Diskriminacija muškaraca u pojedinim aspektima života čak je i brutalnija od diskriminacije žena, ali o njoj se još uvek ne govori

Očevi u Srbiji nisu podobni za staranje o detetu. Tako kaže 91 odsto sudskih presuda u brakorazvodnim parnicama. A svi znaju, i očevi i majke i socijalni radnici i sudije, da nije greška u tolikim očevima, nego u sistemu. Pa, ipak, tek nedavno se skupina razočaranih očeva okupila oko prvog i jedinog udruženja koje se bori da ispravi tu nepravdu. Može da deluje neverovatno, posebno dok ženska udruženja još nisu utihla povodom Dana žena, ali to ni izbliza nije jedini oblik diskriminacije muškaraca u našem društvu. Nisu izuzetak nego pravilo saveti za rodnu ravnopravnost čiji su svi članovi žene. Na Novosadskom i Beogradskom univerzitetu ne postoje muške već samo Ženske studije, a ženska mreža se, doduše ne bez razloga, nedavno oformila i u skupštinskim klupama. U današnjem svetu, kada većinu visokoobrazovanih čini tradicionalno slabiji pol nije izlišno pitanje treba li ponegde dodatno zaštititi i muškarce. Hoće li oni uskoro zatražiti deveti mart?

Jer, jači pol kod nas je slabiji kad su u pitanju maligane i infektivne bolesti, saobraćajni udesi, duševni poremećaji i bolesti zavisnosti, samoubistva. Nakon ratova 90-ih mnogi pate od post-traumatskog stresa, ali nijedna zdravstvena ustanova posebno se ne bavi zaštitom zdravlja muškaraca. Niti su uzroci ovog bilansa dobili medicinsko obrazloženje.

Dejan Višekruna iz udruženja „Tata” podseća na to da diskriminatorski odnos prema očevima proizlazi iz Ustava koji u članu 66 kaže da „porodica, majka, samohrani roditelj i dete uživaju posebnu zaštitu“, a onda i iz Porodičnog zakona iz čijeg člana pet se opet majci i detetu, ne i ocu, garantuje posebna zaštita države. „Osim toga, majka se tradicionalno smatra povoljnijim roditeljem uz dva obrazloženja. Jedan je da će se majka sa detetom lakše inkorporirati u novu formu porodice, što je neistina, jer podaci centara za socijalni rad govore da majka po ulasku u drugu najčešće vrati dete u prethodnu porodicu. Drugi razlog je dojenje, iako udruženja koja podstiču dojenje iznose podatke da polovina porodilja doji manje od šest meseci.“ Višekruna tvrdi da muškarci uglavnom ne iniciraju razvode i zbog očekivanog ishoda, kao i zbog činjenice da se podnošenjem zahteva ili tužbe muškarac obeležava kao onaj koji napušta porodicu, dok ženu sredina ohrabruje na novi početak.

ULOGE

Tradicionalne podele uloga više od samih propisa, međutim, sprečavaju današnjeg muškarca, koji se trudi prilagoditi uslovima u kojima je žena emanciopovana i jednaka mu, da u svom mikrosvetu napravi novu podelu. Muškarac koji bi želeo da uzme porodiljsko bolovanje, na koje po zakonu sada ima pravo, ili drugo bolovanje zbog nege deteta, u većini firmi bi rizikovao da se prozove „papučarem”, a neretko ne bi imao gde ni da se vrati. To spoticanje očeva da neguju dete najdrastičnije se vidi na dva primera. Jedan je činjenica da je očevima zabranjeno da borave u bolnici sa detetom, jer u ovdašnjim zdravstvenim ustanovama uz dete mogu da budu majke ili druge ženske osobe. A to znači da će otac deteta koje nema majku, morati da juri po komšiluku neku koja bi pristala da u bolnici brine o njegovom detetu. Drugi primer je zakonska nemogućnost očeva da prime roditeljski dodatak. Tako su na stotine porodica iz napuštenih sela sa juga, čuvenih i kao momačka sela jer su u njima ostajali samo muškarci koji su nasledili zemlju i brigu o starima, ostajali bez roditeljskog dodatka.

„Ti momci su se mahom ženili Albankama, koje u trenutku rađanja deteta nisu imale državljanstvo Srbije ili su bile u procesu sticanja državljanstva“, objašnjava zamenica republičkog zaštitnika građana Tamara Lukšić Orlandić. „Silne porodice nisu uspele da ostvare to pravo zbog činjenice da se roditeljski, a ne više materinski dodatak, kako se ranije zvao, dodeljuje isključivo majkama.“

Predrag Azdejković, osnivač Gej-lezbijskog info centra, nedavno se žalio na propise Privredne komore Srbije zato što u njihove prostorije nije mogao da uđe u pantalonama do ispod kolena. Epilog te žalbe bila je odluka iz koje proizlazi da bi Azdejkovića morali da puste da je nosio kratku suknju, ali ne i bermude. Prema njegovim rečima, najveća diskriminacije muškaraca je to što se o njoj ne govori. „Ni o nasilju nad muškarcima od strane drugih muškaraca ili žena, ni o silovanju muškaraca, ni o muškom reproduktivnom zdravlju kao što govorimo o ženskom reproduktivnom zdravlju, a sve to jer se muškarcima ne dozvoljava da budu slabići. Oni moraju da budu jači pol, ali kada se ponašaju kao jači pol, onda su muške svinje i šoviniste. Od muškaraca se očekuje previše, a kad uzmemo ekonomsku krizu u obzir, od njih se očekuje nemoguće i zbog toga su mnogi frustrirani.“

MOBING

Žene su i najčešće žrtve nasilja u porodici, ali više od 80 odsto svih vrsta nasilja počini se nad muškarcima. Od najranijih dana roditelji često lakše dižu ruku na sina nego na ćerku. Iako, na kraju, ti isti roditelji u velikom delu ruralne Srbije, sav imetak, a time i finansijsku sigurnost ostavljaju u amanet muškom detetu. Takav sled događaja logično prouzrokuje danas uglavnom neosnovana očekivanja od muškarca kao glave porodice: da radi, izdržava i da bude krivac za bedu i nemaštinu. Dečaci se na društvenim mrežama žale da će uvek biti krivi kada urade nešto nedopušteno, dok će njihove drugarice u očima okruženja biti žrtve sopstvene naivnosti i tuđe sposobnosti da ih nagovori na zlo. Boban Stojanović, izvršni direktor Centra za promociju nenasilja i ravnopravnosti Kvirija, kaže da je teško govoriti o nasilju nad muškarcima, jer je u savremenom društvu muškarac polazna tačka. „Biti žena znači ne biti muškarac, a to znači biti manje vredan. Potrebno je potpuno dekonstruisati pojam roda, pa i pola, kako bi se izvršila rekonstrukcija društva i smanjio stepen rodno zasnovanog nasilja. Radije bih upotrebio termin represija, jer veliki broj muškaraca je u poziciji da se stalno dokazuje da može da bude hranitelj, ja, snažan, izdržljiv, lišen emocija, da stiče i pokazuje svoje bogatstvo. Te represije dolaze najčešće od strane drugih muškaraca.“ Prema njegovom mišljenju, nasilje nad muškarcima su pojedinačni činovi koji nemaju utemeljenje u kulturnim obrascima, a diskriminacija nad muškarcima dolazi posredno, po osnovu diskriminacije druge grupe kojoj bi on mogao da pripada. „Biti beli, heteroseksualni muškarac koji pripada većinskoj naciji, religiji, pa još ako je bogat, ima mnogo veću društvenu moć, nego isti takav muškarac koji je gej ili nije belac ili pripada drugoj nedominantnoj grupi.“

Žene su često žrtve mobinga po rodnoj osnovi. Oku prijatnija žena ima više šansi da se zaposli, čak i od one koja nije tako prijatna za oko, ali o poslu zna više. Međutim, na neke poslove, muškarac nema nikakve šanse da se zaposli. Žena automehaničar bila bi možda, ne nužno, manje ženstvena svom okruženju, ali muškarac sekretarica, više ne bi bio muškarac. Stojanović kaže da sa kulturološke strane, koja je veoma utemeljena u patrijarhalnim normativima, postoje određeni poslovi koji se smatraju nižerazrednim ili ženskim, pa se u nekim konzervativnijim sredinama i dalje može čuti imenovanje muškarca „frizerkom“ kako bi se neko uvredio.

Celo društvo svakodnevno sluša poruke nastale na istoj matrici preko reklama. Jedna za novo, manje, pakovanje piva glasi: kažu da nije za prave muškarce, da je za baletane, mamine sinove…

U udruženju „Tata“ očekuju da se isprave nepravde na kojima insistiraju. Za početak da se zakonom ozvaniči objedinjeni Dan očeva i muškaraca, pandan Danu žena i majki, ali ne devetog marta, nego, iz nekog razloga, 21. juna, najdužeg dana u godini.

KRAĆI ŽIVOT, DUŽI STAŽ

Zaštitnu kvotu od obavezne jedne trećine manje zastupljenog pola na izbornim listama i mnoge žene su doživele kao uvredu, ali se muškarci zbog toga nisu bunili. Neretki štaviše veruju da će im više žena doneti više miroljubive politike od čega će posredno muškarci imati više koristi. Smeta im, međutim, ustrojstvo penzionog sistema u kome žena ima pravo na pet godina manje radnog staža, iako je prosečan život žena pet godina duži (76) od prosečnog života muškarca (71). Tako su žene u prilici da deset godina duže od muškaraca uživaju redovnu penziju, a u slučaju starosne ili invalidske navršeni staž se ženama uvećava za procenat kojim se nadoknađuje razlika u potrebnim godinama staža. „Često će aktivistkinje za ženska prava naglasiti da su žene manje plaćene za isti posao koji obavljaju nego muškarci, ali ni u jednom trenutku neće reći da žene idu ranije u penziju“, kaže Azdejković. „Dok su samo muškarci u Srbiji imali vojnu obavezu, niko to nije video kao diskriminaciju, čak ni kada je uvedena civilna služba. Ali, kada bi muškarac završio školovanje, srednju školu ili fakultet, on bi godinu dana išao u vojsku, dok bi njegove koleginice tražile posao, zapošljavale se i gradile karijeru. Ta nepravda je najzad ispravljena.“

Piše: Dragana Pejović