All posts tagged “e-novine”

“Merlinka” u Sarajevu

Sarajevski otvoreni centar od 15. do 17. marta u Art kinu Kriterion organizuje festival lgbt filma “Merlinka”

Festival će otvoriti sarajevska rediteljka Jasmila Žbanić, a potom će biti prikazan film Želimira Žilnika “Marble ass”, u kome je igrala Merlinka. Festival je i nazvan po ubijenoj transrodnoj osobi Vjeranu Miladinoviću Merlinki. Nakon projekcije filma Jasmila Žbanić će razgovarati sa rediteljem Želimirom Žilnikom. Continue Reading

E-novine: Pretnje bombom gej aktivistima

Iako se o organizaciji beogradske Parade ponosa 2011. još uvek ni ne razmišlja, srbijanski fašisti su već počeli da se pripremaju za razbijanje iste. Pretnje su ovoga puta upućene predsedniku Gej lezbijskog info centra (GLIC) Predragu Azdejkoviću

Kako se navodi u saopštenju koje je GLIC prosledio medijima, izvesni Zoran Radosavljević ostavio je u nedelju, 5. decembra, predsedniku ove organizacije na Fejsbuku poruku sledeće sadržine: ”Predraže molim te da organizuješ gej paradu u 2011. Samo znajte bice bombe! SMRT PEDERIMA”. U saopštenju koje potpisuje Azdejković se kaže da državni organi ne rade dovoljno na smanjenju stepena homofobije u društvu.

”Huligani koji su razbijali se nazivaju decom i predstavljaju kao žrtve, roditelji uhapšenih huligana kao pravednici, političari koji su najviše doprineli da se Parada ponosa održi 2010. godine sada pokušavaju da se ‘operu’ kod svojih glasača.”

Podsetimo da je već 10. oktobra uveče, dok je Beograd još uvek nezvanično bio u nekoj vrsti vanrednog stanja zbog izliva gneva ”srpskih mladića”, gradonačelnik srbijanske prestonice Dragan Đilas direktno okrivio organizatore Prajda za nemile događaje. Sa Đilasom su se skoro u potpunosti složile desničarske parlamentarne stranke SRS, DSS i NS koje su kao najodgovornije za nasilje označile vlast koja je dozvolila održavanje Parade. Stranka Velimira Ilića je čak zatražila oslobađanje ”nevino uhapšenih” dečaka sa fantomkama.

Sve ovo je, prema mišljenju GLIC, jasan pokazatelj da će se i na narednoj Paradi ponosa ponoviti sličan rušilački scenario, ukoliko vlast ne počne ozbiljno da radi na rešavanju problema homofobije, ksenofobije, rasne, verske i nacionalne mržnje.

”Umesto toga političari vrše pritisak na gej aktiviste da odustanu od Parade ponosa, kako ne bi imali problem s kojim bi morali da se suoče. Gej lezbejski info centar će u narednom periodu zatražiti podršku svih političkih stranaka za donošenje Nacionalne strategije za borbu protiv homofobije i osnivanje kancelarije koja bi tu strategiju sprovodila”, zaključuje se u saopštenju.

E-novine: Alarmantan stepen homofobije

Gej lezbejski info centar (GLIC) poslao je u utorak pismo Ministarstvu za ljudska i manjinska prava Republike Srbije u kome se predlaže osnivanje Saveta za borbu protiv homofobije koji bi činili aktivisti LGBT nevladinih organizacija, stručnjaci za ljudska prava i predstavnici državnih organa, koji bi zajedno radili na donošenju Strategije za unapređivanje položaja LGBT osoba i borbu protiv homofobije, kao i osnivanje Kancelarije koja bi tu strategiju sprovodila

U saopštenju koje potpisuje predsednik ove organizacije Predrag M. Azdejković se tvrdi da neredi na ulicama Beograda 10. oktobra i poslednja istraživanja javnog mnjenja pokazuju da ”je stepen homofobije alarmantan u Srbiji i da treba što pre započeti proces rada na rešavanju tog problema”.

”Smatramo da je u odnosu na nacionalne i verske manjina, LGBT manjina, kao najbrojnija, zapostavljena od strane države, Ministarstva za ljudska i manjinska prava, ali i društva uopšte. Takođe, LGBT manjina je trenutno jedna od najugroženijih u srpskom društvu i poboljšanje njenog položaja zahteva hitne korake.”

GLIC je u aprilu 2010. poslao molbu predsedniku Republike Borisu Tadiću da primi delegaciju srpskih GLBT aktivista na Dan borbe protiv homofobije, 17. maja, kako bi ga upoznali sa stanjem seksualnih manjina u zemlji. Iz Tadićevog Kabineta, međutim, do danas nije stigao zvaničan odgovor, a GLIC je potom najavila da će pokrenuti akciju u kojoj će svakog dana na adresu kabineta slati molbu u kojoj se traži zvanični sastanak.

E-novine: Prvo gej venčanje u Srbiji, ali bez popa

U nedelju ujutru, Miša se probudio posle ludo provedene momačke večeri sa striptizetama i drugarima. Jedva da je spavao nekoliko sati, što se videlo na njegovom licu. Bilo mu je muka, kao i svakom mladoženji koji se venčava po prvi put. Jedva je ustao i uputio se pod hladan tuš, kako bi se vratio u normalu, jer je danas najvažniji dan njegovog života.

Danas Srbijo, ti ponosna budi
nek ti srce ispuni milina
Danas Srbijo, ženiš svoje sinove

Srbija za svoje sinove živi
u životu jednu želju ima
Da dočeka, da oženi sinove

Danas Srbijo, ti si puna sreće
digni čašu i nazdravi svima
Danas Srbijo, ženiš svoje sinove

Nakon hladnog tuša bio je kao nov i spreman za akciju. Obukao je ne tako novo odelo domaće proizvodnje, bele čarape i crne cipele. Kad se dogovarao sa Ivanom oko svadbe dogovorili su se da bude skromna, jer ne žele da to preraste u rođendan Heidi Janković. Nije imao tremu, jer mu je srce govorilo da čini časnu stvar.

Miša 1389 i Ivan Naši su se već nekoliko godina zabavljali, organizovali zajedničke akcije i svi su se već pitali kada će već jednom da se sjedine. Dok je Miša bio u zatvoru, Ivan je po celoj Srbiji pisao grafite „Istina za Mišu“ i često ga posećivao.

Svatovi su se već okupili i bili su spremni da krenu po drugog mladoženju u Aranđelovac. Ušao je u okićenu limuzinu i krenuli su na put. Pratila ih je velika gužva i zastoji na putu, što nije bio dobar znak. Miša je malo odspavao u kolima, da prikupi što više energije kako se ne bi obrukao u tazbini.

Kada su svatovi stigli pred Ivanovu kući, pred Mišom je bio težak zadatak. Morao je iz puške da skine jabuku, jer inače od venčanja nema ništa. Jabuka je bila toliko visoko da je tek iz trideset i nekog puta to uspeo. Ivan je već hteo da digne ruke od svega i da skine venčanicu. Na kraju je shvatio da njegov izabranik nije Arkan, a on nije Ceca, tako da je nastavljeno sa feštom.

Venčanje je zakazano u Pres centru Udruženja novinara, što je mnoge iznenadilo, jer se ovaj pobožni mladi par odlučio samo za građansko venčanje, dok je crkveno otpalo. Zli jezici kažu da je pop odbio da ih venča, jer su grešni. Usledilo je još jedno iznenađenje jer su se mladenci odlučili i za modernu i progresivnu opciju kada su u pitanju prezimena. Svako je svome dodao prezime ovog drugog i tako su nastali „Naši 1389“. Na kraju mladenci su se izljubili, potpisali ugovor o saradnji i krenuli na svečani ručak.

Sve je išlo glatko i po planu sve do trenutka kada su mladenci ustali da seku svadbenu tortu. U tom trenutku krenuo je da duva strašan vetar, da se tresu prozori, na sekunde je nestajala struja. Svatovi su se uplašili, i iznenada uz prasak otvoriše se vrata sale i u nju ušeta Mladen Obraz sa svojim letećim majmunima.

– Pomaže Bog, braćo moja. Da niste možda nešto zaboravili?

Mladenci su sa strepnjom gledali u Mladena i njegove leteće majmune.
– Da niste možda zaboravili da me pozovete na vaše sjedinjenje?
– Pa, pa, mi smo mislili – počeo je da muca Miša.
– Tišina dok govorim. Za ovo ima da mi platite.

Podigao je ruke i počeo njima da mlati po vazduhu, kao da priziva duhove. Njegovi majmuni su počeli da lete u krug, a on je počeo da izgovara kletvu:

– Kad napunite 40 dana veze, naletećete na vreteno Republičkog javnog tužioca Slobodana Radovanovića, koje će vas ubosti u dupe. Pašćete u dubok san iz koga se nećete buditi makar sto godina, dok vas ljudi i ova zemlja ne zaborave.

Završio je sa kletvom i nestao iz prostorije kao i što se pojavio. Iznenada i uz prasak.

– Joj, šta ćemo sad, kukao je Miša Naši 1389.
– Ne brini, sjebaćemo ga, sad smo jači od njega. Samo da znaš, sve je ovo tvoja krivica. Lepo sam rekao da ga pozovemo na svadbu, a ti nisi hteo. Eto ti ga sad – brecao se na svog bračnog partnera Ivan Naši 1389.
– Eeeeee, da smo se venčali u crkvi, sve ovo se ne bi dogodilo – mudro je shvatio Miša.

Bila je to njihova prva bračna svađa. Šta će dalje dešavati sa ovim mladim i svakako neukusnim bračnim parom, pokazaće vreme. Da li će se ispuniti Mladenova kletva? Neće, ipak je ovo Srbija.

E-novine: Pravoslavlje über alles

Pripadnici većine retko kad razmišljaju kako žive i kako se osećaju manjinske grupe u društvu u kome pravila diktira većina. A kada i razmišljaju retko kad obraćaju pažnju na negativna osećanja i odbacuju ih kao preterana. Nije redak slučaj kad većina trenira strogoću prema manjini, toga smo se u Srbiji makar nagledali. Najveći problem svakako jeste kada većina počinje da guši manjine i od homoseksualaca pravi heteroseksualce, od Hrvata, Bošnjaka, Mađara… pravi Srbe, od katolika, muslimana, ateista… pravi pravoslavce. Trenutno u Srbiji imamo suptilno pokrštavanje i nametanje pravoslavne vere.
U poslednje vreme smo svedoci kako je korišćenje datuma izašlo iz mode, te se umesto njih koriste veliki i mali pravoslavni praznici. Tako možemo da čujemo od raznih političara kako je, na primer, južnokorejska kompanija za proizvodnju auto-delova „Jura“ do Preobraženja zaposlila nekoliko stotina radnika, da će se određeni zakoni doneti do ko zna već kog pravoslavnog praznika. Političari očigledno misle da svi građani Republike Srbije, bez obzira na verski identitet, znaju kada su ti pravoslavni praznici. To mišljenje dele i mediji, jer ne prevode te informacije za nas sa jeftinijim kartama. Mada to i ne čudi jer na tim istim medijima često možemo da čujemo da se lepo vreme očekuje sve do Đurđevdana. Da li je došlo vreme da uskoro, bez obzira da li smo katolici, muslimani, ateisti, jogi letači, nećemo moći da pratimo vesti i vremensku prognozu ako u kući nemamo pravoslavni kalendar?

Naši političari možda nisu završili osnovnu školu, ali večernji kurs veronauke svakako jesu. Oni su danas naši najveći vernici i ne propuštaju priliku da se krste, ljube ikone, popovske ruke i razmeću svojim poznavanjem pravoslavnog kalendara i običaja. Još malo pa će umesto zakona i ustava da citiraju Bibliju, što bi bio vrhunac njihovog političko-marketinškog licemerja. Ali, zašto oni to rade? Najverovatnije im je neko rekao da se narod pali na vernike, te su oni počeli masovno da se uvlače glasačkom telu. Voleo bih da upoznam one koji misle da su političari iskreni vernici i da tu nema trunke političkog marketinga!

Posebno su mi interesantni kada se grupno okupe u nekom hramu, poređaju se po debljini i krenu da pomeraju usne kao da znaju molitvu, dok im vreo vosak kaplje po grešnim prstima. Često im se desi da se obrukaju, jer ih Ministarstvo vera nije dobro pripremilo. Već je postao legendaran slučaj kada je premijer Deda Mraz odbio naforu (osveštani lebac za one koji ne znaju) rečima „neka hvala, malopre sam doručkovao“, da bi se kasnije predomislio i tražio jedan griz. Ono što me brine jeste poruka koja se takvim grupnim političkim molitvama pred kamerama šalje javnosti. Poruka da je Srpska pravoslavna crkva glavni društveni faktor i da su sveštenici iznad svetovnih zakona. Ako se predsednik pokloni i poljubi ruku patrijarhu pred kamerama, da li je to poruka da je on patrijarhov sluga, odnosno da je patrijarh glava Srbije?

Ono što zabrinjava jeste da je Srpska pravoslavna crkva ušla u sve pore društva i u sve državne institucije. Sveštenici su članovi RRA i raznih nekih komisija, na svim državnim dešavanjima sveštenici su u prvom redu, crkva je jako bliska sa Vojskom Srbije, ušetala je u osnovne i srednje škole, oslobođena je poreza i fiskalnih kasa, sveštenicima država uplaćuje zdravstveno i penziono osiguranje… i sve bih to mogao da preživim, ali njima to nije dovoljno.

Skoro sve političke partije imaju svoju partijsku slavu, ogroman broj opština i gradova ima svoju opštinsku i gradsku slavu, organizacije i ustanove imaju svoju slavu, prostorije državnih i partijskih organizacija se osveštavaju… I sve je to divno i krasno, ali moram da se zapitam da li smo mi ostali dobrodošli? Ako opština ili grad ima svoju slavu, da li to znači da neko ko nije pravoslavac može da postane predsednik opštine, odnosno gradonačelnik? Naravno da ne može.

Pored gradova, opština, sela, mesnih zajednica, slave imaju medicinari, pekari, ribari, škole… Samo prostitutke još uvek nemaju svoju slavu. Ali da se vratimo na školsku slavu. U Utisku nedelje Muamer Zukorlić je spomenuo kako je nekorektno da muslimanska deca moraju da slave školsku slavu Svetog Savu. Usledio je odgovor da to nema nikakve veze sa pravoslavljem, već da je to ima veze sa školstvom, obrazovanjem i da je Sveti Sava bio prosvetitelj?! Terati nepravoslavnu decu da slave i obeležavaju školsku slavu Svetog Savu je najčistiji primer pokrštavanja koje je na delu u Srbiji. Ne bih imao ništa protiv da je u pitanju školski praznik Rastko Nemanjić, ali je u pitanju slava (tradicija koju imaju samo pravoslavni Srbi) i u pitanju je pravoslavni svetac. Na sve to treba dodati da sva deca te nedelje moraju da crtaju Svetog Savu! Mnogi u tome ne vide nikakav problem, jer retko kad obraćaju pažnju na manjinske grupe, ali ima i onih koji vide, ali se zlobno naslađuju kako se vrši nepravda nad manjinom.

Često nas slažu da živimo u sekularnoj državi gde su crkva i država odvojene. Pravoslavna crkva nije odvojena od države već je njen sastavni deo. Ali, da li je politička moć Srpske pravoslavne crkve toliko velika i kako je došlo do toga da se ona za sve pita? Na popisu iz 2002. godine 95 odsto građana se izjasnilo kao vernici, odnosno 85 odsto su pravoslavci. Zbog tog procenta danas imamo situaciju kakvu imamo. Mnogi su zloupotrebljavali ove brojke da bi se dočepali moći i u tome su uspeli. Nažalost, na tom popisu sam se izjasnio kao pravoslavac, što sebi nikada neću oprostiti. Sledeći popis će biti 2011. godine, tako da ću imati priliku da tu grešku ispravim.

E-novine: Ne paradira gej, već uporan

Piše: Predrag M. Azdejković

Rezultati istraživanja opšteg stava prema homoseksualnosti iz 2010. godine pokazuju da se situacija u odnosu na 2008. godinu pogoršala. Istraživanje pokazuje rast broja onih koji smatraju da je crkva u pravu što osuđuje homoseksualnost, da državne institucije treba da rade na njenom suzbijanju, da je homoseksualnost opasna za društvo, da je u pitanju zapadna izmišljotina…

Svake godine, već oko marta meseca, počinje da se šuška da li će ili neće biti gej parade u Srbiji. To večno biti-ili-ne-biti pitanje zadaje velike glavobolje, jer još niko nema odgovor na njega. Čak ni sveznajuća hobotnica Pol. Imamo samo nadu.Prošlogodišnji fijasko oko organizovanja gej parade, da budem precizniji, Povorke ponosa u Beogradu, završio se dilemom da li je povorka zabranjena ili otkazana. Organizatori smatraju da je zabranjena, te su tužili državu pred Evropskim sudom za ljudska prava i odlučili da ne žele više da troše svoje dragoceno vreme na organizovanje budućih povorki. Ali, čim su se oni povukli, javili su se novi „hrabri“ ljudi koji su najavili paradu za 19. septembar. U pitanju je „LGBT forum Srbija“, čiji je predsednik Robert Vasić. On je prošle godine registrovao paralelni Belgrade Pride sajt i nekoliko dana pre same povorke zatražio od organizatora da im se dozvoli da spale srpsku zastavu, što je dodatno povećalo bes i mržnju homofoba. LGBT organizacije u Srbiji smatraju da je „LGBT forum Srbija“ lažno udruženje, nastalo da sabotira napore za održavanjem gej parade. Od kada su najavili paradu 19. septembra, ovo udruženje se više nije oglašavalo u javnosti. Za sada.

Tokom aprila, aktivisti „Gej strejt alijanse“ su realizovali kampanju tokom koje su imali sastanke sa svim političkim partijama (osim DSS, NS, JS), koje su sve od reda podržale održavanje gej parade u Srbiji. Da čovek prosto pomisli da u Srbiji teče med i mleko za LGBT populaciju. Čim postoji takva podrška, logično je da se razmišlja o organizovanju gej parade. Posle nekoliko sastanaka LGBT grupa, jedino su „Gej strejt alijansa“ i „Queeria centar“ bile apsolutno sigurne da žele da se upuštaju u avanturu organizovanja Parade ponosa 2010. Započele su akciju prikupljanja deset hiljada potpisa za održavanje gej parade i osnovale su Organizacioni odbor. „Gej lezbejski info centar“ je odlučio da ih u tome moralno podržava, dok su ostale grupe još uvek neme. Krajem juna, predsednik Republike Srbije Boris Tadić je primio delegaciju gej aktivista i javno podržao održavanje gej parade u Beogradu. Tom prilikom je čak izjavio da će biti izuzetno ponosan kad Beograd bude imao Paradu ponosa. Ali, što bi rekla Carrie Bradshaw, ne mogu da odolim a da se ne zapitam – šta se to toliko promenilo za manje od godinu dana, da bi održavanje gej parade odjednom bilo moguće?

Pritisak: Pritisak međunarodne javnosti, evropskih i internacionalnih organizacija i institucija, fondacija i ambasada je veliki, a izazvali su ga prošlogodišnji fijasko oko gej parade, nasilje na ulicama Beograda i ubistvo Brisa Tatona. Pritisak se vrši i na državu i na LGBT organizacije da već jednom organizuju Paradu ponosa. Ona je postala prepreka za dalje napredovanje i dalji rad. Parada je kao ispit iz prve godine koji vam ne dozvoljava da upišete treću. Želja da se ona organizuje nestala je još prošle godine, pa se ove u čitavu priču ušlo bez entuzijazma i sa stavom „šta se mora nije teško“. Kao vakcina. Boleće, ali mora da se primi. Podrška skoro svih političkih partija i državnih institucija je rezultat tog pritiska. Čini mi se da bi i sama država preuzela posao organizovanja parade, kad bi LGBT aktivisti odustali jer su upali u depresiju, samo da to skine s reda. Svima je jasno zašto se to radi i niko nije (valjda) toliko lud da pomisli da su srpske političke partije preko noći zavolele pedere, lezbejke i njihovu paradu?

Sukobi: Prošlu godinu obeležili su sukobi među LGBT grupama, koji su stavljeni pod tepih, gde im je i mesto. Oni i dalje tinjaju i samo se čeka momenat kad će opet eskalirati. Na sve to treba dodati da tinjaju sukobi i unutar samih grupa. Ove godine sam učestvovao na nekoliko LGBT seminara na kojima se moglo videti da su takvi sukobi prisutni svuda i jedan su od najvećih problema LGBT pokreta. Ono što je interesantno, niko ne radi na rešavanju tog problema, niti ima ideju kako ga rešiti. Donatori i fondacije stavljaju nevladine organizacije u konkurentski položaj i naravno da vremenom počinju da mrze svoju konkurenciju i da pokušavaju da je unište. Što je ekonomska kriza veća i sve manje donacija, to su sukobi veći.

Sukobi većih razmera: Gej parada u Srbiji je po najmanje gej. Na ovom pitanju sudaraju se koncepti prve i druge Srbije, Istoka i Zapada, za i protiv Evropske unije, levice i desnice, Guča i Exit… sve preko leđa LGBT populacije. Ova podela unutar srpskog društva je jedna od najvećih i eksplodirala je baš na pitanju gej parade. Zato joj se pridaje toliki značaj, što spolja, što iznutra. Nažalost, najmanje koristi od nje imaće sama LGBT populacija. Često mi se čini da druga Srbija podržava gej paradu samo zato što je prva Srbija protiv nje. Ali, kakva god da je podrška – u zube joj se ne gleda.

Homofobija: Rezultati istraživanja opšteg stava prema homoseksualnosti iz 2010. godine pokazuju da se situacija u odnosu na 2008. godinu pogoršala. Istraživanje pokazuje rast broja onih koji smatraju da je crkva u pravu što osuđuje homoseksualnost, da državne institucije treba da rade na njenom suzbijanju, da je homoseksualnost opasna za društvo, da je u pitanju zapadna izmišljotina… Drastično povećanje, od skoro 20 odsto, beleži se u broju onih koji smatraju da problem homoseksualnosti nameću razne nevladine organizacije koje na tome zarađuju. Jedino se neznatno smanjio broj onih koji smatraju da je homoseksualnost bolest.

Ovakvi rezultati pokazuju poraz LGBT aktivizma u Srbiji, ali to nikoga preterano ne brine. U takvim slučajevima, kada su u pitanju državne institucije, začulo bi se „ostavka, ostavka“, ali mi, gej aktivisti, gori smo od Tomice Milosavljevića. Poraz LGBT aktivizma znači pobedu anti-gej aktivizma, tako da Obraz, 1389 i ostala srbska bratija može da slavi. Oni se svake godine sve ozbiljnije pripremaju za Paradu ponosa i smišljaju sve bolje načine da je sabotiraju. Prošle godine bio je to poziv za spaljivanje srpske zastave, a videćemo čega će se dosetiti ove godine. „Gej strejt alijansa“ i „Queeria centar“ su pokrenuli kampanju ParaDA, u okviru koje skupljaju 10 hiljada potpisa za podršku gej paradi u Beogradu. Fašistička organizacija „Naši“ ponudila je 150 hiljada dinara za spisak potpisnika, iako će on biti javan, što je klasičan slučaj zastrašivanja. Pošto nijedna LGBT organizacija nije reagovala na to, a nešto najgore što može da ih snađe jeste da ih ljudi ignorišu, posle nekoliko dana javila se fantomska organizacija „Queer Life“, koja je zakukala na ovo kršenje ljudskih prava i zatražilo zaštitu. Prvi koji su to saopštenje objavili jesu upravu ti „Naši“. Ne znam zašto, ali mi se čini da se tu jedna osoba sama sa sobom dopisuje. Takvih akcija i reakcija biće sve više kako se bude približavala gej parada, za koju se tačno ne zna ni kada će ni gde biti održana.

Mesto: Prošle godine, u pet do dvanaest, država je ponudila alternativno mesto za Povorku ponosa, jer za centar grada nije mogla da garantuje bezbednost učesnicima. Ušće ili plato ispred Palate Srbija. Ni ove godine ponuda se nije promenila. Predsednik Boris Tadić je na sastanku sa gej aktivistima preporučio da parada bude ispred Palate Srbija, gde postoji mogućnost da se skup adekvatno zaštiti i lepo snimi, dok je centar suviše rizičan. Aktivistima je u srcu stari, a državi – Novi Beograd. Pitanje je da li će ovogodišnji organizatori progutati svoj ponos i prihvatiti ono što su prošlogodišnji odbili. Ovde na scenu stupaju sujeta, lični i organizacijski interesi, malograđanština i svi ostali elementi koji garantuju kvalitetan show program. Neka vrsta gej Farme.

U svakom slučaju došlo je vreme da Beograd izgubi nevinost kada je u pitanju gej parada, ali ovoga puta bez krvi. Beograd je trenutno u položaju kao i baba devica. U mladosti je možda i bilo zanimljivo da čuva svoju nevinost, ali je sada toliko matora da je već sramota i postaje problem. Nema biranja, nego daj šta daš samo da se to već jednom obavi.

E-novine: Vreme je za provokaciju

Činjenica da je svetski Dan borbe protiv homofobije, 17. maj, prošao bez uličnog nasilja – za Srbiju je ozbiljan uspeh. Jedan od nesumnnjivo najzaslužnijih za prosvetiteljsku senzibilizaciju javnosti, Predrag M. Azdejković, ovdašnji gej aktivista sa najdužim stažom, tim povodom za e-novine govori o svom angažmanu, društvu koje je proteklih decenija pristalo na degradaciju zaštite ljudskih prava i planovima LGBT zajednice u Srbiji…

* Šta se promjenilo tokom vašeg desetogodišnjeg angažmana u odnosu društva prema gej populaciji?

Za deset godina promenilo se mnogo toga, što, naravno, nije samo moja zasluga već svih aktivista koji su tokom godina radili na poboljšanju položaja gej populacije. Pre svega se promenio odnos medija prema gej pitanju. Sve je manje homofobičnih tekstova, što je izuzetno pohvalno. Skoro sam bio na jednoj regionalnoj gej konferenciji i moram da priznam da je u Srbiji, kada je u pitanju odnos medija prema gej pitanju daleko bolji nego u drugim zemljama u regionu. Smatram da je veoma važan doprinos medija kada je reč o poboljšanju položaja gej populacije, jer pored toga što mediji informišu oni obrazuju ljude i utiču na promenu njihovog mišljenja.

Gej populacija je mnogo snažnija i vidljivija nego što je to bilo pre deset godina. Nažalost, u unutrašnjosti je situacija još uvek očajna i to je problem kojim moramo da se pozabavimo. Gej aktivizam je za sada, kao i sve u Srbiji, fokusiran mahom na Beograd i Novi Sad. Broj javnih ličnosti iz bilo koje sfere, od politike od estrade, koje podržavaju gej prava se za deset godina neverovatno mnogo povećao, što je izuzetno pohvalno i nadam se da će se i ubuduće povećavati. Takođe, ono što treba istaći jeste da je ta podrška konkretna i ne svodi se samo na izjave „ja podržavam gej prava“.

Promenili su se i pojedini zakoni, ali ja tome ne pridajem veliki značaj niti je moj aktivizam fokusiran na promene zakona. Ono što je problematično jeste da imamo pojedine zakone koje niko ne primenjuje i naša gej populacija je suviše slaba da bi te zakone koristila. Ne možete koristiti zakone koji štite homoseksualce, dok krijete da ste homoseksualac, a to čini ogromna većina. Nažalost, promenio se i ustav koji nam zabranjuje gej brakove, kao i zakon o porodici koji nam zabranjuje vanbračne gej zajednice.

* Kad biste sad počinjali da se bavite gej aktivizmom, šta biste promenili u svom pristupu? Da li ste pravili neke greške koje sad ne biste ponovili?

Naravno da je bilo grešaka, ali ne toliko koliko propuštenih šansi. Za deset godina nagomilalo se puno frustracija tako da sam više puta pokušavao da prestanem da radim ovo što radim. Pravio sam pauze i pokušavao da radim nešto drugo, a kada se bavite gej aktivizmom onda ste javno obeleženi kao gej i teško je od toga pobeći. Sada ne bih pravio te pauze i gubio vreme. Prečesto iznosim svoje mišljenje, koje je mnogima skandalozno i kontraproduktivno, ali se zbog toga još uvek ne kajem i ne bih to menjao. Ne želim da postanem kalkulant, kao što su postali mnogi aktivisti koji prvo dobro razmisle kome će se zameriti ako nešto kritikuju i da li im se to lično isplati. Nadam se da nikada neću postati NVO menadžer koji se ljudskim pravima bavi zato što to donosi dobru kintu. Često me kritikuju da preterujem u svojim izjavama ili akcijama i da činim protivuslugu gej populaciji, ali zaboravljaju da se ja pre svega borim za svoja prava, jer sam i sam gej. Na početku karijere sam bio od onih koji su zastupali da treba da budemo uglađeni, da ne provociramo, kako bi se dopali većini i kako bih nas tako fine, mirisne i aseksualne prihvatili. Ne bih to menjao, jer u to vreme to je bio i jedini način, ali je dobro da se to polako menja. Vreme je za provokaciju i da se vrati seks u homoSEKSualno.

* U kolikoj mjeri smatrate da časopis koji pokrećete može uticati na podizanje svijesti o postojanju različitih seksualnih opredeljenja? Da li će magazin doprineti većem postovanju različitosti u našem društvu?

Ne toliko. Ciljna grupa magazina je pre svega GLBT populacija. Aktivnosti GLBT grupa u Srbiji su pre svega usmerene ka spolja, ka podizanju svesti na povećanju tolerancije i poštovanju različitosti, menjanju zakona… ali se GLBT populacija zapostavlja. Moramo da radimo na osnaživanju GLBT populacije, jer to osnaživanje neće doći samo od sebe. Cilj magazina je baš to. Mi radimo na tome da nas većina prihvati, ali moramo da radimo na tome da i gej populacija prihvati samu sebe. Sve te godine bombardovanja da smo bolesni, manje vredni, čudovišta i monstrumi dovode do toga da sami pripadnici gej populacije počnu o sebi tako da misle i jako je teško osloboditi se toga. Magazin ima cilj da obrazuje i osnažuje gej populaciju kroz informacije vezane za kulturu i umetnost, ali i aktivizam, politiku i druge društvene teme. Trenutno smo u procesu nalaženja sredstava i nadam se da će se GayEcho magazin uskoro naći pred čitaocima. Ideja je da to bude besplatni magazin koji će se distribuirati po gej kafićima i klubovima, kao i kulturnim centrima sa kojima sarađujemo.

* Šta bi mogli da izdvojite kao poseban uspjeh iz svog desetogodišnjeg gej aktivizma?

Pokretanje GayEcho portala, koji već devet godina informiše GLBT populaciju o dešavanjima u zemlji i svetu kada je u pitanju gej kulturu i aktivizam. Naročito mi je drago što smo za taj portal dobili finansijsku podršku Ministarstva kulture, što je bio prvi put da neki GLBT projekat dobije podršku od države. Merlinka – Internacionalni festival queer filma, koji je po prvi put organizovan prošle godine, iz trećeg pokušaja, za koji smo dobili Kristalnu nagradu za najbolji projekat za mlade u 2009. godini. I tu je Rainbow gej-lezbejska rubrika u mesečniku Yellow Cab, koja je trenutno jedini GLBT prostor u štampanim medijima, koja izlazi već tri godine. Kao urednik te rubrike ove godine sam nominovan za Dr. Erhard Busek SEEMO nagradu za bolje razumevanje.

* Da li imate dobru saradnju sa organima vlasti? Koliko država pomaže u uspostavljanju ravnopravnosti GLBT osoba u borbi za svoja prava?

Država pomaže onoliko koliko je Evropa pritisne. Trenutno imamo situaciju da skoro sve političke partije podržavaju gej prava i gej paradu. Pomislili bi ljudi da je u Srbiji divno i krasno, ali je to daleko od istine. Mogu slobodno da kažem da je u pitanju licemerje. Ustavom su zabranjeni gej brakovi, zabranjene su i vanbračne gej zajednice i država ne čini ništa da to promeni. Zakon protiv diskriminacije se ne primenjuje, a i svi se sećamo kako je izgledalo njegovo izglasavanje. Svetla tačka je svakako Ministarstvo za ljudska i manjinska prava, ali to ministarstvo nije toliko moćno kao ostala. Mislim da se stvari pokreću na bolje, ali je meni srpska vlast toliko ogavna, tako da imam problem da vidim dalje od toga.

* Uskoro bi trebalo da se pojavi vaša knjiga u kojoj ste skupili odabrane blogove i kolumne. Šta mislite kakve ce biti reakcije kritike i publike?

Ja se nadam da će biti skandalozna. Svo „zlo“ koje sam objavljivao na blogu naći će se na jednom mestu u koncentrat verziji. Valjda će Slobodan Antonić da mi posveti jedan tekst na sajtu NSPM. Taj blog smatram još jednim uspehom svog desetogodišnjeg gej aktivizma, jer je doprineo da gej tema dopre do mejnstrima. Ljudi su se navikli da te tekstove piše gej osoba, to su prihvatili i o tome se više ne raspravlja i nije tema. Više su fokusirani na ono što želim da poručim. Negde sam se izborio za tu poziciju da kao gej muškarac mogu da javno pišem i pričam o društvenim temama iz jednog drugačijeg ugla.

E-novine: Crkveni festival gej porno filma

Piše: Predrag M. Azdejković

Ugandski pastor Martin Šempa prikazao je u svojoj crkvi gej pornić nakon što je policija zabranila njegov marš nazvan „Ubij homoseksualce”. Ovaj nepravedno zabranjeni marš motivisan je članom 5 Zakona o božjim zapovestima koji glasi: „Ubij bližnjeg svoga”.

Premijerna projekcija filma „Ovaj jede penis drugog muškarca” organizovana je u prepunoj crkvi u glavnom gradu Ugande Kampali. Film je videlo više od 300 ljudi, koji su bili oduševljeni onim što su videli. Sav prihod od prodatih ulaznica otišao je za organizovanje manifestacije „Lov na homoseksualce”.Nakon projekcije Martin Šempa se izvinio publici, jer režiser ovog filma nije bio u mogućnosti da dođe u Ugandu i da porazgovara sa publikom, i dodao: „Najveći argument homoseksualaca je da ono što se radi u privatnosti nije ničiji problem, sada znate šta oni rade u svojim spavaćim sobama.”

Mene je ova obrazovna misija pastora Martina Šempe duboko dirnula i dala nadu u bolje sutra. Iskreno se nadam da će se ova misija uskoro proširiti i na naše prostore. Očekujem od srpskog Martina Šempe, Žarka Gavrilovića, i Ministarstva vera, koje svakodnevno bombardujem pismima, da učine sve što je u njihovoj moći da gej pornići uđu tamo gde im je i mesto. U crkve.

Ne bih da se namećem, ali sebe vidim kao urednika filmskog programa i glavnog distributera, jer je ipak svima poznato da posedujem jako veliku kolekciju filmova tog žanra. Ako je potrebno, mogu da držim i teorijska predavanja o umetničkoj i istorijskoj vrednosti pojedinih filmova koji su uticali na razvoj naše civilizacije i kulture uopšte.

Predlažem da se svake subote organizuje gej porno filmsko veče, na kojem bi se prikazivala najvažnija ostvarenja ovog žanra. Nakon projekcije bi se organizovali razgovori o filmu i analizirale pojedine scene. Vremenom, nadam se da ćemo biti u mogućnosti da organizujemo i filmske maratone, eventualno neki festival. Ako se javi potreba, možemo da organizujemo i softcore matinee ili reviju animiranog gej porno filma za mlađe naraštaje.

Nadam se i velikoj podršci javnog servisa koji bi nakon Dnevnika na svom prvom kanalu umesto repriza serija iz naftalina mogao da emituje neke od ovih obrazovnih filmova.

Od izuzetne je važnosti da se i građani Srbije upoznaju šta to mi, homoseksualci, radimo u našim spavaćim sobama. Mislim, ono što rade heteroseksualci u spavaćim sobama svi već dobro znaju (igraju se doktora), pa je pošteno da se sazna i čega se mi to igramo. Za sve one koji od filmske više preferiraju pozorišnu umetnost postoji mogućnost da se specijalno za njih organizuje i neka gej porno pozorišna predstava, odnosno mjuzikl.

Iskoristio bih priliku da vas pozovem da podržite ovu inicijativu i vršite pritisak na Žarka Gavrilovića i Ministarstvo vera, kako bi subotnje gej porno filmske večeri postale stvarnost. Svi se dobro sećamo kakav je bio epilog kung-fu filmskih večeri i zato je vreme za novi filmski program.

E-novine: Socijalizam nije poražen

Intervju: Mercedes Martinez Valdes, ambasadorka Kube u Beogradu

Razgovarali: Marijan Kubik i Predrag M. Azdejković

U razgovoru za e-novine, ambasadorka Kube u Beogradu govori o pedeset godina Revolucije i pola veka američkih sankcija, novom gripu i kubanskom zdravstvenom sistemu, obrazovnoj politici, perspekitvama socijalizma u Latinskoj Americi…

* Socijalizam je, sa SSSR-om, nestao i u svim zemljama istočne Evrope, kao i u nekim zemljama sveta, dok se Kuba ipak još uvek drži socijalističkog kursa. Zašto?

Imajući u vidu događanja u dugoj istoriji borbe našeg naroda – od vremena Hulija Antonija Melje, istaknutog mladog kubanskog revolucionara koga su ubili Batistini žbiri, kao i osnivanje Komunističke partije 1925. godine – socijalističke ideje su na Kubi interpretirane na različit način od onih u SSSR-u i drugim delovima sveta. Komunistička partija Kube nije nastala iz kaprica lidera kubanske Revolucije. To je bilo delo jednog istorijskog trenutka i njeno zrno se začelo mnogo pre revolucionarne pobede 1959. Na početku i u kasnijem razvoju našeg socijalizma, ideje koje ga u našem slučaj čine, veličale su tradiciju borbe iz 19. veka, čiji je najistaknutiji izraz bila ličnost našeg Nacionalnog heroja, Hosea Martija. Tako smo obogatili kubansku socijalističku misao, uključujući osnove ideja preteča naše nacije. Tako se uspostavio tesan odnos između dva izvora iz kojih su iskovane današnje kubanske ideje. Pouka iz tih analiza leži u tome da je, da bi se postigla pobeda socijalizma, potrebno da se on artikuliše duhovnom tradicijom svakog naroda; drugačije nikada ne može da pobedi.
Naš socijalizam ima svoje korene u patriotskoj i antiimperijalističkoj tradiciji koju u najvišem stepenu predstavalja Marti i tu misao, povezanu sa socijalističkim idealom, održao je i obogatio Fidel.
Od kako je 1961. godine proglašen socijalistički karakter kubanske revolucije iz 1959., Kubanci su vodili mnoge bitke u odbranu svog sopstvenog socijalizma, sa dubokim Martijevim, marksističko-lenjinskim i Fidelovim korenima, pred rastućim neprijateljstvom uzastopnih američkih administracija, koje su pribegavale istinskom arsenalu agresivnih sredstava u svojim pokušajima da ga sruše.
Kada su dotadašnje paradigme socijalizma srušene i mnogi mislili da će u kubanskom slučaju doći do domino efekta, kubanski socijalizam nije dozvolio da bude pobeđen gubitkom 75% svoje trgovine, pravednih cena koje su izbegavale nejednaku razmenu koja postoji na međunarodnom tržištu, sigurnih isporuka goriva i sirovina za njegovu industriju, što su postigli u svojim odnosima sa tom zajednicom, i bio je spreman da brani dostignuća naroda oslanjajući se na narod.
Stogodišnja generacija, ona koja je pod rukovodstvom Fidela napala kasarnu Monkada 1953. godine, od tada je održavala ideje kao što su politička sloboda, ekonomska nezavisnost, socijalna pravda, borba i odbrana pravne države i odbrana etike, principa na kojima se zasniva naš društveni sistem.

* Lider kubanske revolucije i dugogodišnji predsednik Kube Fidel Kastro se 2006. godine povukao sa mesta prvog čoveka Kube. Kakvo je njegovo zdravstveno stanje sada i koliki je njegov uticaj na zbivanja u političkom, ekonomskom i društvenom životu Kube?

Sudeći po tome koliko radi i proizvodi, oseća se dobro. Oporavivši se od bolesti, shvatio je da nema dovoljno snage da odgovori obavezama na čelu države i vlade i odlučio je da se ne kandiduje. On je i dalje naš Vrhovni komandant, Prvi sekretar Komunističke partije Kube, ali smo morali da poštujemo njegovu odluku. Fidel nije jedna biološka slučajnost, Fidel je, isto kao i Marti, proizvod svih elemenata koji nas čine kao naciju. Njegovo iskustvo, njegova futuristička vizija u revolucionarnoj borbi, predstavljaju bogatstvo za sve nas koji gradimo revoluciju. Otuda, uz odobrenje Nacionalne skupštine, naš predsednik Raul Kastro se konsultuje sa njim o tako značajnim temama u vođenju zemlje, kao što su one vezane za spoljnu politiku. Za onoga koji pažljivo čita njegova razmišljanja, koja srpski narod može da prati na svom jeziku, preko web strane Ambasade i knjiga u kojima su sakupljena, koje objavljujemo u Beogradu – a druga treba uskoro da izađe – može jasno da vidi njegov uticaj na naš život, na život Kubanaca i svih onih koji na našoj planeti nastavljaju da se bore da bi ovaj bolji svet bio moguć.

* U zemljama poput Venecuele, Bolivije, Nikaragve i Ekvadora na vlast su u poslednjih nekoliko godina došli levičarski lideri. Koliko je uticaj kubanske revolucije zaslužan za to i šta je po vama razlog što su levičarski političari sve popularniji u Latinskoj Americi?

Komandant Fidel Kastro je 26. septembra 2008. napisao: „Bušov demokratski kapitalizam ima tačan odgovor: Ćavezov demokratski socijalizam. Nije bilo tačnijeg načina da se izrazi velika kontradikcija između severa i juga naše hemisfere, između ideja Bolivara i Monroa.“ U tome se ogleda popularnost levičarskih i progresivnih političara našeg kontinenta, u tome što, između ostalog, više vole da daju prednost velikim masama bezemljaša i onima eksploatisanim tokom godina neokolonijalizma, pred obiljem jednog iracionalnog modela potrošnje, u tome što žele opismenjene, obrazovane narode sa pravom na besplatan sistem zdravstvene zaštite, a ne galopirajuću nezaposlenost, dostupnost socijalnog i zdravstvenog osiguranja malobrojnima, što više vole da sami upravljaju prirodnim resursima svojih zemalja, umesto da multinacionalne kompanije napadaju životnu sredinu. Ako je Kuba u velikoj meri dostigla te ciljeve i može da ponudi svoju pomoć sa više od 30.000 lekara i zdravstvenog osoblja mnogim zemljama sveta i Latinske Amerike, nudeći i jedan metod opismenjavanja kao što je „Ja to mogu“, usluge sportskih trenera, obrazovanje lekara i sportskih trenera u kubanskim školama, tada možemo da kažemo da je kubanska revolucija dodala klasično zrnce peska dostojanstvu one koju je Hose Marti nazvao „Naša Amerika“.

* Prvi put u istoriji SAD za predsednika je izabran političar poreklom Afro-Amerikanac. Kako to ocenjujete i da li smatrate da će se stav SAD prema Kubi promeniti zbog toga što je sada na čelu te velike države Barak Obama? Da li Kuba smatra da je Obama zaista čovek koji može da donese promene na bolje na globalnoj političkoj sceni?

Mogu da kažem da je međunarodna zajednica sa dubokim optimizmom reagovala na promenu vlade u Vašingtonu. Činilo se da se završava jedan period ekstremne agresivnosti, jednostranosti i arogancije u spoljnoj politici te zemlje i da je pokopan odbačeni sramni legat režima Džordža V. Buša. Nažalost, vreme je proteklo, stigli smo skoro do godinu dana mandata, a čini se da se govor ne zasniva na konkretnim događajima. Ne poklapaju se govor i stvarnost.
Najgore i najopasnije iz ove nove situacije je neizvesnost o stvarnoj sposobnosti sadašnjih vlasti iz Vašingtona da nadvladaju političke i ideološke struje koje su pod prethodnim mandatom ugrožavale svet.
Neokonzervativne grupe koje su dovele Džordža V. Buša do predsedništva, promoteri upotrebe sile i dominacije, pod okriljem neviđene američke vojne i ekonomske moći, odgovorni za zločine koji uključuju torturu, ubistva i manipulaciju američkim narodom, brzo su se pregrupisali i čuvaju ogromne poluge moći i uticaja suprotne najavljenim promenama.

Nije zatvoren Centar za pritvor i torturu u pomorskoj bazi u Gvantanamu, koja uzurpira kubansku teritoriju i štaviše, od onih koji ga nisu stvorili traži se da prime nazad neke od zatvorenika. Verujemo da je odluka predsednika Obame da zatvori Centar za pritvor u Gvantanamu, gde su zatvorenici bili podvrgnuti torturi i nehumanom i degradirajućem tretmanu, odgovor na svetski poziv da jedno mesto – koje nikada nije trebalo da postoji i koje negira Konvenciju o ljudskim pravima i predstavlja, usred 21. veka, uvredu za svetsku savest – bude zatvoreno. S druge strane, iako bi to mogao da bude prvi korak, nije dovoljan. Sa tačke gledišta Kube, tu odluku bi trebalo da prati odluka o zatvaranju pomorske baze koju SAD tamo, u zalivu Gvantanamo, drže više od jednog veka, a koja zaista nije potrebna za njihovu bezbednost i odbranu. Očekujemo da ta teritorija koja je tamo okupirana protiv naše volje bude vraćena pod suverenitet Kube. Zbog toga očekujemo da odluka o zatvaranju zatvora u zalivu Gvantanamo bude praćena odlukom o zatvaranju baze i povratku Kubancima tog dela teritorije na kom nismo mogli da vršimo suverenitet, i predstavlja držanje jedne strane vojne baze protiv naše volje u našoj sopstvenoj zemlji.

Nje došlo do povlačenja okupacionih trupa u Iraku. Rat u Avganistanu se širi i preti drugim državama.

U slučaju Kube, koja je pola veka trpela agresiju SAD, nova vlada je polovinom aprila prošle godine najavila da ukida neke od najbrutalnijih akcija Džordža V. Buša koje su zabranjivale veze Kubanaca koji žive u SAD sa rođacima na Kubi, posebno ograničenost posećivanja i slanja pomoći bez ograničenja. Te mere predstavljaju pozitivan korak, ali izuzetno ograničen i nedovoljan.
Najava je obuhvatila dozvolu da američka preduzeća obavljaju određene telekomunikacijske operacije sa Kubom, ali nisu izmenjena druga ograničenja koja sprečavaju njenu primenu. Nema ni signala da je američka vlada spremna da okonča nemoralnu praksu koja se poslednjih dana proširila, da krade kubanske fondove zamrznute u američkim bankama i druga dobra, pod okriljem naredbi potkupljenih sudija koji krše sopstvene zakone.
Predsednik SAD, uprkos postojanja zakona kao što je Helms-Bartonov, zadržava široka izvršna ovlašćenja, kao što su licence, preko kojih bi mogao da izmeni primenu blokade.

Ako bi postojala istinska želja za promenom, američka vlada bi mogla da odobri izvoz kubanskih dobara i usluga u SAD i iz SAD na Kubu. Mogla bi da dozvoli Kubi da iz bilo kog dela sveta nabavlja proizvode koji sadrže više od 10% američkih komponenti ili tehnologije, nezavisno od marke ili porekla.
Ministarstvo finansija bi moglo da se uzdrži od praćenja, zamrzavanja i konfiskovanja transfera trećih zemalja u američkim dolarima i drugoj valuti, upućenih kubanskim institucijama ili građanima.
Vašington bi mogao da ukine zabranu plovilima trećih zemalja da uđu u američke luke pre 180 dana od ulaska u kubanske luke.
Moglo bi takođe da se ukine i praćenje Ministarstva finansija preduzeća i finansijskih institucija koje trguju i rade sa Kubom. Predsednik Obama bi, preko licenci, mogao da dozvoli američkim građanima da putuju na Kubu, jedinu zemlju sveta koju im nije dozvoljeno da posete.

I na kraju, mogao bi da ukine nepravedno uključivanje Kube na takozvani spisak zemalja pokrovitelja terorizma, koja tamo ostaje iz čisto političkih razloga, čiji je jedini cilj da opravda politiku blokade koju u ogromnoj većini osuđuje međunarodna zajednica.

* SAD i Evropska unija tvrde da se na Kubi krše ljudska prava, da ne postoji demokratija, pravo na slobodno izražavanje mišljenja i da vlada jednopartijska diktatura. Tvrde da je Kubi potrebna reforma. Zašto Kuba insistira na modelu društvenog uređenja, kakav je socijalizam, koji zapadni krugovi smatraju prevaziđenim i autokratskim?

Kuba ima časnu istoriju u oblasti unapređenja i zaštite ljudskih prava svog naroda. Revolucija je ostvarila da svi Kubanci i Kubanke uživaju sva ljudska prava, počevši od materijalizacije, prvi put u njenoj istoriji, prava na slobodno opredeljenje i ljudsko dostojanstvo.
Dodala bih da se, u ovoj globalnoj krizi, koja uključuje i krizu životne sredine – o kojoj nedavni Samit u Kopenhagenu, uprkos neodložnoj potrebi da se spase naša ljudska vrsta, nije mogao da se izjasni – moja vlada priključila borbi koju je vodila jedna grupa predstavnika zemalja Trećeg sveta, a koje su sprečile pokušaj Obame i najbogatijih sa planete da predstave kao sporazum donet konsenzusom na tom Samitu, jedan dokument koji su nametnule SAD i isto tako ostvarila niz akcija u toj oblasti, među kojima mogu da navedem strateški program prelivanje vode iz planinskih masiva na Istoku, intenziviranje istraživanja u okviru programa suočavanja sa klimatskim promenama koje obavljaju naši naučnici od oktobra 2007, sađenje drveća svih vrsta i vaspitanje novih generacija u kulturi ljubavi prema šumama i prirodi.

* Molim vas da nam pojasnite slučaj petorice zatvorenika koje Kuba naziva Petoricom heroja? Zašto su oni za Kubu heroji a ne špijuni koji su se na teritoriji druge države bavili nedozvoljenim obaveštajnim aktivnostima?

To su petorica mladih profesionalaca koji su odlučili da posvete svoj život, daleko od otadžbine, borbi protiv terorizma u gradu Majamiju, glavnom centru agresije protiv Kube. Otišli su u tu zemlju da bi dobili informacije o planovima terorističkih organizacija koje, od pre mnogo godina, imaju svoju operativnu bazu u Majamiju, među njima i Nacionalnu kubansko-američku fondaciju (NKAF), Savez za oslobođenje Kube (SOK), Braću za spas, Pokret demokratija, Alfa-66 i mnoge druge koje imaju poznatu prestupničku prošlost. Među terorističkim aktivnostima tih grupa su brojne sabotaže i napadi na Kubu, sa saldom od hiljada mrtvih, ranjenih i velikim ekonomskim štetama, krijumčarenje oružja, droge i ljudi, pa čak i kovanje na stotine planova u pokušaju da ubiju kubanskog predsednika Fidela Kastra i izvrše terorističke akcije na samoj američkoj teritoriji i u trećim zemljama.

Dana 12. septembra 1998. FBI je uhapsio Herarda Ernandesa, Ramona Labanjina, Antonija Gerera, Fernanda Gonzalesa i Renea Gonzalesa. Bili su optuženi kao neregistrovani agenti kubanske vlade čija je misija bila da prodru u terorističke grupe koje nekažnjeno deluju u Majamiju, da bi otkrili njihove kriminalne planove. Niko od njih nije imao prestupnički dosije, nikada nisu bili optuženi za kršenje zakona, normi, ili bilo kakvih propisa, nisu imali oružje, niti su ikada bili uključeni u nasilje ili nerede bilo kakvog tipa.
Ipak, odbijena im je mogućnost za uslovnu slobodu pod kaucijom. Naprotiv, od samog dana hapšenja bili su izloženi zatvorskoj izolaciji, zatvoreni u zloglasnu „rupu“ gde su bili 17 meseci neprestano. Nametnut im je potpuno nezakonit kažnjenički režim, pošto američki zakon to predviđa samo za opasne prestupnike koji izvrše nasilna dela u zatvoru, a takav tretman je ograničen na najviše 60 dana.
Bilo im je onemogućeno da se brane dok je u Majamiju eksplodirala neumoljiva i masovna kampanja u štampi. U toj kampanji se učestvovali zvaničnici FBI, tužioci i lokalne vlasti.
Sva petorica su bila izložena izmanipulisanom suđenju u samom Majamiju, potpuno neprijateljskom i kojim je vladala mafija kubanskog porekla, gde je bilo nemoguće ostvariti pravedan i nepristrasan proces, u skladu sa samim zakonima SAD i međunarodnim pravom. Antikubanski sektori su razvili lažnu i intenzivnu propagandnu kampanju radi pritiska na javno mnjenje Majamija i na porotu, što su branioci više puta prijavili, podnevši više zahteva za promenu sedišta, koji su bili odbačeni.

Ovo prethodno krši Peti amandman ustava SAD koji kaže: „… nikome se neće uskratiti sloboda bez odgovarajućeg pravnog procesa…“, a takođe se krši i Šesti amandman koji naznačava: „…u svakom kriminalnom slučaju, optuženi će imati brzo i javno suđenje od strane nepristrasne porote…“
Tokom čitavog pravnog procesa vlasti su opstruirale rad odbrane zabranjujući i ograničavajući pristup na samo 20% dokumenta koji su bili sumnjivo označeni kao tajni, pa čak i pet godina kasnije nije im se dozvolio pristup tim dokumentima, kojih ima na hiljade, da bi se podržao proces apelacije.
Pošto su proglašeni krivim, Petorica su bila osuđena na duge kazne bez presedana i raspoređeni u pet zatvora najveće bezbednosti, potpuno odvojeni jedan od drugog. Heraldo Ernandes je bio osuđen na dve doživotne kazne, Antonio Gerero i Ramon Labanjino na po jednu doživotnu kaznu, Fernando Gonzales na 19 godina, a Rene Gonzales na 15 godina. Trojica sa doživotnim kaznama su postali prve osobe u SAD koje su dobile doživotne kazne za slučajeve vezane za špijunažu, gde nije postojao ni jedan jedini tajni dokument.

Zahtev Vrhovnog suda SAD za reviziju procesa, bio je podržan podnošenjem ukupno 12 dokumenata prijatelja suda (Amicus curiae brief), kao podrška zahtevu koji su podneli branioci.
Prijatelji su se pojavili u ime organizacija i istaknutih ličnosti iz više od 30 zemalja, uključujući, između ostalih i SAD: Među njima je 10 Nobelovaca, međunarodne verske organizacije, organizacije za odbranu ljudskih prava, desetine parlamentaraca i istaknutih pravnih udruženja. Taj broj prijatelja je događaj bez presedana za reviziju jednog kaznenog procesa u SAD.
Sudski proces kome je vlada SAD podvrgla Petoricu – čiji je cilj i rezultat bio da ih zadrži u zatvoru na više od 11 godina – velika je zbrka za bilo koga ko nije stručnjak u toj oblasti. To se posebno odnosi na njegov nastavak u vezi saslušanja radi ponovnog određivanja kazne za trojicu od petorice, čak i pošto je Savezni vrhovni sud prošlog juna odbio apelaciju njihovih slučajeva koje je podnela odbrana.

Oduku o smanjenju kazne – Ramonu (sa doživotne na 30 godina), Antoniju (sa doživotne na 21 godinu i 10 meseci) i Fernandu (sa 19 godina na 17 godina i 9 meseci) – doneo je Plenum Apelacionog suda 11. okruga septembra 2008., a bila je pod suspenzijom u očekivanju odluke Vrhovnog suda na apelaciju Petorice. Pošto Vrhovni sud nije prihvatio da razmatra apelaciju Petorice u junu 2009, ozvaničio ih je tadašnji Savezni sud distrikta u Majamiju, zadužen za pitanja smanjenja kazni, tako da je Antonijeva kazna smanjena 13. oktobra prošle godine, a isto tako Ramonova i Fernandova, u decembru.
Osim toga, odbrana ima drugo vanredno sredstvo pred federalnim vrhovnim sudom. To sredstvo je habeas corpus i drži se na informaciji o Petorici koja nije bila raspoloživa odbrani u vreme suđenja u Majamiju 2001, a osim toga nije bila deo procesa apelacije, a prema shvatanju odbrane je suštinska za njihove slučajeve. Odbrana će do juna 2010. imati rok da podnese Vrhovnom sudu to poslednje sredstvo na razmatranje.
To je ukratko stanje slučaja Petorice na sudovima.
Još jednom se pokazala politička priroda slučaja Petorice, koja se upisuje u istoriju napada SAD na Kubu. Petorica nisu špijuni, nego antiteroristički borci jer nisu tražili informacije o pitanjima nacionalne bezbednosti SAD, već su pokušavali da spreče akcije terorističkih grupa koji nekažnjeno deluju sa Floride protiv Kube. Zatvaranje Petorice je nepravedno i krši međunarodno pravo. Vlada SAD je potpuno ignorisala mišljenje Radne grupe o spornim hapšenjima Komisije za ljudska prava OUN, u vezi slučaja Petorice koja je njihovo hapšenje proglasila spornim. Vlada SAD krši ljudska prava Olge Salanueve i Adriane Peres, odbijajući im više puta vize radi posete muževima u zatvorima te zemlje. Isto tako, nameće suviše teške formalnosti za vize porodicama ostalih. Hitno oslobađanje je jedino pravedno rešenje za slučaj Petorice.

Molimo američkog predsednika Baraka Obamu da iskoristi svoje ustavno ovlašćenje i odmah oslobodi Petoricu. Dok Petorica ne budu bila slobodna, neće biti moguć normalan odnos između SAD i Kube.

* Prošle godine Kuba je obeležila 50 godina revolucije. Mnogi analitičari tvrde da nakon biološkog odlaska Kastra socijalizam na Kubi neće preživeti. Da li je to tačno?

Socijalizam ne niče, on se gradi i u slučaju Kube je građen 51 godinu, znojem i krvlju 11 miliona Kubanaca.
Mi koji smo se rodili posle Revolucije uživali smo u socijalnim dostignućima koja su ostvarena naporom naroda u blokadi i drugim nepogodnostima. Biti socijalista danas znači potvrditi obavezu prema tom hrabrom narodu i našim mučenicima i održati socijalna dostignuća.
Znamo za sve nesavršenosti dela koje smo podigli našim rukama i branili reskirajući naše živote. Mi revolucionari smo glavni sopstveni kritičari. Međutim, ne želimo da se vratimo u prošlost, ne želimo da pređemo u kapitalizam. To naši rukovodioci mogu da kažu jer to tvrdi čitav narod. Na Kubi nećete naći napuštene, niti bolesne bez zdravstvene zaštite, niti decu bez škole, ni stare bez zaštite, niti ljude koji su odbačeni, ili verski, rodno, rasno ili društveno diskriminisani.
Iako imamo ograničenja ne želimo da živimo u izobilju jednog iracionalnog i neodrživog modela potrošnje, eksploatacije i špekulacije, napada na životnu sredinu, korupcije u industrijalizovanim privredama, što je sve dovelo do nečuvene krize kapitalističkog sistema koja obuhvata prehrambenu, energetsku, ekološku, socijalnu, finansijsku krizu; niti u opasnosti od izbijanja drugih finansijskih mehurića ili od drugog pada.
Pate od fatamorgane oni koji nastoje da okončaju Revoluciju i slome volju kubanskog naroda. Patriotizam, socijalna pravda i odluka da se brani nezavisnost, čine deo našeg nacionalnog identiteta.

* Predsednik Kube Raul Kastro je upozorio na mogućnost invazije na Kubu zbog čega se sprovode opsežne vojne vežbe u vašoj zemlji. Tako bar prenose svetski mediji. Objasnite o čemu se radi. Da li zaista kubanski politički vrh veruje u mogućnost da Obama sprema nasilno rušenje vlasti u Havani?

Obavljanje strateške vežbe Bastion 2009. od 26. do 28. novembra prošle godine i Dan nacionalne odbrane u nedelju 29. novembra, predstavljaju potrebu prvog reda u sadašnjoj političko-vojnoj situaciji, koju danas karakteriše stogodišnja konfrontacija američke imperije protiv kubanske nacije.
Mnogo puta pominjući blokadu i njeno stalno pooštravanje, kao kriminalni akt, što je u suštini, podvlačimo njen uticaj na troškove u privredi, na život i ljudska prava Kubanaca i Kubanki, ali je ne postavljamo u njen glavni okvir ratnog čina protiv nacije, instrument subverzije uslova mira i stabilnosti zemlje. Na to se nadovezuje da je uoči samita dveju Amerika u Trinidadu i Tobagu i ispravljanja nekih od najdrakonskijih mera fašističke administracije Džordža V. Buša protiv kubanske zajednice u inostranstvu i njuhovih rođaka na Kubi, Barak Obama, sadašnji mandatar SAD, nastavio antikubansku politiku i započeo ofanzivu jakih pučističkih i militarističkih ostataka protiv revolucionarnih i progresivnih političkih procesa, koji napreduju u Latinskoj Americi. Zbog toga je opravdano da nas rukovodstvo naše zemlje podseća i poziva na obavljanje priprema za rat, kao neizbežan trošak odbrane i odvraćanja radi mira.
Posle Drugog svetskog rata, SAD su bez izuzetka napadale ili vršile invaziju na zemlje praktično bez predaha. Uzroci za ove vrste odluka uglavnom se nalaze u interesima unutrašnjeg karaktera, a izgovori se kasnije traže ili fabrikuju. Strategija nacionalne bezbednosti je dokument koji je rukovodio ovim procesom donošenja odluke za započinjanje rata, koji i danas važi i ponovno je aktuelizovan 2006. od strane tadašnjeg predsednika SAD, Džordža V. Buša. Taj dokument je povezan sa Kubom na sledeći način: Kuba je i dalje na zloglasnoj listi zemalja koje su pokrovitelji terorizma. Ako je tačno da je Kubu na tu listu stavila prethodna administracija, tačno je i da sadašnja održava tu nepravdu.

Prva država optužena za planiranje sajber napada na SAD nije bio Iran, Irak ili Severna Koreja, nego Kuba. Tokom zasedanja izabranog komiteta Senata o obaveštajnoj službi, koji je razmatrao temu „svetske pretnje“ 9. februara 2001., tadašnji direktor Obaveštajne agencije odbrane, admiral Tomas R. Vilson, označio je Kubu kao moguću zemlju „sajber napada“.
U dokumentu se razjašnjava: Ako najbliži susedi SAD nisu stabilni i pouzdani, tada će Amerikanci biti manje sigurni. Zakon o kubanskom prilagođavanju je važeći. Nelegalna politika «suvih i mokrih nogu» i dalje važi i nelegalna emigracija se i dalje koristi protiv Kube kao još jedno oružje iz antikubanskog arsenala. Sve je to između ostalog projektovano da bude začetak semena u pokušaju da izazove neku vrstu masovnog neorganizovanog egzodusa sa Kube, kako je dosta jasno i određeno u više navrata rečeno, što bi SAD smatrale kao čin agresije sa Ostrva.
Antikubanska mafija koja politički i ekonomski kontroliše grad Majami i koja je postigla određeni uticaj u odlukama o Kubi u Vašingtonu, vidi da je svakim danom sve ugroženija njihova diktatura nad tim gradom i politika prema Kubi, slabljenje koje pogađa rentabilnu industriju antikubanizma ili kontrarevolucije i zbog toga treba da se posveti posebna pažnja provokacijama kao što je bila ona sa malim avionima „Braće za spas“ (1996), ili temi migracije koja bi za krajnji cilj imala da vladu SAD uvuče u vojni sukob sa Kubom.
Na svu tu konstrukciju se nadovezuje da se protiv Kube i dalje bezobrazno vrše špijunske aktivnosti, korišćenjem letilica koje od 2008. redovno lete blizu ostrva. Na primer, dokumentovano je prisustvo takozvanog RQ-4 Global Hawk, jedne verzije bespilotne letilice sa istim mogućnostima kao čuveni špijunski avion U-2.
Nije daleko od naše zemlje USS Wasp (KHD 1), brod amfibija za višeciljni napad, snabdeven sredstvima i jedinicama sposobnim za brojne misije i koji je naravno svratio u pomorsku bazu Gvantanamo i ostavio celu jedinicu tamo na obuci.
Ako se imaju u vidu svi ti elementi, uz saznanje da su sačinjeni planovi za vojni napad na Kubu i da postoje sredstva za to koja su raspoloživa, bila bi strašna istorijska neodgovornost da se naša vlada ne priprema za odbranu nacionalne teritorije od vojne agresije. Posebno u zemlji kao što je Kuba koja je pretrpela praktično sve moguće vrste agresije u poslednjih pola veka. Zbog toga: da, postoji mogućnost vojne agresije na našu zemlju.

* Kako se Kuba bori protiv virusa novog gripa? Da li se na tom planu mogu videti ono sto neki nazivaju prednostima socijalističkog zdravstvenog sistema?

Virus gripa A H1N1 se, prema zvaničnim podacima, pojavio 24. aprila prošle godine u Meksiku i SAD, iako se njegovo kruženje zapažalo i ranije. Tokom prve faze bile su pogođene dve pomenute teritorije, kao i Kanada. Kasnije, tokom zimskih meseci na Južnom rogu, obuhvatio je i tu zonu, a nije mnogo oklevao ni da „osvoji“ svih pet kontinenata i dostigne kategoriju globalne epidemije.
Na Kubi smo prve uvezene slučajeve imali u maju prošle godine, pri povratku sa raspusta trojice meksičkih studenata, a u septembru smo konstatovali prisustvo bolesti u svim pokrajinama u zemlji, u većem stepenu na zapadu. Kubanski zdravstveni sistem, zdravstveno osoblje i ono iz drugih sektora uložilo je napore bez presedana – uvedeno je, između ostalog, svakodnevno kliničko-epidemiološko dežurstvo za sve trudnice i porodilje koje su se nedavno porodile, da bi se proverilo njihovo zdravstveno stanje i da bi se pre pojave bilo kakve gripozne slike uputile u bolnicu na hitni tretman naznačenim lekovima. Prema procenama, od 65 hiljada trudnica koliko trenutno ima u zemlji i 16 hiljada onih koje su se nedavno porodile, u proseku je 96% obuhvaćeno svakodnevnim posetama patronažnih službi, a od toga je njih 12 hiljada zahtevalo bolnički smeštaj.
Čak i kada je novo cepivo iznenadilo naučnike čitave planete, višegodišnja priprema naše zemlje radi prevencije moguće pandemije na osnovu ptičijeg gripa omogućava da smo danas u boljim uslovima za suočavanje sa sadašnjom pretnjom. Ključ je u većoj integraciji između Ministarstva javnog zdravlja i civilne odbrane i mnogih drugih institucija. Ova međusobna veza omogućava da se održi bolji nadzor ne samo nad ljudima koji stižu na naše granice, nego i nad strancima kojima medicinske ekipe u hotelu dijagnostikuju virus. Kubanca koji dolazi iz neke zahvaćene zemlje, a već je kod kuće, pregleda kućni lekar ili onaj iz poliklinike da bi ustanovio njegovo zdravstveno stanje.
Kako u mreži primarne zaštite, tako je i u bolnicama aktiviran poseban tretman radi postavljanja dijagnoze pacijentima koji dolaze sa simptomima respiratornih bolesti i definisanja odgovarajućeg ponašanja u svakom slučaju. Sve pokrajine imaju određene bolnice za zbrinjavanje odraslih i dece i snabdevene su lekovima i potrebnim artiklima. Neki objekti su pojačani respiratorma, defibrilatorima i monitorima za brigu o teškim bolesnicima. Do sada imamo manje od 1000 potvrđenih slučajeva. Možda postoji još, ali samo su oni ocenjeni prema virološkom uzorku prihvaćeni kao zvanični, a to se ne primenjuje na sve pacijente za koje se sumnja da su nosioci virusa (što nijedna zemlja ne može da uradi), jer trošak dostiže skoro 100 dolara za svaki uzorak.

Uprkos tome, bilo bi pravedno reći da je na Kubi sistematski rad koji su razvili naši zdravstveni radnici, uz nesumnjivu podršku političke volje najvišeg rukovodstva Revolucije, omogućio da se 2009. završi sa stopom smrtnosti dece od 4,8 na 1000 živorođenih, slično kao 2008. (4,7), najnižom u našoj istoriji.
Taj međunarodni pokazatelj sintetički meri kvalitet sa kojim jedno društvo vodi brigu i štiti svoju decu, njihovo zdravlje i dobrobit.
Nije bilo slučajno što je prošlog oktobra, tokom boravka u našoj zemlji, generalna direktorka Svetske zdravstvene organizacije, Margarit Ćan, rekla da je njena poseta ostrvu bila od velikog značaja za SZO „da bi se videlo i naučilo o izvanrednim naporima koje ostvaruje kubanski zdravstveni sistem, radu koji obavlja u primarnoj zaštiti i zajednicama, jednakosti i pristupačnosti zdravstvene zaštite svima.“

* U Beogradu i Srbiji je sve više kubanskih učitelja salse. Kako komentarišete tu činjenicu?

Pa dobro. Pojavili su se neki, jer u Srbiji živi samo oko 20 Kubanaca. Činjenica je da je naša muzika veoma popularna i oni imaju mogućnost da je promoviše, jer ta mala kubanska zajednica ima velike obaveze prema očuvanju svojih tradicija, a pre svega, prema pravednim stvarima svog naroda, kao što je ukidanje blokade i oslobađanje petorice heroja zatvorenika u SAD.
Fenomen emigracije sa Kube nije tako obiman kao što pokušava da se predstavi, ako ga uporedimo sa migracionim tokovima ostatka sveta koji označavaju kao normalan procentualni odnos od 10 do 15% između državljana koji žive u okviru granica i onih koji odlaze u inostranstvo. U našem slučaju je taj koeficijent nešto iznad 12%.
Zbog toga je „malo ljudi koji su otišli sa Kube“, ako se zna da su SAD šezdesetih godina potrošile više od milijardu dolara na program kubanskih izbeglica da bi smestile, ozvaničile, našle posao i pokrivale troškove socijalnog osiguranja svim Kubancima koji bi stigli do njihove obale odričući se socijalizma. Taj zaključak se potvrđuje ako se shvati uticaj Zakona o kubanskom prilagođavanju, pravni tekst jedini tog tipa, koji je učinio nemogućim postojanje i jednog jedinog ilegalnog kubanskog emigranta u toj zemlji, iako su mnogi od njih stigli bez dokumenata, u ukradenim brodovima, ili avionima, posle pronevera u nekom preduzeću ili ubistva u svojoj matičnoj zemlji.
U drugim delovima Latinske Amerike i Evrope, pre svega, stopa kubanske emigracije se nastavila isto kao i pre 1959. sa očiglednom porodičnom i ekonomskom komponentom.
Kuba nema teškoće da prizna da su njeni državljani deo međunarodnih migracijskih tokova u potrazi za boljom ekonomskom situacijom. Ipak, oni koji žive u SAD treba da napuste lažnu sliku da su oni tobožnji politički azilanti, da bi hrabro priznali da su još jedna manjina imigranata u prvoj privredi sveta, kao što to čine oni koji žive na tom kontinentu.

* U kojim ekonomskim granama postoji realna osnova za saradnju između Kube i Srbije?

U oblasti biotehnologije i pristupu Srbije novim kubanskim lekovima, u naučnoj razmeni na osnovu iskustva ove zemlje u dobijanju semena nekih poljoprivrednih proizvoda u tropskim uslovima Kube, u tradicionalnim kubanskim proizvodima kao što su rum, cigare i kafa, u oblasti energetike, u građevinarstvu, sportskoj i kulturnoj razmeni, turizmu i drugima koje moramo da istražimo posle decenija nepoznavanja dva tržišta.

* Iako spada u zemlje Trećeg sveta, kako Kuba uspeva da ima tako kvalitetan i sveobuhvatan obrazovni program koji nisu dostigle ni mnogo razvijenije zemlje sveta?

Vlada Republike Kube pridaje najveći značaj potpunom ostvarenju prava na obrazovanje njenih građana. Od prvih dana, uključila je kao jedan od glavnih prioriteta u razvoj politike i programa, savladavanje strukturalnih i institucionalnih prepreka radi punog uživanja tog prava u zemlji. Jedna od prvih revolucionarnih mera je bila iskorenjivanje nepismenosti i stvaranje uslova za garantovanje univerzalnog i besplatnog obrazovanja na svim nivoima nastave, što je danas stvarnost.
Produbljen je sistematski rad koji obavlja obrazovni sistem radi formiranja, razvoja i jačanja suštinskih etički vrednosti, tako da se svesno uključuju u život đaka. Obrazovno usavršavanje konsolidovano na osnovu vrednosti ravnopravnosti, jednakosti, nediskriminacije, solidarnosti, poštenja, časti, ljubavi prema radu, društvene koristi, poštovanja starijih i pomoći hendikepiranima, čuvanja društvenog vlasništva i životne sredine.
Vaspitanje solidarnih i odgovornih građana, koji poštuju sebi slične, koji vole i brane mir, ljudska prava i demokratiju, bio je stalni cilj kubanske obrazovne politike. To nije lako postići kada smo uronjeni u osnovni globalni problem sadašnjice: naglašeni debalans nivoa ekonomskog, socijalnog i kulturnog razvoja među regionima i zemljama i u okviru samih zemalja, što je osnovni uzrok nasilja u kojem mnogi narodi žive.
U ovim trenucima se radi na podizanju na viši nivo uloge kulture, u njenim naučnim, tehnološkim i umetničkim izrazima, jer je ona proces i rezultat ljudske aktivnosti u društvenim uslovima postojanja.

Po tom konceptu radi kubanski obrazovni sistem, na složenoj ekonomskoj sceni i u svim poznatim okolnostima. Rad koji sada sprovodimo po čitavoj Kubi u odbranu ljudskih prava, mira i demokratije koje je narod dostigao pobedom revolucije, odraz je toga kako je njen obrazovni sistem uticao na formiranje pravednijeg i ravnopravnijeg društva.
Ocenjuje se da u svetu postoji 770 miliona ljudi koji ne znaju da čitaju i pišu i više od 600 miliona ljudi sa nekom vrstom hendikepa. Od ovih poslednjih manje od 3 % raspolaže nekom vrstom obrazovanja. To je suprotno iskustvu i stvarnosti u našoj zemlji, koja je pre mnogo godina eliminisala nepismnost i uspela da skoro potpuno pokrije osnovno obrazovanje, a osim toga one grupe stanovništva, dece sa posebnim potrebama – vezanim ili ne za hendikep – koja su potpuno zbrinuta u mreži institucija koja pokriva čitavu zemlju.

* Kako Kuba gleda na rešavanje spornog pitanja vojne baze Gvantanamo na njenoj teritoriji u posedu vojske SAD?

Samo na jedan način, da SAD vrate teritoriju legitimnom vlasniku – Kubi.
Nije tajna da je posle stupanja na dužnost, Obama izjavio da povraćaj Kubi teritorije koju zauzima pomorska baza u Gvantanamu treba odmeriti pre svega u smislu da li ili ne i najmanje pogađa odbrambenu sposobnost SAD i kakve bi ustupke za ovaj povraćaj dala kubanske strana, što odgovara zahtevu za promenom u njenom političkom sistemu, a što je cena protiv koje se Kuba borila pola veka.
Kao što je izneo Komandant Fidel u svojim razmišljanima, 29. januara 2009, „držanje vojne baze na Kubi protiv volje našeg naroda, krši najelementarnije principe međunarodnog prava. Predsednik SAD je ovlašćen da poštuje to pravilo bez ikakvih uslovljavanja. Ako se ono ne poštuje to predstavlja čin oholosti i zloupotrebu ogromne moći protiv jedne male zemlje“.

* Kuba počinje da prihvata osobe homoseksualne orijentacije i donosi zakone koji brane LGBT prava. Koliko na tu promenu utiče da kampanju za prava homoseksualaca vodi Mariela Kastro, ćerka aktuelnog predsednika Kube Raula?

Socijalno-kulturno ponašanje u vezi homofobije na Kubi je istorijski derivat španskog kulturnog nasleđa. Otpor prema seksualnoj raznolikosti postoji u čitavom svetu i intenzitet koji doživljava na Kubi nije veći od, na primer, onog u čitavoj Latinskoj Americi. Na Kubi ne postoji nikakav zakon koji bi kažnjavao homoseksualnost, nasuprot drugim zemljama, čak i naše hemisfere.
Poslednjih decenija, kubansko društvo je učinilo jasne korake prema toleranciji različitih oblika seksualnih odnosa i izraza. Te promene su se odrazile na transparentan način u filmu i književnosti. Godine 1993. film „Jagode i čokolada“ je u prvi plan izneo debatu o netoleranciji i homofobiji u kubanskom društvu. Na Kubi se ističe rad institucija kao što je Nacionalni centar za seksualno obrazovanje Kube, koji pod predsedništvom Marijele Kastro, diplomiranog psihologa i pedagoga i magistra seksualnosti, organizuje radionice i javne kampanje o toleranciji. Trenutno u zemlji postoji politika tolerancije i otvaranja prema različitostima, ali treba podvući da još uvek opstaju mačo predrasude kako na Kubi, tako i u ostatku sveta.

* Nedavno je bilo najavljeno da će našu zemlju posetiti delegacija nacionalne televizije Kube. Šta Kuba ima da ponudi kada su u pitanju mediji i umetnost, posebno kada je reč o kinematografiji? I šta se očekuje od ove posete?

Poseta je nažalost odložena. Kao što znate, prošlog meseca decembra izabran je novi predsednik Kubanskog instituta za radio i televiziju (ICRT) i ta institucija je morala da da prioritet drugim pitanjima. Ipak, ove godine će delegacija doći u Beograd i ta prilika će se, između ostalog, iskoristiti za analizu mogućnosti međusobnih usluga, razmene programa, uključujući i filmske, sa srpskom stranom, što bi, ako se postignu pozitivni rezultati, moglo da poboljša međusobno poznavanje stvarnosti naših zemalja između srpskih i kubanskih TV gledalaca.

E-novine: Nekome rat, a nekome brat

Posle svetskog bestselera „Ne logo“, Naomi Klajn se vratila s novom, kontroverznom temom. Hipoteza o beskrupuloznom kapitalu koji kroz svetske korporacije koristi ratove ili prirodne katastrofe kao diverziju da delovima sveta koji su u šoku nametne nove ekonomske zakone, naišla je na odobravanje velikog broja čitalaca, koji su ovo novo delo slavne autorke proglasili uspešnijim čak i od njene prve knjige „Ne logo“. Knjiga će biti interesantna čitaocima u Srbiji, jer su se i kod nas razne krize i ratovi koristili kao diverzija za mutne radnje i bogaćenje.

Ljudi, nakon što su izloženi šoku postaju poslušni. Pedesetih godina prošlog veka CIA je iskoristila tu ideju i finansirala nekoliko eksperimenata koji su kao rezultat imali tajni priručnik kako tretirati zatvorenike i zarobljenike. Osnova tog priručnika bilo je korišćenje šoka kako bi se odrasle osobe redukovale na stadijum poslušne dece. U kratkom periodu vremena nakon izlaganju šoku, zatvorenici su spremniji za saradnju nešto što su bili pre njega. Ali, ova tehnika ne utiče samo na pojedince, već i na čitava društva. Kolektivna trauma, ratovi, prirodne nepogode, teroristički napadi stavljaju celo društvo u stanje šoka i tako svi postajemo slični zatvorenicima koje ispituju i postajemo kao poslušna deca koja slušaju naređenja i hrabre vođe koji obećavaju zaštitu.

Jedna osoba koja je razumela ovaj fenomen, bio je najpoznatiji ekonomista našeg doba, Milton Fridman. On je verovao u radikalnu viziju društva u kome profit i tržišna ekonomija treba da prožima sve aspekte života, od školstva, zdravstva, čak i vojske. On je pozivao na ukidanje svih državnih zaštita tržišta i upliva države u ekonomske tokove, slobodno formiranje cena, smanjenje javne potrošnje. Njegove ideje bi izazivale talase nezaposlenosti, rast cena, a život za mnoge bi postajao teži. Iako Fridmen i njegovi sledbenici nisu mogli da sprovedu te ideje demokratskim putem, oni bi koristili šok. On je znao da čitava društva, kao i zatvorenici na ispitivanju, postaju poslušnija uz pomoć šoka u vidu masovnih nesreća, kako bi se uveli radikalni tržišni zakoni. On je savetovao političarima da čim se desi kriza treba odjednom doneti sve nepopularne odluke, pre nego što prođe stanje šoka. On je taj metod zvao ekonomski šok tretman, dok ga Naomi Klajn naziva doktrinom šoka.

Slobodno tržište nije rođeno u demokratiji već u stanju šoka. U kratkom filmu „Doktrina šoka“ Naomi Klajn navodi nekoliko primera kako su širom sveta, u Britaniji, Sjedinjenim Američkim Državama, Aziji i Bliskom istoku iskorišćavana krvoprolića i katastrofe da se nametne novi tip ekonomije.

U Čileu 1973. godine vojna hunta, koja je imala podršku SAD, svrgla je vladu predsednika Salvadora Alendea i na vlast dovela generala Augusta Pinočea. Tokom ove krize javna potrošnja je smanjena za 50 posto, koja podrazumeva i troškove zdravstva, školstva, socijalne pomoći, penzionog sistema… Pedeset hiljada ljudi je zlostavljano, a osamdeset hiljada je zatvoreno. Profit bogataša je skočio za 83 posto, dok se siromaštvo povećalo za 45 posto.

Foklandski rat, koji je vođen 1982. godine između Argentine i Velike Britanije za prevlast oko Foklanskih ostrva, koja su bila britanska kolonija, odneo je 910 života, a popularnost Margaret Tačer se udvostručila. Ona je privatizovala većinu državnih firmi kao što su Britiš petroleum, Britiš telekom, Britiš erspejs i Britiš stil. Zbog toga je nezaposlenost utrostručena, a broj siromašnih je udvostručen.

Tokom Tjenanmenskog masakra 1989. godine hiljade ljudi je ubijeno, desetine hiljada je zatvoreno i mučeno, a Kina je prihvatila kapitalizam slobodnog tržišta i postala mesto jeftine radne snage za ceo svet. Dnevnica za rad u fabrikama je 1 dolar.

Ustavna kriza potresla je Rusiju 1993. godine izazvana sukobom između ruskog predsednika i parlamenta, koja je rešena vojnim putem. Preko sto ljudi je ubijeno, nekoliko stotina ranjeno, Jelcinj je bombardovao Parlament, ali je zato rođeno 17 novih milijardera, a 72 miliona ljudi je siromašno.

Nakon terorističkog napada na Njujork 11. septembra 2001. godine usledila je privatizacija „rata protiv terorizma“, američke špijunske agencije 70 posto svog budžeta pune uslugama koje nude trećim licima, Pentagon je uvećao budžet kojim se pokrivaju usluge privatnih firmi za 137 milijardi dolara, dok je Odeljenje za nacionalnu sigurnost potrošilo 130 milijardi na usluge privatnih firmi.

Tokom invazije na Irak 2003. godine ubijeno na stotine hiljada ljudi, a četiri miliona ljudi je raseljeno. Oko 200 iračkih kompanija je privatizovano od strane SAD.

Cunami koji je pogodio Šri Lanku 2004. godine odneo je 35 hiljada života, a milion ljudi je raseljeno. Čitava obala je predata hotelskim lancima i industriji, dok je ribarima koji su tu živeli zabranjeno da ponovo sagrade kuće pored obale.

Tokom izučavanja doktrine šoka Naomi Klajn je došla do zaključka da šok posle određenog vremena prestaje, jer je po definiciji privremeno stanje i najbolji način da se ostane pribran i odoli šoku, jeste biti svestan dešavanja u okolini i njihovih uzroka, a to se postiže informisanjem.

Zato se naoružajte informacijama, poručuje Naomi Klajn.

O Naomi Klajn

Naomi Klajn je nagrađivana novinarka, kolumnistkinja i autorka nekoliko bestselera. Njene knjige su objavljene širom sveta, a najnovija knjiga „Doktrina šoka“ prevedena je na 27 jezika, koju je na našem jeziku nedavno objavio Samizdat B92. Knjigu je pratio istoimeni šestominutni film, koji je režirao poznati režiser Alfonso Kuaron. Film je bio u oficijelnoj selekciji Bijenala u Veneciji 2007. godine i Internacionalnog filmskog festivala u Torontu, a preko interneta je preuzet više od milion puta.

Njena prva knjiga „Ne logo“ objavljena je 2000. godine i postala je svetski bestseler koja je prevedena na više od 28 jezika sa preko milion prodatih primeraka. Kolekciju njenih pisanih radova „Ograde i prozori“ objavljena je 2002. godine.

Naomi Klajn redovno piše za magazine „The Nation“ i „The Guardian“. Tokom 2004. godine izveštavala je iz Iraka za „Harper’s Magazine“ i osvojila nagradu za društveno pravedno novinarstvo. Iste godine bila je koproducent dokumentarca „The Take“ koji je režirao njen muž Avi Luis, o preuzimanju argentinske fabrike od strane radnika i uspostavljanju samokontrole nad proizvodnjom. Film je osvojio nagradu za najbolji dokumentarac na Festivalu američkog filmskog instituta u Los Anđelesu.

Naomi Klajn je jedna od najpoznatijih “antoglobalističkih” aktivista. Živi u Torontu i putuje širom Severne Amerike, Azije, Latinske Amerike i Evrope gde prati i podstiče razvoj antikorporativnog aktivizma. Univerzitet kraljevskog koledža, u Novoj Škotskoj, dodelio joj je počasnu titulu doktora građanskih prava.

E-novine: Zajam za privredni preporod Borisa Tadića

Piše: Predrag M. Azdejković

Seo je na hoklicu pored stočića na kome je bio telefon i upaljena sveća. Ona je bila jedini izvor svetlosti u sobi. Struju su mu isključili pre neki dan, a ni grejanje nije imao. Sedeo u jakni u polumračnoj sobi sa spuštenim roletnama iz koje je izvadio mali tefter i stavio pored telefona. U njemu su bili upisani brojevi telefona prijatelja, rodbine i poznanika, od kojih su neki bili prežvrljani. Od kad se ono desilo mnogi su mu okrenuli leđa i nisu više želeli da čuju za njega. Skrhan i tužan sedeo je i skupljao hrabrost da podigne slušalicu. Tefter je držao otvoren na slovu s. Ruka mu je krenula ka slušalici, ali je zgrabio sveću i otišao u mračnu kuhinju. Preturao je dok nije našao flašu rakije. Natočio je jednu čašicu i popio je na eks. Vratio se do telefona, seo na hoklicu i sada ohrabren i zagrejan rakijom podigao slušalicu. Pogledao je broj u tefteru i polako okretao brojeve na brojčaniku. Kako je okretao brojeve trema je bila sve veća. U glavi je smišljao šta će da kaže. Okrenuo je poslednji broj. Dobio je vezu i čuo da zvoni.

– Da, javio se glas s druge strane.
– Dobro veče. Izvini što zovem ovako kasno. Srđane, ti si?
– Da, ja sam. Ko je to?
– Boris.
– Koji Boris?
– Tadić. Boris Tadić.
– Zdravo Borise, otkud ti. Nismo se čuli sto godina.
– Evo, muka me je naterala da ti se javim, bio je direktan Tadić.
– Kakva muka crni Borise?
– Nisi čuo?
– Ne, nemam ti ja pojma šta se dešava, bio je zatečen Srđan.
– Pa, imao sam nekih problema sa zakonom. Žena me je zbog toga ostavila i odvela decu. Rodbina me se odrekla preko novina. Prijatelji mi okrenuli leđa. Sad još treba da platim i neku kaznu, a nemam para. Ako ne platim moraću u zatvor. Pomagaj brate Srđane.
– Au, to su baš velike muke. Kolika ti je kazna?
– Mnogo, 40 hiljada. Ja tolike pare nemam. Isekli mi struju. Isključili grejanje. Odakle mi 40 hiljada.

– Iskreno me je dirnula tvoja priča, ali ja stvarno ne mogu da ti pomognem. Nemam ni ja te pare. Kriza je u marketingu. Ne zarađuje se kao pre. Izvini molim te. Da su bolja vremena, ali sada stvarno ne mogu. Drago mi je što smo se čuli. Sad moram da idem, obaveze. Čujemo se, – i prekinu vezu.

Slušalicu je još uvek držao na uvu i slušao zvuk prekinute veze. Spustio je slušalicu i duboko uzdahnuo. Uhvatio se za čelo i bio je na rubu da zaplače. Zašto se bog ovako grubo poigrava mojom sudbinom. Šta sam mu zgrešio? Išao sam u crkvu, palio sveće, krstio se, ljubio ikone i popovima ruke. Zašto me ovako kažnjavaš, – mislio je u sebi.

Opet je uzeo tefter u ruke i okretao strane tražeći novu nadu. Možda mu neko od ovih imena može pomoći, možda ga nisu zaboravili. Okrenuo je stranu na kome su bila zapisana imena na m i kažiprstom prelazio po spisku. Zaustavio se kod starog prijatelja, kojeg je veoma poštovao. Podigao je slušalicu i polako okretao brojeve. Veza je uspostavljena i čuo je zvono. Dugo je zvonio, a niko se nije javljao. Javi se, javi se, javi se, govorio je poluglasno.

– Halo, čuo se najzad glas.
– Dobro veče. Miroslave, vi ste?
– Da, ko zove ovako kasno?
– Boris Tadić.
– Boris Tadić? Hm.
– Da, sarađivali smo jednom davno. Sećate se?
– Kroz maglu. Ja sam čovek u godinama, pamćenje me sve slabije služi. Kako mogu da vam pomognem?
– Velika me muka snašla. Kriza je. Isključili su mi struju, grejanje. Prijatelji su mi okrenuli leđa. Stigla mi je neka kazna za naplatu, a ja nemam para da platim. Treba mi pomoć.
– Au, baš si našao kome da se požališ. Ova svetska ekonomska kriza me ubi. Ako mi država ne pomogne ima da bankrotiram. Nemam prebijenog dinara. Oči mi ispale ako lažem.
– Ali to je samo 40 hiljada. Šta je to za vas?
– Četrdeset hiljada?! Jesi li ti normalan, odakle meni tolike pare na ovu krizu. Da me sad uhvatiš i istreseš iz gaća, ne bi našao ni sto dinara. Nego, kasno je. Ja sam čovek u godinama, moram da spavam.
– Izvinite što sam vas uznemiravao. Laku noć.
– Laku noć, – i prekinu vezu.

Boris je spustio slušalicu i briznuo u plač. U nevolji se prepoznaju pravi prijatelji, ali on izgleda takve nije imao. Ostala je samo još jedna osoba koju je mogao da pozove. Njegov najbolji drug iz mladosti. Nije bilo potrebno da gleda u tefter, jer je broj znao napamet. To mu je bila poslednja šansa. Okrenuo je broj.

– Da, čuo se glas s druge strane žice.
– Zdravo Nebojša, Boris Tadić ovde.
– Ne pričam sa kriminalcima, i prekinu vezu.

Slušalica mu je ispala iz ruke. Počeo je da se trese. Ovo je kraj. Gotovo je. Moraće u zatvor, a posle na društveno korisni rad. Sedeo je na hoklici i gledao u plamen sveće. Odlučio je da se ne pomera sve dok ne dođu po njega da ga vode. Ali, u poslednjem trenutku desio se preokret i nastupio je srećan kraj, kao da smo u nekoj holivudskoj priči. Umesto da ga vode u zatvor, uručeno mu je pomilovanje predsednika Republike.

E-novine: Mršavite zdravo uz Vuka i Borisa

Izveštaj Japanske revizorske institucije pokazao je da se veliki novci nenamenski troše za lečenje ljudi sa prekomernom težinom. Državna unija sumo rvača je izveštaj okarakterisao kao „besmislen, tendenciozan, netačan i selektivan“, ali uprkos tome, Japan je odlučio da zabrani debljinu.

Zakonom je utvrđen maksimalni obim struka za osobe starije od 40 godina. Za žene je to 90 centimetara, a za muškarce pet centimetara manje. Svi koji budu deblji nego što je propisano, moraće da promene način ishrane, a ako im posle pola godine ne pođe za rukom da smršaju, moraće da idu kod lekara da im se prepiše dijeta.

Kao što dobro znate Srbija se, hteli mi to da prihvatimo ili ne, prostire sve do Tokija, tako da će se ovaj novi zakon odnositi i na nas. Zbog toga sam odlučio da na vreme počnem sa rigoroznom dijetom, jer će biti kasno kad zakon bude objavljen u Službenom glasniku i stupi na snagu, što i vama prijateljski preporučujem. U početku sam se mučio da obuzdam svoj apetit, ali sam to uspeo da sredim jednostavnim trikom. Domaće informativne emisije ubijaju svaku želju za životom, samim tim i želju za hranom, i zato ručak tempiram za 16 časova, kada počinju softcore Vesti na B92, koje mi ubiju apetit za pola, a večeru za 19.30, kada počinje hardcore Dnevnik na RTS, koji mi totalno ubije apetit. Mnogi preporučuju da večeru treba preskakati, tako da mi RTS u tome pomaže, ali još uvek nedovoljno na počnem da ga plaćam. Jedini problem je kada na ekranu vidim Vuka Jeremića, jer tada izgubim apetit na nedelju dana, što ozbiljno može da naruši moju krvnu sliku. Ne znam da li on i na vas tako utiče, ali za svaki slučaj treba ga konzumirati u malim dozama. Zvuči šašavo, ali ja sam najzad našao neku korisnu ulogu za naše političare. Nusefekte ove dijete još uvek nisam primetio, što ne znači da ne postoje. Siguran sam da neki rizik postoji, kao što je običaj kada su naši političari u pitanju i siguran sam da će vam, ako predugo gledate u Vuka Jeremića, izrasti dlake na dlanovima i apetit zauvek nestati, što vodi u direktnu smrt. Zato budite oprezni s ovom dijetom. Salo koje se nataložilo na stomaku zbog prakticiranja pravoslavlja i odlazaka na raznorazne slave treba brzo skinuti, jer će to uskoro biti protivzakonito, ali ne nauštrb zdravlja! Ipak je bolje da završite u zatvoru zbog prekomerne težine, nego da završite kod Tomicinih kolega. Iz zatvora može da se pobegne, ali od srpskih bolnica nema spasa.

Ove nedelje posebno efikasan za moju dijetu bio je Boris Tadić, koji je uspeo za kratko vreme da mi istopi 3 centimetra u struku. On je ove nedelje imao glavnu ulogu u pozorišnoj predstavi „Jazavac pred sudom“ koja je premijerno prikazana u Gradskom sudu za prekršaje u Beogradu. Pozorišni kritičari kažu da je Tadić veoma kvalitetan i talentovan glumac, ali da se pred njim našao veoma slab i loš scenario i da je njegov glumački talenat protraćen. Za razliku od pozorišnih kritičara, meni je zasmetalo nešto drugo. Koliko god bili vrhunski profesionalci u svom poslu, trema je sasvim normalna pojava, naročito kod glumaca i ostalih estradnih zvezdi. Kad je ugledao sve te novinare i okupljene obožavaoce njemu su zaklecale noge i samo što se od treme nije uneredio. Mnogi nisu primetili ali meni je bilo sumnjivo što se tu nije našao Dobrica Ćosić. Ako se dobro sećam, Tadić je, kad se prisećao svoje mladosti, pričao kako ga je čika Dobrica uvek vodio da primi bocu, kojih se užasno plašio, jer mu je uz njega bilo lakše i boce su manje bolele. On bi ga stavio preko kolena, skinuo mu špilhoznice, a zla medicinska sestra bi mu bušila guzu. Mali Boris bi plakao, vrištao, zapomagao, ali bi držao čika Dobricu za ruku i bilo bi mu lakše. I gde je on sada kad je situacija mnogo gora i napetija nego primanje boce? Da se nisu možda posvađali, ili mu se, ne daj bože, nešto desilo? Očigledno je da bi Tadiću bilo lakše da je tamo bio čika Dobrica da ga opet drži za ruku i da mu olakša. Počeo sam od nervoze da se znojim, da plačem od neizvesnosti, što je sve dobro za skidanje kilaže. Suze i znoj, kao što je Tadić obećao. Obrni, okreni, 3 centimetra u struku su nestala za tren. Trenutno sam na 86 centimetara u struku. Još dva pa ću biti legalan po novom zakonu.

Kažu da je seks dobar za skidanje kilaže, pa mi se ovih dana po glavi vrti jedna zanimljiva ideja. Videh da se tzv. kraljevskoj porodici daju veliki novci iz budžeta, a to valjda znači da su oni u državnom vlasništvu i na raspolaganju svim građanima? Nadam se da bi prinčevska trojka mogla malo da svrati kod mene da slabimo zajedno. Možemo zajedno i da učimo. Oni mene engleski, ja njih srpskohrvatski, posle toga fizičko. Mislim da Krunski savet neće imati ništa protiv mog predloga? Pero, Aco, Filipe, come play with me.

E-novine: Dijalog: Srbija u NATO ili ne

Alternativa: demilitarizacija

Predrag M. Azdejković

Predrag Azdejković

Članarina u NATO je veoma visoka, ali to nije jedina stavka koju jedna zemlja mora da plati. Tu su i troškovi reorganizacije vojske, kupovina oružja i vojne opreme da bi se dostigli „NATO standardi“, troškovi oko učešća vojnika u intervencijama van države, troškovi adaptacije komunikacionih sistema, puteva, pruga, aerodroma i luka, po NATO nalogu*Da li Srbija treba da postane članica NATO i zašto?

Ne. Zemlja koja je u protekloj deceniji vodila nekoliko ratova i u kojoj je ideja o ratovima još uvek prisutna, treba više da razmišlja o demilitarizaciji nego o priključenju vojnom savezu. Kod nas je još uvek aktuelna ideja da su ratovi legitimno sredstvo za sprovođenje državnih ciljeva. Smatram da je jačanje vojske jako pogrešna strategija, naročito što je vojska jako skup hobi. Ulaganjem u vojsku direktno se oduzima od socijalne sigurnosti, zdravstva, obrazovanja, kulture, zaštite životne sredine. Članarina u NATO je veoma visoka, ali to nije jedina stavka koju jedna zemlja mora da plati. Tu su i troškovi reorganizacije vojske, kupovina oružja i vojne opreme da bi se dostigli „NATO standardi“, troškovi oko učešća vojnika u intervencijama van države, troškovi adaptacije komunikacionih sistema, puteva, pruga, aerodroma i luka, po NATO nalogu. Smatram da je pametnije raditi na demilitarizaciji regiona, nego na kreiranju jake vojske i da se večno nadmećemo sa okolnim državama (koje Srbija još uvek percipira kao neprijatelje) ko ima veću i jaču vojsku.

*Može li Srbija u EU bez prethodnog članstva u NATO?

Priključenje NATO paktu nije postavljeno kao uslov za članstvo u Evropskoj Uniji. Unutar EU postoje zemlje koje nisu članice NATO kao što su Austrija, Švedska, Finska i Irska. Mi svakodnevno čujemo pojam evro-atlantske integracije koji se predstavlja kao celina koja se ne može raskinuti, ali to nije tačno.

*Da li je zvanični koncept vojne neutralnosti Srbije adekvatna alternativa za članstvo u NATO?

Ne. Vojna neutralnost i dalje podrazumeva vojsku koja puno košta, ali je neutralna. Mi to trenutno imamo. Adekvatna alternativa bi bila demilitarizacija, odnosno nepostojanje vojske. Državna politika u najvećoj meri određuje stepen bezbednosti građana i celokupne zajednice. Politika koja se oslanja na dijalog, kulturu mira, komunikaciju i saradnju, pre svega sa prvim susedima, čini najbolji mogući i jedini realan način stvaranja mira i osećaja sigurnosti. Pitanja izgradnje trajnog mira, demilitarizacije i bezbednosti, ne mogu se posmatrati niti tretirati lokalno. To je proces koji se mora kontinuirano odvijati u celom regionu i šire. Činjenica da zemlje u našem okruženju idu ka NATO savezu ne znači da alternative ne postoje.

*Da li članstvo u NATO savezu može da utiče na rejting zemlje i priliv stranih investicija?

Može da utiče na rejting zemlje, ali ne i Srbije. Ja odmah zamišljam Vuka Jeremića koji je predstavnik Srbije u NATO-u i kako za sat vremena uspe da se posvađa sa svim članicama. Srbija sa ovom vlašću i ljudima koji vode državu i privredu nije sposobna da obezbedi priliv stranih investicija, bila ona članica NATO ili ne. Mi imamo nesposobne i korumpirane ljude na vlasti i tu činjenicu nikakvo članstvo u NATO neće da promeni.

*Predrag M. Azdejković je glavni urednik web portala Gay Echo

E-novine: Lična i politička hrabrost

Harvey Milk

Predrag M. Azdejković razgovara o filmu „Milk” i inspiraciji za političku borbu u ostvarivanju ravnopravnog položaja svih građana, sa Dušanom Maljkovićem, Bobanom Stojanovićem i Lazarom Pavlovićem

Piše: Predrag M. Azdejković

Biografska drama Milk, u režiji Gasa van Santa, koji je prikazan na ovogodišnjem Festu, ušao je na redovni bioskopski repertoar.

Film Milk je priča o Harviju Milku, koji je bio prvi homoseksualac zvanično izabran za člana Borda supervizora u San Francisku 1977. Njegov uspeh pokrenuo je borbu ne samo za gej prava, već je vodio i ka ostvarivanju celokupnih ljudskih prava u Americi. Sklapajući koalicije na tadašnjoj političkoj sceni, otvarao je vrata koja je do tada bilo nezamislivo otvoriti… Kada je ubijen, postao je heroj cele nacije. Za ulogu Harvija Milka, Šon Pen je dobio Oskara za glavnu mušku ulogu, a Dastin Lens Blek Oskara za najbolji originalni scenario.

O tome kako se ovaj film svideo srpskim gej aktivistima razgovarali smo sa Dušanom Maljkovićem, Bobanom Stojanovićem iz Queeria centra i Lazarom Pavlovićem iz Gej strejt alijanse.

* Kako vam se dopao film Milk?

Dušan Maljković: Veoma, posebno interpretacija Šona Pena. Mislim da je Oskar zaslužen, kao i naglasak na tome da krupne korake u sferi ljudskih prava pre prave oni koji se ne identifikuju sa standardnim polnim ulogama: Harvi teško da je bio „pravi muškarac”, kao što su „revoluciju” u Stonewallu započele drag kraljice, a ne likovi sišli sa crteža Toma od Finske. Dopao mi se i balans između ličnog i političkog, kao i naglasak na njegovoj hrabrosti koja je adekvatno prikazana kao prevazilaženje straha (a ne kao nemanje istog, što bi već bio fanatizam svoje vrste) usled idealističke težnje da se etički cilj (ravnopravnost gej osoba) postigne i po cenu sopstvenog života.
Boban Stojanović: Milk je izuzetan film, i jedan od boljih filmova Gasa van Santa. Iako je film postao popularan u mejnstrimu, pre svega zbog aktuelnosti teme u Americi ali i u ostatku sveta, film ima izuzetne umetničke kvalitete, a ovo je nesumnjivo najbolja uloga koju je Šon Pen ostvario do sada.
Lazar Pavlović: Dopao mi se, počev od toga da je fotografija u filmu podešena tako da odaje duh sedamdesetih, preko Šona Pena koji je maestralno odradio Harvijev lik, pa do toga da je na pravi način osveženo sećanje na jednog od najznačajnijih boraca za ljudska prava LGBT osoba u svetu.

* Koliko vam je Harvi Milk inspirativan kao gej aktivista?

Dušan Maljković: Delimično. Da, jer je jedan od retkih koji shvata da je ulog u igri borbe za ravnopravnost sam život i spreman je da ga položi. Taj aspekt je meni najbitniji, to razumevanje da je dobrobit zajednice i „upis u istoriju” posredstvom društvene promene važnije i veće od pojedinačnog života. Mislim da Harvi na dobar način pokazuje za šta je vredno umreti i kako smrt treba da bude naš izbor u situaciji kada je pitanje – ili ja ili ukidanje diskriminacije. Mislim da je on tu na tragu Sokrata i Vajlda, na primer.
S druge strane, mislim da greši kada je u pitanju šira politička paradigma, tj da se on usko fokusirao na gej prava i nije preispitivao liberal-kapitalističko okruženje, odnosno nije napravio ključni korak univertalizacije svoje partikularne političke pozicije, kao što je to učinio Martin Luter King, koji je od borbe za crnačko oslobođenje stigao do kritike kapitalizma. U filmu se i poziva na to da je i on potrošač kao i svaki drugi, što je tačno i što jeste dobar argument – ako ja kao gej plaćam porez državi i ona profitira od mene, onda je u obavezi i da me zaštiti od diskriminacije. Ali, ne uvideti da je većina potrošača ugrožena baš kao radnička populacija, predstavlja njegovo političko ograničenje. Žao mi je što je ubijen, jer verujem da bi stigao do ovog problema i da bi mogao da dalje razvije svoj revolucionarni potencijal.
Boban Stojanović: Milk je inspirativan kao aktivista, ali model aktivizma koji vidimo u filmu je za mene u sasvim drugom kontekstu. U tom smislu Harvi Milk ne može da mi bude idol, ali poštujem poruku koju je poslao ostatku sveta, a to je da se upornost uvek isplati i da svaka sloboda ima svoju cenu.
Lazar Pavlović: Veoma inspirativan. Čovek koji je bio svestan bitnosti angažovanja šire društvene zajednice i podizanja opšte svesti po pitanju neophodnosti unapređenja prava i položaja LGBT osoba. Krajnje harizmatična ličnost, svojevrsni LGBT priručnik.

* Harvi Milk je ubijen kao i mnogi gej aktivisti širom sveta, pretnje nasiljem su svakodnevne… Da li ponekad strahujete za svoj život i kako se borite s tim?

Dušan Maljković: Da, imao sam skoro dve pretnje, iz poznatog i nepoznatog izvora tj van gej i unutar gej „zajednice”. Mislim da se više plašim hroničnog maltretiranja nego smrti, kao i napada na porodicu i prijatelje. S tim se nosim shvatajući da je hrabar onaj koji prevazilazi strah i da je strah u stvari jedino čega treba da se plašimo: on nas parališe i predstavlja najveću opasnost, a to je da stabilno stojimo na mestu diskriminacije i da ne menjamo ništa. A toga, te pasivne i fatalističke pozicije se najviše i plašim, jer je ona i najgora i najteža. I kada pomislim na nju već nalazim dovoljno hrabrosti da radim i idem dalje.
Boban Stojanović: Ne strahujem. Ponekad je neugodno, ponekad dobijam pretnje, pre neki dan se desilo i dobacivanje na ulici. Ali sve to ide u aktivistički staž i tu nema nazad. Žao mi je svakog aktiviste ili aktivistkinje koji budu ubijeni negde u svetu, nažalost, najstrašnija poruka koja uvek izađe je da živimo u svetu u kome je netolerancija prema slobodi najveća.
Lazar Pavlović: Da, strahujem, kako za svoj, tako i za živote svojih kolega što iz GSA, što iz drugih LGBT organizacija. Trudim se da mi taj strah ne parališe život. Razne mehanizme koristim u trenucima kada primećujem da opravdani strah postaje paranoja. Kada to prevaziđem, taj mali uspeh mi ulije dodatnu snagu da nastavim, da i dalje dajem svoj doprinos u svakodnevnoj borbi za naš kvalitetniji život.

E-novine: Nenasiljem do trajnog mira

Nenad Vukosavljević (CNA): Nakon prvog filma „Tragovi”, u kojem govore bivši borci sa tri ratne strane i njima bliske osobe, započeli smo seriju dokumentaraca pod nazivom „Simulirani dijalog”, kojima smo želeli da nadomestimo odsustvo komunikacije između još uvek zavađenih nacionalnih zajednica i istovremeno ukažemo na moguć konstruktivan put dijaloga i saradnje

Piše: Predrag M. Azdejković

Centar za nenasilnu akciju (CNA) osnovan je 1997. godine u Sarajevu, a od 2001. godine ima svoju kancelarije i u Beogradu. Čine ga lokalni mirovni aktivisti koji zajedno rade na izgradnji trajnog mira u regionu bivše Jugoslavije, kroz promociju kulture nenasilja, dijaloga i izgradnju poverenja među pojedincima i grupama, te rad na konstruktivnom suočavanju s prošlošću kao jednim od ključnih faktora izgradnje mira. CNA je aktivan na stvaranju društva u kome vlada održiv mir, gde se neguje razvoj kritičkog mišljenja, preuzimanje odgovornosti za društvo i zajednicu, podstiče na preispitivanje vlastitih stavova i prihvatanje različitosti. Za ostvarivanje ovih društvenih vrednosti koriste različite vidove aktivizma, od kojih su najvažnije mirovno obrazovanje, izdavaštvo i video produkcija.

CNA je prvi dokumentarni film, Tragovi, predstavio publici 2004. godine, a usledili su Ne može da traje večno, Svi bi rado bacili kamen 2006. i Pticu ti ne čuješ 2007. godine. Na jesen 2009. planira se premijera novog filma.

CNA produkcija

Tragovi
Autor: Nenad Vukosavljević

Četiri bivša borca iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Srbije i četvoro njima bliskih osoba govore o svojim motivacijama da u devedesetim odu u rat i njihovim sadašnjim pogledima na prošlost i saznanjima koja su u međuvremenu stekli. Novica, koji je u ratu izgubio nogu, govori o svojoj potrebi da komunicira sa Hrvatima koji su bili sa druge strane fronta, njegova žena Borica o očaju koji je osetila kada je ostala sama sa decom. Nermin, predani vernik musliman iz Sarajeva, suprotstavlja se diskriminaciji Srba koja se danas dešava, njegov prijatelj Aco oseća breme koje mu je rat ostavio…

Gorčina i osećaj izneverenosti povezuje njihove misli, ali prevashodno osećaj odgovornosti da se angažuju protiv nasilja, onog ekstremnog koje je nekada vladalo i onog prikrivenog koje se danas odvija spram manjina. Uloge boraca su čudesno pretvorene u uloge aktivista koji se konfrontiraju sa nacionalizmom i mržnjom među svojim redovima.
Nekada borci za svoje države, oni se danas bore za otvorene granice i slobodu za sve ljude, učeći iz svog iskustva i delujući prema svojoj savesti.

Svi bi rado bacili kamen
Autor: Nenad Vukosavljević

Film tematizuje odnos ljudi srpskog i hrvatskog porekla. U njemu govore hrabri obični ljudi o onome o čemu ne sme da se ćuti, stvarajući prostor za bolje međusobno razumevanje.

Šta je to što nas boli, od čega strahujemo, čemu se nadamo, na kome je odgovornost za rat, ali i za stvaranje mira, šta zameramo jedni drugima, jesmo li ikakve pouke iz prošlosti stekli – govore oni koji su izgubili bliske osobe, koji su bili proterani iz svojih kuća pa se vratili i oni koji se nisu vratili, oni koji su osetili nasilje usled pritiska da biraju između porekla svojih roditelja, da se svrstaju na čijoj su strani, mlađi i stariji, hrabri ljudi.

Ne može da traje večno
Autor: Nenad Vukosavljević

Film tematizuje odnos ljudi srpskog i bošnjačkog porekla deset godina posle rata u Bosni, koji je još uvek prisutan u glavama i srcima mnogih. Kako prevladati bol, povređenost, mržnju, strah i osećaj nerazumevanja? Može li biti pomirenja posle svega što se dogodilo i ko je odgovoran za prošlost i stanje danas?

Dvadeset tri osobe u filmu daje svoje odgovore na bolna pitanja i postavljaju svoja, među njima ima izbeglica, ljudi čiji su najbliži članovi porodice ubijeni, onih koji su bili deca kada je bio rat, boraca, vernika, a sve zajedno uglavnom ljudi čije se mišljenje retko traži i ima priliku čuti.

Iako se nikada nisu susreli, oni preko filma razgovaraju, pružajući priliku da se dođe do boljeg razumevanja pogleda one druge strane, a u tom dijalogu zasigurno ima i reči koje će ponekog zaboleti.

Pticu ti ne čuješ
Autor: Nenad Vukosavljević

Ljudi bošnjačkog i hrvatskog porekla govore o ratu i teškom nasleđu prošlosti, o mržnji i bolu, o strahovima i nadanjima. Šta zameraju jedni drugima, čemu ih je rat naučio, kako je u prognanstvu, kako danas žive sa onima druge vjere i nacije. Ko je počeo rat? Jesu li stvarno Marsovci srušili most u Mostaru? Nose li krivicu za svu nesreću Englezi ili idioti među nama? Da li je doista ravnodušnost prema stradanju drugih normalna? Koji je put ka pomirenju i koliko će vremena biti potrebno?

* Zašto se Centar za nenasilnu akciju, posle više godina postojanja, odlučio na snimanje dokumentarnih filmova?

Sa jedne strane smo osetili manjak filmova koji poseduju prekogranični/regionalni senzibilitet za teška pitanja koja proizilaze iz ratnog nasleđa i odsustvo konstruktivnog doprinosa prevazilaženju postojećih razdora među ljudima, a sa druge strane smo mislili da, uprkos nedostatku i filmskog i novinarskog iskustva, imamo određeni kapacitet stvoren tokom godina rada na izgradnji mira u regionu ex-Yu, koji može biti ključan u stvaranju filmova sa aktivističkom porukom.

Nakon prvog filma Tragovi, u kojem govore bivši borci sa tri ratne strane i njima bliske osobe, započeli smo seriju dokumentaraca pod nazivom Simulirani dijalog, kojima smo želeli da nadomestimo odsustvo komunikacije između još uvek zavađenih nacionalnih zajednica i istovremeno ukažemo na moguć konstruktivan put dijaloga i saradnje.

* Kakav je bio prijem filmova?

Među ljudima koji su imali teško ratno iskustvo ili još uvek žive pod okolnostima određenim ratnom prošlošću, prijem filmova je pre svega bio vrlo emocionalan i to najčešće u vrlo pozitivnom smislu. Na način da su ljudi osetili pogođenost, empatiju, pa čak i poriv da učine nešto kako bi se umanjio i prevazišao problem koji je vidljiv u filmu.

* Da li je neka televizija prikazala filmove?

Osim poslednjeg Pticu ti ne čuješ, koji je zasad prikazan samo na javnim projekcijama, prethodna tri su prikazivana kako na RTS-u, tako i na TVCG, u BiH su na RTRS-u prikazani svi, a na TVBH samo prvi film i to dvaput. U Hrvatskoj su dva filma prikazana na TV kanalima dostupnim regionalno i kroz kablovsku mrežu.
Brojne lokalne i regionalne TV stanice su prikazale neke od filmova, a i jedna mala nemačka televizija je takođe prikazala film Tragovi.

* Trenutno je u pripremi film simulirani albansko-makedonski dijalog i film će imati premijeru na jesen. Da li se planira srpsko-albanski simulirani dijalog?

Razmišlja se o tome, ali se još uvek ništa ne čini. Prostor za srpsko-albanski dijalog pa i simulirani kroz dokumentarni film toliko je sužen da je to zaista zastrašujuće. Ne vidim mogućnost da se u skorije vreme na način na koji je to, na primer, rađeno na temu odnosa Bošnjaci–Srbi, napravi i na temu odnosa Albanci–Srbi. Štaviše i neke druge ideje, manje zahtevne, zasad su u fazi blokade, ali ima i onih drugih koje su sprovodljive. Uprkos svemu, ja verujem da će poboljšanja biti, korak po korak, prosto zato što je ovo sada neodrživo i neprirodno stanje.

* CNA veoma mnogo radi sa bivšim ratnicima kroz treninge nenasilne razrade konflikata. Koliko može da bude velika njihova uloga u kreiranju trajnog mira?

Uloga bivših ratnika može biti velika jer je i njihov potencijal da deluju u društvu vrlo veliki. Lako je zalepiti, mada već poprilično ofucano, etiketu izdajnika meni koji nisam bio vojnik u ratu, i shodno tome pokušati da mi se oduzme pravo da bilo šta govorim ili radim po pitanju izgradnje mira, no drugačije je kada se neko ko je bivši ratnik iskreno i predano zalaže za mir i preuzimanje odgovornosti za ratnu prošlost. Nije onaj koji je mobilisan ili koji je uzeo pušku da brani svoju kuću zločinac, niti je on započinjao rat. Svako nosi svoj deo odgovornosti i sigurno da je veća odgovornost onih koji su aktivno učestvovali u ratu, ali ne treba mešati krivicu i odgovornost, niti ih generalizovati na čitave grupe ili čak narode.

* Šta države u regionu treba da učine da bi došlo do trajnog mira?

Za početak da prepoznaju i priznaju nepravde počinjene u ime i ispred te države, i to ne samo radi moralne zadovoljštine žrtava i njima bliskih već zato da bi to bio nauk za ubuduće i garancija da se neće ponoviti. Ukratko, da konačno već jednom nešto nauče iz istorije i da prekinu tradiciju pravljenja mitova kojima će se mahati pred sledeći rat. I još nešto vrlo važno, ako ne shvatimo da moramo da gradimo mir sa svojim susedima, da tražimo zajedničku istoriju, da zajedno gradimo osećaj poverenja i sigurnosti, onda je poprilično verovatno da ćemo pod stare dane opet da se čudimo otkud ponovo rat.

A država to neće prepoznati, nijedna, jer država je samo konstrukt, prepoznaće prvo pojedinci, pa će onda oni to širiti kako znaju i umeju, da bi to u društvu bilo usvojeno i prepoznato kao korisno i vredno i onda će društvo (zbir raznih pojedinaca i grupa) da prilagodi stvarnost svojoj potrebi da živi u trajnom miru. Možda.

* Kako reagujete na mišljenje mnogih da se ratna prošlost zaboravi i krene napred, umesto da se sa njom suočimo?

Ma može, zašto da ne, odmah napred, pravo u sigurnu budućnost sledećeg rata. Ko voli, nek izvoli, a siguran sam da će danas biti puno onih koji će misliti da je taj put pravi. Zašto bih se ja danas suočavao sa sopstvenom odgovornošću za prošlost (skraćeno suočavanje sa prošlošću) kad je to nešto možda bolno, svakako neprijatno i povrh svega zahteva odricanje od ugodnosti, koja se može porediti sa onom prepunog smrdljivog autobusa, dok smerni čuvari prozora ne daju provetravanje da ne bi bilo promaje.

* Koliku promenu u društvu vidite od početka aktivističkog rada do danas?

Mi radimo na izgradnji mira i to je pojam koji se u nauci koristi manje od 20 godina. Kadgod shvatim da se nalazimo na raskršću, da li kao društvo ili mi unutar našeg malog centra, i krenem da tragam za odgovorima, nailazim na primere iz prošlosti sa drugih prostora kada su ta ista raskršća nailazila i birani su putevi. I kada to shvatim obuzme me ljutnja što odgovore koje danas nalazim nisam imao pre 10 godina kako bih mogao da doprinesem da uradimo više i bolje nego što jesmo. Osećam se kao da se borimo sa plimom.

A sa strane gledano, može izgledati da smo napravili jako puno. Dvanaestu godinu postoji organizacija koja funkcioniše po sistemu konsenzusa a okuplja ljude sa (barem) tri donedavno zaraćene strane, okuplja razne ljude, obrazuje, propituje, menja sebe, stvara.

Napredak koji ja vidim je u dubini promišljanja i razumevanja stvari, kao i u hrabrosti da se razičite stvari započnu i sprovedu, a da pri tome nijednog trenutka ne zaboravimo oko čega smo se okupili i koje vrednosti želimo da promovišemo i iznad svega da živimo što je bliže moguće tom idealu kojem stremimo, da ne činimo nepravdu.
Poenta aktivizma je, mislim, da se ličnim primerom promoviše ono za šta se deklarativno zalažemo.

Više informacija: www.nenasilje.org

E-novine: Fašisti su zaštićeni u Srbiji

Predrag Azdejković

Intervju: Predrag Azdejković, Queeria

Poput mrzitelja iz grupe „Nož, žica, Srebrenica”, na Facebooku su od skoro aktivne i dve antigej grupe, koje su svoju mržnju usmerile ka organizaciji „Queeria”. Osim seksualne orijentacije, neoprostiv greh je i činjenica da je na nedavnom konkursu Ministarstva kulture i medija, „Queeria” dobila 256.000 dinara za razvoj svog portala (www.queeria.com), što je bilo dovoljno za poziv na proterivanje i iskorenjavanje gej populacije. Ipak, u „Queeriji” su odlučili da odgovore i pokušaju da zatvore navedene grupe

Razgovarao: Peđa Popović

* Kako napreduje akcija za zatvaranje antigej stranica na Facebooku?

Mi smo napravili malu akciju za zatvaranje antigej stranica na Facebooku, kojih stvarno ima dosta, neke od njih su direktno protiv Kvirije kao udruženja ili protiv njenih aktivista. Neke su zatvorene, ali brzo niču nove. Nažalost, nemamo podatke o broju pritužbi nakon što se klikne na report dugme. Mislim da treba napraviti pritisak na Facebook da uposle administratore koji razumeju srpsko-hrvatsko-bosansko-crnogorski jezik i da se bave gašenjem grupa koje promovišu mržnju.

* Koliko je to realno?

Verujem da je to moguće, pošto Facebook odlično zarađuje od reklama.

* Kako ocenjueš interent aktivizam u Srbiji?

Kako nternet postaje popularniji i masovniji medij, sve više smatram da je internet aktivizam veoma važan. Kada pogledamo srpski internet shvatimo koliko tu ima mržnje, predrasuda, poziva na ubijanje manjina i čega sve ne. I takva pisanja su većinska.

* Zašto je to tako?

Jedan od odgovora bi mogao da bude da fašista ima više ili da nas jednostavno mrzi da pišemo pozitivne komentare – ali kada treba da popljujemo nekog, tada imamo dovoljno volje, želje i vremena. Moramo širiti ideje o zajedništvu, slobodi, solidarnosti, a to se na Internetu čini tako što se piše!!!

* Ipak, koliko može da se učini običnim klikom ili pisanjem?

Može dosta, ali ponekad običan klik nije dovoljan. Strašno sam se iznerivrao kada je pravljena akcija protiv nacističkog marša u Beogradu, a neko je napravio online peticiju podrške antifašistima. Sorry, ali to je bezveze. Koja je svrha toga?! Dovuci svoje dupe na Plato i pokaži svoju podršku, a ne iz fotelje i toplog doma slati podršku. Od toga nema ništa, samo je čisto skidanje odgovornosti sa sebe što nećeš da dođeš. Antifašistička grupa na Facebooku ima hiljade i hiljade članova, a na Platou nije ih bilo ni 10 odsto. Mene je to razočaralo.

* Kako onda isterati ljude na ulice?

Samo pričom i objašnjenjima zašto se neka akcija i njih tiče, jer živimo u kapitalizmu, gde svi gledaju svoj interes. Progresivne pokrete treba omasoviti, a glavni problem tih pokreta je što se gade masovnosti i mejnstrima.

* Da li ti se čini da su fašisti i njima slični zaštićeni od gonjenja zbog banalnog objašnjenja da im se serveri nalaze u inostranstvu?

Meni se čini da su fašisti zaštićeni u Srbiji gde god da im se nalaze serveri. Jedno vreme je na Facebooku postojala grupa „Krv i čast”, sa podnaslovom – ko razume šta je ova grupa neka se učlani. U grupi je bio veliki broj slika fašističkih simbola. Znamo da su ljudi na Facebooku mahom potpisani svojim imenom i prezimenom i grupa je imala oko hiljadu članova, koje nije bilo strah da se tu pojave imenom i prezimenom sa sve slikom. Oni imaju osećaj slobode da budu fašisti, otvoreno, bez blama, bez cenzure.

Fašisti se na zapadu kriju, jer znaju da ih ljudi mrze. U Srbiji toga nema, jer njih i država indirektno štiti. Takođe, poražavajuće je da se ljudi koji pozivaju na ubijanje, klanje, streljanje, logore i slične monstruozne stvari smatraju normalnim i 100% zdravim. I onda će fašisti meni, zato što volim isti pol, reći da sam bolesni monstrum, dok su oni koji pozivaju na ubijanje kao apsolutno zdravi, pravi i normalni!

E-novine: Diskriminacija na delu

Evropska komisija nadgledala je i istraživala napredak u domenu ljudskih prava zemalja kandidata i potencijalnih kandidata u protekloj godini. Početkom novembra usvojena je godišnja strategija o proširenju Evropske unije, koja uključuje i izveštaje o napretku u proteklih godinu dana svih kandidata i potencijalnih kandidata: Hrvatske, Makedonije, Turske, Albanije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Srbije i Kosova. Izveštaj uključuje i informacije o stanju gej prava u tim zemljama

Piše: Predrag M. Azdejković

Srbija
U izveštaju o napretku Srbije navodi se da su nasilni napadi, govor mržnje i diskriminacija na osnovu seksualne orijentacije i rodnog identiteta preovladavajući i da država i državni organi nisu uspeli da obezbede zaštitu od diskriminacije. U nastavku se navodi da sveobuhvatni antidiskriminacioni zakoni još uvek nisu doneti i da je zaštita od diskriminacije pri zapošljavanju i na radu veoma slaba.
Međutim, u izveštaju komisije ne postoje eksplicitni primeri nasilnih napada, govora mržnje i pretnji u vezi sa queer događajima, kao što su Evrovizija u Beogradu i Queer festival koji se održao u septembru ove godine.
ILGA-Europe (Internacionalna lezbejska i gej asocijacija) pozvala je Evropsku komisiju da nastavi sa nadgledanjem situacije, naročito kada je u pitanju pravo na slobodno okupljanje queer osoba u Srbiji.
Crna Gora
U poređenju sa izveštajem za 2007. godinu, u ovogodišnjem, kada je u pitanju Crna Gora, obrađena su i gej prava. Izveštaj pokazuje da je u Crnoj Gori rasprostranjena homofobija i da ne postoji zakonska zaštita. Ističe se velika potreba za antidiskriminacijskim merama koje bi pokrile seksualnu orijentaciju i polni identitet.
Iako u Crnoj Gori postoji sloboda udruživanja, strah od diskriminacije i stigmatizacije osnovni je faktor zbog kog se queer populacija u Crnoj Gori ne organizuje i ne preduzima akcije na ostvarivanju svojih prava. Takođe, to je razlog što iz Crne Gore o gej pravima ima vrlo malo izveštaja.

Kosovo
Iako postoje zakoni koji štite ljude od diskriminacije na osnovu seksualne orijentacije, izveštaj pokazuje veoma mali napredak kada je u pitanju implementacija tih zakona.
Homofobija je sveprisutna u medijima i generalnoj publici i mnoge queer osobe nisu svesne zaštite koju im pružaju antidiskriminacijski zakoni. Slično situaciji u Crnoj Gori, stepen organizovanosti queer populacije je veoma mali i mnogi ne žele da se uključe u pokret usled straha od stigme i diskriminacije. Zbog tog straha mnogi slučajevi nasilja ostaju neprijavljeni i nedokumentovani, a postoji i problem da često to nasilje čine sami pripadnici državnih organa.

Hrvatska
Hrvatska je jedina zemlja u regionu koja je dobila pozitivne ocene komisije kada je u pitanju napredak ka evropskim integracijama, naročito u polju ljudskih prava i antidiskriminacije.
Hrvatska je u julu 2008. godine donela sveobuhvatni antidiskriminacijski zakon, koji će imati pozitivan uticaj na gej prava. Zakon je potpuno u skladu sa standardima EU, ali se ističe da njegova primena nije dovoljna i da praktična zaštita od diskriminacije nije još uvek u nivou sa EU standardima.
ILGA-Europe je istakla da u izveštaju ne postoje reference na homofobične zločine iz mržnje i diskriminacijski stav policije prema queer populaciji.

Makedonija
U izveštaju se navodi da antidiskriminacijski zakon još uvek nije stupio na snagu i da trenutno zakonodavstvo nije u skladu sa standardima EU. U izveštaj su ušli primeri diskriminacije prema queer osobama i preporuka da se u nacionalnu strategiju protiv diskriminacije uvrsti i diskriminacija na osnovu seksualne orijentacije i polnog identiteta.

Bosna i Hercegovina
U izveštaju se navodi da je Bosna i Hercegovina učinila mali napredak kada je reč o unapređenju ljudskih prava i da ne postoji sveobuhvatni antidiskriminacijski zakon, da država formalno i neformalno podržava diskriminacijsko ponašanje i nasilje nad queer osobama.
Takođe se navodi da postoji diskriminacija pri zapošljavanju i radu na osnovu seksualne orijentacije, da se krši pravo na slobodu okupljanja i udruživanja i da je primećeno nasilje nad određenim kolektivima zbog njihove seksualne orijentacije.
Nažalost, u izveštaju se ne spominje brutalni napad i nasilje tokom Queer festivala u Sarajevu. ILGA-Europe je zatražila od komisije da se ta informacija unese u izveštaj za 2009. godinu, jer se tokom Queer Sarajevo festivala desilo nasilje nad učesnicima, napadnute su prostorije queer organizacija, policija nije reagovala i upućene su pretnje smrću aktivistima i organizatorima festivala.

E-novine: Čitalačka trojka

Sajam knjiga u Beogradu iskoristićemo kao povod da razgrnemo malo prostora na portalu za razgovor o čitanju. Za početak, o tome šta čitaju ili izbegavaju da čitaju, govore ili recituju Predrag M. Azdejković iz Queeria centra, Saša Ilić iz Betona i pesnikinja Dragana Mladenović

Knjige su zlo, upozorava Predrag M. Azdejković

Pre neki dan sam pročitao kako tamo neki podaci pokazuju da pola miliona punoletnih građana Srbije nikada nije pročitalo knjigu. To je predstavljeno kao nešto strašno i skandalozno, ali ja smatram da su ti ljudi pametni što se od knjiga drže podalje.
Čitavog života nas bombarduju kako je čitanje super, da se od toga postaje pametan i mudar, da se tako trenira mozak i priprema za učestvovanje u raznoraznim TV kvizovima, razvija bujna mašta i postaje načitan, što je veoma cenjena osobina u visokom društvu. Ali, u pitanju je zavera izdavačke mafije, koja od nas, zarad svoje materijalne koristi, uporno krije da čitanje može biti rizično, da ima neželjena dejstva i da treba koristiti zaštitu.
Od čitanja knjiga može da vas boli glava, da vam bude muka, da povraćate, da, ako ste fini, dobijete dijareju, ako niste, proliv. Neki su čak od čitanja knjiga dobili sifilis, a hemoroidi su vam zagarantovani. Ja sam na primer od čitanja knjige Ljiljane Habjanović-Đurović dobio boginje, stidne vaši od Isidore Bjelice, žuticu od Matije Bećkovića, a spontani pobačaj, sterilitet i gubitak seksualne želje od Odbrane Kosova i Vojislava Koštunice. Pored svih ovih strašnih boleština, čitanje loše utiče na vid i od toga možete da oslepite, a na papir možete da se posečete. Jeste da se to računa u lakše telesne povrede, ali je jako neprijatno. Takođe, kao ekološki svesna osoba moram da istaknem da su knjige smrt za našu životnu okolinu. Znate li samo koliko šuma je posečeno da bi se organizovao jedan Sajam knjiga?!
Kao što vidite, argumenti protiv knjiga i čitanja su brojni i neoborivi. Zato vam predlažem da se ugledate na tih pola miliona ljudi koji su čitanju rekli istorijsko ne i da Sajam knjiga izbegavate u širokom luku. Sledeće godine možemo zajedno da organizujemo antičitalačke proteste i neko svečano spaljivanje.

***
Fašizam, čita Saša Ilić

Brijem brkove na onom mjestu
Gdje ih je Hitler puštao.
Čuvam se fašističkih misli o čistoći bilo kakvoj.
Izbjegavam ideje koje bi mogle povući mase.
Izbjegavam tanku dosljednost pouzdanih.
Neću se dobro provesti, znam.
Nadam se samo da ću biti loš sapun.
(1976)
Milan Milišić: Unutrašnje stvari (Prosveta, 2008)

***
Kako razveseliti poeziju, objašnjava Dragana Mladenović

Danijel Štajn, prevodilac Ljudmile Ulicke daleko je od romana koji bi se mogao okarakterisati kao tzv. žensko pismo. Prateći nekoliko likova čije su sudbine isprepletene u širokom vremenskom i prostornom luku, ova autorka uspeva da oblikuje jedinstvenu priču o poligloti, Jevrejinu, partizanu, katoličkom svešteniku – Danijelu Štajnu, junaku koga znanje nekoliko jezika izbavlja iz nevolja Drugog svetskog rata i čije je versko opredeljenje iznad i izvan bilo kakvih religijskih kanona. Zanimljive ljudske priče protkane su obiljem informacija o religiji, istoriji i različitim kulturama. Fragmentarna forma i različiti tipovi diskursa u svakom poglavlju čine ovaj roman još interesantnijim i razuđenijim.
Sabrane pesme Vojislava Despotova nude pravi odgovor na (pravo) pitanje „kako razveseliti poeziju”. Krećući se od neoavangarde do postmoderne, Despotov u svojim najboljim zbirkama (Pada dubok sneg, Trening poezije, Prljavi snovi) na originalan način pravi kolaž od „iskrivljenih” idioma, filmskih sekvenci, literarnih i mas-medijskih elemenata, razrađuje ideju da „sve je poezija”. Kušanje čitaočevog znanja, jezičke akrobacije, duhovite dosetke i neočekivani asocijativni nizovi samo su neki od elemenata Despotovljevog pesništva koji će sasvim sigurno čitaoca ostaviti budnim nad ovom knjigom.
Osim što su imenjaci i pesnici, Vojislav Despotov i Vojislav Karanović jedva da imaju išta zajedničko. Poslednja knjiga pesama Vojislava Karanovića, Naše nebo, na poetski pijedestal postavlja osećanje, govor iz središta tog osećanja i pesnički jezik kao naličje duše. Karanovićevu zbirku karakteriše uravnotežen, suptilan, spor, meditativan stil te precizan i biran jezik. Ljubitelji Prave Stare Velike Poezije, što ja svakako nisam, definitivno će uživati u njoj.
Pre više od pola veka, u knjizi Šta je književnost, Žan-Pol Sartr pozabavio se, između ostalog, i uvek aktuelnim problemom angažovanosti i odgovornosti pisca. Da li pisac ima pravo da ćuti o vlastitom dobu, da li sme da bude mirni, tihi svedok istorijskih lomova, represija ili nepravde koja ga okružuje, šta ako je i ta ćutnja delovanje, za koga i zašto piše – samo su neka od pitanja na koje Sartr daje odgovore. Provokativni stavovi, bridak jezik i izuzetna zapažanja čine ovu knjigu nezaobilaznim štivom za svakog ko se bavi pisanjem.
Roman Haleda Hoseinija Lovac na zmajeve nosi sve odlike bestselera: temu koja pokreće bujicu emocija, linearnu formu, pitak stil, informacije o kulturi koja mnogima nije dovoljno poznata. Hoseini je sjajan u prvom delu romana (do prelaska junaka i njegovog oca u Ameriku) i da je roman nastavio da razvija takvom snagom i u tom maniru, ne bi mu se imalo šta zameriti. Idealno je štivo za letovanja, zimovanja, minute pred spavanje, dugu vožnju autobusom.