Status: Naš tihi ubica

Piše: Predrag M. Azdejković

Savršena muzička podloga za čitanje ovog teksta jeste Cecin hit „Babaroga“, ali je ona, kao i Marija Šerifović, persona non grata u mojim muzičkim uređajima te preporučujem hit Jelene Karleuše „Tihi ubica“. Siguran sam da Jeca nije mislila na Koštunicu kad je snimala ovu pesmu, ali na spomen „tihog ubice“ ja upravo pomislim na njega.

Često razmišljam o njemu, što može biti još jedna seksualna perverzija koju treba dodati na moj prebukirani račun, kako ustaje u podne i još sanjiv prilazi ogledalu i kao Ruška Jakić sebi kaže „Dobro jutro, lepotane“, nakon čega prilazi slici Slobodana Miloševića koja visi na zidu kao ikona, zapali kandilo i zapeva stihove Lepe Lukić: „Briši, briši suze s lica, ja sam tvoja naslednica.“ Nakon ove jutarnje „fiskulture“ može da se posveti svojoj misiji tihog ubijanja ove zemlje, zagorčavanju naših života i uspešnom vraćanju u devedesete.

On slično grofu Drakuli ima svoje sluge koje se brinu da gospodara niko ne dira dok spava i koji izvršavaju njegova naređenja, tako da Koštunica može da govori tiho i vodi Velju, Andreju, Aligrudića, Samardžića, Lončara… za sobom. Iako mnoge političke poteze nije mogao da sprovede sam, Koštunica je iskoristio svoje hipnotizerske moći (namamio nas je da ga pogledamo u oči) kako bi na srpsku scenu postavio svoju antievropsku, nacionalističku i klerikalističku politiku, koja je uspela da izrodi nakazni ustav koji nas je podelio na građane prvog i drugog reda, a neke višestruko diskriminisao.

Svakodnevnim vraćanjem unazad i okretanjem Rusiji, čiju podršku kupujemo poklanjanjem državnog blaga, Voja cementira bedeme za odbranu svoje pozicije vlastodršca. Za to vreme mi, nezadovoljni, sedimo u komforu svojih radnih soba, pričamo i pišemo protiv po blogovima, novinama, kafanskim salvetama i nikako da shvatimo da srpski političari imaju nemoralnu želju da večno vladaju, i da se samo od priče i pisanja situacija neće promeniti. Koštunica i sistem vrednosti koji on personifikuje su slični raku, neće nestati od priče i bajanja, već nam je potrebna hemoterapija i rizična operacija. Što duže budemo čekali, to će šanse za oporavak biti manje, jer se rak brzo širi i zahvata zdravo tkivo oko sebe.

Zato bih završio malo izmenjenim stihovima Jelene Karleuše: „Testament, ove noći pišem testament. Bolje i da umrem, nego da se probudim i sutra s ovim premijerom.“