NIN: Sukob doktrina i taština

NIN

Dok se i bukvalno odbrojavaju dani do početka Povorke ponosa, izvesno je da u njoj neće učestvovati najreferentnije LGBT organizacije i javnosti prepoznatljivi gej aktivisti, pa se postavlja pitanje ko će, u stvari, na paradi legitimno predstavljati nemalu srpsku zajednicu seksualnih manjina?

Delikatan, višemesečni proces organizovanja gej parade u Beogradu začinili su nesporazumi unutar organizacionog odbora ove manifestacije. U danima u kojima su u Beogradu počeli da se množe grafiti mržnje upućeni seksualnim manjinama i predstojećoj Povorci ponosa, iz Organizacionog odbora ovog, za homofobičnu srpsku javnost provokativnog skupa, stiglo je saopštenje da u manifestaciji neće (svojom voljom) učestvovati Kvirija centar, jedna od nekolicine referentnih srpskih LGBT (lezbijke, gej, biseksualni i transrodni) organizacija. Iz organizacionog odbora izbačene je Gej strejt alijansa, Gej-lezbijski info centar nije ni želeo da učestvuje.

Gej strejt alijansa i njen predsednik Boris Milićević bili su inicijatori održavanja gej parade. Mesecima su sami radili na organizovanju ove manifestacije. GSA je formirala i organizacioni odbor koji ih je isključio iz svojih redova krajem maja, kada je Boris Milićević javnosti obznanio datum održavanja parade. Samostalnim istupom prekršio je dogovor o tajnosti datuma održavanja skupa i time ugrozio bezbednost učesnika parade, naveli su tada u organizacionom odboru.

Krajem avgusta Kvirija centar je odustao da bude jedan od organizatora Povorke ponosa. U saopštenju za javnost naveli su da podržavaju ideju organizovanja ove manifestacije, ali da neće učestvovati u njenom organizovanju. Razlog? Kvirija centar već godinama svoje aktivnosti bazira na povezivanju medija, pop kulture, aktivizma i politike, a odsustvo kulturnog i umetničkog sadržaja sa ovogodišnje Povorke ponosa ne pruža mogućnost njihovog dubljeg angažmana u okviru ove manifestacije – objasnio je Boban Stojanović, čelni čovek Kvirije. Konstatovao je i da organizacioni odbor ima sve manju podršku i legitimitet, jer je od mejnstrim LGBT grupa u organizacionom odboru ostao samo Labris.

Osnovni utisak koji se stiče posmatrajući proces organizovanja Povorke ponosa u Beogradu je da LGBT organizacije u Srbiji nisu pokazale dovoljno ozbiljnosti i međusobnog jednistva u pripremi povorke – kaže za NIN Boris Milićević. – GSA se tokom iniciranja ideje o održavanju gej parade iskreno nadala da će upravo ovaj događaj omogućiti da se odredi minimum interesa oko kojih će se okupiti sve LGBT organizacije i grupe, kao i mnogi gejevi i lezbijke koji su aktivni u raznim nevladinim organizacijama, političkim partijama, medijima i drugim sferama javnog života, što bi značajno ojačalo ovaj događaj. Analiza dosadašnjeg rada i definisanje budućih zajedničkih ciljeva je svakako neophodan korak nakon parade koji predstoji svima koji su uključeni u pokret za poboljšanje položaja LGBT osoba u Srbiji.

Slično razmišlja i Boban Stojanović, prvi čovek Kvirija centra:

– Gej-lezbijski pokret u Srbiji još uvek nije zreo da javno i zajednički istupi u ovom kontekstu gej parade. I u svetu to je jedna manifestacija koja okuplja mnoštvo LGBT grupa, a mi nismo uspeli da se na dobar način međusobno dogovorimo oko minimuma zajedničkih interesa. Ono što se dešava stvorilo je lošu medijsku sliku, jer javnosti nismo uspeli da pošaljemo poruku da smo jedinstveni, sposobni da se okupimo oko jednog zajedničkog cilja i da možemo da barem jednom godišnje da istupimo zajedno.

Od početka priče o organizovanju gej parade, Gej-lezbijski info centar stoji po strani, a o razlozima takvog stava Predrag Azdejković kaže:

– Smatram da još uvek nije vreme za paradu. Od samog početka ona je postavljena na truo i loš temelj. Pojedini aktivisti su poželeli da budu srpki Harvi Milk i da ispune svoje aktivističke ambicije, da se centralnim ulicama Beograda prošetaju na čelu kolone i odu u legendu. Mislim da je to bila jedina motivacija da se organizuje parada, a to nisam želeo da podržim. Moju sumnju su dokazali i medijski nastupi organizatora koji u početku nisu znali da objasne čemu i zašto parada. Kada se već organizuje, ona pre svega mora da pokaže da se od 2001. godine situacija promenila. Istini za volju, jeste se promenila, ali nedovoljno da bi se organizovala parada koja bi poslala pozitivnu poruku. Mislim da srpska aktivistička scena nije zrela za tako nešto, što dokazuju i aktuelni sukobi unutar organizacionog odbora. Ovogodišnja parada će poslati negativnu poruku – da je homoseksualcima potrebno pet hiljada policajaca ako žele da žive slobodno. Naravno, organizatori će to svojim donatorima prikazati kao svoj uspeh, jer imaju odličnu saradnju sa institucijama i policijom.

Kako god nazvali razmimoilaženja u mišljenjima LGBT aktivista, izvesno je da varnica ima na pretek. Da li su one posledica sukoba oko koncepta kako se boriti za sopstvena ljudska prava, ili je u pitanju nešto drugo?

– Često se kaže da narod ima vlast baš onakvu kakvu zaslužuje, tako i LGBT populacija ima aktiviste baš onakve kakve i zaslužuje. Svega tu ima: borbe za liderstvo, ogovaranja, „dvorskih“ intriga, povređenih sujeta, ljubomore, borbe oko donacija… Svi smo mi ljudi, u celom društvu vlada takva atmosfera. Problem su i paraziti u aktivizmu, oni koji dobijaju velike donacije, ništa ne rade, lažiraju izveštaje i godinama lagodno žive, putuju po svetu, a javno se ne eksponiraju, tako da ništa ne rizikuju. A kada je o konceptu predstojeće parade reč, postoje dve struje. Jedna ima stav da gej-lezbijska populacija treba da bude fina, dobra, aseksualna, konzervativna i da učini sve kako bi se dopala većini i bila prihvaćena. Druga je da javnosti treba predstaviti sve aspekte LGBT egzistencije, jer svi zaslužuju svoja ljudska prava, pravo na ljudsko dostojanstvo i život bez nasilja. Ja zastupam ovaj drugi koncept, ali on nije posebno popularan ni u javnosti, ni kod LGBT populacije – kaže Predrag Azdejković.

Boban Stojanović smatra da unutar organizacionog odbora nije došlo do interesnog sukoba, kao i da nije tačna priča – posvađali su se jer su tu uletele neke pare:

– Jednostavno, nismo pokazali dovoljnu zrelost kao pokret. Bilo koji pokret u savremenom smislu čine neki skupovi udruženja koja se bave istom temom, u šta se kasnije uključuje šira javnost – intelektualci, umetnici, simpatizeri… Tako se stvara masovniji društveni pokret koji ukazuje na neke probleme, u ovom slučaju to bi trebala da budu ljudska prava seksualnih manjina. A na pitanje – da li je biti gej unosno zanimanje, moj odgovor je – nije. Postoje pojedinci i organizacije koje verovatno zloupotrebljavaju svoje pozicije, ali većina naših organizacija nema osnovnih sredstava i kapaciteta za rad. Uglavnom radimo u svojim kućama. Ne slažem se ni da se ovim što radimo ostvaruje neki veliki profit. To je još jedna od predrasuda koje vladaju. Malo je donatorskih organizacija koje podržavaju LGBT organizacije. Uz to, novac će teže dobiti neka grupa muškaraca koja se bavi gej pravima, nego neka ženska grupa, jer se smatra da su one dodatno diskriminisane kao žene.

U ovom kolopletu nejedinstva unutar institucionalizovane LGBT zajednice i njenih lidera, postavlja se i pitanje učinka predstojeće Povorke ponosa čiji je slogan „Vreme je za ravnopravnost“. Koliko će ona zaista pomoći ogromnoj većini pripadnika seksualnih manjina da izađu iz senke i bez straha iskažu svoje opredeljenje?

Mislim da ovo što se dešava demorališe gej-lezbijsku populaciju. Treba što pre poraditi na poboljšanju odnosa između organizacija, ali koliko primećujem, za to nema ni volje, ni želje. Gej-lezbijski info centar je u više navrata pozivao na pomirenje i rešavanje konflikata koji postoje, ali je taj predlog ignorisan od strane organizacionog odbora, pre svega Labrisa – kaže Predrag Azdejković. – Mene kao gej aktivistu je sramota i prvo moram da se izvinim svima koji su nas podržavali, pre svega javnim ličnostima, jer smo negde izeverili njihovu podršku. Takođe želim da se izvinim i gej-lezbijskoj populaciji, ali i da ih pozovem da se uključe u aktivnosti organizacija i da kontrolišu rad LGBT grupa, da ih kritikuju, a sve u cilju njihovog efikasnijeg i boljeg rada. One i postoje zarad LGBT populacije i dobijaju nemali novac za poboljšanje njihovog položaja.

Potrebu za preispitivanjem dešavanja povodom ovogodišnje Povorke ponosa vidi i Boban Stojanović:

– Pred nama je svakako veliki posao da posle 20. septembra dobro analiziramo šta se i zašto dešavalo povodom organizacije parade, a što je za posledicu imalo istupanje iz organizacionog odbora referentnih grupa i pojedinaca koji bi celoj priči dali veću težinu. U Beogradu živi milion i po stanovnika, barem deset odsto su pripadnici seksualnih manjina. Ali, 20. sptembra na ulicama neće biti 150.000 muškaraca i žena, već oko 500. Polovina tog broja biće strejt osobe, oni koji podržavaju gej populaciju. U konstelaciji snaga u kojoj nema gej organizacija, a ima mnogo strejt osoba, ne znam koja se poruka šalje i seksualnoj manjini i javnosti. Ne može strejt osoba da govori u naše ime, jer nema naša životna iskustva. Zbog toga u prvoj liniji treba da budu prepoznatljivi gejevi i lezbijke, jer je važno ko legitimno predstavlja Prajd. Na svim paradama u svetu postoji jedna organizacija koja je krovna, inicijalna, oko koje se okupljaju druge srodne organizacije. Toga kod nas ovoga puta nema.

Iščekujući sledeću nedelju, nameće se i pitanje – koji su akutni problemi gej populacije i koliko će predstojei skup olakšati njihovo rešavanje? Po mišljenju Predraga Azdejkovića nemanje slobode je glavni problem:

– Ako svakoga dana morate da krijete šta ste, da lažete okolinu iz straha od odbacivanja ili nasilja, da cenzurišete emocije prema osobi koju volite jer ste van sopstvena četiri zida… onda vremenom život gubi smisao. Zato je stepen samoubistava kod gej osoba četiri puta veći nego kod strejt. Uz to, okolina nas stalno bombarduje porukama da smo bolesni, manje vredni, nakaze, čudovišta… Okolina u Srbiji nam ne dozvoljava da imamo ljudsko dostojanstvo i nasilno reaguje čim LGBT osobe kažu da su jednako vredna ljudska bića kao i sva druga.

A o mogućem učinku Povorke ponosa Boris Milićević kaže:

– Važno je da gej parada ne bude jedini događaj kojim bi se zadovoljili i LGBT aktivisti i država. Najveća greška koja bi mogla da se napravi je da pitanje LGBT prava bude skinuto sa dnevnog reda nakon parade. Od kvaliteta događaja i njihovih političkih posledica zavisi da li će pitanje položaja LGBT osoba u Srbiji ostati na političkoj agendi.

Ipak, ostaje pitanje da li su sukobi unutar LGBT doktrinarno razilaženje oko načina kako se boriti za prava seksualnih manjina ili su mnogo više parada taštine i liderskih ambicija.

(NIN, Lidija Obradović)