E-novine: Nenasiljem do trajnog mira

Nenad Vukosavljević (CNA): Nakon prvog filma „Tragovi”, u kojem govore bivši borci sa tri ratne strane i njima bliske osobe, započeli smo seriju dokumentaraca pod nazivom „Simulirani dijalog”, kojima smo želeli da nadomestimo odsustvo komunikacije između još uvek zavađenih nacionalnih zajednica i istovremeno ukažemo na moguć konstruktivan put dijaloga i saradnje

Piše: Predrag M. Azdejković

Centar za nenasilnu akciju (CNA) osnovan je 1997. godine u Sarajevu, a od 2001. godine ima svoju kancelarije i u Beogradu. Čine ga lokalni mirovni aktivisti koji zajedno rade na izgradnji trajnog mira u regionu bivše Jugoslavije, kroz promociju kulture nenasilja, dijaloga i izgradnju poverenja među pojedincima i grupama, te rad na konstruktivnom suočavanju s prošlošću kao jednim od ključnih faktora izgradnje mira. CNA je aktivan na stvaranju društva u kome vlada održiv mir, gde se neguje razvoj kritičkog mišljenja, preuzimanje odgovornosti za društvo i zajednicu, podstiče na preispitivanje vlastitih stavova i prihvatanje različitosti. Za ostvarivanje ovih društvenih vrednosti koriste različite vidove aktivizma, od kojih su najvažnije mirovno obrazovanje, izdavaštvo i video produkcija.

CNA je prvi dokumentarni film, Tragovi, predstavio publici 2004. godine, a usledili su Ne može da traje večno, Svi bi rado bacili kamen 2006. i Pticu ti ne čuješ 2007. godine. Na jesen 2009. planira se premijera novog filma.

CNA produkcija

Tragovi
Autor: Nenad Vukosavljević

Četiri bivša borca iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Srbije i četvoro njima bliskih osoba govore o svojim motivacijama da u devedesetim odu u rat i njihovim sadašnjim pogledima na prošlost i saznanjima koja su u međuvremenu stekli. Novica, koji je u ratu izgubio nogu, govori o svojoj potrebi da komunicira sa Hrvatima koji su bili sa druge strane fronta, njegova žena Borica o očaju koji je osetila kada je ostala sama sa decom. Nermin, predani vernik musliman iz Sarajeva, suprotstavlja se diskriminaciji Srba koja se danas dešava, njegov prijatelj Aco oseća breme koje mu je rat ostavio…

Gorčina i osećaj izneverenosti povezuje njihove misli, ali prevashodno osećaj odgovornosti da se angažuju protiv nasilja, onog ekstremnog koje je nekada vladalo i onog prikrivenog koje se danas odvija spram manjina. Uloge boraca su čudesno pretvorene u uloge aktivista koji se konfrontiraju sa nacionalizmom i mržnjom među svojim redovima.
Nekada borci za svoje države, oni se danas bore za otvorene granice i slobodu za sve ljude, učeći iz svog iskustva i delujući prema svojoj savesti.

Svi bi rado bacili kamen
Autor: Nenad Vukosavljević

Film tematizuje odnos ljudi srpskog i hrvatskog porekla. U njemu govore hrabri obični ljudi o onome o čemu ne sme da se ćuti, stvarajući prostor za bolje međusobno razumevanje.

Šta je to što nas boli, od čega strahujemo, čemu se nadamo, na kome je odgovornost za rat, ali i za stvaranje mira, šta zameramo jedni drugima, jesmo li ikakve pouke iz prošlosti stekli – govore oni koji su izgubili bliske osobe, koji su bili proterani iz svojih kuća pa se vratili i oni koji se nisu vratili, oni koji su osetili nasilje usled pritiska da biraju između porekla svojih roditelja, da se svrstaju na čijoj su strani, mlađi i stariji, hrabri ljudi.

Ne može da traje večno
Autor: Nenad Vukosavljević

Film tematizuje odnos ljudi srpskog i bošnjačkog porekla deset godina posle rata u Bosni, koji je još uvek prisutan u glavama i srcima mnogih. Kako prevladati bol, povređenost, mržnju, strah i osećaj nerazumevanja? Može li biti pomirenja posle svega što se dogodilo i ko je odgovoran za prošlost i stanje danas?

Dvadeset tri osobe u filmu daje svoje odgovore na bolna pitanja i postavljaju svoja, među njima ima izbeglica, ljudi čiji su najbliži članovi porodice ubijeni, onih koji su bili deca kada je bio rat, boraca, vernika, a sve zajedno uglavnom ljudi čije se mišljenje retko traži i ima priliku čuti.

Iako se nikada nisu susreli, oni preko filma razgovaraju, pružajući priliku da se dođe do boljeg razumevanja pogleda one druge strane, a u tom dijalogu zasigurno ima i reči koje će ponekog zaboleti.

Pticu ti ne čuješ
Autor: Nenad Vukosavljević

Ljudi bošnjačkog i hrvatskog porekla govore o ratu i teškom nasleđu prošlosti, o mržnji i bolu, o strahovima i nadanjima. Šta zameraju jedni drugima, čemu ih je rat naučio, kako je u prognanstvu, kako danas žive sa onima druge vjere i nacije. Ko je počeo rat? Jesu li stvarno Marsovci srušili most u Mostaru? Nose li krivicu za svu nesreću Englezi ili idioti među nama? Da li je doista ravnodušnost prema stradanju drugih normalna? Koji je put ka pomirenju i koliko će vremena biti potrebno?

* Zašto se Centar za nenasilnu akciju, posle više godina postojanja, odlučio na snimanje dokumentarnih filmova?

Sa jedne strane smo osetili manjak filmova koji poseduju prekogranični/regionalni senzibilitet za teška pitanja koja proizilaze iz ratnog nasleđa i odsustvo konstruktivnog doprinosa prevazilaženju postojećih razdora među ljudima, a sa druge strane smo mislili da, uprkos nedostatku i filmskog i novinarskog iskustva, imamo određeni kapacitet stvoren tokom godina rada na izgradnji mira u regionu ex-Yu, koji može biti ključan u stvaranju filmova sa aktivističkom porukom.

Nakon prvog filma Tragovi, u kojem govore bivši borci sa tri ratne strane i njima bliske osobe, započeli smo seriju dokumentaraca pod nazivom Simulirani dijalog, kojima smo želeli da nadomestimo odsustvo komunikacije između još uvek zavađenih nacionalnih zajednica i istovremeno ukažemo na moguć konstruktivan put dijaloga i saradnje.

* Kakav je bio prijem filmova?

Među ljudima koji su imali teško ratno iskustvo ili još uvek žive pod okolnostima određenim ratnom prošlošću, prijem filmova je pre svega bio vrlo emocionalan i to najčešće u vrlo pozitivnom smislu. Na način da su ljudi osetili pogođenost, empatiju, pa čak i poriv da učine nešto kako bi se umanjio i prevazišao problem koji je vidljiv u filmu.

* Da li je neka televizija prikazala filmove?

Osim poslednjeg Pticu ti ne čuješ, koji je zasad prikazan samo na javnim projekcijama, prethodna tri su prikazivana kako na RTS-u, tako i na TVCG, u BiH su na RTRS-u prikazani svi, a na TVBH samo prvi film i to dvaput. U Hrvatskoj su dva filma prikazana na TV kanalima dostupnim regionalno i kroz kablovsku mrežu.
Brojne lokalne i regionalne TV stanice su prikazale neke od filmova, a i jedna mala nemačka televizija je takođe prikazala film Tragovi.

* Trenutno je u pripremi film simulirani albansko-makedonski dijalog i film će imati premijeru na jesen. Da li se planira srpsko-albanski simulirani dijalog?

Razmišlja se o tome, ali se još uvek ništa ne čini. Prostor za srpsko-albanski dijalog pa i simulirani kroz dokumentarni film toliko je sužen da je to zaista zastrašujuće. Ne vidim mogućnost da se u skorije vreme na način na koji je to, na primer, rađeno na temu odnosa Bošnjaci–Srbi, napravi i na temu odnosa Albanci–Srbi. Štaviše i neke druge ideje, manje zahtevne, zasad su u fazi blokade, ali ima i onih drugih koje su sprovodljive. Uprkos svemu, ja verujem da će poboljšanja biti, korak po korak, prosto zato što je ovo sada neodrživo i neprirodno stanje.

* CNA veoma mnogo radi sa bivšim ratnicima kroz treninge nenasilne razrade konflikata. Koliko može da bude velika njihova uloga u kreiranju trajnog mira?

Uloga bivših ratnika može biti velika jer je i njihov potencijal da deluju u društvu vrlo veliki. Lako je zalepiti, mada već poprilično ofucano, etiketu izdajnika meni koji nisam bio vojnik u ratu, i shodno tome pokušati da mi se oduzme pravo da bilo šta govorim ili radim po pitanju izgradnje mira, no drugačije je kada se neko ko je bivši ratnik iskreno i predano zalaže za mir i preuzimanje odgovornosti za ratnu prošlost. Nije onaj koji je mobilisan ili koji je uzeo pušku da brani svoju kuću zločinac, niti je on započinjao rat. Svako nosi svoj deo odgovornosti i sigurno da je veća odgovornost onih koji su aktivno učestvovali u ratu, ali ne treba mešati krivicu i odgovornost, niti ih generalizovati na čitave grupe ili čak narode.

* Šta države u regionu treba da učine da bi došlo do trajnog mira?

Za početak da prepoznaju i priznaju nepravde počinjene u ime i ispred te države, i to ne samo radi moralne zadovoljštine žrtava i njima bliskih već zato da bi to bio nauk za ubuduće i garancija da se neće ponoviti. Ukratko, da konačno već jednom nešto nauče iz istorije i da prekinu tradiciju pravljenja mitova kojima će se mahati pred sledeći rat. I još nešto vrlo važno, ako ne shvatimo da moramo da gradimo mir sa svojim susedima, da tražimo zajedničku istoriju, da zajedno gradimo osećaj poverenja i sigurnosti, onda je poprilično verovatno da ćemo pod stare dane opet da se čudimo otkud ponovo rat.

A država to neće prepoznati, nijedna, jer država je samo konstrukt, prepoznaće prvo pojedinci, pa će onda oni to širiti kako znaju i umeju, da bi to u društvu bilo usvojeno i prepoznato kao korisno i vredno i onda će društvo (zbir raznih pojedinaca i grupa) da prilagodi stvarnost svojoj potrebi da živi u trajnom miru. Možda.

* Kako reagujete na mišljenje mnogih da se ratna prošlost zaboravi i krene napred, umesto da se sa njom suočimo?

Ma može, zašto da ne, odmah napred, pravo u sigurnu budućnost sledećeg rata. Ko voli, nek izvoli, a siguran sam da će danas biti puno onih koji će misliti da je taj put pravi. Zašto bih se ja danas suočavao sa sopstvenom odgovornošću za prošlost (skraćeno suočavanje sa prošlošću) kad je to nešto možda bolno, svakako neprijatno i povrh svega zahteva odricanje od ugodnosti, koja se može porediti sa onom prepunog smrdljivog autobusa, dok smerni čuvari prozora ne daju provetravanje da ne bi bilo promaje.

* Koliku promenu u društvu vidite od početka aktivističkog rada do danas?

Mi radimo na izgradnji mira i to je pojam koji se u nauci koristi manje od 20 godina. Kadgod shvatim da se nalazimo na raskršću, da li kao društvo ili mi unutar našeg malog centra, i krenem da tragam za odgovorima, nailazim na primere iz prošlosti sa drugih prostora kada su ta ista raskršća nailazila i birani su putevi. I kada to shvatim obuzme me ljutnja što odgovore koje danas nalazim nisam imao pre 10 godina kako bih mogao da doprinesem da uradimo više i bolje nego što jesmo. Osećam se kao da se borimo sa plimom.

A sa strane gledano, može izgledati da smo napravili jako puno. Dvanaestu godinu postoji organizacija koja funkcioniše po sistemu konsenzusa a okuplja ljude sa (barem) tri donedavno zaraćene strane, okuplja razne ljude, obrazuje, propituje, menja sebe, stvara.

Napredak koji ja vidim je u dubini promišljanja i razumevanja stvari, kao i u hrabrosti da se razičite stvari započnu i sprovedu, a da pri tome nijednog trenutka ne zaboravimo oko čega smo se okupili i koje vrednosti želimo da promovišemo i iznad svega da živimo što je bliže moguće tom idealu kojem stremimo, da ne činimo nepravdu.
Poenta aktivizma je, mislim, da se ličnim primerom promoviše ono za šta se deklarativno zalažemo.

Više informacija: www.nenasilje.org