma postojali gej i lezbejski aktivisti, činjenica da su se posetioci njujorškog gej Stonvol bara konfro ntirali s policijom ujedinilo je LGBT pokret i inspirisalo gej muškarce i lezbijke da se aktivnije bore za svoja prava i kreiraju nove taktike.

Rađanje pokreta LGBT ponosa nije bez kontroverzi i dan danas se raspravlja o tome šta se sve dešavalo tokom pobune. Međutim, Stonvolska pobuna nesporno ima slavno mesto u LGBT mitologiji i istoriji.

Organizacije za gej-lezbijska prava u Americi postojale su i pre ove revolucije i jedna od njih je bilo društvo „Mattachine”, koje je osnovano 1950. godine. Društvo je lobiralo zakonske promene i homoseksualce predstavljalo kao bezopasne i korisne članove društva, koji se od ostalih belih muškaraca iz srednje klase razlikuju samo po tome šta rade u krevetu. Takođe su otvoreno kritikovali feminizirane gej muškarce i one koji oblače žensku garderobu. Iako su uspeli da stvore preko potrebnu podršku za gej muškarce, društvo vremenom nije imalo dovoljno sredstava za rad, te je na kraju ukinuto.

„Bilitine ćerke” je prva američka lezbijska organizacija koja je osnovana 1955. godine. Njihovo članstvo se tokom godina konstantno uvećavalo, ali je doživelo cepanje zbog internih tenzija oko pitanja učestvovanja u ženskom pokretu, koji je u to vreme generalno bio antilezbijski.

Članovi oba ova udruženja bili su konzervativni kada je bila reč o društvenim promenama. Umesto da se otvoreno konfrontiraju s državnim organima, oni su birali rad unutar sistema kako bi lobirali za društvenu prihvaćenost. Kada su se organizovali prvi protesti, demonstranti su se pristojno ponašali i bili konzervativno odeveni. Pokreti za građanska prava, crnačka prava, ženska prava i anti-ratni pokret tokom šezdesetih inspirisali su mlade gej i lezbijske aktiviste da zauzmu radikalniji i militantniji pristup borbi za LGBT prava. Gej-lezbijski pokret je krajem šezdesetih bio spreman i pripremljen za incidente koji bi izazvali rađanje agresivnijeg pokreta LGBT ponosa.

U petak 27. juna 1969. godine svet je bio u žalosti za Džudi Garland, koja je sahranjena tog dana. Mnogi se pitaju koliki uticaj je imala sahrana ove gej ikone na događaje koji će se odigrati tog vikenda. Nekoliko sati nakon ponoći njujorški policajci su izvršili raciju u Stonvol baru koji se nalazio u Kristofer ulici i bio omiljen među transvestitima, feminiziranim homoseksualcima, muškim prostitutkama i beskućnicima. Ovaj, kao i ostale gej barove u gradu je držala mafija i s vremena na vreme policija bi vršila racije. Tradicija je bila da se „najdevijantniji” gosti, među kojima su bili transvestiti i muškobanjaste lezbijke (naročito ako nisu belci), odmah uhapse, dok bi beli muškarci bili pušteni da mirno nestanu iz lokala. Vlasnik bara bi uz pomoć mita uspeo da dobije dozvolu da sutradan opet otvori bar.

Te noći vlasnik je kažnjen zbog nelegalne prodaje alkohola. Policija je ušla u lokal i uhapsila zaposlene i počela da izbacuje goste jednog po jednog na ulicu. Ali zbog nekog razloga gosti se nisu razilazili već ostajali ispred bara. Masa je postala vesela i počela da pozdravlja svakog gosta koji bi izašao iz kafića, ali je ubrzo promenila raspoloženje. Možda zbog smrti Džudi Garland, ili letnje vrućine, ili činjenice da je policija bila veoma vredna tog leta i da su zbog učestalih racija gosti postali ljuti i frustrirani. Možda i zbog slike da je nekoliko transvestita na silu ugurano u maricu. Bez obzira na razlog, okupljeni su izgubili strpljenje. Postoji više priča ko je zadao prvi udarac policiji, neki kažu da je to bio transvestit, drugi da je muškobanjasta lezbijka. Masa, koja je narasla na nekoliko stotina ljudi je eksplodirala. Ljudi su počeli da gađaju policiju novčićima, koje simbolizovalo mito koje primaju da bi gej barovi mogli da nastave s radom. Posle su počeli da ih gađaju kamenjem i flašama. Policija, koja nije ni sanjala da homoseksualci i transvestiti mogu da reaguju na takav način, bila je primorana da se zbog sopstvene bezbednosti povuče i zaključa unutar bara.

Vest o pobuni se brzo raširila u celom kvartu i masa gnevnih se jako brzo uvećavala na preko 500 ljudi. Jedna od transvestita Silvija Rivera se priseća te večeri: „Tretirali su nas kao đubre sve ove godine! Bio je red na nas. To je bio jedan od najznačajnijih momenata u mom životu”. Masa je zapalila kante za đubre i počela da ga ubacuje u bar kroz polomljene prozore. Nekoliko drugih je uzelo oboreni parking-metar i pokušalo da probije vrata bara, dok je masa vikala „gej snaga!”.

Ubrzo su stigle specijalne snage za razbijanje demonstracije da izbave zarobljene kolege. Međutim, policajcima je trebalo jedan sat pre nego što su uspeli da uguše pobunu. Tokom sukoba grupa transvestita je gađala policiju pudrijerama i pevala: „Mi smo devojke iz Stonvola, mi nosimo uvijenu kosu, ali ne nosimo gaće. Mi javno pokazujemo naše stidne dlake, jer nosimo suknje lake, samo iznad kolena!”. Jedan od policajaca je imao posečeno oko, dok su drugi zadobili modrice od stvari koje je masa bacala na njih. Jedan od očevidaca događaja Bob Koler se priseća događaja i kaže: „Policajci su bili potpuno poniženi. Ovo se nikada ranije nije dogodilo. Bili su veoma besni, jer od pedera se nije očekivalo da se bune. Nijedna grupa do tada nije primorala policiju na povlačenje. Bili su užasno besni, hteli su da ubijaju”. Ukupno je uhapšeno trinaestoro ljudi. Ceo bar je bio uništen.

Vest o pobuni se brzo proširila Njujorkom, kasnije i celom zemljom. Tokom subote, 28. juna ljudi su dolazili da vide demolirani bar. Pojavili su se grafiti na baru na kojima je pisalo: „Snaga transvestita”, „Napali su naša prava”, „Podržite gej snagu”… Uveče su se opet ispred bara okupili demonstranti i opet je došlo do obračuna sa policijom. Hiljade ljudi je bilo okupljeno na ulici, kao i stotine policajaca. Specijalne policijske jedinice su ponovo došle oko dva sata posle ponoći i nemiri su trajali do jutarnjih sati.

Tokom nedelje su se ponavljali protesti i demonstracije ali manjeg intenziteta. Mnogi stariji homoseksualci i članovi društva „Mattachine” kritikovali su demonstrante, jer su smatrali da je nasilje i feminizirano ponašanje sramotno za zajednicu. Magazin „Vilidž vojs” je objavio članak protiv pobune i samih učesnika, koji je izazvao protest ispred prostorija magazina. Nekoliko stotina učesnika je pokušalo da zapali prostorije i ponovo je izbila tuča između policije i demonstranata koji su uzvikivali: „Pederima je dosta represije”.

Gnev koji se rodio na ovim pobunama, a koji je decenijama tinjao unutar pripadnika LGBT populacije je otkrio da snaga u broju okupljenih može da nadjača policiju i da članovi LGBT populacije ne moraju više da trpe maltretiranje i nasilje od strane policije i državnih organa. Počela je nova era za LGBT populaciju.

Mesec dana nakon pobune osnovan je „Front za gej oslobađanje”. Radikalne levičarske orijentacije front je bio jedan od mnogih LGBT organizacija koje su formirane nakon pobune širom SAD i sveta. Broj lezbijskih i gej publikacija se brzo umnožio, što je dovelo do još većeg osnaživanja populacije. Homoseksualci širom SAD su prestajali da budu marginalizovani deo društva. Prva Parada ponosa održana je u Njujorku 1970. godine kao sećanje na pobunu i od tada se održava svake godine. Parade ponosa su počele da budu tradicionalni događaji širom sveta. Američka vlada je 1999. godine proglasila Stonvol bar za nacionalno istorijsko mesto. Danas će nekoliko miliona ljudi u Njujorku i širom sveta obeležiti 40 godina od Stonvolske revolucije i sećati se tih hrabrih ljudi koji su živeli u veoma teška vremena, ali su uspeli da skupe hrabrosti da započnu borbu za LGBT prava. Treba imati na umu da je istopolni seks bio zabranjen, da su mnogi homoseksualci zbog svoje seksualnosti bili u zatvoru ili ubijeni, da je do 1978. godine homoseksualnost smatrana za bolest i da još uvek postoje mesta na svetu gde sloboda za LGBT osobe ne postoji.

Sećanja stonvolskih veterana

Hauard Kruz:

„Bio sam prisutan samo u petak uveče 27. juna 1969. godine i okarakterisao bih masu kao osrednju po veličini, ali kao veoma uznemirenu. Mogu da komentarišem i aktivnosti u ulici Kristofer sledeće noći. Znao sam da će se desiti nešto veoma bitno zato što se po celom kvartu pojavili flajeri „Gej ponos” i „Gej snaga”.

Deni Garvin:

„Druge noći dosta ljudi nije znalo za dešavanja od prošle, tako da se okupilo mnogo ljudi. Odlučili smo da oslobodimo bar i da ga opet otvorimo. Mislim da niko od nas nije ni sanjao da je to bio početak pokreta za gej prava. Razvalili smo vrata od bara i ušli. Pristiglo je još policije. Pobuna je opet počela i zapalili smo kante za đubre. Bačen je molotovljev koktel, ličilo je na pravu ratnu zonu. Mi, kao gej ljudi, smo shvatili da možemo da se ujedinimo i pobunimo i zajedno borimo za naša prava. Jedan mit je rođen u tim protestima, a to je da ga je započeo dreg kraljica. To nije tačno. U to vreme nisu postojale dreg kraljice već flejm kraljice. Flejm kraljice su nosile steznike, Tom Džons majice i možda šminku oko očiju. Vezivale su svoju kosu i bile feminizirane. Garderoba mnogih muškaraca u to vreme je bila uniseks. Tada niste mogli biti muškarac obučen u skroz žensku garderobu. Morali ste nositi makar tri muška odevna predmeta, jer bi vas u suprotnom uhapsili za imitiranje žena”.

Stefan van Klajn:

„Pobuna je trajala od 27. juna do 29. juna svake noći, do ranog jutra. Prva noć je bila dramatična i najznačajnija za mene, jer sam u toj noći direktno učestvovao. Moj ljubavnik i ja smo začuđeno i sa puno uzbuđenja stajali, vikali na policajce i bacali novčiće na njih. Kada su policajci počeli da prebijaju neke ljude i da nas nazivaju raznim imenima, počeli smo da bacamo kamenje, što je odjednom postao simbol našeg otpora. Subota veče je bila mnogo nasilnija i sa više ljudi. Nedelja je bila sa mnogo manje nasilja. U ponedeljak i utorak je padala snažna kiša što je zaustavilo da se ljudi vrate i nastave protest. Samo nekoliko ljudi se vratilo 2. jula i dobili su strašne batine tako da su krvavi ležali u Sedmoj aveniji. Ova pobuna je naterala ljude da razmisle o svom životu, tražili su dostojanstvo u sebi i tražili su svoja prava. Moj ljubavnik i ja smo otvorili Portfolio galeriju u Desetoj ulici, u bloku do Stonvola dva meseca pre pobune. Galerija je postala gej centar gde su se razmenjivale vesti i tračevi. U toj galeriji sam dizajnirao i publikovao prvi poster sa duginim bojama i slatke čestitke gde je pisalo „Biti gej je OK”. Mesec dana posle pobune marširali smo kroz Vašington skver do Šeridan skvera i držali govore. Tehnički, to je bio prvi gej marš. Tada smo bili veoma ljuti zbog konstantnog straha i ponižavanja.

Posle Stonvolske pobune gej populacija se promenila, više se nismo sramili zbog svoje homoseksualnosti. Došlo je vreme da ustanemo i budemo ponosni, da se borimo protiv predrasuda i nasilja”.

Edvard Vajt:

„Ti istorijski datumi za gej populaciju su promenili intimne živote ovih ljudi. Pre Stonvola odlazio sam kod heteroseksualnog psihijatra da postanem i ja heteroseksualac, posle Stonvola otišao sam kod gej psihijatra da naučim da budem „dobar gej”. Postoji mnogo ljudi koji bi mogli da se prisete tih dana i da kažu kako im se život promenio na bolje. Stonvol je bio jedno pozitivno iskustvo”.

Dan ponosa u Srbiji

Prva Parada ponosa u Srbiji organizovana je 30. juna 2001. godine, nekoliko dana nakon što je Slobodan Milošević isporučen Haškom tribunalu. Učesnike parade napali su navijači fudbalskih klubova, skinhedsi, članovi nacionalističkih i fašističkih organizacija, a predvodio ih je pravoslavni sveštenik Žarko Gavrilović. Policija nije bila spremna da reaguje i mirno je posmatrala prebijanje učesnika parade, a odgovorila je tek kada je bila sama napadnuta. Vlada i državni zvaničnici se nikada nisu oglasili povodom ovog događaja.

Druga Parada ponosa u Srbiji najavljena je za 2004. godinu ali se od iste odustalo zbog bezbednosnih razloga, jer su u martu te godine spaljene džamije u Nišu i Beogradu.

Parada ponosa je najavljena i za 2009. godinu i u toku je izrada studije izvodljivosti koja će kao rezultat imati tačno mesto i datum održavanja. Dok se čekaju rezultati studije nacionalističke i fašističke grupe već pripremaju antigej okupljanje i preko interneta pozivaju na nasilje. Organizatori se nadaju da će ove godine policija bolje raditi svoj posao nego 2001. godine.

Simboli ponosa

LGBT zajednica, kao i mnoge druge, ima simbole po kojima se identifikuje i kojima izražava ponos, zajedništvo, zajedničke vrednosti i međusobnu povezanost. Najpoznatiji simboli bez kojih nijedna Parada ponosa ne može da prođe su ružičasti trougao i zastava duginih boja.

Ružičasti trougao

Ružičasti trougao potiče još iz tridesetih godina 20. veka, a povezan je sa mračnom i turobnom prošlošću. Kada je Hitler došao na vlast, bilo je zabranjeno pokazivati svoju homoseksualnost. Na lezbijke se to nije odnosilo. Za vreme Drugog svetskog rata dosta je ljudi prema tadašnjim nacističkim zakonima poslato u koncentracione logore, gde su nosili ofarbani trougao koji je simbolizovao prekršaj. Politički zatvorenici su nosili crvene trouglove, obični kriminalci zelene, Jevreji dva žuta koji su zajedno činili davidovu zvezdu, a homoseksualci su nosili ružičasti trougao. Homoseksualci su bili omraženi i kod zatvorenika i čuvara. Ne zna se tačan broj koliko homoseksualaca je ubijeno, ali se pretpostavlja da je riječ o nekoliko desetina hiljada. Nemačka je homoseksualnost kažnjavala sve do 1969. godine. Od tada se ružičasti trougao koristi kao sećanje na stradale homoseksualce u Drugom svetskom ratu, ali je i simbol mnogih LGBT organizacija i udruženja.

Zastava duginih boja

Zastava duginih boja danas ima šest boja: crvenu, narandžastu, žutu, zelenu, plavu i ljubičastu. Dizajnirao ju je Gilbert Bejker 1978. godine za Paradu ponosa u San Francisku i tada je imala osam boja. Bejker je sam napravio prvu zastavu tako što je sam ofarbao materijal, a kad je krenula izrada zastave za paradu sledeće godine, pokazalo se da se intenzivno pink boja nije mogla pronaći. Zbog toga je zastava napravljena samo sa sedam boja. Posle, iste godine, zastava se trebala koristiti u svrhu protestnog marša, tirkizna boja je odstranjena kako bi bile po tri boje sa svake strane ulice. Bejker je sam protumačio značenje ovih 6 boja koje su se zadržale do danas: crvena je život, narandžasta zdravlje, žuta sunce, zelena priroda, plava harmonija i ljubičasta je duh. Postoji i dugina zastava sa sedmom crnom prugom na dnu kao znak sećanja na mnoge umrle od side.