All posts tagged “2008”

TV Pink: Ministarstvo kulture dodelilo sredstva sajtu Kvirija

Prilog u Nacionalnom dnevniku televizije Pink od 21. decembra 2008. Tema: Ministarstvo kulture je dodelilo finansijska sredstva sajtu www.kvirija.com

Gost u prilogu: Predrag M. Azdejković

Autorka: Maja Koler

E-novine: Fašisti su zaštićeni u Srbiji

Predrag Azdejković

Intervju: Predrag Azdejković, Queeria

Poput mrzitelja iz grupe „Nož, žica, Srebrenica”, na Facebooku su od skoro aktivne i dve antigej grupe, koje su svoju mržnju usmerile ka organizaciji „Queeria”. Osim seksualne orijentacije, neoprostiv greh je i činjenica da je na nedavnom konkursu Ministarstva kulture i medija, „Queeria” dobila 256.000 dinara za razvoj svog portala (www.queeria.com), što je bilo dovoljno za poziv na proterivanje i iskorenjavanje gej populacije. Ipak, u „Queeriji” su odlučili da odgovore i pokušaju da zatvore navedene grupe

Razgovarao: Peđa Popović

* Kako napreduje akcija za zatvaranje antigej stranica na Facebooku?

Mi smo napravili malu akciju za zatvaranje antigej stranica na Facebooku, kojih stvarno ima dosta, neke od njih su direktno protiv Kvirije kao udruženja ili protiv njenih aktivista. Neke su zatvorene, ali brzo niču nove. Nažalost, nemamo podatke o broju pritužbi nakon što se klikne na report dugme. Mislim da treba napraviti pritisak na Facebook da uposle administratore koji razumeju srpsko-hrvatsko-bosansko-crnogorski jezik i da se bave gašenjem grupa koje promovišu mržnju.

* Koliko je to realno?

Verujem da je to moguće, pošto Facebook odlično zarađuje od reklama.

* Kako ocenjueš interent aktivizam u Srbiji?

Kako nternet postaje popularniji i masovniji medij, sve više smatram da je internet aktivizam veoma važan. Kada pogledamo srpski internet shvatimo koliko tu ima mržnje, predrasuda, poziva na ubijanje manjina i čega sve ne. I takva pisanja su većinska.

* Zašto je to tako?

Jedan od odgovora bi mogao da bude da fašista ima više ili da nas jednostavno mrzi da pišemo pozitivne komentare – ali kada treba da popljujemo nekog, tada imamo dovoljno volje, želje i vremena. Moramo širiti ideje o zajedništvu, slobodi, solidarnosti, a to se na Internetu čini tako što se piše!!!

* Ipak, koliko može da se učini običnim klikom ili pisanjem?

Može dosta, ali ponekad običan klik nije dovoljan. Strašno sam se iznerivrao kada je pravljena akcija protiv nacističkog marša u Beogradu, a neko je napravio online peticiju podrške antifašistima. Sorry, ali to je bezveze. Koja je svrha toga?! Dovuci svoje dupe na Plato i pokaži svoju podršku, a ne iz fotelje i toplog doma slati podršku. Od toga nema ništa, samo je čisto skidanje odgovornosti sa sebe što nećeš da dođeš. Antifašistička grupa na Facebooku ima hiljade i hiljade članova, a na Platou nije ih bilo ni 10 odsto. Mene je to razočaralo.

* Kako onda isterati ljude na ulice?

Samo pričom i objašnjenjima zašto se neka akcija i njih tiče, jer živimo u kapitalizmu, gde svi gledaju svoj interes. Progresivne pokrete treba omasoviti, a glavni problem tih pokreta je što se gade masovnosti i mejnstrima.

* Da li ti se čini da su fašisti i njima slični zaštićeni od gonjenja zbog banalnog objašnjenja da im se serveri nalaze u inostranstvu?

Meni se čini da su fašisti zaštićeni u Srbiji gde god da im se nalaze serveri. Jedno vreme je na Facebooku postojala grupa „Krv i čast”, sa podnaslovom – ko razume šta je ova grupa neka se učlani. U grupi je bio veliki broj slika fašističkih simbola. Znamo da su ljudi na Facebooku mahom potpisani svojim imenom i prezimenom i grupa je imala oko hiljadu članova, koje nije bilo strah da se tu pojave imenom i prezimenom sa sve slikom. Oni imaju osećaj slobode da budu fašisti, otvoreno, bez blama, bez cenzure.

Fašisti se na zapadu kriju, jer znaju da ih ljudi mrze. U Srbiji toga nema, jer njih i država indirektno štiti. Takođe, poražavajuće je da se ljudi koji pozivaju na ubijanje, klanje, streljanje, logore i slične monstruozne stvari smatraju normalnim i 100% zdravim. I onda će fašisti meni, zato što volim isti pol, reći da sam bolesni monstrum, dok su oni koji pozivaju na ubijanje kao apsolutno zdravi, pravi i normalni!

B92: Stanje nacije

Emisija “Stanje nacije” na televiziji B92 od 2.12.2008.

Učesnici: Boris Milićević i Tihomir Arsić

Gosti u prilogu: Predrag M. Azdejković i Boban Stojanović

Tema: Da li država treba da finansira gej-lezbejska udruženja?

Press: Iz budžeta plaćaju i lezbijke

Queeria sajt

Ministarstvo kulture izdvojilo 256.500 dinara za promociju sajta udruženja homoseksulaca „Kvirija”, kažu da je to „sasvim adekvatno”

Ministarstvo kulture Vlade Republike Srbije platilo je 256.500 dinara iz budžeta za promociju internet sajta Nevladine organizacije „Kvirija”, koja je namenjena homoseksualnoj populaciji, potvrđeno je Pressu u ovom ministarstvu. Ovo je prvi put da se novcem poreskih obveznika pomaže udruženje građana koje promoviše homoseksualizam!

Na sajtu ove organizacije navodi se da su dobili novac na konkursu za sufinansiranje projekata u oblasti javnog informisanja. Dodaje se da je cilj sajta „Kvirije” da „informiše gej-lezbijsku populaciju, poveća njenu vidljivost i doprinese smanjenju homofobije u društvu”.

U Ministarstvu kulture objašnjavaju da je odluka o dodeli novca „Kviriji” zasnovana na „ciljevima konkursa i značaju projekta za ostvarivanje prava svakog građanina na javno informisanje i obaveštenost, razvoj populizma i raznovrsnosti medija, što pretpostavlja mogućnost medijskog predstavljanja stavova različitih organizacija”.

Na naše pitanje da li je u redu da se novcem iz budžeta Srbije promovišu homoseksualci, Pressu je rečeno da „pitanje nije adekvatno”.

„Konkurs nije kampanja, već samo transparentan način dodele sredstava da bi se ostvarili ciljevi konkursa u oblasti informisanja, koji su u skladu sa medijskim zakonodavstvom”, navodi se u pisanoj izjavi Ministarstva kulture.

Urednik sajta „Kvirije” i nosilac čitavog projekta Predrag Azdejković kaže za Press da su „vrlo zadovoljni što su prvi put od države dobili novac”.

– Tražili smo duplo više novca za tehničko unapređenje sajta, promociju gej, lezbijske, biseksualne… populacije, ali i ovo što smo dobili nije zanemarujuće. Konkurisali smo i 2003, kada nam je ministar Branislav Lečić odobrio 100.000 dinara, ali novac nikada nismo dobili. Taj konkurs je poništio ministar Dragan Kojadinović, a njegov savetnik Bora Đorđević rekao je da mu ne pada na pamet da finansira pedere – kaže Azdejković.

Politika: Vlada novčano podržala gej sajt

Ministarstvo kulture dodelilo 256.500 dinara internet-prezentaciji organizacije Kvirija centar

Ministarstvo kulture je na nedavnom konkursu za projekte u oblasti informisanja dodelilo 256.500 dinara portalu nevladine organizacije Kvirija centar, koji promoviše prava homoseksualne populacije. U dva navrata ukupno je, kako je zvanično saopšteno, podeljeno 42 miliona dinara za dela koja doprinose pravovremenom i objektivnom informisanju i medijskom pluralizmu.

Dušan Radulović, glavni i odgovorni urednik Radio Beograda, bio je jedan od pet ravnopravnih članova komisije koja je većala o projektima pristiglim na konkurs za dodelu novca iz Fonda kulture i informisanja, tačnije za ove druge – projekte u vezi sa informisanjem.

– Projekata je bilo sigurno oko dvesta, izbor je napravljen pre dva meseca, sada je ta odluka postala izvršna – objašnjava Radulović. – Smatrali smo da internet-sajt Kvirije koji, kako je navedeno u prijavi, ima za cilj širenje saradnje, može da koristi razumevanju u sredini u kojoj ima homofobije. Dopis je bio intoniran tako da nas je ubedio da portal može da pomogne da se ljudi bolje upoznaju sa sugrađanima koji žive pokraj njih, a imaju sva prava dok ne počnu da ugrožavaju druge. Odlučivao je kvalitet projekta, izgled portala dostupnog svakome, bez agresivnosti koje organizacije te vrste ponekad imaju. Dakle, jedna stvar, em savremena, em potrebna ovom našem društvu.

Ipak, on nije želeo da otkriva imena kolega u komisiji sa kojima je delio odgovornost za deobu „kulturnog dinara”. U Ministarstvu kulture sve je transparentno, komisija je radila javno, pa se zna da su sem Radulovića novac za projekte, od onih za lokalne medije do Kvirijinog sajta, a inače NUNS-ovi i UNS-ovi predstavnici, raspodeljivali još Ivica Milosavljević, Mirko Miletić, Miroslav Kos i Vera Barišić.

Želje onih koji su konkurisali nadmašivale su pet puta sumu kojom je komisija raspolagala. Ni Kvirija centar nije dobio onoliko koliko je tražio. Ali, izgleda da je prvi put neko gej-lezbijsko društvo dobilo pomoć od srpske države.

– Najvažnije je da nas je ova država priznala kao legalne građane. Od novca je mnogo bitnija simbolika. Za šest meseci rada portala potrebno nam je još ovoliko, ali zadovoljni smo, imaćemo novac do kraja februara, a onda ćemo konkurisati negde drugde – kaže Predrag Azdejković, urednik sajta „Kvirija veb portal”.

On podseća da im je svojevremeno Ministarstvo kulture, u vreme Lečićevog mandata, odobrilo pomoć od sto hiljada dinara. Vlada je pala, novac nikad nije uplaćen jer je novi budžet odobren u vreme predsednikovanja Dragana Kojadinovića, čije je ministarstvo konkurs odmah poništilo, a savetnik Bora Đorđević je u medijima tim povodom izjavio da mu „ne pada na pamet da daje pare”.

Inače, Kvirija je osnovana 2001. godine kao radna grupa pri Socijaldemokratskoj omladini SDU, čiji je cilj bila jednakost LGBT pred zakonom (skraćenica znači povezanost gejeva, lezbijki, biseksualnih i transrodnih osoba). Em jednaki, em sada dobiše i tri hiljade evra. Za početak – zvuči evropski.

Alo: Vlada podržava gej sajt

Predrag Azdejković

„Kvirija centar“ iz Beograda dobio je iz drugog pokušaja finansijsku pomoć Ministarstva kulture Srbije od 256.500 dinara, saopšteno je na internet portalu te organizacije.

Portal „Kvirija centra“ namenjen je gej, lezbijskoj, biseksualnoj, transseksualnoj i transrodnoj populaciji i bavi se informisanjem. Kako je za „Alo!“ rekao aktivista „Kvirije“ Predrag Azdejković, ova vest predstavlja gotovo revolucionarnu promenu u odnosu države prema gej populaciji.

– Od novca je daleko bitnija simbolika, pošto ovo predstavlja veliku promenu. I na prošlom konkursu nam je odobrena novčana pomoć, ali je ona na kraju ipak izostala. Ovog puta smo dobili i nadamo se da će ubuduće odnos države prema gej i lezbijskoj populaciji da bude sve bolji – rekao je Azdejković.

24sata: Ministarstvo kulture pomoglo gej veb-sajt sa 256.500 dinara

NVO „Kvirija centar” je na konkursu za sufinansiranje projekata u oblasti javnog informisanja dobila podršku za projekat svog internet portala…

Portal Kvirija, koji se bavi informisanjem homoseksualne populacije, dobio je za svoj rad 256.500 dinara od Ministarstva kulture, saopšteno je juče. To je prvi put da je gej i lezbijska populacija u Srbiji dobila podršku Vlade Srbije.

KORAK – NVO „Kvirija centar” je na konkursu za sufinansiranje projekata u oblasti javnog informisanja dobila podršku za projekat svog internet portala, što je dugogodišnji projekat te organizacije namenjen gej, lezbijskoj, biseksualnoj, transseksualnoj i transrodnoj populaciji i koji ih svakodnevno informiše.

Violeta Ćorić, načelnica Odseka za ostvarivanje i unapređivanje prava na informisanje i razvoj medijskog pluralizma pri Ministarstvu kulture, za „24 sata” kaže da svaki građanin ima pravo da bude objektivno informisan, bilo da se radi o nacionalnim manjinama ili gej i lezbijskoj populaciji.

– O tome ko će dobiti novac odlučivala je petočlana komisija, koja je odluku donela konsenzusom – kaže Ćorićeva.

Iz Kvirije navode da je „ovo je veliki korak za gej-lezbijsku populaciju u Srbiji koja dosad nije mnogo činila na poštovanju gej-lezbijskih prava”.

– Nije to neki novac, mi državi kroz poreze i doprinose dajemo mnogo više, ali je veliki korak u menjanju svesti ljudi. Ja sam vest o ovome poslao Evropskoj komisiji i svim NVO u Evropi s kojima sarađujemo. Tako je ova mala vest Srbiju predstavila u lepom svetlu u svetu – kaže Predrag Azdejković iz „Kvirije”.

Azdejković kaže da će novac biti utrošen na honorare zaposlenima i neke programske novine – biće omogućeno ocenjivanje tekstova i komentara…

Portal je neprofitnog karaktera i promoviše aktivnosti gej i lezbijskih NVO, filmove, štampana izdanja, festivale, kulturna dešavanja, pozorišne predstave i ostala dešavanja koja mogu biti interesantna toj populaciji.

– Očekujem da odnos države prema gej-lezbijskoj populaciji bude još bolji – kaže Azdejković.

Prva odobrena pomoć nikad nije dodeljena

Kviriji je finansijska podrška Ministarstva kulture već jednom odobrena, krajem 2003. godine, u iznosu od 100.000 dinara. Međutim, novac nikad nisu uplaćen jer je došlo do promene vlasti i novo ministarstvo na čelu sa Draganom Kojadinovićem taj konkurs je poništilo, navodi Kvirija. Savetnik ministra kulture Bora Đorđević je u medijima nakon toga izjavio da mu „ne pada na pamet da daje pare za pedere”.

Pozitivna uloga SPS

Nisam iznenađen što smo dobili novac. Većina stranaka nema negativan stav prema nama, ali to ne vredi dok se ne pruži praktična pomoć. Hvala bogu pa DSS nije toliko jak, oni su s radikalima i Veljom Ilićem najjača homofobična snaga u zemlji. Što se SPS-a tiče, oni su, možda je to bilo iznenađenje, još 2001. osudili nasilje koje se desilo na gej paradi, tako da verujem da nisu kočnica poboljšanju odnosa gej-lezbijske populacije u društvu, kaže Predrag Azdejković iz Kvirije.

E-novine: Diskriminacija na delu

Evropska komisija nadgledala je i istraživala napredak u domenu ljudskih prava zemalja kandidata i potencijalnih kandidata u protekloj godini. Početkom novembra usvojena je godišnja strategija o proširenju Evropske unije, koja uključuje i izveštaje o napretku u proteklih godinu dana svih kandidata i potencijalnih kandidata: Hrvatske, Makedonije, Turske, Albanije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Srbije i Kosova. Izveštaj uključuje i informacije o stanju gej prava u tim zemljama

Piše: Predrag M. Azdejković

Srbija
U izveštaju o napretku Srbije navodi se da su nasilni napadi, govor mržnje i diskriminacija na osnovu seksualne orijentacije i rodnog identiteta preovladavajući i da država i državni organi nisu uspeli da obezbede zaštitu od diskriminacije. U nastavku se navodi da sveobuhvatni antidiskriminacioni zakoni još uvek nisu doneti i da je zaštita od diskriminacije pri zapošljavanju i na radu veoma slaba.
Međutim, u izveštaju komisije ne postoje eksplicitni primeri nasilnih napada, govora mržnje i pretnji u vezi sa queer događajima, kao što su Evrovizija u Beogradu i Queer festival koji se održao u septembru ove godine.
ILGA-Europe (Internacionalna lezbejska i gej asocijacija) pozvala je Evropsku komisiju da nastavi sa nadgledanjem situacije, naročito kada je u pitanju pravo na slobodno okupljanje queer osoba u Srbiji.
Crna Gora
U poređenju sa izveštajem za 2007. godinu, u ovogodišnjem, kada je u pitanju Crna Gora, obrađena su i gej prava. Izveštaj pokazuje da je u Crnoj Gori rasprostranjena homofobija i da ne postoji zakonska zaštita. Ističe se velika potreba za antidiskriminacijskim merama koje bi pokrile seksualnu orijentaciju i polni identitet.
Iako u Crnoj Gori postoji sloboda udruživanja, strah od diskriminacije i stigmatizacije osnovni je faktor zbog kog se queer populacija u Crnoj Gori ne organizuje i ne preduzima akcije na ostvarivanju svojih prava. Takođe, to je razlog što iz Crne Gore o gej pravima ima vrlo malo izveštaja.

Kosovo
Iako postoje zakoni koji štite ljude od diskriminacije na osnovu seksualne orijentacije, izveštaj pokazuje veoma mali napredak kada je u pitanju implementacija tih zakona.
Homofobija je sveprisutna u medijima i generalnoj publici i mnoge queer osobe nisu svesne zaštite koju im pružaju antidiskriminacijski zakoni. Slično situaciji u Crnoj Gori, stepen organizovanosti queer populacije je veoma mali i mnogi ne žele da se uključe u pokret usled straha od stigme i diskriminacije. Zbog tog straha mnogi slučajevi nasilja ostaju neprijavljeni i nedokumentovani, a postoji i problem da često to nasilje čine sami pripadnici državnih organa.

Hrvatska
Hrvatska je jedina zemlja u regionu koja je dobila pozitivne ocene komisije kada je u pitanju napredak ka evropskim integracijama, naročito u polju ljudskih prava i antidiskriminacije.
Hrvatska je u julu 2008. godine donela sveobuhvatni antidiskriminacijski zakon, koji će imati pozitivan uticaj na gej prava. Zakon je potpuno u skladu sa standardima EU, ali se ističe da njegova primena nije dovoljna i da praktična zaštita od diskriminacije nije još uvek u nivou sa EU standardima.
ILGA-Europe je istakla da u izveštaju ne postoje reference na homofobične zločine iz mržnje i diskriminacijski stav policije prema queer populaciji.

Makedonija
U izveštaju se navodi da antidiskriminacijski zakon još uvek nije stupio na snagu i da trenutno zakonodavstvo nije u skladu sa standardima EU. U izveštaj su ušli primeri diskriminacije prema queer osobama i preporuka da se u nacionalnu strategiju protiv diskriminacije uvrsti i diskriminacija na osnovu seksualne orijentacije i polnog identiteta.

Bosna i Hercegovina
U izveštaju se navodi da je Bosna i Hercegovina učinila mali napredak kada je reč o unapređenju ljudskih prava i da ne postoji sveobuhvatni antidiskriminacijski zakon, da država formalno i neformalno podržava diskriminacijsko ponašanje i nasilje nad queer osobama.
Takođe se navodi da postoji diskriminacija pri zapošljavanju i radu na osnovu seksualne orijentacije, da se krši pravo na slobodu okupljanja i udruživanja i da je primećeno nasilje nad određenim kolektivima zbog njihove seksualne orijentacije.
Nažalost, u izveštaju se ne spominje brutalni napad i nasilje tokom Queer festivala u Sarajevu. ILGA-Europe je zatražila od komisije da se ta informacija unese u izveštaj za 2009. godinu, jer se tokom Queer Sarajevo festivala desilo nasilje nad učesnicima, napadnute su prostorije queer organizacija, policija nije reagovala i upućene su pretnje smrću aktivistima i organizatorima festivala.

Kurir: Mladen iz Obraza – gej ikona

Koliko daleko ide tolerancija i trpeljivost srpskih homoseksualaca, govori i poslednji potez njihovog udruženja Kvirije. Naime, oni su Mladena Obradovića, jednog od vođa nacionalističke organizacije Obraz, koja se otvoreno protivi održavanju gej parada, proglasili za najzgodnijeg muškarca za 2008. godinu! Mladen je proglašen gej ikonom, a Predrag Azdejković iz Kvirije poručuje da bi mladog “obrazovca” rado video golog.

– Nakon pobede, Mladena smatramo pravom srpskom gej ikonom. Pobeda na ovom takmičenju je pokazatelj da srpska gej i lezbijska populacija ume da oprosti svojim neprijateljima, ali ne i da zaboravi. Nadamo se da će se Obradović i njegovi drugovi iz Obraza pokajati za svoja nedela nad našom populacijom. Želimo mu da s ponosom nosi ovu prestižnu titulu – u dahu deklamuje Azdejković i dodaje da će se, uprkos pobedi na ovom takmičenju, Kvirija i dalje zalagati za zabranu Obraza i sličnih, kako kaže, klero-fašističkih organizacija. Inače, u međusobnoj komunikaciji srpski homoseksualci Obradovića su proglasili “bezObraznikom”.

S druge strane, “počastvovani” Obradović nije nimalo oduševljen titulom gej ikone. U izjavi za Kurir jedva je uspeo mrzovoljno da procedi:
– Mi im odavno poručujemo: Nema vam spasa!

Yellow Cab: Razvojni put beogradske gej scene

Piše: Predrag M. Azdejković

Imao sam dvanaest godina kada sam primetio da moja okolina smatra da s mnom nešto nije kako treba. Dok su moji školski drugovi komentarisali koja devojčica iz odeljenja ima veće grudi, mene je više zanimalo koja se od njih bolje oblači i kakvu frizuru ima. Ili, dok su oni komentarisali fudbalske utakmice, mene je više zanimalo koji je fudbaler lepši. Oni su skupljali sličice Mondijal Italija ’90, a ja Barbie. Oni su se ložili na Alica Coopera i Guns N’ Roses, ja na New Kids On The Block, ali ne zbog njihove muzike… Nisam dugo čekao da se moje iskakanje iz dozvoljenih rodnih okvira okarakteriše kao „pedersko“ i da druga deca počnu da mi dobacuju. To nekako ide u rok službe, ali, kao da mi je to upisano u gej DNK, znao sam da pomoć i podršku ne mogu dobiti od nastavnika, niti od roditelja.

„DA LI JE TO BIO ELEKTRICITET?“

Pošto nisam imao kome da se obratim, odgovore na probleme koji su me mučili potražio sam u stručnoj literaturi. Tih kriznih godina pre internet ere, jedina knjiga do koje sam mogao da dođem bila je „Seksualno vaspitanje“ iz šezdeset i neke. U delu u kome je autor obradio homoseksualnost mogao sam da saznam da sam bolestan, da me mogu lečiti elektrošokovima, da mi preti zatvorska kazna, da su homoseksualci mahom frizeri, baletani i konobari, koji se najčešće okupljaju po parkovima i javnim klozetima, a da se u homoseksualne odnose najčešće stupa u vojsci i zatvorima. Tekst je uspeo da me razbesni i uplaši, ali sam se tešio da je knjiga napisana pre trideset godina, da se situacija promenila i da ljude više ne leče strujom. Prevario sam se. Petnaest godina kasnije, kada sam pokušavao da se trajno oslobodim vojne obaveze, čika doktor mi je ponudio lečenje elektrošokovima. Želeo je da me posadi u fotelju, prikazuje fotografije golih muškaraca (najverovatnije iz šezdesetih i sedamdesetih sa smešnim frizurama i brčićima) i svaki put kada bih se uzbudio pustio bi malo struje u moj mozak. Nažalost, morao sam da odbijem njegovu ljubaznu ponudu. Kasnije sam čuo da je uhapšen zbog primanja mita i ta vest me je razveselila.

HILJADU I JEDNA GEJ NOĆ

Dotična knjiga iz šezdeset i neke je kod mene takođe stvorila želju da saznam kako su u to doba, kada se homoseksualnost lečila uz pomoć „Elektrodistribucije“, živeli moji gej preci kojima je pretila zatvorska kazna zbog protivprirodnog i bludnog ponašanja. Na moju veliku sreću upoznao sam jednog finog gej seniora, deda Andriju, koji je imao volje i želje da me svako veče stavi na krilo i priča zanimljive priče iz svoje mladosti. Ja sam uživao u njegovim pričama, dok je on uživao u mom društvu. Bio je slatkorečiv i divan pripovedač, a svoje priče je prekidao ujutro na najzanimljivijem mestu, tako da bih jedva čekao sledeće veče i nastavak priče. Sa pričama je prestao posle hiljadu i jedne noći, jer sam se ugojio i nije mogao više da me izdrži u svom krilu.

U Beogradu je tokom šezdesetih, kako mi je pričao, u senci cvetalo najlepše cveće bluda i razvrata, uživalo se u zabranjenim plodovima seksualne revolucije, dok su svi na dnevnoj svetlosti bili fini, moralni i pravi komunisti. Rezultati tog skrivenog bluda i razvrata ogledali su se u tome da je jedna polovina Beograda imala triper, a druga sifilis. Slično je cvetalo i gej cveće, skriveno u senci i alergično na sunčevu svetlost, ali uprkos takvim uslovima sasvim je pristojno razvijalo. Komunističko društvo je smatralo da tog cveća uopšte nema u njihovoj bašti, a homoseksualci se nisu trudili da demantuju.

U vreme kada nisu postojali gej kafići i klubovi homoseksualna populacija je bila osuđena da se druži po parkovima i javnim klozetima. Kruzing, kako se naziva ovo druženje, je deo gej tradicije svuda u svetu, koji je opstao uprkos vremenu, gej emancipaciji, postojanju klubova, koji je i danas aktuelan, iako ga se mnogi stide. Homoseksualci su se okupljali u parku Manjež, tzv. Karađoki, na Ušću, Kalemegdanu i nudističkoj plaži na Adi. Aktuelni su bili javni klozeti na „štajgi“, kod Glavne železničke stanice i najpoznatiji od svih „Staklenac“ kod Narodnog pozorišta. Javno kupatilo u Dušanovoj ulici je bilo jedno od okupljališta, gde su dolazili stariji homoseksualci. Hotel „Intercontinental“ je tokom osamdesetih služio kao mesto za druženje sa gej strancima, koji su često posećivali jugoslovensku prestonicu. Privatne gej i pidžama žurke, maskenbali i orgije su posebna priča. Na njima se moglo učestvovati samo uz pozivnicu. Ljudi su se viđali i na velikim manifestacijama i žurkama, naročito posle avangardnih predstava na Bitefu. Iako je tadašnja situacija bila daleko od savršene, na horizontu se nazirala duga i napredak. Ali, onda su došle devedesete.

PRVI KONTAKT GEJ VRSTE

Dok je na Zapadu HIV epidemija rušila sve rezultate seksualne revolucije i pokreta za gej emancipaciju, kod nas je sve šanse za normalan život srušio nacionalizam. Pored devedesetih, mene je drmao i pubertet. Svi znamo na šta se tada po ceo dan misli. Na to sam najčešće mislio dok sam stojao u redu za hleb, mleko, ulje, brašno, šećer… Zamišljao sam mlade zgodne frajere, kojih u tim redovima nikad nije bilo, jer su u njima mahom bili penzioneri. Dok su oni pričali priče o svetskoj zaveri protiv Srbije i ratu, ja sam vodio ljubav u svojoj glavi. Vodite ljubav, a ne rat, je oduvek bila moja parola. Ali, došao je trenutak da vođenje ljubavi prestane da bude samo akcija koja se dešava u mojoj glavi. U tome mi je, pomogla „Pan-Erotica“, koja je imala veliki izbor oglasa lične prirode, od kojih su neki bili gej. Opterećenost seksom je loše uticala na moj mozak, tako da se nisam obazirao na rizik i opasnost stupanja u kontakt s nepoznatim ljudima preko oglasa u novinama. Čak mi nije ni izgledalo patetično „udati“ se preko novina. Prvi kontakt gej vrste je bio grozan. Frajer bezveze i nezanimljiv, tako da se ništa nije desilo. Jedva sam čekao da pobegnem iz njegovog stana. Ali sam uspeo da izvučem informaciju gde se gej ljudi u Beogradu okupljaju i da postoji gej klub. Ipak se isplatilo. Naposletku, internet je ubio erotske novine, tako da se gej populacija danas mahom upoznaje preko dating sajtova i chat roomova.

PRVI SILAZAK U RUPU

Krajem osamdesetih godina prošlog veka „Buha“ je počela da organizuje gej zabave, ali se ta priča dolaskom nacionalističkih devedesetih ugasila. Među prvim klubovima bila je „Farma“ koja je počela sa radom 1996. i trajala je tri godine. Beogradski gej klubovi su mahom imali kratak vek trajanja od nekoliko meseci, do nekoliko godina. Najduže je trajao, sada već legendarni, klub „X“, od milošte zvan rupa, koji se nalazio u Nušićevoj ulici, preko puta zgrade „Politike“.

Gej klubove sam zamišljao kao „Plavu ostrigu“ iz filma „Policijska akademija“, sa gomilom brkatih frajera u kožnim odelima. Pitam li se zašto?! Bio sam jako uzbuđen kada sam prvi put silazio u rupu. I razočarao sam se. Ni traga od brkova, a kamoli  kožnih odela. „X“ je izgledao kao svaki drugi beogradski klub, osim što su se oko šipke uvijali mladi gejevi, a po ćoškovima piće ispijale beogradske transvestite. Ponekad bi beogradski homofobi bacili suzavac u klub, ali je mahom bilo mirno i bez nasilja, osim ako se lezbijke ne potuku oko neke cure. Klub dugo nije imao konkurenciju, iako je bilo više neuspešnih pokušaja. Onda je beogradska gej scena dobila „Loud & Queer“ žurke, koje su se u početku organizovale u klubu „Can-Can“, a kasnije i u drugim klubovima. Naposletku „X“ je prestao sa radom, a nasledili su ga klubovi „Floyd“, „Alliance“ i „VIP“, koji su takođe doživeli sudbinu X-a. Trenutno u Beogradu rade dva nova kluba „Apartman“ i „Toxic“, jedan u urbano-elektro, drugi u pop-folk fazonu, koji svakog vikenda organizuju zabave za beogradsku gay i gay-friendly publiku. Ali, hoćemo još.

PREKO HLEBA POGAČE

Ono što Beogradu nedostaje su specijalizovani gej klubovi (S&M, leather, fetiš, twink, hardcore klubovi sa darkroomom) kakvi postoje na Zapadu, gej teretane i saune…  Ali pre toga, beogradska gej scena mora da se izbori sa mnogo većim problemom. Pored toga što je beogradska gej scena mala, jer većina gej muškaraca i lezbijki žive skriveni u „ormanima“ iz kojih bi već jednom mogli da izađu, ona pati i od hroničnog nedostatka bluda i razvrata. Kada gledamo filmske scene iz gej klubova (na primer one iz serije „Seks i grad“), vidimo gomilu polu-golih znojavih muškaraca koji igraju na podijumu, koji se pipkaju, štipkaju i svašta nešto „protivprirodno“ rade. Toga u Beogradu nema, jer je naša scena, kako mi se čini, previše konzervativna i pokušava da svim sredstvima izbaci seks iz homoSEKSualnosti, kako bi se dodvorila većini i bila prihvaćena kao aseksualna masa koja nikoga ne ugrožava, nikome ne smeta i koja se svima sklanja s puta. I tu se vraćamo na početak i priču o elektricitetu. Osobe koje su „lečene“ elektrošokovima često su postajale aseksualne, jer su im strujom ubili želju za seksom sa istim polom, ali nisu stvorili želju za seksom sa suprotnim. Tako da je tužno videti kada gej osobe dobrovoljno guše svoju seksualnost u javnosti, pod pritiskom homofobične javnosti, naročito kada to iz navike čine u sigurnim prostorima kao što su gej klubovi. Zato, više ljubljenja, vatanja, skidanja, bluda i razvrata, jer u tome treba da bude draž gej klubova.

E-novine: Čitalačka trojka

Sajam knjiga u Beogradu iskoristićemo kao povod da razgrnemo malo prostora na portalu za razgovor o čitanju. Za početak, o tome šta čitaju ili izbegavaju da čitaju, govore ili recituju Predrag M. Azdejković iz Queeria centra, Saša Ilić iz Betona i pesnikinja Dragana Mladenović

Knjige su zlo, upozorava Predrag M. Azdejković

Pre neki dan sam pročitao kako tamo neki podaci pokazuju da pola miliona punoletnih građana Srbije nikada nije pročitalo knjigu. To je predstavljeno kao nešto strašno i skandalozno, ali ja smatram da su ti ljudi pametni što se od knjiga drže podalje.
Čitavog života nas bombarduju kako je čitanje super, da se od toga postaje pametan i mudar, da se tako trenira mozak i priprema za učestvovanje u raznoraznim TV kvizovima, razvija bujna mašta i postaje načitan, što je veoma cenjena osobina u visokom društvu. Ali, u pitanju je zavera izdavačke mafije, koja od nas, zarad svoje materijalne koristi, uporno krije da čitanje može biti rizično, da ima neželjena dejstva i da treba koristiti zaštitu.
Od čitanja knjiga može da vas boli glava, da vam bude muka, da povraćate, da, ako ste fini, dobijete dijareju, ako niste, proliv. Neki su čak od čitanja knjiga dobili sifilis, a hemoroidi su vam zagarantovani. Ja sam na primer od čitanja knjige Ljiljane Habjanović-Đurović dobio boginje, stidne vaši od Isidore Bjelice, žuticu od Matije Bećkovića, a spontani pobačaj, sterilitet i gubitak seksualne želje od Odbrane Kosova i Vojislava Koštunice. Pored svih ovih strašnih boleština, čitanje loše utiče na vid i od toga možete da oslepite, a na papir možete da se posečete. Jeste da se to računa u lakše telesne povrede, ali je jako neprijatno. Takođe, kao ekološki svesna osoba moram da istaknem da su knjige smrt za našu životnu okolinu. Znate li samo koliko šuma je posečeno da bi se organizovao jedan Sajam knjiga?!
Kao što vidite, argumenti protiv knjiga i čitanja su brojni i neoborivi. Zato vam predlažem da se ugledate na tih pola miliona ljudi koji su čitanju rekli istorijsko ne i da Sajam knjiga izbegavate u širokom luku. Sledeće godine možemo zajedno da organizujemo antičitalačke proteste i neko svečano spaljivanje.

***
Fašizam, čita Saša Ilić

Brijem brkove na onom mjestu
Gdje ih je Hitler puštao.
Čuvam se fašističkih misli o čistoći bilo kakvoj.
Izbjegavam ideje koje bi mogle povući mase.
Izbjegavam tanku dosljednost pouzdanih.
Neću se dobro provesti, znam.
Nadam se samo da ću biti loš sapun.
(1976)
Milan Milišić: Unutrašnje stvari (Prosveta, 2008)

***
Kako razveseliti poeziju, objašnjava Dragana Mladenović

Danijel Štajn, prevodilac Ljudmile Ulicke daleko je od romana koji bi se mogao okarakterisati kao tzv. žensko pismo. Prateći nekoliko likova čije su sudbine isprepletene u širokom vremenskom i prostornom luku, ova autorka uspeva da oblikuje jedinstvenu priču o poligloti, Jevrejinu, partizanu, katoličkom svešteniku – Danijelu Štajnu, junaku koga znanje nekoliko jezika izbavlja iz nevolja Drugog svetskog rata i čije je versko opredeljenje iznad i izvan bilo kakvih religijskih kanona. Zanimljive ljudske priče protkane su obiljem informacija o religiji, istoriji i različitim kulturama. Fragmentarna forma i različiti tipovi diskursa u svakom poglavlju čine ovaj roman još interesantnijim i razuđenijim.
Sabrane pesme Vojislava Despotova nude pravi odgovor na (pravo) pitanje „kako razveseliti poeziju”. Krećući se od neoavangarde do postmoderne, Despotov u svojim najboljim zbirkama (Pada dubok sneg, Trening poezije, Prljavi snovi) na originalan način pravi kolaž od „iskrivljenih” idioma, filmskih sekvenci, literarnih i mas-medijskih elemenata, razrađuje ideju da „sve je poezija”. Kušanje čitaočevog znanja, jezičke akrobacije, duhovite dosetke i neočekivani asocijativni nizovi samo su neki od elemenata Despotovljevog pesništva koji će sasvim sigurno čitaoca ostaviti budnim nad ovom knjigom.
Osim što su imenjaci i pesnici, Vojislav Despotov i Vojislav Karanović jedva da imaju išta zajedničko. Poslednja knjiga pesama Vojislava Karanovića, Naše nebo, na poetski pijedestal postavlja osećanje, govor iz središta tog osećanja i pesnički jezik kao naličje duše. Karanovićevu zbirku karakteriše uravnotežen, suptilan, spor, meditativan stil te precizan i biran jezik. Ljubitelji Prave Stare Velike Poezije, što ja svakako nisam, definitivno će uživati u njoj.
Pre više od pola veka, u knjizi Šta je književnost, Žan-Pol Sartr pozabavio se, između ostalog, i uvek aktuelnim problemom angažovanosti i odgovornosti pisca. Da li pisac ima pravo da ćuti o vlastitom dobu, da li sme da bude mirni, tihi svedok istorijskih lomova, represija ili nepravde koja ga okružuje, šta ako je i ta ćutnja delovanje, za koga i zašto piše – samo su neka od pitanja na koje Sartr daje odgovore. Provokativni stavovi, bridak jezik i izuzetna zapažanja čine ovu knjigu nezaobilaznim štivom za svakog ko se bavi pisanjem.
Roman Haleda Hoseinija Lovac na zmajeve nosi sve odlike bestselera: temu koja pokreće bujicu emocija, linearnu formu, pitak stil, informacije o kulturi koja mnogima nije dovoljno poznata. Hoseini je sjajan u prvom delu romana (do prelaska junaka i njegovog oca u Ameriku) i da je roman nastavio da razvija takvom snagom i u tom maniru, ne bi mu se imalo šta zameriti. Idealno je štivo za letovanja, zimovanja, minute pred spavanje, dugu vožnju autobusom.

Zapad: Homofobija u lepom pakovanju

Intervju: Predrag Azdejković, Queeria, Beograd

Prema istraživanju CESID-a, čak 70% stanovništva Srbije veruje da je homoseksualnost bolest, dok polovina ispitanika smatra da država treba da suzbije ovu pojavu. Šta smatraš uzrokom ovakvog stanja svesti u Srbiji?

Moram da priznam da mi je više muka da pričam kako je homofobija u Srbiji produkt patrijarhalnog sistema i nacionalizma. Mnogo mi je dosadno da je više ponavljam, jer ne vidim svrhu. Jeste, srpsko društvo je grozno, odvratno, homofobično, patrijarhalno i ne prihvata različitosti… Smatram da moja kuknjava neće ništa promeniti. Više me zanima odgovornost same gej-lezbejske populacije za položaj u kome se nalaze. Smatram da je na nama, gej muškarcima, lezbejkama, biseksualnim i transseksualnim osobama, odgovornost da menjamo ovo društvo i da radimo na smanjenju homofobije, uz podršku heteroseksualnih prijatelja. Ali, mene je sramota da priznam da se u Srbiji za prava gej-lezbejske populacije više bore heteroseksualne osobe, nego sami gej muškarci i lezbejke. Naravno, to bih mogao da opravdam represijom i strahom, ali više ne želim.

Da li homofobna svest jednog društva treba da brine i one koji ne pripadaju seksualnim manjinama? Koje su nuspojave zatvorenog, homofobnog društva?

Kada sam gostovao na B92 radiju, dok sam čekao da počne emisija, ćaskao sam malo s toncem. Ispričao mi je kako su ga, dok još niko nije u Beogradu nosio ¾ pantalone, maltretirali neki likovi iz kraja, jer su pomislili da je peder. Nuspojave homofobičnog društva jeste iživljavanje na svemu što je različito. Od različitog izgleda do različitog političkog mišljenja. Homofobična društva nisu demokratska društva.

U javnosti su pripadnici neonacistickih organizacija čak otvoreno pozivali na nasilje protiv seksualnih manjina, nazivali ovu populaciju zlom… Da li je to za državu bio govor mržnje ili ne? Da li država danas učestvuje u razvoju homofobne svesti?

Neonacističke organizacije su svuda iste, ali mi se čini da su u Srbiji one postale cool. Sve ih je više. Ima ih na globalu i lokalu. Ali ono što mene nervira jeste da naša država donosi razne pro-evropske zakone o govoru mržnje, o zabrani diskriminacije… a ti zakoni ničemu ne služe. Mada, moram da priznam da me mnogo više nervira homofobija zapakovana u lepo pakovanje, nego ona ogoljena u najvulgarnijem obliku. Nacisti lepo kažu, pobiti i gotova stvar, dok naši pro-evropski političari govore kako nije još vreme, kako postoje bitniji problemi, a verujem da bi i oni najradije rekli da nas sve treba pobiti, ali ih sprečava politička korektnost.

Kakva su iskustva aktivista za zaštitu prava seksualnih manjina sa policijom? Kakva su iskustva samih seksualnih manjina sa policijom?

Pa, u poslednje vreme policija je korektna. Naravno uvek može bolje… Problem je da u samom državnom vrhu ne postoji volja da se položaj gej-lezbejske populacije u Srbiji poboljša. Mi imamo Ustav koji nam zabranjuje brak, koji nam zabranjuje vanbračne zajednice, koji nam zabranjuje usvajanje dece, koji, zavisno od definicije morala, može zabraniti i gej parade.

Kakvo je stanje u drugim zemljama po pitanju zaštite prava seksualnih manjina? Kakvo je stanje u zemljama EU i SAD?

Nasilje i diskriminacija nad lgbt osobama postoji svuda, negde u većoj, negde u manjoj meri, ali razlika je u tome da se u EU i SAD takvo ponašanje zakonski sankcioniše. U Srbiji se nasilje nad lgbt osobama toleriše ili inspiriše.

(Intervju je objavljen u četvrtom broju časopisa za građansku kulturu i politiku “Zapad”)

Standard: Pederi ulaze u programe srednjih škola

Standard

Udruženja srpskih homoseksualaca započela su široku akciju čiji cilj je ulazak problematike te populacije u programe i udžbenike srednjih škola u Srbiji.

Sve je počelo kada je ministar za ljudska i manjinska prava Svetozar Čiplić objavio pokretanje projekta jačanja tolerancije u srednjim školama pošto je ocenio da je ta populacija mladih najugroženija nasiljem i mržnjom i da joj treba pomoći da se „uključi u politički, socijalni i profesionalni život”. Čiplić je najavio kako će, da bi akcija jačanja tolerancije u srednjim školama bila što efikasnija, njegovo ministarstvo tražiti pomoć i stručnih državnih službi i nevladinih organizacija.

Bilo je to dovoljno da Predrag Azdejković, prvi čovek Kvirija centra, nevladine organizacije koja se bori za ravnopravnost homoseksualaca, uputi apel Ministarstvu o uvođenju problematike homoseksualaca u srednjoškolsku nastavu.

– Ukoliko ne prihvati ovaj zahtev, Srbija će biti uskraćena za više desetina miliona evra pomoći iz fondova Evropske unije – tvrdi Azdejković.

On, međutim, kaže da to nije najveći problem i da je veća šteta od toga što će čitave generacije mladih u Srbiji ostati „netolerantne prema nejednakima” kakvi su Romi, osobe sa posebnim potrebama i homoseksualci.

Najavljujući planove Ministarstva za ljudska i manjinska prava, Čiplić je obećao da će zaokružiti zakonski okvir za regulisanje pitanja ljudskih i manjinskih prava, gde će posebno mesto imati antidiskriminacioni zakon, u kome će se afirmisati tolerancija većine prema svim manjinama, a ne samo etničkim, što je do sada u Srbiji bilo u centru pažnje.

Azdejković tvrdi da je u Srbiji tolerancija prema etničkim manjinama mnogo veća od one koja se ispoljava prema seksualnim manjinama. On je rekao da se u zamljama EU u obrazovanju srednjoškolaca poklanja velika pažnja tom problemu.

– U EU – kaže on – vodi se računa o promociji tolerancije prema svim manjinskim grupama i prihvatanju različitosti, naročito u okviru obrazovnih institucija, budući da žele da od malih nogu nauče decu toleranciji.

Kao dobar primer širenja tolerancije kroz obrazovne institucije Azdejković navodi Holandiju, u kojoj se u udžbenicima za niže razrede porodica predstavlja slikama muškarca, žene i njihove dece, ali i dvojice muškaraca i njihove dece kao i dve žene i njihove dece.

– I pri tom su svi različite boje kože – kaže on.

Kada očekujete da će ravnopravnost seksualnog opredeljenja biti zastupljena u udžbenicima?

– Ako je ministar Čiplić najavio projekat u vreme letnjeg raspusta, možemo očekivati da će projekat početi u narednoj školskoj godini. Nadam se da gej i lezbijska populacija neće i ne sme biti izostavljena.

Kakve komentare u javnosti očekujete na tu inicijativu?

– Realno, očekujem negativne komentare. Oni će ići od ispiranja mozga deci o prozapadnim pričama koje su smislile zle nevladine organizacije i EU do toga da nam pederi vrbuju decu da i sama zastrane.

Šta je vaš odgovor na njih?

– Mene takvi komentari nerviraju jer su pokazatelj sveobuhvatne društvene netolerancije i neinteligencije tih komentatora. Nadam se da je vreme da država radi svoj posao.

Da li je, po vašem mišljenju, država do sada zatvarala oči pred netolerancijom?

– Naravno. Nasilnicima je posao da prete i tuku, a to Obraz i Nacionalni stroj konstantno čine jer im je to u opisu posla. Ali država, kojoj je u opisu posla da ih hapsi i kažnjava, svoj posao ne radi i time šalje poruku da je prihvatljivo biti nasilnik.

Da li najavu Ministarstva za ljudska prava vidite kao promenu kursa?

– Sada imamo jedno ministarstvo te iste države koje hoće da se bori protiv netolerancije i nasilja, tako da ne mogu da odolim a da se ne zapitam da li će ta kampanja za toleranciju biti samo još jedno u nizu zamazivanja očiju Evropi.

Kako vidite provođenje te ideje o toleranciji?

– Mislim da će tu biti mnogo teškoća. Zamišljam neku većinski srpsku varoš u koju odlazi predavač koji će pričati o toleranciji prema muslimanima, Romima, homoseksualcima i osobama sa invaliditetom i zamišljam s kojim će se predrasudama koje vladaju među decom o tim grupama sresti. Od toga da muslimani kolju, nabijaju na kolac i s vremena na vreme se dižu u vazduh, preko toga da Romi kradu, a homoseksualci pipaju decu i spopadaju pošten svet po parkovima.

Kako mislite da bi ta nastava mogla da se izvodi u tehničkom smislu?

– Još uvek ne znam šta će Ministarstvo konkretno raditi, koji mehanizam će koristiti, kakvu vrstu kampanje će sprovoditi i gde. Da li će to biti uopšte predavanja ili možda obrazovni film ili nešto treće.

Šta mislite da bi bilo najbolje, da se kampanja sprovodi u okviru predmeta građansko vaspitanje?

– Ne verujem. Čini mi se da je gostujući edukator koji ide po odeljenjima i jedan čas priča sa decom nešto mnogo bolje i efikasnije. Mada se meni više sviđa da to bude neki obrazovni film u kom pripadnici netolerancijom ugroženih grupa pričaju o tome kako im je bilo u srednjoj školi i kako ih je bolelo odbacivanje većine.

Šta se pokazalo kao najbolji pristup u zemljama koje se duže bave problemima tolerancije?

– U praksi se najboljim pokazao lični kontakt. Najviše predrasuda prema homoseksualcima imaju oni koji ne poznaju nijednu gej osobu niti lezbijku.

Kakva su vaša lična iskustva budući da se deklarišete kao gej?

– Na raznim seminarima na kojima sam učestvovao često su mi govorili da sam prvi gej kog su upoznali i da priče koje su čuli o homoseksualcima nisu istinite. Mislim da je to dobar mehanizam borbe protiv homofobije i predrasuda. Takođe treba obraditi transseksualnost i transrodnost jer mislim da i trans osobe trpe veliko nasilje tokom školovanja.

Ima li podataka o tome koliko je homoseksualaca među mladima?

– Ako uzmemo da gej-lezbijsku-biseksualnu-trans populaciju čini od pet do deset odsto stanovništa, slična je situacija i u školama. Mada meni ta priča o veličini gej populacije ide na nerve, jer bez obzira na veličinu, prava i ljudsko dostojanstvo te populacije moraju se poštovati.

Kako su izgledali vaši školski dani? Da li ste vi bili izloženi nasilju?

– Ja nisam najbolji primer, budući da su mi školski dani bili možda najbolji u životu. Možda zato što sam tada ostao bez oca, pa me iz sažaljenja nisu dirali, a možda što sam se družio sa najlepšim devojkama u školi, pa su ih preko mene muvali, tako da nisam imao neprijatnosti. Možda poneko dobacivanje i ogovaranje iza leđa.

Šta o tom vremenu kažu oni koji su bolji primer od vas?

– Moji gej poznanici su začuđeni kada im pričam kako mi je bilo dobro u srednjoj školi. Većini je to bio pakao. Maltretiranje u srednjoj školi mahom su doživljavali feminizirani gej muškarci jer su ih zbog takvog ponašanja, glasa ili hoda povezivali sa homoseksualcima. Muževni gej muškarci nisu doživeli šikaniranje jer ih niko po izgledu i ponašanju ne prepoznaje kao homoseksualce.

Kako se profesori u školama ponašaju prema takvoj deci?

– Često sami profesori šire homofobiju. Pričaju kako su homoseksualci bolesni ili iznose svoje političko mišljenje i šta sve ne. Homofobija je sveobuhvatni društveni problem koji nastaje u porodici, gaji se u školi i cveta svuda oko nas.

Verujete li da će najavljeni projekat imati učinak?

– Sve zavisi kako će biti realizovan. Kampanja o toleranciji Da komšiji krava bude živa i zdrava po meni je bila bacanje para. Jedini rezultat bile su šale tipa da komšiji krava bude živa i zdrava, a komšija nek crkne. Nadam se da ovaj projekat neće biti takav. Moram priznati da imam generalni problem kada je u pitanju reč tolerancija. Neke stvari se ne smeju tolerisati. Nasilje, govor mržnje, kršenje zakona, lopovluk ili bahatost ne smeju se tolerisati.

Da li ste zadovoljni odnosom medija prema gej populaciji?

– On se poboljšava. Kako pokazuju analize, u drugom tromesečju ove godine oboren je rekord po broju objavljenih tekstova o gej temama. Zadovoljan sam, ali su nam potrebni gej mediji. Ne postoji gej magazin, radio-emisija, ne postoji gej TV emisija.

Muka mi je od gej selebriti faca

Da li bi u projektu o toleranciji mogli da pomognu poznati gej Srbi koji bi govorili o svojim iskustvima?

– Muka mi je od tih gej poznatih faca koje non-stop demantuju da su gej. Oni su kukavice i ne zanimaju me. Ako im treba neko uverenje da nisu gej, evo ja ću lično da im potpišem i lupim pečat, pa neka se zakite.

Političari koji šire homofobiju

Koga biste sa javne scene u Srbiji vratili u srednju školu na časove seksualne tolerancije?

– Celu Supštinu bi trebalo vratiti u srednju školu, ali ne samo na časove tolerancije. Neki bi mogli i na časove srpskog jezika, istorije, muzičkog. Verujem da bi čak 99 odsto njih imalo jedinicu iz vladanja, a sigurni ponavljači su Velja Ilića, Dragan Marković Palma, Marijan Rističević, Nataša Jovanović, Dragan Šormaz. A tu su i radikali.

Vaša nevladina organizacija Kvirija podržala je LDP na izborima?

– Da, jer je LDP jedina stranka koja je otvoreno podržala gej i lezbijsku populaciju. Mi bismo podržali i neku drugu partiju, ali one ne žele našu podršku jer veruju da bi im to smanjilo rejting.

Ali radikalski funkcioneri su već nekoliko puta izjavljivali da gej i lezbijska populacija ne smeju biti diskriminisane?

– To su samo prazne reči, od toga nismo imali neke koristi. Istovremeno, DSS i NS su otvoreno homofobični. Ne mogu da razumem kako gej muškarci i lezbijke mogu biti članovi tih stranaka kad njihovi funkcioneri šire homofobiju. Ali ni aktivistima u SAD nije jasno kako neko može biti gej republikanac.

Srednjoškolci u Beogradu

17% nema problem da bude u društvu homoseksualne osobe
19% sažaljeva homoseksualne osobe
19% ima potrebu da pretuče homoseksualne osobe
16% oseća gađenje u društvu homoseksualnih osoba

Kurir: Bezobrazluk: “Kosovo je sused Srbije”

Homoseksualci Srbije priznali su nezavisno Kosovo. O tome svedoče slike s natpisom „Kosovo je sused Srbije“, koje su s potpisom homoseksualne organizacije Kvirija (Queeria) okačene na nekoliko internet sajtova na srpskom jeziku.

Na sajtu namenjenom druženju i upoznavanju „Fejsbuk“ osnovana je i grupa „Kosovo je sused Srbije“, koja očigledno pokušava da napravi sprdnju i parodiju od parole „Kosovo je srce Srbije“. Na jednoj od okačenih slika vidi se muškarac koji skida košulju, a ispod nje je majica na kojoj stoji natpis „Kosovo je sused Srbije“. Druga slika je pomalo morbidna, na njoj je predstavljen nabildovan muškarac, go do pojasa. Na levoj strani grudi, u visini srca, na golu kožu mu je okačen bedž „Kosovo je Srbija“, a ispod bedža, preko stomaka, sliva se krv.

Na obe slike u donjem desnom uglu stoji potpis „ljueeria.com“. U podacima o slikama piše da ih je ubacio izvesni Predrag Azdejković. Reč je o istaknutom aktivisti „Kvirije“ i novinaru internet magazina koji izlazi na njihovom sajtu. Grupa trenutno broji 278 članova, mada najmanje četvrtinu čine stranci iz latinoameričkih, arapskih i drugih zemalja, kao i Šiptari iz Albanije i sa Kosmeta.

Među članovima više ima muškaraca, a manje žena. Znatan je broj pristalica Liberalno demokratske partije. Tu su i Čedomir Jovanović i novinar Petar Luković, mada nismo mogli pouzdano da utvrdimo radi li se o njihovim pravim profilima.

Slike koje smo opisali nalaze se i na sajtu „zokster.net“, na jednom od blogova. Pored njih, tu su i druge slike s potpisom „Kvirije“. Među njima je i ona pod naslovom „Moleban za Kviriju“, na kojoj grupa muškaraca u najčudnijim pozama stoji na Trgu Nikole Pašića u Beogradu. Slika očigledno parodira nedavno održani moleban za Kosovo i Metohiju. U potpisu ispod ovih slika stoji „Ponizno vaš, Predrag M. Azdejković“.

Inače, u grupu „Kosovo je sused Srbije“ na Fejsbuku ovih dana se ubacio insajder, neistomišljenik, izvesni Milan Matić. On je poremetio profil grupe ubacivši nekoliko slika koje daju podršku Kosmetu u sastavu Srbije, kao i nekoliko članaka o trgovini organima Srba. Takođe, svojim komentarima je jasno stavio do znanja šta misli o grupi, nazivajući njene članove izdajnicima. Kurir je juče pokušao da stupi u kontakt sa Azdejkovićem, ali on nije odgovarao na naša pitanja.

Gej parada uoči Vidovdana

Homoseksualne organizacije u Srbiji zahtevaju već godinama da se u Beogradu na Dan ponosa, 27. juna, održi „gej parada“. Ovaj događaj pada dan uoči Vidovdana, najvećeg srpskog praznika, što za nacionalne organizacije predstavlja najveću moguću provokaciju. Dok se ne stvore bezbednosni uslovi za tako nešto, srpskim homoseksualcima preostaje da svoje seksualno opredeljenje izraze na gej paradama u okruženju, što su i učinili proteklog vikenda u Zagrebu.

Alo: Na Vidovdan bez gej parade

Ni ove godine u Srbiji neće biti obeležen svetski dan homoseksualaca

Uoči 28. juna, svetskog dana LGBT populacije, gej aktivisti u Srbiji se slažu da kod nas još ne postoji klima za održavanje gej parade, kao i da državni organi izbegavaju da se bave tim pitanjem.

Oni sa zavišću gledaju na situaciju u Hrvatskoj, gde je prekjuče i predsednik Mesić podržao održavanje gej parade.

Boris Milićević iz Gej strejt alijanse kaže da vlasti u Srbiji sistematično izbegavaju da se bave gej problematikom i da se pripadnici seksualnih manjina u Srbiji još ne osećaju dovoljno bezbedno da obeleže svetski „Gej prajd“ dan, 28. jun.

– Ove godine smo dva puta pokušali da stupimo u kontakt sa predstavnicima vlasti, i oba puta je bilo bezuspešno. Prvi put, tokom kampanje uoči predsedničkih izbora poslali smo upitnik svim kandidatima, ali predsednik je izbegao da nam odgovori. U februaru smo ispitivali javno mnjenje na temu homofobije i ispostavilo se da je jedina stranka koja je imala stav po tom pitanju bila LDP – kaže Milićević.

On napominje da je jedini napredak u tretiranju gej i lezbijske populacije zabeležen u odnosu policije prema njima.

– Sada redovno i korektno komuniciramo sa policijom, posebno u slučaju nekih napada na nas. Problemi nastaju jedino kada neki pojedinci u policiji imaju problem sa nama, međutim, to nije tako često i saradnja je znatno unapređena, kako na nivou Beograda, tako i republike.

Afirmaciji gej populacije doprineće i to što je Srpsko lekarsko društvo konačno dalo izjavu da homoseksualizam nije bolest. Ipak, prema rečima Milićevića, oni se još ne osećaju bezbednim da proslave „Gej prajd“.

– Odlučili smo da ništa ne radimo da ne bismo dali povoda za eskalaciju nasilja protivnika „Gej prajda“. Bezbednosno-politička situacija još nije takva da možemo da organizujemo paradu – rekao je Milićević.

Predrag Azdejković, aktivista centra „Kvirija“, napominje da je organizovanje gej parade u Beogradu veoma važno, ali da ne postoji politička volja državnih organa, kao ni podrška policije.

– Želimo da u javnom prostoru zahtevamo svoja ljudska prava, ali, za razliku od Hrvatske, policija ne želi da obezbedi adekvatno obezbeđenje za takav događaj – smatra Azdejković.

Prema njegovim rečima, predsednik Boris Tadić ne podržava prava gej-lezbijske populacije u Srbiji, iako je izjavio da kao proevropski političar podržava sva ljudska prava.

Na pitanje da li ima pomaka od neslavne prve i jedine gej parade u Srbiji 2001, Azdejković odgovara:

– Mi i dalje živimo u strahu, skriveni od očiju javnosti, odbačeni, omraženi, fizički i psihički maltretirani, diskriminisani i zakonski nezaštićeni. Pomaka ima, ali je to nedovoljno.

Alo! anketa: Da li biste podržali gej paradu u Beogradu?

Srđan Milivojević (DS)

Više bih voleo da vidim da Zagrebom marširaju Srbi koji su prognani tokom „Bljeska“ i „Oluje“ nego što će marširati homoseksualci. Ipak, svako ima pravo da ispoljava svoju seksualnu opredeljenost.

Aleksandra Jerkov (LSV)

Naravno da bih podržala takav skup i u Beogradu, jer smatram da pravo jednog čoveka može biti ograničeno samo pravima drugog. Homoseksualci ne ugrožavaju nikoga i ne smeju biti diskriminisani ni po kom osnovu.

Dušan Jeličić (SPS)

Ne mislim da je to nešto sa čim treba izlaziti na ulice, ali svakako jesam za „slobodno ispovedanje seksualnih sloboda“. U balkanskim društvima obično se izražavanje seksualnih sloboda može zloupotrebiti kao neka iluzija društvenih sloboda.

Nemanja Šarović (SRS)

Naše društvo je drugačije od zapadnoevropskih. Kod nas je homoseksualizam neprihvatljiv zbog tradicije, vere i vaspitanja. Određen stepen seksualnih sloboda treba da postoji, ali ja ipak ne bih podržao takvu manifestaciju.

Dragan Šormaz (DSS)

Ne bih podržao takvu manifestaciju niti bih na njoj nastupao. Možda bi to učinili političari iz proevropskih stranaka, Čanak, Draškovi, G17 plus… To morate njih da pitate. Homoseksualizam me kao tema uopšte ne interesuje.

Prilog danske televizije o LGBT pravima u Srbiji

Reuters: Gay Serbs see glimmer of hope in Eurovision glitter

By Ellie Tzortzi

BELGRADE (Reuters) – The last time gay men and women took to the streets of Serbia’s capital, they were beaten by nationalist gangs while police looked on.

Seven years from their first and only Pride march, activists now see the glitz, media attention and gay tourists coming to Serbia with the Eurovision Song Contest as a big chance to come out again, louder and more confident than before.

“There are no gay celebrities in Serbia, nobody’s out,” said Predrag Azdejkovic, one of a handful of openly gay Serbs. “Eurovision is so gay, so camp, it’ll be a shock to the system.”

“Yes, maybe it reinforces stereotypes, so people think all gay men are effeminate and all lesbians drive trucks. I have no problem with that. All visibility is good and we must use it.”

Homosexuality is a taboo subject across the Balkans’ largely conservative and patriarchal societies, where many people view it as a treatable mental illness.

Boban Stojanovic, who runs the gay rights group Queeria with Azdejkovic, said homophobia in Serbia stems from an obsession with national identity in the 1990s, a notion of aggressive masculinity created by and for the Yugoslav wars, and the increased influence of the Orthodox Church.

“Before 1990 the gay scene was more free. Although formally illegal, homosexuality was tolerated because the social climate was more liberal,” Stojanovic said.

“But when Yugoslavia started breaking up, there was a rush in all the republics to define a very clear national identity. Today, to be a Serb means to be Orthodox and heterosexual. Being Serb and gay is seen as incompatible. The macho warrior culture of the 1990s is the root of Serbia’s homophobia today.”

OPEN SEASON

Eurovision’s mix of high camp and low culture attracts millions of viewers and a loyal gay following. The 2008 event is held in Serbia after Marija Serifovic won last year’s contest with ballad ‘Molitva’ and a daringly lesbian chic-tinged act.

The nuance was lost on far-right groups who declared open season on gay visitors.

“We are waiting for them,” the Obraz group said, adding it would patrol Belgrade’ streets and show “zero tolerance to the promotion and spread of evil” and use “all means to stop it.”

Authorities initially pondered having policemen escorting gay visitors, then opted for increased security across the city for the week of semifinals and up to the May 24 final.

The attention meant the time was ripe for the first campaign in years, Stojanovic said.

Discreet posters featuring same-sex couples called for “Love on the streets, hooligans in prison.” They survived several days on the streets of Belgrade before being torn down or defaced.

“With all this repression there is huge pressure to be invisible,” Stojanovic said. “We don’t agree. First we must be visible to the majority and then we can start to communicate.”

Azdejkovic and Stojanovic say the influx of colour and fun that comes with Eurovision will be a much-needed challenge to Serbia. An international pariah in the 1990s for its role in the wars, it still has a love-hate relationship with the West.

The two men don’t expect any violence because the flipside of nationalism is “an obsession with being a great host.”

“The government wants to project a great image of Serbia and make this the best Eurovision ever,” Azdejkovic said, adding that there was pressure on police to contain extremists.

“We can only ask our government: Please, if you are going to protect gay foreigners, also protect gay Serbs. The foreigners will be here for a week and then leave, but they’ll have a freedom we can only dream of.”

24sata: Eurosong prilika za gej zajednicu Srbije

Gej aktivisti u Srbiji vide “Pesmu Evrovizije”, uz svu pompu i medijsku pažnju oko nje, kao veliku priliku da se ovdašnja gej populacija javno pokaže “glasnije i sigurnije nego ranije”, ističe danas Rojters u izveštaju iz Beograda.

Podsetivši da je prva “Gej parada” 2001. godine nasilno sprečena na ulicama Beograda, Rojters navodi mišljenje predstavnika gej organizacije “Kvirija” koji sumnjaju da će nacionalističke desničarske grupe sada to ponoviti.

Predstavnici “Kvirije” Predrag Azdejković i Boban Stojanović smatraju da postoji snažan pritisk vlasti da sve oko “Eurosonga” protekne u najboljem redu pred očima strane javnosti.

“Vlast želi da zaštiti imidž Srbije i ovo pretvori u najbolju ‘Pesmu Evrovizije’ do sada”, kaže Azdejković, koji navodi da policija vrši pritisak da obuzda ekstremiste koji bi mogli da naude ljudima gej orijentacije.

Dvojica gej aktivista takođe ističu da tokom “Eurosonga” ne očekuju anitgej nasilje na ulicama Beograda jer je druga strana srpskog nacionalizma “opsesija da budu dobri domaćini”.

“U Srbiji ne postoje gej poznate ličnosti, jer niko se nije tako izjasnio. ‘Pesma Evrovizije’ je tako gej i ‘kemp’ da će to biti šok za sistem”, smatra Azdejković.

Homoseksualnost je i dalje tabu tema na Balkanu, navodi Rojters, gde uglavnom konzervativna i patrijahalna društva na to gledaju kao na izlečivo mentalno oboljenje. Azdejković tvrdi da je pojačana homofobija u Srbiji rezultat ratova 1990. godina i uticaja Srpske pravoslavne crkve.

Sada dolazak brojnih fanova “Pesme Evrovizije”, među kojima ima njih dosta gej orijentacije, predstavlja priliku za prve javne gej kampanje u Srbiji poslednjih nekoliko godina.

Rojters ističe da su diskretno po Beogradu lepljeni posteri sa parovima istog pola uz poruku: “Ljubav na ulice – huligane u zatvor!”, koji su uspeli da prežive nekoliko dana pre nego što su pocepani ili prežvrljani.

“Možemo samo da zamolimo našu vlast: Molimo vas ako ćete zaštititi gej strance, zaštitite i gej Srbe. Stranci će ovde biti nedelju dana i odlaze, a imaće slobodu o kojoj mi možemo samo da sanjamo”, kaže Azdejković.

Standard: Homoseksualci traže gej paradu

Queeria kampanja

Borba za gej prava

Predstojeća Pesma Evrovizije u Beogradu ponovo je aktuelizovala priču o pravima gej populacije, posebno o održavanju gej parade. Tim povodom je naša najpoznatija gej organizacija Kvirija pokrenula kampanju pod nazivom Ljubav na ulice, huligane u zatvore, čiji je promoter poznata književnica Anabela Basalo.

Predrag M. Azdejković iz Kvirije u razgovoru za Standard ističe da održavanje gej parade sprečavaju nacionalističke i ekstremističke grupacije:

Živimo u društvu u kom ima mesta za nasilništvo, huliganizam i bahatost, dok za gej paradu, koja promoviše ljubav i toleranciju, mesta nema. Policija odbija da zaštiti građane i građanke istopolne seksualne orijentacije, političke strukture ih diskriminišu odbijajući da donesu zakone koji bi ih štitili, neki raspiruju mržnju i pozivaju na nasilje i prolivanje krvi, a tužilaštvo na to ne reaguje – objašnjava on i dodaje da istopolna orijentacije nije smetnja samo u javnom životu već i u privatnom.

Pored gđice Basalo, kampanju je podržala i dramska spisateljica i kandidatkinja LDP za gradonačelnika Biljana Srbljanović. Osim toga, Kvirija centar do sada je izdao dva kalendara (za 2007. i 2008. godinu), na kojima su se pojavili, između ostalih, i Aleksandra Kovač, Biljana Cincarević, Biljana Srbljanović, Janko Baljak, Marko Vidojković, Mirjana Karanović, Sonja Vukićević, Srđan Valjarević, Svetozar Cvetković… U intervjuima koje su dale za sajt www.queeria.com podršku gej populaciji izrazile su i Jelena Karleuša, Seka Aleksić, Mirjana Bobić Mojsilović…

Javne ličnosti koje su nas podržale smatramo našim počasnim članovima i gej ikonama – ističe Azdejković i najavljuje kalendar za 2009. godinu.

ANABELA BASALO

Solidarnost sa ugroženima

Anabela Basalo kaže da je rado prihvatila Kvirijin poziv na učešće u kampanji koje, naravno, nije naplatila:

Poštujem svačiju slobodu, a sloboda gej ljudi je ugrožena, što dokazuje da naše društvo nije sasvim demokratsko. Učestvovala bih i na gej paradi, ako bude održana, ali to, nažalost, sprečavaju huligani.

SVET

Slavni uz lezbijke i homoseksualce

Za razliku od Srbije, na Zapadu vlada seksualna sloboda, pa javne ličnosti odavno podržavaju gej populaciju, a neki je, poput Madone, i promovišu. Tu su i Šer, Kajli Minog, Sindi Loper…

Njihov način borbe za gej populaciju odavno je prihvaćen u svetu, a mi to veoma uspešno primenjujemo na domaćem terenu – kaže Azdejković.

Danas: Rainbow Cab

Nova rubrika za gej-lezbijske teme u Yellow Cabu

Mesečni vodič kroz Beograd, Yellow Cab, lansirao je u majskom broju novu rubriku – RainbowCab – posvećenu informacijama o gej-lezbijskoj sceni, koju uređuje, Predrag M. Azdejković. U majskom broju YC rubrika donosi vesti iz aktivizma, kao i o lezbijskoj seriji “The L-word”, knjizi “Bogovi sporta”, gej himnama, queer događajima u Beogradu i queer intervju sa Lenom Bogdanović. Rainbow rubrika je stalna rubrika YellowCaba i trenutno jedini prostor u srpskim medijima (štampanim i elektronskim) koji je posvećem gej-lezbijskim temama. Azdejković podseća da je pre četiri godine ugašen jedini gej magazin “Dečko”, kao i emisja “Gejming” koja je na radiju 202 emotovana od decembra 2001.