Borba: Metroseksualac sa snažnim smislom za estetiku

Piše: Predrag M. Azdejković

Nekada su muškarci, kao i paunovi, ukrašavali svoje telo, ulepšavali ga, kitili i krasili kako bi pokazali svu svoju lepotu. S tom praksom se prestalo posle Francuske revolucije, ali se danas „paun muškarac” polako vraća u vidu metroseksualca

Paun ima dugačak, šaren i raskošan rep koji izdiže u obliku lepeze kada želi da prikaže svu svoju lepotu i zadivi ženku. On se šepuri i s ponosom pokazuje svoj ukras živih boja. Nekada su i muškarci, kao i paunovi, ukrašavali svoje telo, ulepšavali ga, kitili i krasili kako bi pokazali svu svoju lepotu. S tom praksom se prestalo posle Francuske revolucije, ali se danas „paun muškarac” polako vraća u vidu metroseksualca.

Vekovima muškarci iz sudanskog Nuba plemena provode nekoliko sati dnevno, svakog dana, crtajući komplikovane crteže po svojim golim telima i uređujući svoju kosu u fantastične oblike zbog kojih bi im zavideli i pankeri. Noću spavaju sa glavama poduprtim specijalnim kamenjem tako da im se ne bi pokvarila frizura. „Paun muškarci” su stara pojava koja se može naći među tradicionalnim kulturama što ukazuje da je u pitanju veoma stara komponenta ljudskog razvitka. Od starog Egipta, Grčke i Rima pa do, pre nekoliko vekova, muškarci su ukrašavali svoje telo sa velikom pažnjom i prikazivali ga s velikim ponosom.

Zašto se prestalo s tom praksom?

Džon Karl Flugel u svojoj knjizi „Psihologija odevanja” iz 1930. godine identifikuje ovo odbacivanje muških ukrasa kao „veliko muško odricanje” i ukazuje na njen istorijski značaj: Možemo reći da su muškarci pretrpeli veliki poraz u skorašnjoj redukciji muških odevnih dekoracija koja se odigrala krajem 18. veka. U to vreme desio se jedan događaj vredan pažnje za čitavu istoriju odevanja pod čijim uticajem još uvek živimo, a koji nije zadobio dovoljno pažnje: muškarci su se odrekli svog prava na sve sjajne, vesele, složene i sve druge ukrase, celokupno ih ostavljajući na korišćenje ženama, i time učinili svoju garderobu asketskom i grubom i tako napustili ideju da mogu biti smatrani lepim. Od tada garderoba ima samo upotrebnu vrednost. Pošto je garderoba i dalje bila važna za muškarca, njegov krajnji napor sveden je na to da li je „pravilno”, a ne da li je elegantno ili skladno obučen.

Flugel za ovaj tužan događaj krivi Francusku revoluciju, zato što je složen muški izgled služio da bi se prepoznale i izdvojile aristokratske privilegije i uspostavljanje socijalnog reda koje je dovelo do razumljivog odbacivanja modernog i elitističkog muškog izgleda. Ovo se pokazalo posebno tačnim u Engleskoj, gde je viša klasa, da bi izbegla sudbinu francuskih aristokrata, brzo zamenila svoj stil koji je, odjednom, pokazivao trezvenost, odgovornost i težak rad umesto frivolnost, privilegije i dokoličarenje. Takođe je očevidno da su Britanija i druge evropske imperijalne sile otišle korak dalje kada je u pitanju „veliko muško odricanje”, željne da se što više distanciraju od ljudi iz afričkih plemena i seljaka koje su potčinile, tako da su evropski kolonijalci bukvalno otelotvorili svoju pretpostavljenu superiornost u svom „racionalnom” i „civilizovanom” izgledu, kao kontrast „primitivnom” oslikavanju i ukrašavanju tela.

Finalni ekser u sanduk zapadnog „pauna” došao je u formi industrijske revolucije. Pošto je kroz ljudsku istoriju čovek kao stvaralac imao potrebu da bude fizički i mentalno primamljiv, sada kada su mašine preuzele stvaranje, odjednom se uspeh i moć sve više povezivala sa mentalnim sposobnostima, a sve manje sa fizičkim veštinama. Efekte „velikog muškog odricanja” možemo jasno primetiti kada je u pitanju muški izgled – zajedno sa zapadnjačkim muškim stilom koji postaje široko prihvaćen, pojavljuje se i „princip hijerarhije” koji definiše istoričar mode Džejms Lejver, gde odeća i spoljašnji izgled služe samo da bi se pokazalo bogatstvo i moć. Kako je cvetala industrijska revolucija i obuhvatila ceo svet, fizički izgled je postajao manje bitan i više se pažnje posvećivala umnom.

Muškarci polako postaju „nevidljivi”, njihov um rasterećen fizičke forme i nesposobni da osete ponos svojim fizičkim izgledom. Zato nevidljivi muškarci pronalaze zamenu u većoj kontroli nad ženskim telom i ponose se fizičkim izgledom svojih žena, koje vremenom postaju ukras koji se treba javno prikazati. Ova strategija je na kraju donela zapadnjačkom muškarcu mnogo veću frustraciju nego satisfakciju, koja se ogleda u muško-ženskom transvestizmu i fetišizmu, gde je deo ženske odeće povezan s magičnim i ekskluzivno erotskim moćima. Glavni problem te kulture je muška zbunjenost, frustracija, manjak identiteta, svrhe i ličnog ponosa. Tadašnji muškarac se otuđio od svog tela i njegove osnovne izražajne funkcije i postao uzvišena i bestelesna inteligencija (naravno, sa velikim i funkcionalnim penisom).

Pogrešno je naravno smatrati da su svi muškarci podlegli pretpostavci da je „pravi muškarac u stvari nevidljivi muškarac”. „Veliko muško odricanje” fokusiralo se na srednju i višu klasu u severnoj Evropi i Americi, odgovarala je više protestantskom senzibilitetu i bila je ekskluzivno vezana za belce. Baš ta grupa imala je najveću moć tokom 19. veka. Na krilima industrijske revolucije, kolonijalnog uticaja, zapadnjačke misionarske revnosti, ovaj model muškosti postao je norma od Afrike do Azije tj. svuda gde je muškarac imao moć, prestiž i bogatstvo.

Od doba kolonijalizma do današnjih dana, da bi bili prihvaćeni ozbiljno na svetskoj sceni, političari i biznismeni moraju prvo da odbace svoju telesnost i da sakriju svoje telo iza sada univerzalne uniforme „nevidljivog muškarca” – učtivog i odgovarajućeg odela. Kao što primećujete na dodeli Oskara svi muškarci su isto obučeni, dok je fokus na ženskim haljinama.

Ironično je, dok se „veliko muško odricanje” širilo svetom, njegova se opravdanost preispitivala na Zapadu. Preispitivali su ga pripadnici radničke klase, mediteranska Evropa, centralna i južna Amerika, crnačka populacija, homoseksualna kultura, mladi i popularna kultura 20. veka. Suprotstavljanje tužnom zaveštanju „nevidljivog muškarca” je posebno vidljivo kod latino ljubavnika u prvim crno-belim filmovima, naročito kod Rudolfa Valentina, u plesovima koji su nastali iz latino i crnačke kulture kao što su tango i džiterbag, kulturi uskih džins pantalona, gruboj i neobuzdanoj seksualnosti Marlona Branda, mladalačkom uličnom stilu kao što su bajkeri, hipici, rokeri, surferi, skinhedi, glem rokeri, pankeri, u mejnstrim gej kulturi, kulturi tetoviranja i bodi pirsinga…

Interesantno je da su baš te socijalne grupe i kulturne institucije koje su imale pozitivnu viziju o muškom telu i njegovoj dekoraciji napredovale u kontekstu popularne kulture 20. veka. Sigurno to nije čista slučajnost. Ono što je jedinstveno za 20. vek jeste veliki napredak popularne na račun elitističke „visoke” kulture, u kojoj se ističe glavna borba između ignorisanja i slavljenja muške telesnosti. Ali, dok je naša popularna kultura stvarala mitske prototipove muške telesnosti – Valentino, Džon Vejn, Brando, Marčelo Mastrojani, Elvis Prisli, Džejms Braun, Mik Džeger, Dejvid Bouvi, Majkl Džekson, Merlin Menson – beg od „nevidljivog muškarca” stvarao je velike poteškoće u stvarnom životu.

U opojnim danima sredinom šezdesetih godina 20. veka izgledalo je kao da će doći do velike promene. Tipično od disidenata koji nisu prihvatili veliko muško odricanje, hipici iz Amerike i Britanije lansirali su uniseks revoluciju. Odjednom muškarci su mogli da nose dugu kosu, vesele boje, da crtaju po svom telu. Ali, uniseks je različito uticao na muški i ženski izgled. Ironično žene su počele da odbacuju ukrase, modernu garderobu, kozmetiku… Uniseks revolucija donela je novu generaciju žena koje nisu nosile šminku, puštale su da njihova kosa raste prirodno, nosile su obične džins pantalone i majice. Muškarci su prihvatili ukrašavanje dok su žene često birale da ga odbace.

Dok se hipi trend širio Amerikom i van nje, u ranim sedamdesetim desilo se dramatično buđenje kitnjastog i fizičkog samopouzdanja među urbanim Afroamerikancima. Snaga „pauna” je prvo bila izražena u makro izgledu, a nakon toga u formi fanka.

Pod uticajem zaslepljujućeg crnačkog novog stila i zbog gađenja prema dosadnom anti-stilu, koji je postao uniforma hipi pokreta, rodio se glem rok u Britaniji koji je dao još jednu šansu belim muškarcima da ponovo otkriju svoju telesnost. Vizuelno zaveštanje Dejvida Bouvija, Marka Bolana i ostalih glem rokera koji su ušetali na svojim cipela sa platformom i visokim štiklama ne može se potceniti. Pank, gotik, novi romantizam i hevi metal dali su snagu erotizovanom „paunu” punog života, ali ne samo na pozornicama rok festivala već i na ulicama, u noćnim klubovima gde su mladi heteroseksualni beli muškarci mogli su da se otvoreno šepure. Onda, sa disko kulturom dolazi do gej uticaja i bilo je očito da „nevidljivi muškarac” ubrzano postaje ugrožena vrsta.

Kako smo se bližili kraju 20. veka, frapantan je zadivljujući nastavak napretka „nevidljivog muškarca” i neuspeh da popularna kultura umanji njegov uticaj. U okvirima mejnstrim stila, stila srednje klase i belih muškaraca, teško je za poverovati da su uniseks revolucija, glem, pank i disko ikada desili. Kada se krajem osamdesetih razišao dim od eksplozije popularne kulture, ostali su mladići u kafanama koji se nisu posebno razlikovali od svojih predaka. Možda malo kvalitetnije obučeni, neformalnog izgleda, ali teško da su ličili na Zigija Stardasta.

Ova činjenica je najvidljivija kada upoređujemo dramatične promene u ženskom stilu sa promenama u muškom stilu odevanja. Danas, na poslu, supermarketu ili u slobodno vreme teško je sresti ženu na Zapadu koja ne nosi komade garderobe koji su pre nekog vremena smatrani ekskluzivno kao „muški”. Uistinu, za razliku od njene bake, današnja žena skoro da nema šta više da doda kada je u pitanju njen izgled, za razliku od njenog savremenika muškog pola.

Iako ima mnogo veću slobodu u odevanju od svog dede, muškarac danas ima rigorozne prepreke da prihvati mnogobrojne stilove koji su okarakterisani kao „samo za žene”: vidljiva šminka, suknje ili haljine, providni materijali, egzotične frizure, tesna odeća koja ocrtava telo. Pre trideset godina istoričar mode Džejms Lejver je tvrdio da je funkcija muškog izgleda da pokaže hijerarhiju, status i bogatstvo, dok funkcija ženskog izgleda je da pokaže seksualnost. Kada danas vidimo da muškarci u noćnim klubovima nose Armani odela i ćaskajući sa ženama koje su obučene kao da su na plaži, da se retko može videti hetero par gde on nosi kraći šorc od nje, da danas crni pop muzičari prikazuju svoj zlatni nakit i nazive raznih dizajnera dok njihove igračice provokativno prikazuju svoje telo, možemo samo potvrditi da je Lejverova tvrdnja još uvek aktuelna.

Od sedamdesetih, kada su feministkinje počele da se bore da se žene ne vide samo kao seksualni objekti, pravo muškaraca da postanu seksualni objekti još uvek nije ostvareno. Upoređujući žensku formu, muško telo ostaje očigledno omalovaženo. To potvrđuju činjenice da ne postoji muški super model, da skoro svi ženski i muški magazini imaju ženu na naslovnoj strani, da manekeni, striperi i porno glumci imaju manja primanja od svojih koleginica. Dok su žene odmakle u svojoj opravdanoj težnji da se ne cene samo na osnovu telesnosti, muškarci se još uvek mahom cene samo na osnovu umnosti.

Ovu situaciju uzimamo za gotovo kao da postoji prirodno pravilo da je telo žene vrednije i poželjnije nego telo muškarca. Zahvaljujući istoriji i antropologiji znamo da to nije slučaj. Odricanje zapadnjačkog muškarca od svoje telesnosti stvorilo je opasnu neuravnoteženost u samom jezgru kulture. Dvadeseti vek je pokušao, ali nije uspeo, da savlada ovo ontološko otuđenje. Nadajmo se da će 21. vek ovaj problem staviti na vrh svoje liste za rešavanje. Nevidljivi muškarac, kome nedostaje ekspresivnost i samopoštovanje, tako punog zatvorenog besa i ljubomore, je opasnost za sve nas. Ali, svetlo na kraju tunela može da bude nova vrsta muškarca koja se rodila krajem 20. veka. U pitanju su metroseksulaci.

Dejvid Bekam i Bred Pit etiketirani kao metroseksualci

Reč „metroseksualnost” skovao je i prvi put upotrebio britanski novinar Mark Simpson. Po njemu, metroseksualac je „urbani muškarac bilo koje seksualne orijentacije koji ima snažan smisao za estetiku i koji troši veliku količinu vremena i novca na svoj izgled i način života”. Mnogi poznati muškarci, kao što su Dejvid Bekam i Bred Pit etiketirani su kao metroseksualci, koji često pokazuju svoju telesnost i ukrašavaju svoje telo. Bekam je poznat po promenama frizure, lakiranju noktiju, tetovažama i istančanom modnom stilu. Sve veći broj muškaraca prati ovaj trend i izlaze iz svoje „nevidljive” faze, koja je, čak, zahvatila i Srbiju. Muškarci polako, ali sigurno, počinju ponovo da slave svoju telesnost, na jedan sasvim drugačiji način, i sasvim je sigurno da se bliži kraj perioda „velikog muškog odricanja”.

Razlike između polova blede

Zanimanje za metroseksualce je naglo poraslo u junu 2003. godine kada je agencija Euro RSCG istraživala promenu kod američkog muškarca u izveštaju pod naslovom „Budućnost muškarca”. Kao deo ovog istraživanja muškarci između 21 i 48 godina iz svih krajeva Amerike su ispitivani o pitanjima vezanim za njihovu muževnost. Prema izveštaju, postoji „narastajuća plima muškaraca koji se bune protiv stega” tradicionalne muške uloge i koji „rade šta žele, kupuju šta žele, uživaju u čemu žele – bez obzira da li neki ljudi to smatraju nemuževnim”. „Metroseksualni muškarac je senzitivniji i na neki način ženstveniji nego što je to bio njegov otac”, kaže Šujler Braun, direktorka odeljenja za strateško zapažanje trendova i istraživanja u Euro RSCG. „Metroseksualci su voljni da pomere tradicionalne granice među polovima koje definišu šta je muškarac a šta žena”, dodaje ona, „ali se nikad ne osećaju ničim drugim do ‘pravim muškarcem’. Da, nešto šminkanja i brige o sebi su nekad smatrani isključivo ženskim stvarima, ali sad postaju sve više uobičajene i za muškarce”.

„Metroseksualci su vrlo sigurni u svoju seksualnost”, kaže Brown. „Osećaju se vrlo komotno pri tretmanu lica ili pedikiru. To im ne daje osećaj da su išta manje muževni ili manje heteroseksualni”. „Jedan od znakova po kojima prepoznajemo metroseksualca je to što su voljni da zadovolje sebe, bilo da traže Prada odelo ili da provode par sati u banji na masaži i pilingu. Posvetiće popodne odabiru ultramodernog odela za izlazak naveče. Nakačiće kecelju i spremiće izvrsnu vegetarijansku pastu za prijatelje”, piše u izveštaju „Budućnost muškarca”.

Menjanje koncepta muškosti

Standardni arhetip muškarca u poslednje vreme doživeo je znatnu evoluciju. Iako je teško precizno definisati norme koje određuju muškost, u svojoj knjizi „Rekonstruisana muškost”, dr Ronald Levant ih daje kroz sledeće: “izbegavanje feminiziranosti, uzdržavanje od emocija, seks odvojen od intimnosti, stremljenje ka uspesima i statusu, samooslanjanje, snaga i agresija, homofobija”.

Novija istraživanja, međutim, pokazuju da sve manji broj muškaraca prihvata ove norme kao nužnost i sve manje obraća pažnju na tradicionalistička poimanja muškosti. Ovo je naročito izraženo u snažnom raskidu sa ograničavanjem na ulogu muškarca i izbegavanjem feminiziranosti. Nesumnjivo je da metroseksualnost u velikoj meri hrani i tržišna politika kapitalizma. Propagiranje slike modernog muškarca, koje vrše brojni časopisi okrenuti muškarcima, ima specifičan uticaj na psihu čitalaca. Mnogi veruju da je metroseksualnost zapravo samo izvesna podvrsta narcizma. U modernim ikonama muškaraca, čitaoci vide i počinju da teže onome što bi voleli da budu. Svakako, ovakvi pomaci imaju veoma pozitivne posledice po modne i kozmetičke industrije, koje se sve više fokusiraju na proizvode namenjene muškarcima i adekvatnom marketingu koji ovu težnju produbljuje. Novija istraživanja pokazuju da britanski muškarci, po količini novca potrošenog na kozmetiku na godišnjem nivou, zaostaju za Britankama tek oko 20 funti.

Kulturološki stavovi prema muškosti jednostavno se menjaju, sa medijima kao glavnim pokretačima promena, a njihov proizvod je stvaranje potpuno novog koncepta muškosti.