E-novine: Čitalačka trojka

Sajam knjiga u Beogradu iskoristićemo kao povod da razgrnemo malo prostora na portalu za razgovor o čitanju. Za početak, o tome šta čitaju ili izbegavaju da čitaju, govore ili recituju Predrag M. Azdejković iz Queeria centra, Saša Ilić iz Betona i pesnikinja Dragana Mladenović

Knjige su zlo, upozorava Predrag M. Azdejković

Pre neki dan sam pročitao kako tamo neki podaci pokazuju da pola miliona punoletnih građana Srbije nikada nije pročitalo knjigu. To je predstavljeno kao nešto strašno i skandalozno, ali ja smatram da su ti ljudi pametni što se od knjiga drže podalje.
Čitavog života nas bombarduju kako je čitanje super, da se od toga postaje pametan i mudar, da se tako trenira mozak i priprema za učestvovanje u raznoraznim TV kvizovima, razvija bujna mašta i postaje načitan, što je veoma cenjena osobina u visokom društvu. Ali, u pitanju je zavera izdavačke mafije, koja od nas, zarad svoje materijalne koristi, uporno krije da čitanje može biti rizično, da ima neželjena dejstva i da treba koristiti zaštitu.
Od čitanja knjiga može da vas boli glava, da vam bude muka, da povraćate, da, ako ste fini, dobijete dijareju, ako niste, proliv. Neki su čak od čitanja knjiga dobili sifilis, a hemoroidi su vam zagarantovani. Ja sam na primer od čitanja knjige Ljiljane Habjanović-Đurović dobio boginje, stidne vaši od Isidore Bjelice, žuticu od Matije Bećkovića, a spontani pobačaj, sterilitet i gubitak seksualne želje od Odbrane Kosova i Vojislava Koštunice. Pored svih ovih strašnih boleština, čitanje loše utiče na vid i od toga možete da oslepite, a na papir možete da se posečete. Jeste da se to računa u lakše telesne povrede, ali je jako neprijatno. Takođe, kao ekološki svesna osoba moram da istaknem da su knjige smrt za našu životnu okolinu. Znate li samo koliko šuma je posečeno da bi se organizovao jedan Sajam knjiga?!
Kao što vidite, argumenti protiv knjiga i čitanja su brojni i neoborivi. Zato vam predlažem da se ugledate na tih pola miliona ljudi koji su čitanju rekli istorijsko ne i da Sajam knjiga izbegavate u širokom luku. Sledeće godine možemo zajedno da organizujemo antičitalačke proteste i neko svečano spaljivanje.

***
Fašizam, čita Saša Ilić

Brijem brkove na onom mjestu
Gdje ih je Hitler puštao.
Čuvam se fašističkih misli o čistoći bilo kakvoj.
Izbjegavam ideje koje bi mogle povući mase.
Izbjegavam tanku dosljednost pouzdanih.
Neću se dobro provesti, znam.
Nadam se samo da ću biti loš sapun.
(1976)
Milan Milišić: Unutrašnje stvari (Prosveta, 2008)

***
Kako razveseliti poeziju, objašnjava Dragana Mladenović

Danijel Štajn, prevodilac Ljudmile Ulicke daleko je od romana koji bi se mogao okarakterisati kao tzv. žensko pismo. Prateći nekoliko likova čije su sudbine isprepletene u širokom vremenskom i prostornom luku, ova autorka uspeva da oblikuje jedinstvenu priču o poligloti, Jevrejinu, partizanu, katoličkom svešteniku – Danijelu Štajnu, junaku koga znanje nekoliko jezika izbavlja iz nevolja Drugog svetskog rata i čije je versko opredeljenje iznad i izvan bilo kakvih religijskih kanona. Zanimljive ljudske priče protkane su obiljem informacija o religiji, istoriji i različitim kulturama. Fragmentarna forma i različiti tipovi diskursa u svakom poglavlju čine ovaj roman još interesantnijim i razuđenijim.
Sabrane pesme Vojislava Despotova nude pravi odgovor na (pravo) pitanje „kako razveseliti poeziju”. Krećući se od neoavangarde do postmoderne, Despotov u svojim najboljim zbirkama (Pada dubok sneg, Trening poezije, Prljavi snovi) na originalan način pravi kolaž od „iskrivljenih” idioma, filmskih sekvenci, literarnih i mas-medijskih elemenata, razrađuje ideju da „sve je poezija”. Kušanje čitaočevog znanja, jezičke akrobacije, duhovite dosetke i neočekivani asocijativni nizovi samo su neki od elemenata Despotovljevog pesništva koji će sasvim sigurno čitaoca ostaviti budnim nad ovom knjigom.
Osim što su imenjaci i pesnici, Vojislav Despotov i Vojislav Karanović jedva da imaju išta zajedničko. Poslednja knjiga pesama Vojislava Karanovića, Naše nebo, na poetski pijedestal postavlja osećanje, govor iz središta tog osećanja i pesnički jezik kao naličje duše. Karanovićevu zbirku karakteriše uravnotežen, suptilan, spor, meditativan stil te precizan i biran jezik. Ljubitelji Prave Stare Velike Poezije, što ja svakako nisam, definitivno će uživati u njoj.
Pre više od pola veka, u knjizi Šta je književnost, Žan-Pol Sartr pozabavio se, između ostalog, i uvek aktuelnim problemom angažovanosti i odgovornosti pisca. Da li pisac ima pravo da ćuti o vlastitom dobu, da li sme da bude mirni, tihi svedok istorijskih lomova, represija ili nepravde koja ga okružuje, šta ako je i ta ćutnja delovanje, za koga i zašto piše – samo su neka od pitanja na koje Sartr daje odgovore. Provokativni stavovi, bridak jezik i izuzetna zapažanja čine ovu knjigu nezaobilaznim štivom za svakog ko se bavi pisanjem.
Roman Haleda Hoseinija Lovac na zmajeve nosi sve odlike bestselera: temu koja pokreće bujicu emocija, linearnu formu, pitak stil, informacije o kulturi koja mnogima nije dovoljno poznata. Hoseini je sjajan u prvom delu romana (do prelaska junaka i njegovog oca u Ameriku) i da je roman nastavio da razvija takvom snagom i u tom maniru, ne bi mu se imalo šta zameriti. Idealno je štivo za letovanja, zimovanja, minute pred spavanje, dugu vožnju autobusom.