Borba: Ženska vlast

Početak kraja muške dominacije i patrijarhalnog sistema

Piše: Predrag M. Azdejković

Iako su u mnogim zemljama dobile pravo glasa, to nije automatski podrazumevalo i pravo da se žene kandiduju za neku državnu funkciju. za pravo da budu birane na izborima morale su posebno da se izbore

Ove godine, po prvi put u trideset godina dugoj istoriji Islamske Republike Irana, vlada je najavila da nema prepreka da se žene kandiduju za predsednika. To izgleda kao veliki napredak u odnosu na prethodni stav da žene nemaju intelektualne sposobnosti niti znanja za takvu funkciju. DSkoro 500 Iranaca se prijavilo da budu predsednički kandidati, od toga 42 žene. Na kraju je Komisija za zaštitu ustava odredila četiri glavna kandidata, muškarce. Kako istorija pokazuje i iskustvo drugih država kada je u pitanju put od dobijanja prava da se kandiduju do osvajanja državnog vrha, žene u Iranu će na to jako dugo čekati. Amerikanke su to pravo dobile 1788. godine, ali posle 220 godina još uvek nisu uspele da dođu do pozicije predsednice, iako su prošle godine bile veoma blizu.

Žene su se za svoje pravo glasa izborile tokom 19. i 20. veka, dok im je to pravo još uvek uskraćeno u Saudijskoj Arabiji, a u Libanu i Ujedinjenim Arapskim Emiratima ograničeno. U Srbiji, u okviru tadašnje SFRJ, žene su pravo glasa dobile 11. avgusta 1945. godine, neposredno posle Drugog svetskog rata. U većini zemalja na svetu žene su pravo glasa dobile u drugoj polovini 20. veka.

Čak su i neke demokratske evropske zemlje jako kasno uvele pravo glasa za žene, kao što je na primer Švajcarska, koja je tek 1990. godine imala to pravo na čitavoj svojoj teritoriji. Iako su u mnogim zemljama dobile pravo glasa, to nije automatsko podrazumevalo i pravo da se žene kandiduju za neku državnu funkciju. Za pravo da budu birane na izborima morale su posebno da se izbore.

Ako se uzmu u obzir sva ova ograničenja u pravima i činjenicu da, još uvek, živimo u patrijarhalnom svetu, ne treba da čudi mali broj žena koje su na čelu neke države. Trenutno je dvanaest žena koje upravljaju nekom državom, ne računajući tri kraljice: predsednica Argentine Kristina Kiršner, generalna guvernerka Australije Kventin Brajs, generalna guvernerka Antigve i Barbude Luiza Lejk-Tek, predsednica Čilea Mišel Baćelet Heira, predsednica Finske Tarja Halonen, kancelarka Nemačke Angela Merkel, predsednica Indije Pratiba Patil, predsednica Irske Meri Mekalis, predsednica Liberije Elen Džonson Serlif, predsednica Litvanije Dalija Gribauskajte, generalna guvernerka Svete Lucije Perlet Lujzi i predsednica Filipina Glorija Makapagal Arojo.

Prva žena koja je bila na čelu neke države je Hertek Ančima Toka iz Tuvanske Narodne Republike, koja danas više ne postoji, jer je postala autonomna republika u sastavu Ruske Federacije. Rođena je 1942. godine i potiče iz siromašne zemljoradničke porodice. Iako su joj roditelji bili nepismeni, uspela je da nauči da čita i piše na mongolskom, a kada je 1930. godine uvedena prva tuvanska azbuka, ona je bila među prvima koja ju je savladala. Bila je i jedna od prvih tuvanskih studenata koja je uspela da završi studije. Nakon studija počela je da vodi odsek za propagandu, nakon čega je postala direktorka Nacionalne ženske organizacije, da bi 1940. postala šefica države i predsedavajuća Malog hurala (parlamenta).

Tokom Drugog svetskog rata radila je na mobilizaciji i pomaganju SSSR-u u borbi protiv nacističke Nemačke. Nakon što je Tuva ušla u sastav SSSR, Hertek Ančima Toka je postala potpredsednica Regionalnog izvršnog veća i potpredsednica Saveta ministara zadužena za sport, kulturu i propagandu. Penzionisala se 1972. godine i živela u Tuvi sve do svoje smrti 2008. godine.

Prva žena koja je postala premijerka neke samostalne države jeste Sirimavo Bandaranaike. Ona je za svog života tri puta bila premijerka Cejlona i Šri Lanke, od 1960-1965, 1970-1977. i 1994-2000. godine. Na ovu poziciju je došla kao ožalošćena udovica i majka troje dece, godinu dana nakon što je njen muž Solomon, tadašnji premijer, ubijen od strane budističkog sveštenika. Rođena je 1916. godine i potiče iz jedne od najbogatijih feudalnih porodica sa Šri Lanke.

Udala se za Solomona Bandaranaikea 1940. godine, koji je vremenom postao nacionalistički i populistički vođa nacije i njegovu politiku je nastavila i njegova supruga. Za vreme svoje vladavine uspela je da nacionalizuje veliki broj stranih i domaćih kompanija i tako stvori ekonomiju koja je pod dominantnom kontrolom države. Takođe je veliki napor uložila u kreiranje jedinstvenog nacionalnog jezika. Umrla je 2000. godine, u svojoj 84 godini, nakon što je glasala na izborima. Njena ćerka Čandrika Kumaratunga je od 1994-2005. godine bila predsednica Šri Lanke.

Indira Gandi je bila prva i do sada jedina žena na čelu Indije i jedna od najznačajnijih svetskih političarki, koja će biti upamćena kao jedna od najmoćnijih osoba u Indiji koja je zaslužna što je ta država postala svetski priznata. Često je kritikovana zbog njenih impulsivnih odluka, ali je ipak bila veoma uspešna. Opozicija nije bila zadovoljna njome, tako da je na kraju ubijena 1984. godine od strane njenih neprijatelja. Rođena je 1917. godine, a otac joj bio premijer Indije, Džavaharlal Nehru. Udala se 1942. za Feroza Gandija, uprkos protivljenju porodice. On je izabran za nezavisnog člana parlamenta, ali ubrzo su oboje bili uhapšeni zbog njihove politike protiv Britanije.

Feroze je umro 1960. godine. Indira je dugo bila neprimetna na političkoj sceni, jer se u državi kao što je Indija nije očekivalo da žena postane bitna politička figura. Kada je Indija stekla nezavisnost 1947. godine njen otac je zauzeo premijersko mesto, a ona postala njegova saradnica. Nakon njegove smrti 1964. godine postala je ministarka za informisanje, koja je uspela da poveća vreme emitovanja radijskog i televizijskog programa i omekša cenzuru. Nakon što je premijer Indije Lala Bahadura Šastri preminuo 1966. godine, Indira Gandi je prepoznata kao njegova naslednica, a već sledeće godine je izabrana na rok od pet godina za premijerku i na toj poziciji ostala sve do 1977. godine kada je doživela veliki neuspeh na opštim izborima. Na izborima 1980. godine priredila je spektakularni povratak i oformila većinsku vladu. Ubijena je 31. oktobra 1984. godine od strane zaverenika.

Margaret Tačer, poznatija kao Čelična lejdi, bila je prva premijerka Ujedinjenog Kraljevstva i taj položaj je držala od 1979. do 1990. godine, što je najduži mandat jednog premijera u Britaniji. Takođe, bila je prva predsednica Konzervativne partije, koja je na tu poziciju došla 1974. godine. Biće upamćena kao jedna od najkontroverznijih političarki 20. veka, koja je imala odlične odnose sa Ronaldom Reganom i koja je prva pozitivno prihvatila reforme Mihaila Gorbačova. Ona je u aprilu 1982. započela Foklandski rat koji je vođen protiv Argentine za prevlast oko Foklandskih ostrva. Ta su ostrva britanska kolonija, koja Argentinci smatraju svojim posedom. Argentinska vojna hunta je okupira ostrva, a odmah sutradan britanski brodovi su isplovili ka ostrvima. Argentina se predala posle dva meseca ratovanja, a pobeda je donelo veliku podršku Margaret Tačer u javnom mnjenju. U oktobru 1984. godine pokušan je atentat na nju, kada je IRA bombardovala hotel u Brajtonu, u kome je ona ostala nepovređena. Njena Vlada je vojno podržala Ameriku u Zalivskom ratu i vršila pritisak na Džordža Buša Seniora da pošalje vojne trupe na Bliski Istok kako bi isterali iračku vojsku iz Kuvajta. Ona je u novembru 1990. godine, nakon jedanaest godina vladavine, obavestila kraljicu da je odlučila da se povuče sa položaja premijerke, nakon velikog pada popularnosti u javnom mnjenju.

Milka Planinc je četiri godine bila savezni premijer, odnosno predsednica Saveznog izvršnog veća SFRJ od 1982. do 1986. godine i prva žena koja je bila na toj poziciji u jednoj socijalističkoj zemlji. Svoju političku karijeru započela je kao sekretarka Narodne skupštine Trešnjevke, da bi 1961. godine postala gradska sekretarka za kulturu u Zagrebu. U periodu od 1963-1965. godine bila je ministarka prosvete, a od 1967-1971. predsednica Skupštine. Nakon Titove smrti 1980. godine, na mesto predsednika Saveznog izvršnog veća smenjivali su se lideri iz federativnih republika i pokrajina, da bi 1982. godine na to mesto došla Milka Planinc, koja je bila prva žena koja je imala tako visoku funkciju u SFRJ. Trenutno živi u Zagrebu.

Srbija se, takođe, upisala u spisak država na čijem čelu je bila žena. Iako nije izabrana na izborima, Nataša Mićić je vršila dužnost predsednice Srbije u periodu od decembra 2002. do februara 2004. godine. Nakon što je Dragan Maršićanin podneo ostavku u decembru 2001. godine, kao rezultat sukoba između DSS i ostatka DOS-a, Nataša Mićić ga je zamenila na mestu predsednika Narodne skupštine. Tadašnjem predsedniku Srbije, Milanu Milutinoviću je istakao mandat i zbog neuspeha dva izbora za tu funkciju, Nataša Mićić je postala vršilac dužnosti predsednika Srbija. Nakon ubistva predsednika Vlade Zorana Đinđića, 12. marta 2003. godine, proglasila je vanredno stanje u Srbiji, koje je trajalo do kraja aprila. U novembru 2003. godine rasputila je skupštinu i zakazala parlamentarne izbore za 28. decembar, nakon čega ju je zamenio Dragan Maršićanin, koji je takođe vršio dužnost predsednika Srbije, jer je i treći pokušaj da se izglasa predsednik Srbije propao.

Muškarci vladaju svetom već hiljadama godina, ali je kraj muške dominacije i patrijarhalnog sistema blizu. Žene će se uskoro izboriti za potpunu ravnopravnost u društvu, što će otvoriti i prostor jednakom učešću žena u politici i odlučivanju. Treba se nadati da će to dovesti do većeg društvenog prosperiteta, smanjenju nasilja i ratova, a da bi to dočekali, treba glasati za žene.

Najnovija predsednica

Evropska komesarka za budžet i bivša ministarka finansija Dalija Gribauskajte (53), je prva žena na najvišoj funkciji u Litvaniji. Prema zvaničnim rezultatima ona je odnela ubedljivu pobedu u prvom krugu predsedničkih izbora koji su održani početkom maja meseca.

Gribauskajte, koja je u trci učestvovala kao nezavisan kandidat, čiju su kandidaturu podržale sve glavne političke partije, osvojila je 68,17 odsto glasova. Njen glavni konkurent, lider opozicione Socijaldemokratske partije Algirdas Butkevičijus, prikupio je tek 11,7 odsto glasova. Doktorka ekonomskih nauka, govori ruski, poljski, engleski i francuski jezik, a u politiku je ušla sa nepunih 20 godina. Doktorsku disertaciju odbranila je u Moskvi, a u Vašingtonu prošla specijalni program obuke za članove vlade. Novembra 2005. godine, za angažman u Evropskoj komisiji, dobila je titulu “komesar godine”. U Litvaniji, članici EU i NATO, sa 3,4 miliona stanovnika, šef države imenuje premijera i kabinet. Predsednik, prema ustavu, ima ograničena ovlašćenja u oblasti ekonomske politike, ali može da uloži veto prilikom usvajanja budžeta.

Ženska vlada u Srbiji

U septembru 2006. godine izabrane su članice Ženske vlade u organizaciji Evropskog pokreta u Srbiji, sa ciljem da se poveća učestvovanje žena u političkom, socijalnom i ekonomskom životu Srbije i obaveste građani o brojnim ženama ekspertkinjama i profesionalkama koje su sposobne za upravljanje državom. Za premijerku je izabrana funkcionerka Demokratske strane Ružice Đinćić, supruga ubijenog premijera Srbije Zorana Đinćića. Vicepremijerka u Ženskoj vladi je Ivana Dulić Marković, ministarka unutrašnjih poslova je Aleksandra Drecun, ministarka spoljnih poslova je Slađana Prica. Za ministarku trgovine, turizma i usluga izabrana je Milka Forcan, ministarka za dijasporu je Jelisaveta Karađorđević, ministarka kulture je Zorica Tomić, ministarka za kapitalne investicije je Nataša Gospić, ministarka prosvete i sporta je Srbijanka Turajlić, ministarka vera je Aleksandra Janković, dok je ministarka za ekonomske odnose sa inostranstvom Milica Đilas. Nažalost, do većeg povećanja broja žena u Vladi Srbije nije došlo i trenutno imamo samo pet ministarki.

Prva lezbejka premijerka na svetu

Za novog premijera Islanda izabrana je bivša ministarka za socijalna pitanja Johana Sigurdardotir. Dve partije levice na Islandu dogovorile su se o formiranju vlade, koja će zameniti odlazeću koaliciju desnog centra. Johana Sigurdardotir rekla je da su pet dana trajali pregovori između socijaldemokrata i partije Zelenih o koaliciji za formiranje nove Vlade. Nova premijerka je najavila da će nova vlada odmah stupiti u akciju kako bi se rešila kriza u državi, kao što su promene u upravi Centralne banke na Islandu. Odlazeća koalicija, predvođena premijerom Geirom Hardeom, optužena je u oktobru za krizu bankarskog sektora i posle nekoliko meseci masovnih demonstracija podnela je ostavku 26. januara. Johana Sigurdardotir (66) prva je žena premijer na Islandu i prva žena premijer, koja se deklariše otvoreno kao homoseksualac. Pošto je 1960-ih i 1970-ih kao stjuardesa bila sindikalni vođa u avio-kompaniji „Loftlaidir”, danas „Islander”, Sigurdardotirova je 1978. izabrana za poslanika u parlamentu. Bila je ministarka za socijalna pitanja 1987-1994, i ponovo od 2007. godine. Ekonomska kriza posebno je teško pogodila Island, koji se od oktobra prošle godine bori sa njenim posledicama. Vlasti su u oktobru preuzele kontrolu nad tri vodeće banke, a mnogi stanovnici su izgubili posao.

Ubistvo Benazir Buto

Liderka pakistanske opozicije i premijerka u dva mandata (1988-1990, 1993-1996.) Benazir Buto ubijena je 27. decembra 2007. godine u eksploziji koju je izazvao bombaš samoubica na samom završetku njenog predizbornog mitinga u gradu Ravalpindiju. Pored nje poginulo je još 22 osobe. Do napada je došlo nekoliko minuta pošto je napustila skup. Butova je provela poslednjih 8 godina u samoproglašenom egzilu u Londonu i Abu Dabiju, a u oktobru 2007. se vratila u zemlju da bi učestvovala na parlamentarnim izborima, zakazanim za januar 2008. Benazir Buto sahranjena je pored svog oca Zulfikara Ali Butoa, bivšeg premijera kojeg je vojska svrgnula s vlasti i 1979. ubila. Zatvoreni kovčeg sa njenim telom, prekriven zastavom njene Pakistanske narodne partije, prenet je hiljadama ruku njenih pristalica do grobnice gde je održan verski obred. Nakon njenog ubistva u celom Pakistanu izbili su neredi i napadi gnevnih građana na vladina predstavništva i privatnu imovinu. Tokom sahrane, okupljeni su izvikivali parole protiv vlade, koja je proglasila trodnevnu žalost u zemlji. Al Kaida u Avganistanu je preuzela odgovornost za atentat na Buto.