Borba: Istorija gušenja seksualnosti kod muškaraca i žena

Piše: Predrag M. Azdejković

Da li vas je sramota da javno kažete reč seks, ili možda tu reč izgovarate tiše od ostalih? Ako ste ikada ušli u seksi šop, koliko dana vam je trebalo da skupite hrabrost za taj čin i da li vas je bilo strah da ne naletite na nekog poznatog? Da li menjate kanal ako naletite na neku filmsku seks scenu ako su prisutne starije osobe? Da li vas je sramota kada kupujete kondome? Da li vas je bilo sramota da sa svojim roditeljima ili decom, otvoreno pričate o seksu. Da li…

Koliko god puta ponavljali da se seksualna revolucija desila tokom šezdesetih godina prošlog veka mi i dalje živimo u seksualno represivnom društvu u kome je imati seks nešto sramotno što treba držati što dalje od javne sfere. Seksualna represija nije ništa novo. Mnoga društva širom sveta su ograničavala i, još uvek, ograničavaju seksualni život svojih građana, često i sa brutalnim kaznama ako se ponašaju suprotno standardima tog društva. Preljubnici, vanbračni ljubavnici, homoseksualci, čak i ljudi koji su uhvaćeni da masturbiraju se zatvaraju, muče, kasape ili čak ubijaju zbog svojih seksualnih radnji. Iako u demokratskim društvima više ne postoje ovakve prakse, mi i dalje čujemo razne moraliste koji nas upozoravaju kako je seks nešto loše, prljavo i greh. Ta upozorenja su jača ako je crkva u tim društvima moćnija i društveno prisutnija, tako da možemo čuti da su masturbacija i seks pre braka greh, homoseksualnost bolest, a kondomi i abortus najveći neprijatelji čovečanstva. Naravno, situacija u prošlosti je bila ekstremnija i ljudi su činili razne monstruozne stvari da uguše ljudsku seksualnost i ograniče je na seks u braku koji jedino za cilj ima reprodukciju. Poseban fokus seksualne represije u prošlosti bio je na masturbaciji i vanbračnom seksu.

Knjige medicine do XVIII veka uopšte ne spominju masturbaciju. Švajcarski fizičar Tisot je jedan od prvih koji je o tome pisao i 1758. godine publikovao teoriju da je masturbacija osnovni uzrok mentalnih bolesti, ogroman greh koji treba izbegavati kao kugu. Uprkos protivljenju njegovih kolega, ovo mišljenje je postalo standardno i moglo se naći u medicinskim knjigama publikovanih do početka XX veka.

Doktor Silvester Grejam je 1834. godine napisao da gubitak semena tokom seksa ozbiljno narušava zdravlje muškaraca, što je bila veoma popularna ideja u to vreme, pa je preporučio da seks ne bi trebalo upražnjavati više od dvanaest puta godišnje. Masturbacija je bila posebno štetna. Da bi se smanjila seksualna želja, Grejam je preporučivao slabu hranu, najbolje Grejamov kreker koji je on proizvodio.

Ova veza između seksa i hrane pojavila se ponovo 1884. godine kada je doktor Džon Harvi Kelog izmislio kornfleks. Kelog, koji je bio pravi ekscentrik za zdravlje, je napisao: „Upotreba reproduktivnih funkcija je najviši fizički akt za koji je muškarac sposoban i ako ga pogrešno koristi to je sigurno najveći atak na prirodu koji on može da učini”.

Mnogi doktori su smatrali da masturbacija dovodi do ludila i izaziva velike crne podočnjake. Strah i krivica je usađivana kod mladića od ranih godina. Između 1856. i 1919. godine Američka kancelarija za patente je patentirala 49 sprava koje onemogućavaju masturbaciju; 35 za konje i 14 za ljude. Sprava za ljude, napravljena za dečake imala je delove koji bi, ako dođe do erekcije tokom noći, ispuštala elektro-impulse koji bi izazivali šokove. Neki od tih uređaja su stvarno korišćeni, ali niko ne zna kakav uticaj su imali na dečake. Masturbacija kod devojčica je bila još šokantnija i sramotnija.

Medicinari danas tvrde da je masturbacija neškodljiva, čak normalna i prirodna forma za opuštanje. Psihologija smatra da masturbacija nije štetna ali mnoge knjige psihologije priznaju da osećaj krivice i sramote pogađa milione naročito tokom tinejdžerskih dana. Uzrok osećaja krivice je uglavnom religija ili moralne norme vezane za seks.

Liberalniji sveštenici smatraju masturbaciju kao simptom duhovne nezrelosti i da taj problem treba rešavati uz samilost i oprost i fokusirati se na duhovno sazrevanje, dok drugi smatraju da je masturbacija veliki greh i sigurna karta za pakao. Pedagozi koji rade sa tinejdžerima shvataju da masturbacija može postati navika koja se teško ostavlja, navika koja postaje sve veća ako se zabranjuje, kritikuje ili osuđuje. Masturbacija može postati opsesija koja stvara beskrajnu krivicu i samosažaljenje kod mladih koji svojim trudom ne mogu s njom da prestanu. Neki mladi ljudi mogu da se osećaju kao da čine neoprostiv greh.

Mnogi oženjeni muškarci začuđujuće mnogo masturbiraju iako tvrde da imaju srećan brak i normalan seksualni život sa svojom partnerkom ili partnerom. Masturbacija je povezana sa seksualnim fantazijama i pornografijom. Mnogi koji masturbiraju priznaju da koriste pornografiju, fotografije ili seksualne priče da bi povećali svoje zadovoljstvo.

Doktor Vilijam Kraft u svojoj knjizi „Whole and Holy Sexuality” kaže da je masturbacija uobičajeni način nagrađivanja genitalija. Do dvadeset prve godine većina muškaraca je masturbirala. Žene manje masturbiraju, ali procenat ženske i muške masturbacije se u poslednje vreme izjednačava. Mnogo više ljudi oseća malo ili nimalo krivice zbog masturbacije, što nije bio uvek slučaj.

U ne tako stara vremena, mnogi ljudi su učeni da je masturbacija jedan od najvećih grehova i sugerisano im je da je masturbacija uzrok mentalne i fizičke bolesti, čak i da se masturbacija leči hirurškim putem. Seksualnost je smatrana za neprijatelja, a ne kao dar za psihički razvitak.

Zbog nelagodnosti vezane za seksualnost, pristup seksualnim osećanjima bio je ili ih ignorisati ili potiskivati. Masturbacija može biti opasna ako je ona proizvod potisnute neintegrisane seksualnosti. Masturbacija tada postaje jedini način zadovoljavanja svojih seksualnih potreba koja proizvodi tenziju i krivicu, koje opet vode u masturbaciju.

Doktori smatraju masturbaciju izvorom zadovoljstva koja smanjuje tenzije, način kojim se spoznaje sopstveno telo, potencijal koje ima, i zdravom praksom. Zadovoljavanje svojih potreba, insistiranjem da je naše telo samo naše i imanje dobrih osećanja je prednost masturbacije. Svesno odricanje od masturbacije zbog lažnog morala smatra se mazohističkim i staromodnim.

Mladići i devojke obično masturbiraju kada su seksualno uzbuđeni ili kada im je dosadno. Masturbacija je posebno zanimljiva zato što je dostupna, lak je način za smirivanje, ispituje genitalije i fantazije bez mešanja odgovornosti i ranjivosti i ne moramo da brinemo o drugim ljudima ili socijalnim konsekvencama. Masturbacija je uvek u domenu sigurnog seka, nema straha od odbijanja, sramote ili neuspeha, daje iluziju otvorenosti i perfekcije.

Za žensku masturbaciju je vezan mnogo veći tabu, nego kad je reč o muškoj, mada je to generalno slučaj sa ženskom seksualnošću. Ali, interesantno je da je prvi električni vibrator, koji je napravio Kelsi Stiner 1880. godine, služio za lečenje ženske histerije i za smirivanje. Vekovima su doktori lečili žene od ove bolesti na način koji bi mi danas prepoznali kao masturbaciju, ali oni to nisu smatrali seksualnom stimulacijom, već teškim radom. Početkom XX veka kompanija „Hamilton Bič” je počela serijsku proizvodnju električnih vibratora, koji su bili peta sprava koja je elektrizovana, posle mašine za šivenje, ventilatora, čajnika i tostera. Ali, čovečanstvo je vekovima pokušavalo da suzbije žensku seksualnost i očuva devičanstvo i tako je nastao pojas nevinosti.

Pojas nevinosti spada u najinteresantnije pronalaske u ljudskoj istoriji. Podaci da je pojas nevinosti srednjovekovni pronalazak i da su ga koristili vitezovi koji su išli u Krstaški rat, pokazali su se kao netačni. Mada se pojas nevinosti spominje u srednjovekovnoj poeziji, ali kao simbol ženske vernosti prema mužu koji odlazi u rat, a ne simbol nepoverenja prema ženama. Međutim, postojali su slučajevi da su žene nosile zaključane naprave i morale su da traže dozvolu suda da se ona ukloni ako bi muž nastradao u ratu. Većina žena nosila je simbolični pojas nevinosti koji je bio napravljen od tkanine.

Znak „nedostupno” prvo je nastao među robinjama u starom Egiptu. Vlasnik robinje bi vezao konopac oko njenog struka, što bi ukazivalo da je ona njegovo seksualno vlasništvo i da s njom niko ne sme da ima seks. U antičkoj Grčkoj pojas nevinosti u vidu kožnog kaiša sa delom koji prikriva genitalije se koristio kao način kontrole rađanja i samo je gospodar mogao da ga skine. Čuvanje čednosti slobodnih devojaka i čuvanje robinja samo za gospodara nije bila jedina namena pojasa nevinosti. Prostitutke u Rimu su nosile pojaseve nevinosti kako bi sačuvale svoju „robu” i skidale bi ga kada bi mušterija platio uslugu. Pojas nevinosti je u tom slučaju bio kao neka vrsta zaštite od krađe. U drevnoj Kini problem lične higijene i pojasa nevinosti rešen je tako što su pojasevi pravljeni u obliku korpe, što je dozvoljavalo vršenje nužde. Skidanje pojasa je bilo dozvoljeno jednom nedeljno radi kupanja. Žene u Kini su same birale da nose pojas kako bi pokazale svoju predanost očuvanju nevinosti. U kasnom srednjem veku muškarci u Evropi koji su želeli da njihove žene nose pojas nevinosti, tražili su pomoć od lokalnih bravara, ali pojasevi nisu bili masovna pojava jer su uzrokovali deformaciju struka i genitalija. Pojasevi su izazivali upale i infekcije, tako da ni njihovi muževi nisu mogli da imaju seks s njima nakon skidanja pojasa.

Tokom renesanse pojas nevinosti je skoro postao modni detalj među ženama iz visoke klase. Zvani seksualni lanci koji su bili vrsta pojasa nevinosti sa dragim kamenjem, služili su kao javni dokaz seksualne kontrole muža nad novom ženom. Bili su poznati kao Venecijanska kapija ili Bergamova brava u čast draguljara koji je dizajnirao ovaj erotski nakit. Bili su ukrašeni zlatom, slonovačom, dragim kamenjem, čak i dijamantima. Na dan venčanja muž bi dobio pojas nevinosti i ključ. U nekom trenutku on bi obukao pojas svojoj ženi i obznanio gostima da su kapije raja zaključane.

U XIX veku pojas nevinosti su nosili i dečaci i devojčice kao medicinsku spravu, jer se smatralo da masturbacija ubija mladež, te su zabrinuti roditelji koristili ove sprave kako bi sačuvali zdravlje svojih tinejdžera tokom noći. U moderna vremena u slabije razvijenim državama devojke su podvrgnute raznim vrstama genitalnog sakaćenja kako bi se osigurala njihova nevinost do braka. Te procedure koje se mahom izvode u nehigijenskim uslovima često dovode do smrti mladih devojaka, ali se i dalje masovno praktikuju.

Tokom vekova, pojas nevinosti je menjao svoju primarnu namenu da bi na kraju postao seksualno pomagalo. Danas u mnogim razvijenim društvima pojas nevinosti za muškarce i žene se koristi kao seks igračka uz obostran pristanak, kojom se povećava seksualno zadovoljstvo.

Srednjovekovni rekvizit i danas u ponudi

Uprkos recesiji i krizi, i dalje vlada velika potražnja za pojasevima nevinosti koje proizvodi jedna italijanska firma iz mesta Gubija. Iz ponude ove firme, specijalizovane za srednjovekovne rekvizite, mogu se naručiti pojasevi nevinosti za žene, po ceni od 143 evra, i oni za muškarce koji su nešto skuplji – 158 evra. Predstavnici firme tvrde da se tržište stalno proširuje i da danas imaju klijente, ne samo u Evropi, već i širom sveta. Među njihovim prvim kupcima bili su Kinezi ali sada, kako kažu, primaju značajne narudžbe iz Rusije, Amerike i arapskih zemalja. Pojaseve nevinosti kupuju, uglavnom, kolekcionari neobičnih predmeta, ali i osobe koje su dale “zavet nevinosti”, objašnjavaju predstavnici firme. Kupuju ih, takođe, i ljudi koji žele da daruju šaljiv poklon. Ipak, ima i onih koji celu stvar shvataju ozbiljno. Tako je, pre neku godinu, jedan ljubomorni Britanac kupio pojas nevinosti svojoj mladoj supruzi kada je trebalo da putuje sama u Grčku. Do putovanja, ipak, nije došlo jer je ženi, koja je zaustavljena na detektoru za metale, zabranjen ulazak u avion sa kabastim predmetom od gvožđa teškim blizu tri kilograma.

Deset činjenica o pojasu nevinosti

1. Ne zna se tačno vreme nastanka prvih pojaseva nevinosti. Neki smatraju da su po prvi put napravljeni u Italiji u XIV veku. Drugi izvori navode 1150. godinu, a ima i onih koji pojavljivanje ovog izuma vezuju još za period Rimljana i Grka.
2. Neke žene u Parizu su bile primorane na nošenje metalnih pojaseva nevinosti. Ovi francuski pojasevi su imali obruč obmotan somotom. Obruč je bio promenljive širine tako da su muškarci mogli da ga stežu i olabavljuju u zavisnosti od svog raspoloženja.
3. Pojasevi nevinosti su veoma često pravljeni u samo jednoj veličini. I pored toga, deblje žene su morale da ih nose i da pri tom trpe jake bolove.
4. Tokom XVI i XVII veka, popularan pojas u centralnom delu Evrope je imao metalni opasač obima 80 centimetara. Na kukovima su se nalazila četiri metalna dela. Postojale su male rupe za mokrenje a sve je bilo osigurano katancem.
5. Robinje u Rimu su primoravane na nošenje pojava nevinosti da bi bile “dovoljno dobre” za svoje gospodare.
6. Američke vojne jedinice su prijavile da su videli ženu koja je na Bliskom istoku nosila pojas nevinosti kasnih tridesetih godina XX veka.
7. Rimljanke i Grkinje su često nosile metalne ili kožne pojaseve nevinosti preko svojih haljina da bi bile u trendu. Pojasevi su se sastojali od jedne trake, od para traka, od ukrštenih traka, ili od tri trake. Ovakav stil je služio za isticanje ženskih grudi i kukova.
8. Prostitutke u Rimu su ponekada bile primorane na nošenje pojasa nevinosti. Pojasevi su bili tako izrađeni da su otkrivali njihove intimne delove, a nosile su ih da bi mušterije postale zainteresovanije. Onda bi muškarci koji su bili tadašnji “makroi” otključavali pojaseve i za to dobijali novac.
9. Jedan od najneobičnijih pojaseva nevinosti je izložen u Kluni muzeju u Parizu. Napravljen je od nekoliko desetina metalnih zglobova i grubih parčića gvožđa koji prekrivaju svaki delić ženske karlice.
10. U toku XIX veka, mnoge žene su primoravane na nošenje “pojaseva za dan” prilikom odlaska na putovanja na kojima nisu imale nadzor.

Istraživanje o masturbaciji

Centar za seksualno zdravlje i HIV istraživanja u Londonu izvršilo je istraživanje o masturbaciji na preko 11 hiljada ispitanika od 16 do 44 godine starosti. Istraživanje je pokazalo da je 73 odsto muškaraca i 37 odsto žena masturbiralo mesec dana pre intervjua. Kod muškaraca i žena koji su obrazovaniji i višeg socijalnog statusa, masturbacija je česta pojava, naročito kod osoba koje su prijavile probleme sa seksualnim funkcijama. Žene koje su u tih mesec dana imale čest vaginalni seks češće masturbiraju, dok muškarci koji su u tom periodu imali čest vaginalni seks mnogo manje masturbiraju. Homoseksualni muškarci i lezbijke procentualno mnogo više masturbiraju od heteroseksualaca. Istraživanje je takođe pokazalo da je masturbacija česta seksualna praksa sa velikim brojem varijacija. Od 1998. godine održava se i svetsko takmičenje u masturbiranju na kome se učesnici takmiče u četiri kategorije: najduža masturbacija, najveći broj orgazama, timska zabava i najduža ejakulacije. Dosadašnji rekord po broju orgazama kod žena je 49, a kod muškaraca 6, dok je najduža masturbacija trajala čitavih osam sati.

Maj nacionalni mesec masturbacije

Maj mesec je proglašen Nacionalnim mesecom masturbacije 1995. godine u San Francisku kao odgovor na otpuštanje američke doktorke, hirurga, Džoseline Elders, jer je u svom govoru pred Ujedinjenim nacijama na Svetski dan borbe protiv side 1994. godine izjavila da je masturbacija sastavni deo ljudske seksualnosti i da ljude treba podučavati kako da masturbira. To je bio kraj njene karijere, ali i početak Nacionalnog meseca masturbacije. Od 1998. godine održava se i svetsko takmičenje u masturbiranju na kome se učesnici takmiče u četiri kategorije: najduža masturbacija, najveći broj orgazama, timska zabava i najduža ejakulacije. Dosadašnji rekord po broju orgazama kod žena je 49, a kod muškaraca 6, dok je najduža masturbacija trajala čitavih 8 sati.