Vreme: Draga, ne budi peder

Pre nekog vremena neoprezno sam prihvatio da učestvujem u televizijskoj debati o “političkoj korektnosti”, a da se prethodno nisam raspitao s kim bih to imao debatovati, što inače uvek činim (pa na koncu mnogo češće odbijem nego što prihvatim učešće, pošto je kod nas zacarila nepodnošljiva moda estradnog ćeretanja na ozbiljne teme). Opravdana kazna zbog glupe nepromišljenosti stigla me je u potpunosti. Oni koji su gledali narečenu emisiju pričali su mi posle da je sve nalikovalo na blažu formu frik-šoua, u kojem je moja smorena malenkost uglavnom uzaludno pokušavala da razjasni o čemu bi to uopšte trebalo da govorimo kada govorimo o “političkoj korektnosti”, to jest, šta to uopšte jeste, a šta nikako nije. Bio je to bizaran napor, u tom TV studiju, gde su mi društvo pravili vaterpolista, modna kreatorka i glumica (ništa ne izmišljam, časna reč!), pri čemu je vaterpolista još i naslućivao o čemu se radi, kreatorka bogme nije, ali je barem umela da shvati da je zalutala pa je pristojno smanjila doživljaj, dočim je razgalamljena glumica bila infantilno ponosna na to što nema pojma o čemu se radi, i nije videla nikakav problem u tome što je došla na diskusiju o čemu ne zna doslovno ništa, pošto je ona, veli, ionako došla zbog nečeg drugog… Gde si sad, crni Monti Pajtone?!

Setio sam se te poučne dogodovštine ovih dana, prateći omanji medijski (tabloidni) šušur koji je izazvalo nešto što se zove “Uputstva za standardizovan nediskriminativni govor i ponašanje”, a što je objavila kancelarija srpskog Ombudsmana iliti Zaštitnika građana Saše Jankovića (u celosti dostupno za zvaničnom sajtu www.ombudsman.rs). Zaštitnik građana (u daljem tekstu ZG) u ovim se uputstvima skoncentrisao na “nediskriminativni jezik i ponašanje u odnosu na žene” (iliti rodno korektni jezik), te na isto to “u pogledu LGBT osoba” (gle, daleko najduža uputstva) i “u pogledu osoba sa invaliditetom”. Pretpostavljam da se, dakako, neće stati na ovim kategorijama pučanstva, tako da bi “uputstva” mogla da nabujaju do romanesknih dimenzija.

Jasno je da se Ombudsman poduhvatio neke vrste oblikovanja poželjnog obrasca “politički korektne” službene, ali i ukupne javne komunikacije (jer on, naime “ovim Uputstvom preporučuje, inicira i zahteva od svih institucija i aktera u javnom prostoru da dosledno poštuju pravila nediskriminativnog ponašanja i verbalnog izražavanja” etc.). “Politička korektnost” (PC) kao neka vrsta nezvaničnog, ali vrlo uticajnog i snažnog kodeksa javne komunikacije u liberalno-demokratskom društvu bila je predmetom silnih debata, površnog nerazumevanja i isto takvog entuzijazma, olakog i euforičnog prihvatanja kao neke vrste univerzalne panaceje, te posprdnog odbacivanja kao komičnog, ali i potencijalno opasnog (čak “totalitarnog”) pokušaja da se ljudima nametne jedan kodifikovani birokratizovani jezik, bez boje, mirisa i ukusa. Prošla je koja decenija od tada, neke tekovine “političke korektnosti” zaživele su i teško da će se stvari ikada vratiti na staro, neke druge su prirodno odumrle usled svoje neprimenjivosti ili naprosto blesavosti, nastale usled preterane revnosti liberalnih jezičkih purista da kvrgavu stvarnost ljudske egzistencije isperu i sterilizuju u šećernoj vodici PC diskursa. Drugim rečima, na pitanje šta se od svih tako različitih pristupa političkoj korektnosti pokazalo kao tačno, ispravan odgovor glasi – sve! Kako je to moguće? Lepo: “političke korektnosti” ne bi ni bilo da za nju nije sazreo civilizacijski čas, da se za njenim boljim stranama nije osetila stanovita potreba; s druge strane, sve ono što je ličilo i liči na pokušaj oktroisanog “štrojenja” jezika kao sredstva slobodne komunikacije među ljudima – a koje nikada nema bez stanovite nepočešljanosti – nije zaživelo nigde, ili je zaživelo tek malo gde. Ima tu čak i grotesknih primera mrtvorođenih pokušaja besmislene univerzalizacije lokalno važećih termina. Recimo, možda je OK da se crnačko stanovništvo USA naziva “Afroamerikanci”, ali to ne znači da od sada svi treba da nazivamo crnce “kao takve” Afroamerikancima, jer je to totalno besmisleno: ta, zar je stanovnik Čada, Malija ili crni građanin Velike Britanije “Afroamerikanac”?! Naravno da nije. Na koncu, u samoj činjenici da ste crnac/crnkinja ili belac/belkinja ne može i ne sme biti upisano ništa loše; u izvesnom smislu, upadljivo izbegavanje tog tako prirodnog termina kao da potuljeno daje za pravo rasističkim teorijama, kao da vrednosno neutralnu činjenicu nečije boje kože obremenjuje nečim “negativnim”.

Ovome su donekle srodne i ovdašnje jalove rasprave o “Ciganima” i “Romima”, pri čemu mnogima promiče i da je glasovita – i nimalo ironična – naci parola “Srbija Srbima, napolje sa Romima”, savršeno kompatibilna sa PC jezikom… Eto vam priloga za večito napetu dijalektiku odnosa Forme i Suštine! U poslednje je vreme i dosta rasprava o oblicima i (suvislim) granicama rodno korektnog jezika, i tu isto leti perje na sve strane. Ni unutar samog feminističkog pokreta (koji je, dakako, odavno jedna pluralistička scena) nema jedinstva o stvarnoj relevantnosti insistiranja na jezičkoj rodnoj korektnosti, a ono što je pomalo zabavno i smešno u saopštenju samog ZG jeste da bi on po njemu morao prvo da kritikuje samog sebe! Počev od toga da bi morao hitno da se preimenuje u Zaštitnika građana i građanki (ZGIG), pa do toga da se u svojim Uputstvima buni protiv “generičkog muškog roda” za zanimanja, funkcije i slično, da bi onda u istoj rečenici osobe oba pola đuturativno svrstao u “članove” delegacija ili pak u “predstavnike” legitimnih interesa. Mislim, šta fali članicama i predstavnicama?!

A šta tek reći za normativizovanje jezika glede LGBT osoba? Taman ZG lepo objasni da nije (a i nije) fino reći za gej-muškarca da je peder, a onda se javi građanin Azdejković Predrag, sav iznenadjen i uvredjen, pa kaže “ja sam peder i koja će to institucija meni da zabrani da budem peder”?! Uf, sami problemi… Ima li izlaza? Ima, samo mnogo dugo traje, a zove se civilizovanje jednog društva. U tom poslu “politička korektnost” može da bude dobar saveznik, ali i zao gospodar.

Teofil Pančić