Politika: Uspon i pad homofobije

Povodom teksta „Uspon homoseksualizma”, „Politika” od 2. jula

Miša Đurković u svom tekstu „Uspon homoseksualizma” iznosi nekoliko neistina i maliciozno izvrće činjenice kako bi „argumentovano” pokazao zle namere LGBT populacije da regrutuje novo članstvo i najverovatnije zavlada svetom. Svoje „argumente” izneo je u više tekstova, za više medija, te bi se moglo reći da je gospodin Đurković u kampanji protiv emancipacije LGBT populacije, ali ću se ovog puta zadržati samo na ovom tekstu.

Homoseksualno ponašanje bilo je prihvatljivo u antičkoj Grčkoj i Rimu, a progon homoseksualaca u Evropi počinje onog trenutka kada hrišćanstvo preuzima primat. Sve države su imale zakone kojima se homoseksualni čin kažnjavao zatvorskom kaznom i ti zakoni počinju da se ukidaju u drugoj polovini 20. veka, ali maltretiranje LGBT populacije nije nestalo. Policija je racijama maltretirala homoseksualce i hapsila transvestite po gej kafićima u Njujorku, ali tokom noći 27. juna 1969. LGBT populacija je uzvratila na to maltretiranje i to danas slavimo kao Dan ponosa. Miša Đurković u svom tekstu tvrdi da su homoseksualci napali policiju, što je izvučeno iz konteksta, isto kao kad bi rekli da je Gavrilo Princip „izvršio teroristički napad” i tu stavili tačku.

Američko psihijatrijsko društvo je 1973. godine uklonilo homoseksualnost sa liste bolesti, nakon višedecenijskog maltretiranja elektrošokovima, hemijskom kastracijom i bezuspešnim lečenjem nečega što je prirodni varijetet ljudske seksualnosti, koji je pronađen i u preko 1.500 životinjskih vrsta. Tu nije reč o moćnom gej lobiju koji je uspeo da iznudi ovu odluku, već je u pitanju odluka stručnjaka iza koje stoji dugogodišnji naučni rad.

Autor kao glavnu argumentaciju koristi široko rašireno mišljenje o Americi kao svetskom policajcu i saopštava da će Stejt department braniti ljudska prava LGBT populacije čak i vojnim intervencijama. Homoseksualnost se zakonski kažnjava u 80 zemalja sveta, dok u osam od njih postoji smrtna kazna, koja se aktivno sprovodi, ali nismo videli da su SAD intervenisale.

Đurković tvrdi da „vladajući segmenti američkog društva promovišu gej agendu suprotno volji većine Amerikanaca”, što nije tačno. Istraživanja javnog mnjenja, koja su se po pitanju gej brakova radila od 1996, pokazuju da većina Amerikanaca od 2010. godine podržava gej brakove. Poslednje koje je rađeno, u februaru 2015. („Volstrit džornal”), pokazuje da 59 odsto Amerikanaca podržava gej brakove. U tekstu se tvrdi da su gej brakovi u većini saveznih država legalizovani pravnim nasiljem i sudijskom diktaturom, što je maliciozna manipulacija. Amerika ima odličan pravosudni sistem, zakoni se poštuju, a iznad svega tu je Ustav, na koji su Amerikanci jako ponosni, jer je star više od 200 godina. U pojedinim saveznim državama gej brak je legalizovan voljom izabranih predstavnika naroda, negde je zabranjen tom voljom, negde zabranjen na referendumu, negde legalizovan na referendumu (država Mejn), a u većini država gde je gej brak zabranjen ta zabrana je proglašena protivustavnom. Nazivati odluke ustavnih sudova pravnim nasiljem i sudijskom diktaturom je nonsens jer u Americi postoji konsenzus da su sve odluke i zakoni podređeni principima definisanim u ustavu. Srbija ima ustavni sud koji donosi odluku na osnovu Ustava Republike Srbije, ali ne vidim da neko te odluke naziva pravnim nasiljem i sudijskom diktaturom.

Homoseksualci mogu da imaju svoju biološku decu ili da usvajaju napuštenu. Uzeću samo poznate primere: glumica Rozi O’Donel i njena supruga imaju četvoro dece, kao i pevačica Melisa Etridž, Elton Džon i Dejvid Furniš imaju dva sina, kao i glumica Džodi Foster, Nil Patrik Haris i Dejvid Burtka imaju blizance, kao i Riki Martin… U pitanju su njihova biološka deca i imaju ih više nego mnogi borci za tradicionalne vrednosti u Srbiji, gde je natalitet u padu, a gej brakova nema.

Kao ateistu posebno me uznemirava spominjanje hrišćanskog tradicionalizma u kontekstu gej brakova. Prvo, postoje hrišćanske crkve koje nisu antigej, koje su sve ravnopravne po američkom ustavu, za razliku od Srbije, gde postoje tradicionalne i ostale crkve, ali ono što je meni bitnije jeste zašto bi se (taj antigej) hrišćanski tradicionalizam nametao onima koji nisu hrišćani, pre svega ateistima? Nemam ništa protiv da se hrišćanima zabrani gej brak i da se surovo kažnjavaju, ali ne vidim zašto bi to važilo za ateiste? Zašto ateisti moraju da žive po hrišćanskim principima?

Na kraju uvek treba postaviti pitanje motivacije zašto bi neko bio protiv prava LGBT populacije i zašto ljudi imaju potrebu da guraju nos u tuđe živote i u ono što ih se ne tiče, a da ti isti burno reaguju kad neko drugi pokušava da upravlja njihovim životom? Često se kaže da će gej brakovi uništiti tradicionalne vrednosti, a jedino što uništava brak jeste razvod. Zato zabranite razvode ako vam je do očuvanja brakova! Homofobija je imala svoj uspon od dolaska hrišćanstva do sredine 20. veka, homoseksualci su mučeni, maltretirani, ubijani u konc-logorima i civilizacija je odlučila da tu istorijsku nepravdu ispravi, te možemo govoriti o padu ideologije homofobije u 21. veku. I to je dobro, jer se suprotstavljamo mržnji, diskriminaciji i nepravdi.

Pored homofobije, Miša Đurković je svoj tekst morao da završi sa dozom rasizma i upozori da sa istoka ponovo nadiru varvari, a da zaboravlja da sa tog istog istoka na evropske zidine nadiru i Srbi, koji masovno napuštaju zemlju i odlaze na taj dekadentni Zapad kako bi živeli normalno.

Urednik gej magazina „Optimist”

Predrag Azdejković