Borba: Gej fantazija na nacionalne teme

„Anđeli u Americi” u Beogradskom dramskom pozorištu

Piše: Predrag M. Azdejković

U Beogradskom dramskom pozorištu sinoć je premijerno izvedena drama „Anđeli u Americi” Tonija Kušnera u režiji Gorčina Stojanovića.

Komad sa podnaslovom “Gej fantazija na nacionalne teme” dobio je početkom prošle decenije Pulicerovu nagradu za najbolju dramu, četiri Toni priznanja, nagradu Kruga britanskih kritičara. Autor bez milosti analizira američko društvo osamdesetih godina 20. veka, u doba vladavine Ronalda Regana i pojave epidemije HIV-a.

Predstava je napisana za osmoro glumaca i glumica, koji igraju po nekoliko uloga, a u ansamblu BDP-a su: Boris Komnenić, Pavle Pekić, Jelena Ćuruvija, Vladimir Aleksić, Cvijeta Mesić, Miki Damjanović, Danijela Štajnfeld, Milan Čučilović i Dejan Matić.

“Anđeli u Americi” je predstava iz dva dela, koja ukupno traje sedam sati. Beogradska publika ima priliku da vidi samo prvi deo „Milenijum se približava”, koji je premijerno prikazan 1991. godine u San Francisku. Drugi deo „Perestrojka” je premijerno prikazan krajem 1992. godine i još uvek se ne zna da li će se pojaviti pred beogradskom publikom. Prvi deo je zatvorena celina, dok se drugi deo ne može igrati bez prvog.

Drama, koja se odvija u Njujorku u drugoj polovini osamdesetih, prati Luisa Ajronsa, neurotičnog gej Jevrejina, koji živi sa svojim ljubavnikom Prajorom Valterom koji saznaje da je HIV pozitivan. U to vreme HIV/AIDS je još uvek bila prilično nepoznata bolest i Luis odlučuje da ga napusti. Kroz preplitanje jave i sna, emocija i humora, Kušner postavlja dijagnozu bolesti koje nagrizaju društvo, kroz pojedinačne i lične priče usamljenih ljudi u potrazi za samoodređenjem.

Još jedan važan lik u predstavi je mormonski vernik i republikanski sudski pomoćnik, Džo Pit, koji dobija poslovnu ponudu od svog mentora Roja Kona, da se preseli u Vašington. On odbija tu ponudu jer je zabrinut za psihičko zdravlje svoje supruge Harper, koja je zavisna od Valijuma i od koje krije da je homoseksualac. Roj Kon je stvarna ličnost, kontroverzni advokat koji je postao poznat po lovu na komuniste i bio jedan od tužilaca na suđenju Džulijusu i Etel Rozenberg, koji su osuđeni na smrt zbog špijunaže. Roj Kon je čitavog života krio da je homoseksualac i na kraju je umro od posledica AIDS-a.

U toku sedam sati trajanja predstave Prajora posećuju duhovi i anđeli, koji mu saopštavaju da je prorok, dok se Džo Pit bori između svojih religijskih ubeđenja i svoje homoseksualnosti. Luis ima problema sa svojom savešću jer uprkos ljubavi prema Prajoru, ne može da prihvati njegovu bolest, dok je njegova ljubav prema Americi uzdrmana zbog institucionalizovane homofobije. Predstava je ispunjena crnim humorom, tragedijom i biblijskim referencama. Većina glumaca i glumica ima više uloga, što je posebno interesantno u filmskoj adaptaciji gde, na primer, Meril Strip glumi Etel Rozenberg, jevrejskog rabina, majku Džoa Pita i anđela Australije.

Televizija HBO je 2003. godine po ovoj drami snimila mini seriju u kojoj glume Al Paćino, Meril Strip, Ema Tompson, Meri Luis Parker, Patrik Vilson, Džastin Kirk i drugi. Dobila je odlične kritike i osvojila je ukupno pet Zlatnih globusa i jedanaest Emi nagrada.

U Parizu je 2004. godine premijerno izvedena i opera „Anđeli u Americi”, koja traje dva i po sata i bazirana je na oba dela predstave. Kompozitor se više fokusirao na strasne ljubavne veze između likova, dok je političke motive zapostavio, te je ovo veliko skraćenje uopšte bilo moguće. Nakon francuske usledila je nemačka verzija opere 2005. i engleska 2006. godine.

Ako ste propustili premijeru, predstavu možete pogledati 6, 10. i 25. oktobra od 20 časova na velikoj sceni Beogradskoj dramskog pozorišta.

Gorčin Stojanović: Navikao sam na pritiske

Povodom premijere predstave „Anđeli u Americi” i njegove podrške Povorci ponosa 2009. razgovarali smo sa režiserom Gorčinom Stojanovićem.

*Koja je bila vaša motivacija da podržite Povorku ponosa i da se pojavite u promotivnom spotu?

– Još od onog prvog, prekinutog Gay Pridea 2001, pišem u svojoj kolumni, skoro svake godine u vreme održavanja zagrebačkog Pridea o beogradskom ćutanju na istu temu. Kad su me organizatori pozvali, najmanje što sam mogao da učinim je da pružim podršku. Osim toga, kod nas sve ima i dodatni razlog – mi još uvek moramo osvajati elementarne građanske slobode, pa i slobodu na ispoljavanje različitosti bilo koje vrste.

*Kako ste reagovali na, kako organizatori kažu, zabranu Povorke?

– Dan ranije, trebalo je da u dnevniku B92 gostujem u sklopu kampanje pred Povorku. Umesto toga, gostovao sam u znak reakcije na otkazivanje. I sam sam upotrebio izraz “zabrana” – jer o tome je reč.

*Nikola Đuričko je u najnovijem intervjuu izjavio da su njegova porodica i on imali problema zbog njegove podrške Povorci ponosa, čak su mu i pratili. Kakve su bile reakcije Vaše okoline? Da li ste imali neprijatnosti?

– Ima u komadu „Anđeli u Americi” jedna užasavajuća rečenica: „Ja sam gej, ja sam navikao na pritisak”. Ta rečenica, ovde i sada, zvuči još strašnije. Ja, pak, nisam gej, ali sam takođe navikao na pritisak – da sam od početka devedesetih čuvao sva preteća pisma, e-mailove, kolumne, tekstove, čak i televizijske emisije poput „Radikalskih talasa” sada prepodobljenog prvaka neke druge stranke, mogao sam sada da napravim izložbu o pritisku. Neke stvari sam i sačuvao negde… Možda je zbilja trebalo da čuvam sve. Tako da me nije iznenadilo to što me prozivaju na ulici sada – to se dešava redovno. Kod glumaca koji su navikli da budu public darlings to, doduše, može biti dramatičnije iskustvo.

*Da li Vas kao zaljubljenika u fudbal ljuti što se za navijače u poslednje vreme vezuje samo huliganizam i nasilje? Kako se izboriti s nasilje u sportu i oduzeti navijanje i strast ka sportu od huligana koji su samo zaljubljenici u nasilje?

– Ja sam navijač trideset pet godina. Možda i koju duže. I uvek sam pravio razliku između budala i istinskih fanova, kao i u drugim oblastima. Da bi se izborilo sa nasiljem, za početak je potrebno imati volju za tako nešto. Mi živimo u zemlji u kojoj vlast ne samo da nema takvu volju, nego i politikantski kalkuliše sa nasiljem za svoje uskogrude ciljeve. Kod nas, uostalom, politika nije deo društvene zbilje, nego se, naprotiv, ukupna društvena situacija potčinjava politici shvaćenoj kao power game.

*Kako ste se odlučili baš za „Anđele u Americi”, jer u pitanju veoma zahtevna predstava?

– Pa, radio sam i zahtevnije stvari u životu… Šalim se. Reč je o odličnom i vrlo važnom komadu koji već dvadesetak godina živi scenski (i televizijski) život, komadu koji se bavi velikim temama, a koji je napisan kao emocionalno eksplozivna smesa ljubavi, smrti, politike, religije, seksa, čulnosti, intime i humora – u jednoj, ne preterujući, šekspirovskoj dimenziji.

*U pitanju je prvi deo predstave, da li beogradska publika može da očekuje i drugi deo?

– Mi igramo prvi od dva komada zajedničkog naziva. To je protokomad, to su, ustvari, „Anđeli…”. Drugi komad, sa podnaslovom „Perestrojka”, ne može se igrati bez prvog čiji je podnaslov – „Gej fantazija na nacionalne teme”. Hoće li nekada biti druge predstave u ovom času ne mogu reći. Naša predstava je zaokružena celina, u svakom slučaju.

*Predstava, između ostalih, prati i gej par na početku HIV epidemije u Americi. Koliko predstava, film, serija može da doprinese poboljšanju položaja LGBT osoba i smanjenju diskriminacije?

– Mogu odgovoriti samo iskustvom – pre sedam godina niko nije hteo da radi Rejvenhilov „Shopping and Fucking”, a predstava u JDP-u na repertoaru je, evo, već osmu sezonu i odigrana je stotinu i dvadeset puta. I dalje se igra. Ne znam da li je to promenilo bilo šta, ali znam da je, za početak, potrebno odvažiti se. Uvek mora da postoji neka Rosa Parks koja neće da ustupi mesto belcu.

*Da li ćemo ikada videti nastavak, odnosno drugu sezonu serije „Lisice”?

– U ono vreme šuškalo se o nastavku, ali dalje od toga se nije išlo. Ne verujem u nastavak ili, bar, ne skoro. U ono vreme „Lisice” su izazvale neverovatnu pažnju, ali je prava histerija nastala posle tekst u zagrebačkom Nacionalu, u kome je Nenad Polimac posvetio jednu dugu i bogato ilustrovanu fenomenološku reportažu seriji, pa su onda i ovdašnji nedeljnici pomislili da bi trebalo nešto da kažu o tome. Tako je dospela u najave na naslovne strane „Nina” i „Vremena”. Pre Zagreba nisu je ni primetili. Srećom, primetila je publika. U međuvremenu, televizija je otišla u nekom drugom smeru…

*Nakon „Lisica” možemo da gledamo vašu novu seriju „Ono kao ljubav”. Kako je bilo opet snimati TV seriju? Možda neki novi film na vidiku?

– Bilo je lepo. Uzbudljivo, naporno, zabavno – kao i uvek na velikim poslovima. Da, postoje filmski planovi, ali u ovoj zemlji planovi uglavnom služe za to da ne budu realizovani ako niste pragmatično „umreženi” i interesno povezani.

*Svi pričaju o ekonomskoj krizi, koja se sve više uzima maha. Koliko kriza utiče na ionako lošu situaciju u srpskoj kulturi i pozorišnom životu?

– Utiče tako da vam vlastodršci iz jedne stranke kažu „nema para”, a koalicioni partneri – „ko kaže da nema”. Pare su potrošili, izgubili ili, jednostavno, ne umeju da ih rasporede zato što politika određuje prioritete.