E-novine: Lična i politička hrabrost

Predrag M. Azdejković razgovara o filmu „Milk” i inspiraciji za političku borbu u ostvarivanju ravnopravnog položaja svih građana, sa Dušanom Maljkovićem, Bobanom Stojanovićem i Lazarom Pavlovićem

Piše: Predrag M. Azdejković

Biografska drama Milk, u režiji Gasa van Santa, koji je prikazan na ovogodišnjem Festu, ušao je na redovni bioskopski repertoar.

Film Milk je priča o Harviju Milku, koji je bio prvi homoseksualac zvanično izabran za člana Borda supervizora u San Francisku 1977. Njegov uspeh pokrenuo je borbu ne samo za gej prava, već je vodio i ka ostvarivanju celokupnih ljudskih prava u Americi. Sklapajući koalicije na tadašnjoj političkoj sceni, otvarao je vrata koja je do tada bilo nezamislivo otvoriti… Kada je ubijen, postao je heroj cele nacije. Za ulogu Harvija Milka, Šon Pen je dobio Oskara za glavnu mušku ulogu, a Dastin Lens Blek Oskara za najbolji originalni scenario.

O tome kako se ovaj film svideo srpskim gej aktivistima razgovarali smo sa Dušanom Maljkovićem, Bobanom Stojanovićem iz Queeria centra i Lazarom Pavlovićem iz Gej strejt alijanse.

* Kako vam se dopao film Milk?

Dušan Maljković: Veoma, posebno interpretacija Šona Pena. Mislim da je Oskar zaslužen, kao i naglasak na tome da krupne korake u sferi ljudskih prava pre prave oni koji se ne identifikuju sa standardnim polnim ulogama: Harvi teško da je bio „pravi muškarac”, kao što su „revoluciju” u Stonewallu započele drag kraljice, a ne likovi sišli sa crteža Toma od Finske. Dopao mi se i balans između ličnog i političkog, kao i naglasak na njegovoj hrabrosti koja je adekvatno prikazana kao prevazilaženje straha (a ne kao nemanje istog, što bi već bio fanatizam svoje vrste) usled idealističke težnje da se etički cilj (ravnopravnost gej osoba) postigne i po cenu sopstvenog života.
Boban Stojanović: Milk je izuzetan film, i jedan od boljih filmova Gasa van Santa. Iako je film postao popularan u mejnstrimu, pre svega zbog aktuelnosti teme u Americi ali i u ostatku sveta, film ima izuzetne umetničke kvalitete, a ovo je nesumnjivo najbolja uloga koju je Šon Pen ostvario do sada.
Lazar Pavlović: Dopao mi se, počev od toga da je fotografija u filmu podešena tako da odaje duh sedamdesetih, preko Šona Pena koji je maestralno odradio Harvijev lik, pa do toga da je na pravi način osveženo sećanje na jednog od najznačajnijih boraca za ljudska prava LGBT osoba u svetu.

* Koliko vam je Harvi Milk inspirativan kao gej aktivista?

Dušan Maljković: Delimično. Da, jer je jedan od retkih koji shvata da je ulog u igri borbe za ravnopravnost sam život i spreman je da ga položi. Taj aspekt je meni najbitniji, to razumevanje da je dobrobit zajednice i „upis u istoriju” posredstvom društvene promene važnije i veće od pojedinačnog života. Mislim da Harvi na dobar način pokazuje za šta je vredno umreti i kako smrt treba da bude naš izbor u situaciji kada je pitanje – ili ja ili ukidanje diskriminacije. Mislim da je on tu na tragu Sokrata i Vajlda, na primer.
S druge strane, mislim da greši kada je u pitanju šira politička paradigma, tj da se on usko fokusirao na gej prava i nije preispitivao liberal-kapitalističko okruženje, odnosno nije napravio ključni korak univertalizacije svoje partikularne političke pozicije, kao što je to učinio Martin Luter King, koji je od borbe za crnačko oslobođenje stigao do kritike kapitalizma. U filmu se i poziva na to da je i on potrošač kao i svaki drugi, što je tačno i što jeste dobar argument – ako ja kao gej plaćam porez državi i ona profitira od mene, onda je u obavezi i da me zaštiti od diskriminacije. Ali, ne uvideti da je većina potrošača ugrožena baš kao radnička populacija, predstavlja njegovo političko ograničenje. Žao mi je što je ubijen, jer verujem da bi stigao do ovog problema i da bi mogao da dalje razvije svoj revolucionarni potencijal.
Boban Stojanović: Milk je inspirativan kao aktivista, ali model aktivizma koji vidimo u filmu je za mene u sasvim drugom kontekstu. U tom smislu Harvi Milk ne može da mi bude idol, ali poštujem poruku koju je poslao ostatku sveta, a to je da se upornost uvek isplati i da svaka sloboda ima svoju cenu.
Lazar Pavlović: Veoma inspirativan. Čovek koji je bio svestan bitnosti angažovanja šire društvene zajednice i podizanja opšte svesti po pitanju neophodnosti unapređenja prava i položaja LGBT osoba. Krajnje harizmatična ličnost, svojevrsni LGBT priručnik.

* Harvi Milk je ubijen kao i mnogi gej aktivisti širom sveta, pretnje nasiljem su svakodnevne… Da li ponekad strahujete za svoj život i kako se borite s tim?

Dušan Maljković: Da, imao sam skoro dve pretnje, iz poznatog i nepoznatog izvora tj van gej i unutar gej „zajednice”. Mislim da se više plašim hroničnog maltretiranja nego smrti, kao i napada na porodicu i prijatelje. S tim se nosim shvatajući da je hrabar onaj koji prevazilazi strah i da je strah u stvari jedino čega treba da se plašimo: on nas parališe i predstavlja najveću opasnost, a to je da stabilno stojimo na mestu diskriminacije i da ne menjamo ništa. A toga, te pasivne i fatalističke pozicije se najviše i plašim, jer je ona i najgora i najteža. I kada pomislim na nju već nalazim dovoljno hrabrosti da radim i idem dalje.
Boban Stojanović: Ne strahujem. Ponekad je neugodno, ponekad dobijam pretnje, pre neki dan se desilo i dobacivanje na ulici. Ali sve to ide u aktivistički staž i tu nema nazad. Žao mi je svakog aktiviste ili aktivistkinje koji budu ubijeni negde u svetu, nažalost, najstrašnija poruka koja uvek izađe je da živimo u svetu u kome je netolerancija prema slobodi najveća.
Lazar Pavlović: Da, strahujem, kako za svoj, tako i za živote svojih kolega što iz GSA, što iz drugih LGBT organizacija. Trudim se da mi taj strah ne parališe život. Razne mehanizme koristim u trenucima kada primećujem da opravdani strah postaje paranoja. Kada to prevaziđem, taj mali uspeh mi ulije dodatnu snagu da nastavim, da i dalje dajem svoj doprinos u svakodnevnoj borbi za naš kvalitetniji život.