All posts tagged “Nin”

NIN: Misli

Predrag Azdejković, gej aktivista
Stao bih u Kačavendinu zaštitu, ima pravo da radi šta god hoće. Ali gde su sada Crkva i Amfilohije, koji za gej paradu kaže: „Nadvio se crni oblak nad Beogradom?“

NIN: Dan ženskog Petka

Diskriminacija muškaraca u pojedinim aspektima života čak je i brutalnija od diskriminacije žena, ali o njoj se još uvek ne govori

Očevi u Srbiji nisu podobni za staranje o detetu. Tako kaže 91 odsto sudskih presuda u brakorazvodnim parnicama. A svi znaju, i očevi i majke i socijalni radnici i sudije, da nije greška u tolikim očevima, nego u sistemu. Pa, ipak, tek nedavno se skupina razočaranih očeva okupila oko prvog i jedinog udruženja koje se bori da ispravi tu nepravdu. Može da deluje neverovatno, posebno dok ženska udruženja još nisu utihla povodom Dana žena, ali to ni izbliza nije jedini oblik diskriminacije muškaraca u našem društvu. Nisu izuzetak nego pravilo saveti za rodnu ravnopravnost čiji su svi članovi žene. Na Novosadskom i Beogradskom univerzitetu ne postoje muške već samo Ženske studije, a ženska mreža se, doduše ne bez razloga, nedavno oformila i u skupštinskim klupama. U današnjem svetu, kada većinu visokoobrazovanih čini tradicionalno slabiji pol nije izlišno pitanje treba li ponegde dodatno zaštititi i muškarce. Hoće li oni uskoro zatražiti deveti mart? Continue Reading

NIN: Čija pobeda u Americi više odgovara Srbiji

NIN: Čavez zapretio da će da podržavi banke

NIN: Crkvu pitati samo o veri

NIN: Sa vođama nema šale

NIN: Oni dani u godini

Piše: Predrag M. Azdejković

Ala vreme leti. Opet su oni dani u godini, kad je Parada ponosa glavna tema. Šekspir 6i rekao mnogo buke ni oko čega, ali ta buka uspe da uguši sve aktivističke i političke zahteve Parade ponosa. Da li se možda sećate koji su bili politički zahtevi prošlogodišnje parade? Ne, zato što ih niko nije čuo, zato što ih nijedan medij nije objavio, zato što su glavna vest bili huligani… Prošlogodišnja parada je imala politički zahtev da se donese Nacionalna strategija za borbu protiv homofobije. Taj zahtev je ignorisan, strategija nije doneta, tako da je uspeh prošlogodišnje parade jedino to što je Srđan Dragojević uspeo da snimi nekoliko kadrova za svoj film. Parada je prošla, a političari su LGBT populaciju skinuli sa dnevnog reda, jer, dobili su paradu, šta više hoće. U toj tišini po pitanju LGBT prava isplivalo je početkom godine pitanje gej brakova. Ustav Republike Srbije zabranjuje brakove između osoba istog pola i iskorišćena je inicijativa Srpske napredne stranke da se pored njihovog zahteva, uputi i zahtev za brisanjem te ustavne zabrane. Aktivisti Gej strejt alijanse, inspirisani Ivicom Dačićem, nisu podržali tu inicijativu izjavivši da još nije vreme i da treba čekati još pet do deset godina. Slična inicijativa je postojala 2001. godine, a pokrenula ju je Socijaldemokratska omladina – i tada se mogao čuti isti argument, nije vreme, čekajte deset godina. Čekalo se deset godina i jedino što se promenilo jeste da sada aktivisti podržavaju vlast i pričaju da nije vreme. Continue Reading

NIN: Srbija u rascepu NATO ili Rusija

Rastrzana između Zapada i Rusije, interesa države i opstanka na političkoj sceni, politička elita Srbije nema ideju kuda dalje. Vlast je postala talac sopstvene zbunjene politike – niti blizu NATO-u, niti evroazijskom sistemu bezbednosti, ili malo jedno, malo drugo. Tako je najveći vojni skup na svetu ostao u senci dnevnopolitičkog profitiranja na temi i emocijama za i protiv Severne alijanse

NATO nije uputio poziv Srbiji za učlanjenje. Srbija nije zatražila od Alijanse članstvo. Vojna neutralnost i dalje je srpska realnost. Planeta Zemlja i dalje se okreće u istom smeru i podjednakom brzinom kao i pre 13. juna, i Srbija s njom. Ništa dramatično nije se dogodilo tokom najvećeg vojnog samita na svetu NATO i partneri, održanog u Beogradu.

Iako je i Rusija učestvovala, tokom konferencije nisu se čule mitomanske poruke koje vekovima udaraju na emocije Srba, ništa poput onoga što na drugom kraju u dalekoj Rusiji poručuje geopolitičar Aleksandar Dugin, tipa: „Središte sveta je u Srbiji“. „Tajno srce planete je negde kod vas. Vi ga čuvate. Shvatate koliko bi koštalo da ga izgubite, i zato ste spremni da krvarite…“ „Ko kontroliše Srbiju, kontroliše Balkan. Ko kontroliše Balkan, kontroliše ogroman mediteranski strateški region. To je geopolitički aksiom za koji Srbi tako skupo plaćaju u svojoj istoriji.“

Istina je da geostrateški položaj Srbije nije ništa značajniji od položaja Hrvatske, ili Slovenije, ma koje druge zemlje u okruženju, kao granična linija ili spoj Evrope i Bliskog istoka. Istina je i da su oko 2.500 kilometara od Srbije na istok granice NATO–a. Istina je i da bi srpska elita u Evropsku uniju, ali ne sme da pomene NATO, ma kako taj savez predstavljao vojsku i bezbednosni okvir EU. NATO, kaže se, donosi sa sobom bezbednost, stabilnost, kao i povećan nivo investicija, sprečava mogućnost ma kakvog bombardovanja u budućnosti i obezbeđuje najmoćnijeg vojnog saveznika na svetu, ali taj NATO donosi i gubitak političkih poena za političare, i, još važnije, problematičnu temu pred izbore.

Rastrzana između Zapada i Rusije, interesa države i opstanka na političkoj sceni, politička elita Srbije nema ideju kuda dalje. Vlast je postala talac sopstvene zbunjene politike – niti blizu NATO-u, niti evroazijskom sistemu bezbednosti, ili malo jedno, malo drugo.

Zoran Dragišić, vojni analitičar i profesor Fakulteta za bezbednost, kaže da „država koja istovremeno organizuje skup vojnih delegacija NATO-a i partnerskih država više od 50 članica, koja 2011. godine tvrdi da je vojno neutralna, koja na jesen organizuje samit nesvrstanih i koja koketira sa organizacijom ugovora o kolektivnoj bezbednosti, ne može biti tretirana kao ozbiljna“. To je za njega pokazatelj da Srbija ne zna šta hoće.

Bezbednosni mehanizam CSO, evroazijski model oko kojeg se okupljaju mahom bivše države SSSR-a, ovaj vojni analitičar smatra odličnom idejom Rusa, dobrom za centralnu Aziju, ali ne i za Srbiju, koja je od prve članice tog saveza udaljena 5.000 kilometara. Rusi tu praktično štite vlastiti interes u oblasti energetike, a te države, po oceni Dragišića, oslanjajući se na snagu ruskog oružja, obezbeđuju stabilno funkcionisanje. Zašto im se Srbija ne bi pridružila? Srbija nije u centralnoj Aziji. Geografski ne pripadamo tom regionu. I, nemamo energente. S druge strane, da li bi ulaskom u NATO Srbija postala protivnik Rusije, jer je dozvolila širenje NATO-a na istok, što ova zemlja smatra udarom na njene bezbednosne interese, kao što je poručio predsednik Dmitrij Medvedev? Istočno od Srbije nalaze se Rumunija, Bugarska, delovi Grčke, a još istočnije Turska. „Sve te države članice su NATO-a, tako da ulazak Srbije u NATO ne bi značio njegovo širenje na istok jer su 2.500 kilometara dugačke granice država koje su članice NATO-a. NATO je već istočno od Srbije“, zaključuje Dragišić.

Pitanje je, takođe, treba li Srbija da bude vođena sopstvenim interesima ili interesima Rusije, naročito kada ta Rusija ima daleko čvršće veze sa NATO-om no što to mnogi u Srbiji žele da prihvate. Rusija je razvijala odnose sa NATO-om od 1991. godine. Nekoliko godina kasnije, tačnije 1994. godine, pristupila je programu Partnerstvo za mir, a već 1996. godine ruski vojnici angažovani su u Bosni i Hercegovini, u mirovnoj operaciji IFOR pod vođstvom NATO-a. Maja 1997. godine u Parizu potpisan je akt o saradnji NATO-a i Rusije, tada je osnovan Stalni zajednički savet. Tokom NATO bombardovanja Srbije Rusija je pretila SAD lansiranjem raketa, najavila angažovanje borbene avijacije i naložila pripreme za pokret pomorske flotile ka Jadranu. Od svega toga, u vode Jadranskog mora stigao je jedan razvaljeni tanker, a Rusija je pozvala posle nekoliko meseci bombardovanja Srbiju na pregovore za zelenim stolom. Rusija je učestvovala u završnoj fazi krize na Kosovu, od juna 1999. godine. A tri godine kasnije, u Moskvi je otvorena NATO kancelarija, a potom je uspostavljena crvena, direktna telefonska linija između generalnog sekretara NATO-a i ministra odbrane Ruske Federacije. U međuvremenu, Rusija je povukla svoj kontingent, raspoređen u mirovnim misijama na Balkanu. Aprila 2004. godine potpisani su sporazumi o uspostavljanju vojnih kancelarija Rusije u obe strategijske komande Alijanse. Rusija se, 2006. godine, učešćem fregate Pitliviy, pridružila antiterorističkoj operaciji u Mediteranu, pod vođstvom NATO-a:

Takođe, aprila 2008. godine, Rusija i NATO potpisali su dokument kojim se omogućava tranzit kopnenim putem preko ruske teritorije za operaciju NATO-a u Avganistanu. Očigledno prateći Rusiju, vođenu sopstvenim interesima, vlada Vojislava Koštunice čvrsto je zažmurila i, stisnutih zuba, potpisala sporazum o tranzitu NATO trupa kroz Srbiju tokom 2006. godine. Koštuničina partija i dalje je najoštriji protivnik NATO-a.

Predrag Azdejković, pacifista i gej aktivista, takođe je protivnik NATO-a. Kao antimilitarista on smatra da bi Srbija trebalo da ukine vojsku kao i sve ostale zemlje bivše SFRJ koje su učestvovale u ratovima 90-ih. Demilitarizacija Srbije je jedini vid vojne neutralnosti koji smatra relevantnim. „Protivnik sam članstvu u NATO-u jer su nas bombardovali, jer to mnogo košta, i zato što ne mislim da naši ljudi treba da ginu za tuđe interese. Da li smo u savezu sa Rusima ili Amerikancima, šta to mene briga, to su dve strane jednog zla“, kaže.

Komentarišući oštro protivljenje Demokratske stranke Srbije održavanju konferencije i žestokom suprotstavljanju približavanja Srbije NATO-u, Dragan Šutanovac, ministar odbrane, podsetio je da je pod rukovodstvom Vojislava Koštunice Srbija pristupila Partnerstvu za mir. „Na vojni aerodrom u Batajnici sleteli su prvi američki borbeni avioni, a u isto vreme, otvorena je i NATO kancelarija u okviru Ministarstva odbrane. Ta ista vlada donela je odluku i o upućivanju medicinskog tima u operaciju u Avganistanu. Tako da, očigledno, nedostatak ideja, vizija i energije DSS danas nadomešćuju utrkivanjem sa kvazipatriotskim organizacijama u borbi za neki dnevnopolitički poen“, rekao je Šutanovac.

„Održavanje ove konferencije u Beogradu signal je Vojsci Srbije, koja je nakon niza godina povratila poverenje građana Srbije, da sada i svet vraća poverenje u nju i njenu državu. Dolazak velikog broja delegacija, više od 55, pokazuje visok stepen respekta prema Srbiji i njenoj vojsci. U 21. veku bezbednost je nedeljiva i ne može se posmatrati izolovano, te je sasvim normalno da Srbija, kroz razne programe i inicijative i konferencije kao što je ova, traži svoje mesto u tom sistemu a sve u korist bezbednosti svojih građana. Konferencija je striktno ekspertska i ni na koji način neće uticati na političko opredeljenje Srbije da kao vojno neutralna koristi programe Partnerstva za mir“, kaže Šutanovac.

Srbija kao evropska zemlja okružena zemljama koje su članice ili opredeljene za NATO, kako objašnjava Šutanovac, mora svoj sistem bezbednosti da gradi pre svega u odnosu prema njima „Neutralnost ni na koji način nije ugrožena. A upravo oni koji su tu neutralnost nametnuli kao temu nude neke druge bezbednosne vojne integracije čime dezavuišu svoje zalaganje za neutralnosti“, kaže Šutanovac.

Kosovo, i njegov status nije tema ove, pete po redu konferencije (prethodne održane u Kanadi, Finskoj, Albaniji i Makedoniji), ali terorizam u regionu, Al kaida, sa posebnim osvrtom na Bosnu i Hercegovinu, to jeste. Ne očekuje se da će konferencija momentalno imati za posledicu promenu stava NATO-a i UN o ma kom delu sveta, ali bila je ovo prilika da načelnici 60 armija sveta i njihovi komandanti razmene mišljenja na osnovu kojih će izmeniti ili potvrditi stavove u vojnim dokumentima koje kreiraju u svojim državama o strategijskom pravcu u globalnoj vojnoj politici. Nijedan strategijski, niti bilo kakav drugi dokument nije potpisan tokom konferencije i to i nije bio cilj, već razmena mišljenja o definisanju načina borbe za međunarodni mir i strategijskom povezivanju NATO-a i partnerskih organizacija i država o kriznim delovima sveta, velikim izmenama, turbulencijama, kao što su arapski ustanak na severu Afrike, događanja na Bliskom istoku, pitanja iranskog nuklearnog programa, nuklearne katastrofe u Japanu…

Za Jovana Palalića i Slobodana Aligrudića, poslanike DSS, održavanje konferencije jasan je signal NATO da je Srbija spremna za članstvo u toj alijansi. DSS, kako kažu za NIN, protivi se članstvu u NATO-u, jer bi ono sve ostale zemlje van tog saveza pretvorilo u neprijatelje Srbije. „Osim toga“, kaže Palalić, „NATO je svojom politikom u prošlosti ali i sada, podrškom nezavisnosti Kosova a potom i obukom kosovskih bezbednosnih snaga, direktno ugrozio teritorijalni integritet Srbije i doprineo povećanju rizika i pretnji našoj državi, zato je članstvo u tom savezu za nas neprihvatljivo“, kaže Aligrudić za NIN. On je ubeđen da je konferencija pokazala odustajanje srpskih vlasti od vojne neutralnosti.

Sonja Stojanović, direktorka Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, kaže za NIN da bi do izbora sve političke elite ponovo mogle da promisle politiku vojne neutralnosti i da javnosti pojasne šta pod neutralnošću podrazumevaju, zašto su se za nju opredelili i koje dobiti i gubitke od ovakve politike vide dugoročno za spoljnopolitičku poziciju Srbije. Srbija u tom bezbednosnom vakuumu koketira i sa NATO-om i sa ruskim modelom kolektivne bezbednosti za koji se još tačno ne zna ni šta podrazumeva. Ono što je jasno jeste da Rusija strahuje da će svi oko nje biti članice Severnoatlantske alijanse i traži partnere koji taj proces mogu da zaustave. Posebno je značajno za nju da to ne učine Ukrajina ili Gruzija. Svaka druga zemlja koja kaže „ne“ NATO-u, uklapa se u njene interese.

Teško je zaboraviti bombardovanje

Ulazak Srbije u NATO govorio bi da Srbi kao narod kratko pamte, rekao bi svaki peti građanin Srbije, dok bi isto toliko njih na vest o eventualnom članstvu u ovoj alijansi reagovalo rečima „prodali smo se“. Odbojnost građana Srbije prema NATO-u traje već dugo, ali zasigurno je da je bombardovanje 1999. čvrsto utemeljilo takav stav i očigledno ga je teško izbrisati iz sećanja. Više od 17 odsto građana smatra da bismo ulaskom u ovu organizaciju „izdali svoje pretke i istoriju“, više od deset odsto da smo „slabi“, dok bi svega svaki deseti imao pozitivniji stav, kao što je „najzad imamo viziju“ ili „pametni smo“.

Poslednje istraživanje Beogradskog centra za bezbednosnu politiku pokazuje da dve trećine građana smatra da Srbija ne treba da postane članica NATO-a, a da više od 15 odsto njih podržava ovu ideju. Ostali su, pak, neodlučni. U odnosu na prošlu godinu, međutim, podrška za članstvo u NATO-u opala je za pet odsto, a smatra se da je razlog tome aktuelna operacija ovog saveza u Libiji. Filip Ejdus, asistent na Fakultetu političkih nauka, ocenjuje za NIN da je ključni razlog negativnog raspoloženja prema NATO-u sećanje na bombardovanje iz 1999, ali i uverenje da je NATO oduzeo Kosovo Srbiji. Dobar deo javnosti, kako dodaje, ima pojednostavljenu predstavu o ovom savezu kao o intervencionističkoj organizaciji koja služi isključivo interesima SAD. Međutim, prema njegovim rečima, postoji i „bojazan da bi ulaskom u NATO srpski vojnici morali da ubijaju i ginu za tuđe interese u dalekim zemljama“.

I LEVIČARI I DESNIČARI PROTESTOVALI PROTIV NATO

Jednima „Padinjak“, drugima mediji

Jedan desničarski i jedan levičarski protest protiv NATO konferencije održani su u Beogradu istog dana, u razmaku od nekoliko sati. Onaj u centru grada, u organizaciji Demokratske stranke Srbije protekao je mirno, pažljivo propraćen od svih medija, dok su drugi protest ispred Sava centra, kao deo anti-NATO kampanje koja traje već nedeljama, policijske snage razbile uz prilično brutalne mere. Do medija se dan posle probila tek štura vest da je „policija privela osam osoba zbog organizovanja neprijavljenog i neodobrenog skupa” i da je „postupak sa njima u toku”.

Oba skupa su imala gotovo istovetne ciljeve – da izraze nezadovoljstvo i protest protiv vlasti koje u Beogradu organizuju sastanak NATO-a zato što je on 1999. godine bombardovao Srbiju, kao i protest protiv NATO per se. Iz nekog razloga, DSS je bez problema dobio dozvolu za održavanje protesta u centru grada, dok su građani, pretežno levičarske orijentacije, okupljeni oko anti-NATO kampanje, kako za NIN kažu njeni predstavnici, nedeljama prolazili kroz različite vidove represije ne bi li bili sprečeni da prijave i održe željeni mirni protest. Problema nisu imali ni drugi organizatori antinatovskih protesta održavanih pre i tokom zasedanja vojnog samita.
Anti-NATO kampanju inicirala je Anarhosindikalistička inicijativa (ASI) početkom maja, ali ta organizacija insistira da nije organizator kampanje, već da je jedan broj njenih članova zajedno sa drugim građanima različitih opredeljenja ili neopredeljnih, rešio da pokrene kampanju motivisan pre svega „ćutanjem medija” o tome kakav se skup u Beogradu „priprema u tajnosti”. Ostaje nejasno zašto su oni procenjeni kao opasni po javnost, a desničari okupljeni sa više-manje istom idejom to nisu?

Policija je rasturila protest ispred Sava centra sa obrazloženjem da nije bio prijavljen, i to je sasvim tačno. Međutim, po rečima predstavnika kampanje sa kojima je NIN razgovarao, skup nije bio prijavljen jer su učesnici kampanje od njenog početka bili izloženi pretnjama i pritiscima policije.

Jedan od aktivnijih učesnika kampanje, čovek u svojim četrdesetim godinama, dobio je nedavno poziv na informativni razgovor u vezi sa krivičnim delom „nasilničko ponašanje na sportskoj priredbi”, iako godinama nije bio na nekoj utakmici. Na razgovoru u policiji mu je rečeno da „neće biti dozvoljeno da se organizuje skup” i najavljeno da učesnike „čeka pet vrelih dana”. Nedelju dana pre toga, član ASI, Ratibor Trivunac, pozvan je na neformalni razgovor u policiju, gde mu je rečeno da im „nije problem da pohapse 500 ljudi ako treba”.

Opština Stari grad je odbila zahtev za postavljanje uličnog štanda radi skupljanja peticije protiv održavanja NATO konferencije, sa obrazloženjem da nema mesta u centru grada. Osoba koja je podnela zahtev pozvana je na informativni razgovor.

Pokušaj da se javnost upozori preko medija takođe je propao. Organizovana je konferencija za novinare u Medija centru na kojoj se pojavilo samo troje novinara. Zato su se aktivisti okrenuli pravljenju plakata, nalepnica, i drugog materijala za direktnu distribuciju. Dva momka su stajala na ulici i razgovarala, sa transparentom u kesi, kada ih je policija uhapsila. Iako su u stanici bez ikakvog obrazloženja zadržani tri sata, nisu o tome dobili nikakvu potvrdu. Čuli su nadređenog koji se policajcima koji su ih priveli obratio sledećim rečima: „Što ste ih uhapsili pre nego su postavili transparent, sad nemamo osnova da ih zadržimo”. Jednom od ljudi na informativnom razgovoru rečeno je „da će najgore proći onaj ko potpiše prijavu protesta”, pa su stoga i odustali od prijave. Ipak, odlučili su da održe skup jer smatraju da je „opravdano manje kršenje zakona da bi se sprečilo veliko zlo, a NATO konferencija zaista veliko zlo”, kažu oni za NIN.

Šta se dogodilo kod Sava centra? Ubrzo nakon što su se okupili, demonstrante je potisnula policija prema tramvajskoj stanici u Milentija Popovića, a potom još dalje, niz strminu ka Bloku 22, tako da više nisu bili vidljivi sa ulice. Bulevarom su promicala kola sa zatamnjenim staklima dovozeći u SC visoke funkcionere Demokratske stranke na sastanak Glavnog odbora. Nekoliko stotina metara od njih, svoju radnu smenu na demonstrantima je odrađivalo više desetina policajaca u civilu i u opremi za razbijanje nereda; „a možda ih je čak i bilo više nego nas, a nas je bilo između 150 i 200”. Ljude su hapsili jednog po jednog, a neka od hapšenja bila su zaista brutalna, što se može videti na video-snimku anti-NATO kampanje na Jutjub kanalu. Vidi se i scena u kojoj dugokosi momak mirno šeta i preko megafona poručuje: „Demokratija znači vladavina naroda, ako se nije nešto promenilo, nisam gledao u rečnik odavno”. Odmah potom prilazi mu troje policajaca u civilu i jedan od njih, u trenerci, kaže mu: „Ajte samo malo pođite s nama”. Sva trojica grabe momka, odvlače ga i ubacuju u maricu.
Trivunac je na protestu u nedelju uhapšen i po hitnom postupku prekršajno osuđen na 15 dana zatvora zbog dela „narušavanje javnog reda i mira“ i „organizovanje neprijavljenog skupa“. Odmah je poslat u zatvor u Padinskoj skeli. Tek ga čeka suđenje po krivičnoj prijavi za „ometanje službenog lica u vršenju dužnosti“ koja je takođe podignuta protiv njega i još petoro ljudi.

Uhapšen je i državljanin Hrvatske Nikola Vukobratović, koji se nakon dana provedenog u pritvoru nagodio sa Osnovnim javnim tužilaštvom da uplati 50.000 dinara u korist Sekretarijata za zdravstvo grada Beograda u zamenu za obustavu krivičnog postupka, i on je ubrzo po puštanju iz zatvora napustio Srbiju. Ostali pritvoreni pušteni su u utorak.

Tanja Nikolić Đaković, B. Cvejić, Jelena Grujić

NIN: Sukob doktrina i taština

NIN

Dok se i bukvalno odbrojavaju dani do početka Povorke ponosa, izvesno je da u njoj neće učestvovati najreferentnije LGBT organizacije i javnosti prepoznatljivi gej aktivisti, pa se postavlja pitanje ko će, u stvari, na paradi legitimno predstavljati nemalu srpsku zajednicu seksualnih manjina?

Delikatan, višemesečni proces organizovanja gej parade u Beogradu začinili su nesporazumi unutar organizacionog odbora ove manifestacije. U danima u kojima su u Beogradu počeli da se množe grafiti mržnje upućeni seksualnim manjinama i predstojećoj Povorci ponosa, iz Organizacionog odbora ovog, za homofobičnu srpsku javnost provokativnog skupa, stiglo je saopštenje da u manifestaciji neće (svojom voljom) učestvovati Kvirija centar, jedna od nekolicine referentnih srpskih LGBT (lezbijke, gej, biseksualni i transrodni) organizacija. Iz organizacionog odbora izbačene je Gej strejt alijansa, Gej-lezbijski info centar nije ni želeo da učestvuje.

Gej strejt alijansa i njen predsednik Boris Milićević bili su inicijatori održavanja gej parade. Mesecima su sami radili na organizovanju ove manifestacije. GSA je formirala i organizacioni odbor koji ih je isključio iz svojih redova krajem maja, kada je Boris Milićević javnosti obznanio datum održavanja parade. Samostalnim istupom prekršio je dogovor o tajnosti datuma održavanja skupa i time ugrozio bezbednost učesnika parade, naveli su tada u organizacionom odboru.

Krajem avgusta Kvirija centar je odustao da bude jedan od organizatora Povorke ponosa. U saopštenju za javnost naveli su da podržavaju ideju organizovanja ove manifestacije, ali da neće učestvovati u njenom organizovanju. Razlog? Kvirija centar već godinama svoje aktivnosti bazira na povezivanju medija, pop kulture, aktivizma i politike, a odsustvo kulturnog i umetničkog sadržaja sa ovogodišnje Povorke ponosa ne pruža mogućnost njihovog dubljeg angažmana u okviru ove manifestacije – objasnio je Boban Stojanović, čelni čovek Kvirije. Konstatovao je i da organizacioni odbor ima sve manju podršku i legitimitet, jer je od mejnstrim LGBT grupa u organizacionom odboru ostao samo Labris.

Osnovni utisak koji se stiče posmatrajući proces organizovanja Povorke ponosa u Beogradu je da LGBT organizacije u Srbiji nisu pokazale dovoljno ozbiljnosti i međusobnog jednistva u pripremi povorke – kaže za NIN Boris Milićević. – GSA se tokom iniciranja ideje o održavanju gej parade iskreno nadala da će upravo ovaj događaj omogućiti da se odredi minimum interesa oko kojih će se okupiti sve LGBT organizacije i grupe, kao i mnogi gejevi i lezbijke koji su aktivni u raznim nevladinim organizacijama, političkim partijama, medijima i drugim sferama javnog života, što bi značajno ojačalo ovaj događaj. Analiza dosadašnjeg rada i definisanje budućih zajedničkih ciljeva je svakako neophodan korak nakon parade koji predstoji svima koji su uključeni u pokret za poboljšanje položaja LGBT osoba u Srbiji.

Slično razmišlja i Boban Stojanović, prvi čovek Kvirija centra:

– Gej-lezbijski pokret u Srbiji još uvek nije zreo da javno i zajednički istupi u ovom kontekstu gej parade. I u svetu to je jedna manifestacija koja okuplja mnoštvo LGBT grupa, a mi nismo uspeli da se na dobar način međusobno dogovorimo oko minimuma zajedničkih interesa. Ono što se dešava stvorilo je lošu medijsku sliku, jer javnosti nismo uspeli da pošaljemo poruku da smo jedinstveni, sposobni da se okupimo oko jednog zajedničkog cilja i da možemo da barem jednom godišnje da istupimo zajedno.

Od početka priče o organizovanju gej parade, Gej-lezbijski info centar stoji po strani, a o razlozima takvog stava Predrag Azdejković kaže:

– Smatram da još uvek nije vreme za paradu. Od samog početka ona je postavljena na truo i loš temelj. Pojedini aktivisti su poželeli da budu srpki Harvi Milk i da ispune svoje aktivističke ambicije, da se centralnim ulicama Beograda prošetaju na čelu kolone i odu u legendu. Mislim da je to bila jedina motivacija da se organizuje parada, a to nisam želeo da podržim. Moju sumnju su dokazali i medijski nastupi organizatora koji u početku nisu znali da objasne čemu i zašto parada. Kada se već organizuje, ona pre svega mora da pokaže da se od 2001. godine situacija promenila. Istini za volju, jeste se promenila, ali nedovoljno da bi se organizovala parada koja bi poslala pozitivnu poruku. Mislim da srpska aktivistička scena nije zrela za tako nešto, što dokazuju i aktuelni sukobi unutar organizacionog odbora. Ovogodišnja parada će poslati negativnu poruku – da je homoseksualcima potrebno pet hiljada policajaca ako žele da žive slobodno. Naravno, organizatori će to svojim donatorima prikazati kao svoj uspeh, jer imaju odličnu saradnju sa institucijama i policijom.

Kako god nazvali razmimoilaženja u mišljenjima LGBT aktivista, izvesno je da varnica ima na pretek. Da li su one posledica sukoba oko koncepta kako se boriti za sopstvena ljudska prava, ili je u pitanju nešto drugo?

– Često se kaže da narod ima vlast baš onakvu kakvu zaslužuje, tako i LGBT populacija ima aktiviste baš onakve kakve i zaslužuje. Svega tu ima: borbe za liderstvo, ogovaranja, „dvorskih“ intriga, povređenih sujeta, ljubomore, borbe oko donacija… Svi smo mi ljudi, u celom društvu vlada takva atmosfera. Problem su i paraziti u aktivizmu, oni koji dobijaju velike donacije, ništa ne rade, lažiraju izveštaje i godinama lagodno žive, putuju po svetu, a javno se ne eksponiraju, tako da ništa ne rizikuju. A kada je o konceptu predstojeće parade reč, postoje dve struje. Jedna ima stav da gej-lezbijska populacija treba da bude fina, dobra, aseksualna, konzervativna i da učini sve kako bi se dopala većini i bila prihvaćena. Druga je da javnosti treba predstaviti sve aspekte LGBT egzistencije, jer svi zaslužuju svoja ljudska prava, pravo na ljudsko dostojanstvo i život bez nasilja. Ja zastupam ovaj drugi koncept, ali on nije posebno popularan ni u javnosti, ni kod LGBT populacije – kaže Predrag Azdejković.

Boban Stojanović smatra da unutar organizacionog odbora nije došlo do interesnog sukoba, kao i da nije tačna priča – posvađali su se jer su tu uletele neke pare:

– Jednostavno, nismo pokazali dovoljnu zrelost kao pokret. Bilo koji pokret u savremenom smislu čine neki skupovi udruženja koja se bave istom temom, u šta se kasnije uključuje šira javnost – intelektualci, umetnici, simpatizeri… Tako se stvara masovniji društveni pokret koji ukazuje na neke probleme, u ovom slučaju to bi trebala da budu ljudska prava seksualnih manjina. A na pitanje – da li je biti gej unosno zanimanje, moj odgovor je – nije. Postoje pojedinci i organizacije koje verovatno zloupotrebljavaju svoje pozicije, ali većina naših organizacija nema osnovnih sredstava i kapaciteta za rad. Uglavnom radimo u svojim kućama. Ne slažem se ni da se ovim što radimo ostvaruje neki veliki profit. To je još jedna od predrasuda koje vladaju. Malo je donatorskih organizacija koje podržavaju LGBT organizacije. Uz to, novac će teže dobiti neka grupa muškaraca koja se bavi gej pravima, nego neka ženska grupa, jer se smatra da su one dodatno diskriminisane kao žene.

U ovom kolopletu nejedinstva unutar institucionalizovane LGBT zajednice i njenih lidera, postavlja se i pitanje učinka predstojeće Povorke ponosa čiji je slogan „Vreme je za ravnopravnost“. Koliko će ona zaista pomoći ogromnoj većini pripadnika seksualnih manjina da izađu iz senke i bez straha iskažu svoje opredeljenje?

Mislim da ovo što se dešava demorališe gej-lezbijsku populaciju. Treba što pre poraditi na poboljšanju odnosa između organizacija, ali koliko primećujem, za to nema ni volje, ni želje. Gej-lezbijski info centar je u više navrata pozivao na pomirenje i rešavanje konflikata koji postoje, ali je taj predlog ignorisan od strane organizacionog odbora, pre svega Labrisa – kaže Predrag Azdejković. – Mene kao gej aktivistu je sramota i prvo moram da se izvinim svima koji su nas podržavali, pre svega javnim ličnostima, jer smo negde izeverili njihovu podršku. Takođe želim da se izvinim i gej-lezbijskoj populaciji, ali i da ih pozovem da se uključe u aktivnosti organizacija i da kontrolišu rad LGBT grupa, da ih kritikuju, a sve u cilju njihovog efikasnijeg i boljeg rada. One i postoje zarad LGBT populacije i dobijaju nemali novac za poboljšanje njihovog položaja.

Potrebu za preispitivanjem dešavanja povodom ovogodišnje Povorke ponosa vidi i Boban Stojanović:

– Pred nama je svakako veliki posao da posle 20. septembra dobro analiziramo šta se i zašto dešavalo povodom organizacije parade, a što je za posledicu imalo istupanje iz organizacionog odbora referentnih grupa i pojedinaca koji bi celoj priči dali veću težinu. U Beogradu živi milion i po stanovnika, barem deset odsto su pripadnici seksualnih manjina. Ali, 20. sptembra na ulicama neće biti 150.000 muškaraca i žena, već oko 500. Polovina tog broja biće strejt osobe, oni koji podržavaju gej populaciju. U konstelaciji snaga u kojoj nema gej organizacija, a ima mnogo strejt osoba, ne znam koja se poruka šalje i seksualnoj manjini i javnosti. Ne može strejt osoba da govori u naše ime, jer nema naša životna iskustva. Zbog toga u prvoj liniji treba da budu prepoznatljivi gejevi i lezbijke, jer je važno ko legitimno predstavlja Prajd. Na svim paradama u svetu postoji jedna organizacija koja je krovna, inicijalna, oko koje se okupljaju druge srodne organizacije. Toga kod nas ovoga puta nema.

Iščekujući sledeću nedelju, nameće se i pitanje – koji su akutni problemi gej populacije i koliko će predstojei skup olakšati njihovo rešavanje? Po mišljenju Predraga Azdejkovića nemanje slobode je glavni problem:

– Ako svakoga dana morate da krijete šta ste, da lažete okolinu iz straha od odbacivanja ili nasilja, da cenzurišete emocije prema osobi koju volite jer ste van sopstvena četiri zida… onda vremenom život gubi smisao. Zato je stepen samoubistava kod gej osoba četiri puta veći nego kod strejt. Uz to, okolina nas stalno bombarduje porukama da smo bolesni, manje vredni, nakaze, čudovišta… Okolina u Srbiji nam ne dozvoljava da imamo ljudsko dostojanstvo i nasilno reaguje čim LGBT osobe kažu da su jednako vredna ljudska bića kao i sva druga.

A o mogućem učinku Povorke ponosa Boris Milićević kaže:

– Važno je da gej parada ne bude jedini događaj kojim bi se zadovoljili i LGBT aktivisti i država. Najveća greška koja bi mogla da se napravi je da pitanje LGBT prava bude skinuto sa dnevnog reda nakon parade. Od kvaliteta događaja i njihovih političkih posledica zavisi da li će pitanje položaja LGBT osoba u Srbiji ostati na političkoj agendi.

Ipak, ostaje pitanje da li su sukobi unutar LGBT doktrinarno razilaženje oko načina kako se boriti za prava seksualnih manjina ili su mnogo više parada taštine i liderskih ambicija.

(NIN, Lidija Obradović)

Nin: Srbija i NATO: Tražeći put na Zapad

Ima li Srbija izgrađen stav o tome da li uopšte želi u NATO ili ne? I zašto se politička elita ne izjašnjava povodom činjenice da je velika većina građana protiv pristupanja NATO-u?

Kada sledećeg proleća pozivnice za prijem u puno članstvo NATO-a dobiju Hrvatska, Makedonija i Albanija, Srbija će, zajedno sa Crnom Gorom i Bosnom, ostati u dobokom bezbednosnom ofsajdu. Prilično daleko od regularne pozicije u jedinom preostalom svetskom bloku. Naša pozicija prema NATO-u dramatično se promenila od 1999. i te nulte tačke kada je najmoćniji vojni savez svoju snagu i odlučnost demonstrirao bombardovanjem Srbije, a delimično je poboljšana posle letonskog samita prošlog novembra, kada smo prilično neočekivano primljeni u Partnerstvo za mir. Tada je postojala odluka Vrhovnog saveta odbrane da želimo u Partnerstvo za mir a i Goran Svilanović je, 2002. godine, kao ministar spoljnih poslova u pismu Džordžu Robertsonu, generalnom sekretaru NATO-a, zvanično zatražio prijem Srbije u PzM. Sada, međutim, još uvek ne postoji nijedna odluka bilo kog državnog organa koja bi definisala da li Srbija zapravo želi da bude deo NATO-a ili ne želi. Crna Gora, na primer, usvojila je prezentacioni dokument u kome piše da je članstvo u NATO-u „od izuzetnog značaja za Crnu Goru“. „Crna Gora izražava spremonost da doprinese u borbi protiv terorizma i očuvanju mira u svijetu, pa je odlučna da zajedno sa NATO-om izgrađuje operativne sposobnosti svojih snaga“, piše u dokumentu koji je donela Vlada Crne Gore. U Srbiji ne postoji nikakav sličan dokument koji obznanjuje takvu ili neku možda sasvim suprotnu odluku. I tu je sad raskorak između naše političke elite i onih koje ona predstavlja. Procenat podrške ulasku Srbije u NATO među građanima Srbije znatno je manji od procenta protivljenja, ali oni koji odlučuju Srbiju polako usmeravaju ka NATO-u.

Najkonkretniji u tom smislu je bio Zoran Živković, koji je 2003. kao premijer Srbije prilikom posete SAD ponudio Amerikancima hiljadu srpskih vojnika za mirovne misije u Iraku i Avganistanu. Konkretna ponuda koja uključuje čak i „bratstvo po krvi“ je jezik koji pragmatični Amerikanci najbolje razumeju pa je državni sekretar Kolin Pauel prokomentarisao da Živkovićeva izjava pokazuje odgovoran pristup u rukovodstva Srbije.

Nije to, međutim, bio odgovoran pristup Srbije već solo-akcija Zorana Živkovića. Da je država usvojila Živkovićev pristup, danas bismo verovatno imali dobre izglede da s početka 2008. i mi očekujemo poziv iz Brisela. Međutim, iza Živkovićeve odluke nije stajala ni vojska, ni srpska javnost a verovatno ni cela vlada koju je, posle Đinđićevog ubistva, predvodio. Premijerova neodgovornost kritikovana je sa svih strana čak su i najveći pobornici evroatlantskih integracija poput SPO-a govorili o skandaloznoj Živkovićevoj ponudi a kad je video šta je uradio, i sam Živković je pokušao da se opravda objašnjavajući da je on zapravo vojnike ponudio Kofiju Ananu a ne NATO-u ili Americi.

Tako se završio pokušaj da preskočimo nekoliko stepenica u putu ka NATO-u. Nastavilo se sa tihim približavanjem. To se pre svega odnosilo na reformu vojske. Vojska, koja svoje ratne karte i dalje crta tako što su naši crveni a neprijatelji plavi (po ugledu na praksu koju je uspostavila Crvena armija), polako je počela da dobija pohvale iz SAD. Roj Staford, profesor Nacionalnog ratnog koledža SAD u Vašingtonu, izjavio je kako je impresioniran napretkom koji su postigli srpsko Ministarstvo odbrane i oružane snage a grupa američkih kongresmena izvestila je predsednika Džordža Buša „kako je sistem odbrane u Srbiji za neverovatno kratko vreme usklađen sa novom demokratskom i evroatlantskom orijentacijom“.

Izabrana je i oblast za koju bismo želeli da budemo specijalizovani u okviru atlantskih integracija: vojna medicina. Sticajem okolnosti imali smo ratno iskustvo, imamo kvalitetne lekare koji nisu dobro plaćeni u ovoj zemlji i procena je da bi bili spremni da budu angažovani u vojnim misijama. A zatim, tu su inženjerijske jedinice kao oblast u kojoj Vojska Srbije takođe vidi sebe.

U političkim prepucavanjima koja prate formiranje vlade jedno od najželjenijih mesta je mesto ministra odbrane a spekuliše se i sa mogućnošću smene načelnika Generalštaba Zdravka Ponoša. Da li to znači da bi neke političke stranke, konkretno DSS, možda mogle da odustanu od pronatovskog puta? Slobodan Milosavljević, visoki funkcioner DS-a, nedavno je izjavio da je insistiranje na smeni Ponoša totalno nelogično „jer je on moderan oficir prozapadne orijentacije koji uživa poverenje partnera iz zapadnih zemalja i čelnika NATO-a“.

Prema mišljenju našeg sagovornika iz vojske, sadašnja borba za mesto ministra odbrane ima utemeljenje pre svega u tome što će se u narednom mandatu prodavati vojna imovina. To da bi DSS možda želeo da promeni sadašnju orijentaciju vojske, kaže, skoro je neverovatno. „Ne verujem da bi do nekih radikalnih promena moglo da dođe čak ni kad bi radikali došli na vlast.“

Radikali su najveći zagovornici našeg oslanjanja na Rusiju a delikatan politički trenutak u kome su svi pogledi usmereni ka Moskvi verovatno je razlog što se naša pronatovska orijentacija glasno ne saopštava. Uostalom, treba se setiti kako je na javnom servisu odmah posle same informacije da smo primljeni u Partnerstvo za mir objašnjeno kako je to organizacija kojoj pripada i Rusija.

Dakle, kao što su se nekada države učlanjivale u NATO iz straha od Rusije, osnosno SSSR-a, tako mi sada da ne bismo naljutili Rusiju, ne govorimo mnogo o pristupanju NATO-u.

A koliko je naša država ozbiljno posvećena, s jedne strane, ulasku u severnoatlantski vojni savez, a s druge strane, negovanju odličnih veza sa Rusijom, najbolje govori to što već skoro godinu dana naša ministarstva odbrane i spoljnih poslova nemaju status pravnih lica, a pri tom nemam ni ambasadora u Moskvi. Aleksandar Radić, vojni analitičar, urednik vojnog biltena „Defence security“. Božidar Delić, general u penziji, poslanik Srpske radikalne stranke. Predrag Azdejković, član nevladine organizacije „Ne(u)NATO“.

1. Ima li NATO smisao postojanja nakon završetka hladnog rata?

Radić: NATO ima svoje probleme ali ta analiza nas prevazilazi. Srbija nije u poziciji da definiše globalna pravila igre. Mi imamo marginalnu ulogu, istorija sveta ide mimo nas. To možda zvuči pomalo defetistički ali to su činjenice. Mi smo iskusili šta znači sukobiti se sa globalnim interesima i ispred sebe imati NATO. Sa te strane Srbija i Srbi kao narod imaju najviše iskustva zbog čega treba biti sa takvom organizacijom, a ne protiv nje.

Delić: Prestankom postojanja Varšavskog pakta izgubio se i smisao postojanja NATO-a. Danas, Nato predstavlja oruđe koje služi za zaštitu američkih interesa širom sveta.

Azdejković: NATO savez od raspada istočnog bloka 1989. godine gubi svrhu svoje dalje egzistencije. Međutim, umesto prestanka postojanja, ta alijansa zadaje sebi nove ciljeve i zadatke. U nedostatku „neprijatelja“ s kojim bi se trkao u naoružanju i kako bi opravdao razloge svog postojanja, NATO se okreće borbi protiv terorizma. Zanimljivo je kako se paralelno s tim novim zadatkom razvija i pretnja od terorističkih napada i povećava broj terorističkih akcija u zemljama članicama NATO-a.

2. Da li članstvo u NATO-u podrazumeva veće izdatke za vojsku, pogotovo u smislu eventualne obaveze kupovine oružja i vojne opreme?

Radić: Postoji opšti kriterijumi koliko procenat od nacionalnog dohotka se izdvaja za vojsku. Standard je približno dva procenta, u zavisnosti od ambicije i ekonomske snage zemlje. Mi, dakle, ne menjamo sumu koju trošimo, već samo sa tim istim sredstvima koje imamo uspostavljamo vezu sa strancima. Postoje, naravno, standardi NATO-a koje vim orate da ispunite ali koliko ćete ljudi držati pod oružjem, koja ćete sredstva birati, to sve zavisi od nacionalne politike. Grčka i Turska, na primer, iako obe u NATO-u, smatraju da postoji realna opasnost od međusobnog sukoba i za vojsku izdvajaju znatno više nego članice NATO-a u zapadnoj Evropi. Ali to je njihova odluka, njihova specifičnost i to NATO poštuje.

Delić: Članstvo u NATO-u podrazumeva velike izdatke. Rumunija i Bugarska, na primer, dok du bile samo u Partnerstvu za mir, imale su popuste na troškove logistike i boravka njihovih vojnika u misijama u Iraku i Avganistanu. Od kad su punopravni članovi NATO-a plaćaju sve. Takođe, članstvo u NATO-u podrazumeva prilagođavanje čitavog sistema vojske NATO standardima i to košta. Praksa NATO-a je i da poklanja isluženu opremu zemljama sa malim budžetom ali je održavanje te opreme veoma skupo. Dakle, besplatno dobijete tenk a papreno plaćate municiju i rezervne delove.

Azdejković: Troškovi članstva u NATO alijansi uključuje mnoge stavke kao što su članarina u savezu, profesionalizacija vojske, kupovina oružja i vojne opreme po NATO standardima, prilagođavanje komunikacijskih sistema, vazdušne kontrole, avijacije i pratećih objekata, prilagođavanje puteva, železnica, gasovoda, skladišta naftnih derivata, luka i aerodroma NATO standardima, troškove učestvovanja u NATO operacijama u inostranstvu kao i u vežbama.

3. Da li bi naše članstvo u NATO-u doprinelo većim stranim ulaganjima u Srbiju?

Radić: Investitor koji ulaže svoj novac želi da ima pravne i bezbednosne garancije. A to je značaj koji NATO indirektno proizvodi. Kad vi krenete u bezbednosno povezivanje, onda je to dobar znak da želite da poštujete svetska pravila igre. Pa iako se to ne podrazumeva, jasno je da je za zemlje u tranziciji put u NATO ujedno i put u Evropsku uniju. Kritičari kažu da postoje izuzeci ali ne možemo iz pozicije srpske ekonomije i urušenog samopoštovanja da se merimo sa Švajcarskom ili Norveškom.

Delić: Zbog rovite, nejasne političke situacije, investitori se ne odlučuju da ulažu novac u Srbiju. Samim ulaskom u NATO verovatno bi došlo do nekih ulaganja u namensku industriju ali sumnjam da bi to dovelo do većih ulaganja u druge grane industrije.

Azdejković: Ulaskom Srbije u NATO neće se ništa specijalno promeniti kada su u pitanju strana ulaganja. Činjenica da je Srbija članica NATO-a ne donosi ništa novo, kao što biti član biblioteke ne znači automatski da ste načitani.

4. Da li NATO štiti od terorizma ili, naprotiv, povećava rizik od eventualnih terorističkih napada?

Radić: NATO je nastao mnogo pre nego što se pojavila ova teroristička opasnost. Nemaju sve NATO zemlje jednak odnos prema islamskom ekstremizmu; neke uživaju simpatije među islamskim zemljama, neke su s njima u dubokoj konfrontaciji. Od nas niko ne očekuje da se odmah postavimo na jedan ili drugi način. Dakle, pitanja zaštite od terorizma i članstvo u NATO-u nisu direktno povezani.

Delić: Učlanjenjem u NATO i eventualnim slanjem naših vojnika na krizna žarišta u Avganistan ili kako se sada situacija razvija možda i u Iranu, samo bismo povećali rizik da i naša zemlja postane meta terorističkih napada.

Azdejković: Od kada nas NATO štiti od terorizma, teroristički napadi su se povećali. Na meti terorista su najčešće zemlje članice NATO alijanse.

5. Kako bi se naše članstvo u NATO-u odrazilo na odnose sa Rusijom?

Radić: Rusija je svesna situacije da je Srbija ostala u začelju širenja NATO-a i da je NATO jedini mogući put. Ali ako se opredelimo za taj put, ne smemo da ograničimo komunikaciju na Brisel već, naprotiv, treba da održavamo dobre odnose i sa drugim zemljama, posebno sa Rusijom. Održavanje jakih veza sa Rusijom i ulazak u NATO nije nespojivo.

Delić: Od najvećeg moguće značaja za Srbiju su odnosi sa Rusijom. Trenutna situacija oko Kosova i Metohije pokazuje da je Rusija najveća garancija naših interesa i naš primarni zadatak treba da bude uspostavljanje čvrstih veza sa Rusijom a tek na sledećem nivou održavanje što je moguće boljih odnosa sa zapadnim NATO zemljama. Stavljanje NATO-a z prvi plan i potiskivanje Rusije ne bi bilo dobro po Srbiju.

Azdejković: Koji odnosi? Odnosi Rusije i Srbije su se sveli na to da Rusija svaki put uspe da profitira na račun Srbije. Rusija se nije posebno suprotstavila NATO intervenciji, samo je zažmurila na jedno oko i to sigurno lepo naplatila.

6. Kako bi članstvo u NATO-u uticalo na stabilnost u regionu?

Radić: Jedina prava garancija stabilnosti je članstvo u NATO-u i Evropskoj uniji. Tek onog dana kada budu povezani interesima i kada budu upućeni jedna na drugu, Hrvatska i Srbija će imati zdrave odnose. Nije reč o tome da će NATO u nekoj hipotetičkoj situaciji da interveniše u korist Hrvatske ili Srbije nego je ideja da povezanost interesa bude efikasna barijera stvaranju konflikata.

Delić: Zbog objektivno malih potencijala Srbija van NATO-a ne bi mogla destabilizujuće da deluje na region. Isto tako, ne vidim da bi nam NATO doneo veću sigurnost u region. Uostalom, najuticajnije zemlje NATO-a su najveći pobornici nezavisnosti Kosova i Metohije a takva odluka bi potpuno destabilizovala region.

Azdejković: Situacija u regionu se ne bi posebno promenila. Ako Srbija uđe u NATO, tamo će je već čekati sve ostale države iz regiona.

7. Šta može biti alternativa NATO-u?

Radić: Srbija mora da bude svrstana, Srbija mora da traži saveznike, mora da uspostavlja formalne veze s njima. Onog trenutka kada bi se pojavili neki alternativni savezi, onda bismo mogli o tome da pričamo ali sada, 2007. postoji samo jedan blok i Srbija treba da bude njegov deo.

Delić: Alternativa je uspostavljanje čvrstih veza sa Rusijom. S obzirom na stanje naše ekonomije, Zapad svakako nije tržište kome bismo mi imali šta da ponudimo dok sa Rusijom imamo sporazum o specijalnim trgovinskim odnosima. Sada i hrvatske i slovenačke firme investiraju u Srbiju zbog toga što nemaju mnogo šta da ponude Zapadu ali i da bi svoje proizvode, kao srpske, lakše mogle da plasiraju na rusko tržište. I bezbednosno, Rusija, a to nije ona Rusija s kraja devedesetih već ponovo jedna jaka, ozbiljna država, može da predstavlja veću garanciju bezbednosti nego od Amerike potpuno instrumentalizovani NATO.

Azdejković: Alternativa koju promoviše kampanja „Ne(u)NATO“ jeste aktivna neutralnost i demilitarizacija čitavog regiona (ukidanje vojske u svim zemljama u regionu). Austrija, Švajcarska, Finska, Švedska i Irska su neutralne i veoma uspešne bez ikakve pomoći NATO alijanse. Neutralnost ne znači sebičnu izolovanost već preuzimanje odgovornosti za stvaranje mira kroz nenasilne strategije i političku medijaciju među stranama u sukobu. Neutralnost je takođe mnogo jeftinija.

8. Treba li ignorisati činjenicu da je NATO bombardovao Srbiju 1999. godine?

Radić: To se, nažalost, desilo, to je istorijska činjenica ali ne smemo ostati taoci te činjenice. Mi smo možda baš to trebali da iskoristimo kao mehanizam koji bi nam omogućio lakšu afirmaciju. Nešto što bi diskretno ali ipak realno omogućili da se ubrza proces integracije i da se prema nama pokaže neki drugačiji senzibilitet.

Delić: To je bila nelegalna, nelegitimna akcija sprovedena bez odluke Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. To ne smemo zaboraviti i to moramo imati u vidu prilikom eventualne odluke o pristupanju toj organizaciji.

Azdejković: NATO je sproveo agresiju koja je bila ilegalna po brojnim internacionalnim zakonima. Bačeno je preko 20 hiljada bombi i raketa. Hiljade civila je ubijeno i ranjeno. NATO je bombardovao civilnu infrastrukturu. NATO intervencija je dovela do ekološke katastrofe u Srbiji i regionu. Korišćena su oružja koja su zabranjena Haškom i Ženevskom konvencijom i Nirnberškim sporazumom, kao što su rakete sa osiromašenim uranijumom. I to svakako ne treba ignorisati, niti zaboraviti.

9. Da li pitanje eventualnog ulaska u NATO treba proveriti na referendumu?

Radić: Ovde je reč o ispitu koji treba da poliži srpska politika na putu prema pravoj veternizaciji i zato smatram da treba ići na referendum. Naša politička elita treba da na jedan snažan, argumentovan, odgovoran način, ne nekakvom demagogijom, ubedi javnost da treba da uđe u NATO. To je test političkog sazrevanja. Ako mi imamo politiku koja bi mogla da pravda ulazak u NATO zemlje koju je on bombardovao, onda je to politika spremna da uđe u Evropsku uniju.

Delić: S obzirom da je ovo pitanje od najvećeg mogućeg značaja, najbolja i najčistija situacija bi bila da se to pitanje iznese na referendum i da se građani Srbije jasno izjasne o tome.

Azdejković: Kampanja „Ne(u)NATO“ insistira da se pitanje eventualnog ulaska Srbije u NATO proveri na referendumu, pod uslovom da se građankama i građanima omoguće objektivne informacije o tome šta je NATO, šta znači ulazak u taj vojni pakt, koliko to košta, čemu služi i do čega dovodi.