Pravda: Rano je za Paradu ponosa

Urednik „GayEcho” sajta, Predrag Azdejković, smatra da još nisu stvoreni uslovi za održavanje gej parade u Srbiji.

U intervjuu Pravdi, Azdejković objašnjava razloge tako rezervisanog stava.

HOMOFOBIJA JOŠ POSTOJI

Gej strejt alijansa je najavila održavanje Parade ponosa ovog leta. Da li se radujete tom događaju?

– Gej strejt alijansa je nakon protesta u centru „Sava” zbog zabrane njihove konferencije došla na ideju da ove godine organizuje Paradu ponosa u Beogradu. Na tom protestu se okupilo od dvadeset do sto ljudi, zavisno od izvora. I to je osnov za organizovanje parade, jer je po njihovim rečima gej-lezbejska populacija pokazala hrabrost da javno protestuje i da je vreme za sledeći korak. Nažalost, moram da priznam da se tom događaju ni malo ne radujem.

Zašto?

– Zato što me to sve jako podseća na 2001. godinu. Tada je vladala slična euforija. Desio se 5. oktobar, Slobodan Milošević je uhapšen i negde smo naivno mislili da se Srbija preko noći promenila, da oko nas ne žive oni isti homofobični ljudi, već da su stigli neki novi fini, kulturni i tolerantni. I tada se isto govorilo što i danas da je došlo pravo vreme. Dragana Vučković iz Labrisa je na konferenciji za štampu, kada je najavljena Parada ponosa, rekla da je ova godina pravo vreme za paradu, jer su nakon donošenja Zakona protiv diskriminacije stvoreni zakonski uslovi za organizovanje parade. I meni je to opet naivno i mislim da pojedini aktivisti i aktivistkinje ne žele da vide stvarnost. Setimo se samo bahanalija u Skupštini dok je taj zakon bio u proceduri. On je izglasan samo zbog pritiska Evropske unije i bele šengen liste, uz puno skandala, homofobije, vređanja i mržnje prema LGBT populaciji.

Takođe, način na koji se organizuje ta parada je za mene problematičan. Boris Milićević je sam odlučio da je vreme za paradu i to najavio preko medija. Parada ponosa nije vlasništvo jednog čoveka niti jedne organizacije, već je to događaj cele LGBT populacije i svih organizacija, gde se mi svi zajedno skupimo i obeležavamo taj dan. Nakon te izjave ostale grupe nedeljama nisu mogle da zakažu sastanak sa Milićevićem, koji je i dalje po medijima najavljivao paradu. Na kraju, dogodio se sastanak Labrisa i GSA, nakon čega je usledila i konferencija za štampu. Parada je zakazana za leto, što znači da je za organizaciju tako bitnog događaja ostalo dva-tri meseca, dok u inostranstvu taj proces traje godinu dana. Takođe sam došao do informacije da je Srđan Dragojević, koji snima film „Parada”, ponudio organizatorima da se gej parada pomeri za sledeću godinu i da se cela ekipa filma priključi povorci. Ta ponuda je odbijena, iako bi dovela do ogromne podrške u javnosti, jer bi tada Dragojević i ekipa filma bili u centru pažnje, a ne organizatori koji žele svu medijsku pažnju i slavu. Meni je to jako sebično i moram priznati da me veoma ljuti.

GEJ AKTIVISTI I NAVIJAČI

Šta gej populacija može da dobije takvim hepeningom?

– Ako se parada organizuje kako treba, može da dobije puno, najviše na vidljivosti i skretanju pažnje na probleme LGBT populacije i sama populacija se osnažuje. Ali, ako na paradi bude sto učesnika, nekoliko hiljada policajaca i nekoliko hiljada huligana, onda od toga i nema velike koristi, jer se šalje poruka – ako želiš da budeš otvoreno gej nabavi deset policajaca koji će non stop da te štite. Da bi parada u Beogradu imala bilo kakvog smisla na našoj strani mora da bude makar hiljadu ljudi, ako ne i više. I to ponajviše strejt ljudi koji nas podržavaju, jer većina pripadnika gej-lezbejske populacije ima strah da se javno pokaže. A za organizaciju takvog događaja treba puno vremena, puno sastanaka, lobiranja, podrške… Treba raditi na tome da strejt populacija shvati zašto se i nje tiču prava LGBT populacije i zašto je i njen interes da ih štiti. Ja sam jednom rekao da ćemo dobiti paradu onog trenutka kada gej aktivisti sednu za isti sto sa vođama navijača i pokušaju da ih ubede da nasilje nije rešenje. Nemam problem da protestuju protiv gej parade, ali imam protiv da to bude nasilan protest.

PODRŠKA, NE OSUDA

Koliko je realna opasnost od sukoba?

– Postoji jako velika opasnost. „Stratedžik marketing” je uradio istraživanje koje je pokazalo da 54,41% ispitanika smatra da će biti nasilja na paradi. Ako pogledate internet forume, već su počele pripreme za nasilje. Kako mi se čini, policija će ovaj put da radi svoj posao, koji nije 2001. godine, ali mi se u svakom slučaju ne dopada situacija. Ja želim da živim u društvu u kome se nasilje osuđuje, nikako podržava. Takođe ne vidim koja je motivacija navijača da tuku homoseksualce. Zašto ih to čini srećnim?! Šta oni od toga imaju?

Još jedan zanimljiv aspekt nasilja na paradi dala je Dubravka Filipovski iz Nove Srbije u emisiji „Stanje nacije” kada je izjavila da nasilje na gej paradi ide u prilog gej aktivistima, jer će nakon toga dobijati više novca iz inostranstva. Setio sam se situacije nakon prve parade 2001. godine. Pažnja iz inostranstva ka LGBT zajednici u Srbiji je porasla, kao i pritisak na domaće vlasti, snimljeni su dokumentarci o paradi, pola Evrope je plakalo nad tim snimcima i, istina, povećale su se donacije LGBT grupama u Srbiji. Apsolutno sam siguran da LGBT grupe u Srbiji ne žele da do nasilja dođe, ali je i istina da bi od nasilja najveće koristi imale same LGBT grupe.

Šta može da bude najbolji, odnosno najgori rezultat tog testa homofobičnosti društva?

– Najbolji rezultat bi bio da se na ulicama okupi veliki broj ljudi koji podržavaju LGBT populaciju, više nego na protivničkoj strani, a kako mi izgleda to se neće dogoditi. Najgori rezultat bi bila velika eskalacija nasilja i da Beograd opet strada. Kada sabiram koliko će se novca potrošiti za tu paradu, donacija iz inostranstva, troškovi organizovanja, dnevnice za policajce, eventualna materijalna šteta, a sa druge strane imamo rezultat i koliko će LGBT populacija da profitira na tome, dolazim do zaključka da se to trenutno ne isplati.

ŽURKA BEZ POLITIKE

Da li ste bili na nekoj Paradi ponosa u inostranstvu?

– Imao sam tu sreću da prisustvujem EuroPride paradi u Hamburgu. To je evropska gej parada, gde se na jednom mestu u Evropi skupi oko milion gej muškaraca, lezbejki i podržavalaca sa čitavog kontinenta. Lepo je biti u tolikoj gužvi.

Kakve ste utiske stekli? Sudeći po medijskim izveštajima, meni to liči na paradu kiča i prostakluka, skoro kao mitinzi političkih stranaka.

– Pa, ima tu svega i time se pokazuje različitost unutar same gej populacije. Od transvestita, ljubitelja S&M, lezbejki na motorima, do nabildovanih snagatora, vojnika i gej policajaca. U principu gej parade na zapadu su velike žurke, koje su izgubile politički smisao. Mi smo trenutno na početku, na stadijumu Amerike šezdesetih. Ja podržavam koncept gej parade kao političke manifestacije, demonstracije i zahtevanje ljudskih prava.

POLITIČARI SU KUKAVICE

Premijer Cvetković je izjavio da predstavnici Vlade neće učestvovati u gej paradi. Da li Vas je iznenadio takav stav?

– Ne, iznenadio bih se kada bi premijer izašao i rekao da Vlada podržava gej paradu, jer su i homoseksualci ravnopravni deo našeg društva, koji plaćaju porez i finansiraju ovu državu. Apsolutno razumem da premijer mora da nastavi populističku DS politiku i da podilazi većini, koja je u Srbiji homofobična. Naravno da me to nervira, ali ne mogu da budem toliko ljut na njega, pošto ni ja neću učestvovati na toj paradi.

Koliko bi, recimo, podrška premijera ili predsednika mogla da utiče na poboljšanje statusa homoseksualaca u društvu?

– To bi jako puno doprinelo, a to nije ništa komplikovano. Evo 17. maj je Međunarodni dan protiv homofobije i predsednik bi mogao javno da izjavi da homofobija i nasilje nad pripadnicima gej-lezbejske populacije nisu prihvatljivi i da on, Boris Tadić, podržava prava LGBT populacije. Nažalost, to se neće dogoditi, jer za takvu izjavu treba hrabrosti, koju gospodin Tadić ne poseduje. Naravno nisu homoseksualci jedini koji imaju problema u Srbiji. Tu su i druge manjinske grupe kao i ekonomski i društveni problemi koji muče sve nas, ali kako vidim predsednik ni za rešavanje tih problema nema hrabrosti.

Većina političara izbegava odgovore na pitanja o gej populaciji. Šta mislite, zašto?

– Zato što su kukavice. O gej populaciji mahom ćute muškarci, jer se oni prave da su „pravi” muškarci i da toga u njihovim gradovima nema. Pa, žao mi je, ima i vašim gradovima, i u vašoj državi. To je ta paranoja da će, ako afirmativno govore o gej populaciji, ljudi pomisliti da su i sami gej. Zato je potrebna velika hrabrost da se iskaže svoje mišljenje i to mogu da urade samo oni muškarci koji su sigurni u svoju seksualnost. Ovi nesigurni ćute, izbegavaju ili imaju negativan stav.

REGIONALNI GEJ MAGAZIN

Pokrenuli ste samostalne aktivnosti – veb portal i najavljujete gej magazin. Kakvi su Vam planovi? Šta očekujete?

– Queeria Web Portal je nakon mog napuštanja Queeria centra ostao u mom vlasništvu, ali je promenio ime u GayEcho. com i promenio je izgled. Ipak je to moje čedo koje sam stvarao osam godina. Takođe pokušavamo da nađemo finansijska sredstva da GayEcho postane regionalni gej sajt i da pokriva Srbiju, Hrvatsku, BiH i Crnu Goru. Prošle nedelje je održana osnivačka skupština Gej-lezbejskog info centra (GLIC), čiji sam ja predsednik, koji ima za cilj širenje informacija o LGBT temama i bolje informisanje same gej-lezbejske populacije. Planira se proširenje GayEcho Web Portala na region, pronalaženje novinske kompanije koja bi bila zainteresovana da štampa gej magazin koji bi takođe pokrivao region, radio stanice koja bi pokrenula emisiju za LGBT populaciju, možda čak i pokretanje TV emisije.

Zašto smatrate da je došlo vreme za gej magazin?

– Da bi se pokrenuo gej magazin mora prvo da se pripremi teren, da se urade neka istraživanja tržišta, koja bi dovela do toga da firme prepoznaju LGBT populaciju kao ciljnu grupu i da se reklamiraju u gej magazinu, jer bez toga magazin ne bi preživeo. Mislim da je za tako nešto došlo vreme, uprkos recesiji. Naravno tu je bitna koncepcija tog magazina, ali već ne bih mogao da odajem javno svoje ideje.

PODELJENO DRUŠTVO

Prethodni intervju za Pravdu bio je motivisan fotomontažama Dragana Markovića Palme. A kad biste pravili intervju s njim, koja pitanja ne biste propustili?

– Obavezno bih ga pitao da li sebe vidi kao doživotnog gradonačelnika Jagodine, ili se priprema da jednog dana postane predsednik Srbije, kao i da li je svestan jačine svojih reči i koliko nevolje i patnje nanosi ljudima kada negativno govori o gej populaciji.

Sa kojim političarem ne biste pristali na dijalog?

– Nisam od onih koji odbijaju dijalog, ali ne znam kako bi taj dijalog izgledao. Mnogo se ja nešto nerviram. Mislim da treba da shvatimo da živimo u jako podeljenom društvu. Sve je definisano na principu mi i oni, prva i druga Srbija, vernici i ateisti, homo i strejt… Ali ono što treba naglasiti jeste da ni jedni ni drugi neće nestati, niti otići negde drugde, već smo svi zajedno ovde, pa hajde onda da pokušamo da živimo zajedno i gradimo bogato i progresivno društvo srećnih individua.

NERVIRAJU ME PASIVNI

Nikad nisam iskoristio biračko pravo, pa sam sebe poštedeo razočarenja. Da li ste se vi nekad pokajali što ste glasali za određenu stranku?

– Uvek se razočaram. Ne prođe ni mesec dana od izbora, meni se zgadi onaj za koga sam glasao. Svaki put biram manje zlo i to već počinje da me frustrira. Najveće razočarenje mi je Boris Tadić. U njegovom radu ne vidim nikakvu viziju, već samo haos, nemar, neznanje i nesposobnost.

Da li pratite dešavanja na političkoj sceni? Na šta vam liči to što vidite?

– Imam periode kada pratim dešavanja i doživim nervni slom, ili padnem u depresiju ili eksplodiram od besa. Onda pravim dugu pauzu i ne gledam vesti, niti ih čitam. Ali, meni to sve liči na cirkus. Gomila ljudi koje samo i jedino zanimaju sopstveni interesi. Mada u celoj priči mene najviše nerviraju pasivni građani, koji sležu ramenima i kažu da ne mogu ništa da promene. Mene čudi kako u Srbiji nema svakog dana po deset štrajkova. Nego svi nešto ćute i trpe, gutaju knedle i posmatraju nepravdu. Ja odbijam da budem poslušan i neću da ćutim i trpim. Zato koristim svaku priliku da lajem.

BEZ MANIPULACIJE

U kakvim odnosima ste sa bivšim saradnicima iz Kvirije? Da li ste se razišli damski, u duhu tolerancije, ili u mačo stilu, sa psovkama i ogovaranjem?

– Damski, samo smo se grebali i čupali za kosu. Šalim se. Interesantno je da i dalje podržavam ono što Kvirija radi, jer politika koju ta grupa zastupa je ona koju i ja podržavam. Stvarati što više prijatelja, veza, solidarisati se sa drugima i ne gledati samo svoja gej prava već širi spektar je ono što Kvirija zastupa. Napustio sam Kviriju i krenuo u neku drugu priču, ali oni imaju i dalje moju podršku, naročito što kao osnivač Kvirije gledam na nju kao na svoje dete. Ja sam trenutno fokusiran na neke druge stvari, pokušavam da kreiram taj regionalni gej sajt, objavim svoju prvu knjigu „Vreme hemoroida” i da nađem bogatog muža koji će sve to da finansira.

Vidim da na blogu, na sajtu B92, provocirate Borisa Milićevića. Kako on reaguje na Vaš neodoljiv humor?

– Taj blog je bio kritika organizatora gej parade, pre svega Borisa Milićevića. Naročito mi je zasmetao njegov ultimatum Vladi u ime cele gej-lezbejske populacije, da će ostati bez gej glasova ako članovi Vlade ne podrže paradu. Žao mi je, ali ja ne dozvoljavam da neko manipuliše mojim glasom. Boris Milićević je u više navrata izjavljivao da je „najveći peder u Srbiji” i da je „predsednik na svi pederi”. Izgleda da je on počeo da se ponaša u skladu sa svojim ambicijama i to me malo brine, naročito što mi se politika koju on zastupa ni malo ne dopada.