All posts tagged “Vreme”

Vreme: Zašto sam izašla iz žirija za nagradu „Duga”

Nagrada „Duga” koju dodeljuje Gej strejt alijansa za doprinos borbi protiv homofobije i transfobije ustanovljena je 2013. godine. Otpočetka sam u žiriju, iako se njegov sastav svake godine menja. Otpočetka cenim cilj Gej strejt alijanse da borbu za LGBT prava u Srbiji digne na institucionalni nivo i da kroz saradnju sa institucijama izbori prava LGBT osoba. Žiriranje za ovu nagradu predstavlja isključivo kompliment i čast, nema honorara.
Prvu nagradu „Duga” za 2013. dobilo je Odeljenje za rad sa zajednicom MUP-a Srbije. Priznajem, ja sam ta koja se najviše zalagala za ovog laureata. Smatrala sam da je to odličan način da se tek ustanovljena nagrada odmah etablira kao ozbiljna, da nije dobro da prve godine ode u ruke nekome iz LGBT zajednice, jer treba da predstavlja pruženu ruku ostatku društva. Na onoj nesrećnoj Paradi ponosa 2010. godine, krvarile su glave policajaca, da bi naše, nas koji smo bili na toj Paradi, ostale čitave. Mislila sam da oni čije marice dežuraju ispred gej klubova u Beogradu i paze da niko ko je došao samo da bi se zabavio, ne nastrada jer živi u društvu u kakvom živi. Na tom sastanku, jednom jedinom na kom se žiri sastao, bila sam najupornija i na kraju ubedila druge članove da prelome u korist ovog odeljenja MUP-a. Da prelome sami, što će se pokazati važnim za dalji tok događaja. Continue Reading

Vreme: Nagrada Duga pripadnicima MUP-a

Odeljenje za rad u zajednici Ministarstva unutrašnjih poslova je prvi dobitnik nagrade za doprinos borbi protiv homofobije

Odeljenje za rad u zajednici Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije prvi je dobitnik nagrade Duga, koja se od ove godine dodeljuje za doprinos borbi protiv homofobije i transfobije i poboljšanju položaja LGBT populacije u Srbiji. Nagradu dodeljuje Gej-strejt alijansa, a dobitniku je uručena u Skupštini grada Beograda, 17. maja. Continue Reading

Vreme: Ja znam gde ću biti 10. oktobra

Da li su organizatori beogradske gej parade Sizifovi rođaci? Od 2001. godine pokušava se sa organizacijom gej parade, ali se taj paradni kamen svaki put skotrlja. Organizatori, kao i Sizif, ne odustaju od parade, te se vraćaju do podnožja i ponovo počnu da kotrljaju, sve u nadi da će ovoga puta uspeti. Za razliku od Sizifa koji je bio kažnjen od strane bogova da kotrlja kamen do vrha, organizatori gej parade su svojevoljno izabrali tu kaznu, a verujte da je organizovanje gej parade u Srbiji i te kakva kazna. Naravno, možemo raspravljati da li su organizatori rođaci Leopolda fon Saher-Mazoha, ali to je već neka druga tema.

Ovogodišnja gej parada zakazana je za 10. X 2010. u 10 sati (10 minuta, 10 sekundi i 10 stotinki?!). Prognoze kažu da će biti sunčano vreme, ako je verovati meteorolozima. Mnogo bolji i pouzdaniji izvori, kao što su astrolozi, kažu da to nije dobar datum za održavanje parade jer su sve planete u Škorpionu, koji sa sobom nosi destrukciju i agresiju, ali konjunkcija Venere i Marsa daje mogućnost svima da ulepšaju život, a Jupiter u konjunkciji obećava početak mnogo srećnijeg perioda. Ali da ostavimo mi stručnjake za planete po strani. Šta se zaista promenilo u odnosu na prošlu godinu kada je Parada ponosa otkazana iz bezbednosnih razloga i koliko smo sigurni da će ona ove godine doživeti svoju premijeru i da učesnici na njoj neće izgubiti glavu?

Otkazivanje prošlogodišnje parade dovelo je do pritiska međunarodne zajednice na državne organe Srbije da ozbiljnije shvate organizovanje gej parade u Beogradu, dok su gej organizacije kritikovane zbog svih skandala koji su potresali aktivističku scenu. Po hiljaditi put se pokazalo da u Srbiji najbolje prolazi metod pritiska, koji je rezultirao da se ove godine pripremi i pitanju bezbednosti priđe mnogo ozbiljnije i profesionalnije.

Na početku, Gej strejt alijansa je imala malu nacionalnu turneju na kojoj je sastančila sa svim relevantnim političkim partijama, koje su sve odreda podržale gej paradu (DSS, NS, JS su odbili sastanak, dok je SRS protiv). Ako uzmemo u obzir izjave i ignorisanje pojedinih političara za vreme rasprave o Zakonu protiv diskriminacije ili dok je trajala organizacija prošlogodišnje parade, ova promena je veliki šok. Ne toliko promena, koliko to što se ona desila u rekordnom vremenskom roku. Ne znam da li je na njih bačena crna magija, ili su hipnotisani, ili piju neku super mešavinu čaja… Šta god da je, nek samo tako nastave. Vrhunac je svakako bio sastanak predsednika Borisa Tadića sa gej aktivistima, što je iznenadilo domaću i međunarodnu javnost.

Iako na prvi pogled ne izgleda kao preterano važan događaj, on je i te kako promenio odnos mnogih institucija i ljudi prema GLBT pitanju. U razgovorima aktivista i stranih diplomata obavezno se postavi pitanje šta je rekao predsednik, da li je podržao i kako gej paradu. Čak je i Srpska pravoslavna crkva odlučila da se ne izjašnjava po pitanju parade jer je predsednik podržao. Ministarstvo unutrašnjih poslova je ove godine smoglo snage da garantuje bezbednost učesnika parade u centru grada. Uistinu, nije u pitanju Knez Mihailova, ali je i dalje centar i daleko od famoznog Ušća. Tog dana na ulicama Beograda biće pet hiljada policajaca i tako će Parada ponosa biti upisana u nekakvu knjigu rekorda kao najobezbeđeniji skup u modernoj istoriji prestonice.

Ono što se nije promenilo jeste da se razni nacionalisti, desničari, nacisti, navijači i ostali snažni srpski sinovi spremaju da paradu prekinu. Osnivaju svoje Fejsbuk grupe protiv parade koje broje nekoliko desetina hiljada članova, bez ikakve sankcije prete ubistvom, što se u Srbiji izgleda ne kažnjava. Policija je, kao i prošle godine, spora i neefikasna. Čak je i Fejsbuk brži od nje, koji se s vremena na vreme seti da izbriše grupe koje promovišu nasilje. Prošle godine Beograd je bio ispisan anti-gej grafitima, koji su mesecima “krasili” gradske zidove, a da niko zbog toga nije odgovarao. Ove godine situacija je drugačija jer grafita nema toliko, a policija u Vrbasu je već podnela jednu krivičnu prijavu zbog pisanja uvredljivih grafita protiv gej parade. Samo se nadam da je u pitanju čuvanje snage od strane policije za 10. oktobar koju ne želi da troši na tamo neke virtuelne pretnje.

Nažalost, većina ljudi u Srbiji i dalje ne zna čemu služi ta parada i koji joj je cilj. Problem je i u tome što sami organizatori nisu fokusirani na to da daju odgovor na to pitanje. Umesto toga, čuli smo kako je gej parada izuzetno važna za imidž metropole i kako će poslati sliku o Beogradu kao tolerantnom i progresivnom gradu. Onda će milioni turista da pohrle u prestonicu i pored gej parada u Berlinu, Londonu, Madridu, Parizu, izabraće baš beogradsku. Takođe, mogli smo da čujemo kako je ta ista parada mnogo važna za evropske integracije Srbije, što je opet diskutabilno i prebacuje fokus sa GLBT prava na nešto sasvim deseto. Na sajtu parada.rs u najkraćem pasusu koji objašnjava zbog čega Parada ponosa, možemo da pročitamo da ona služi “jačanju vidljivosti i postavljanju zahteva za poštovanje prava osoba drugačije seksualne orijentacije i pokazuje otvorenost zajednice da prihvati različitost i ukazuje na stepen demokratičnosti jednog društva”. Ovu rečenicu možete naći u rečniku odmah pored pojma “fraza koja ništa ne znači”, kao objašnjenje.

Sve to doprinosi problemu da je gej parada u Srbiji ponajmanje gej, a mnogo više je državna, policijska, proevropska, turistička, ili koja već parada, simbol Evrope, zapadnjaštva, Druge Srbije… Većinu učesnika na paradi činiće ne-gej ljudi koji su došli da podrže GLBT populaciju, ili su došli da brane proevropsku politiku ili im oni koji su protiv gej parade idu opasno na živce. Naravno, kako se približava datum održavanja parade i kako je sve sigurnije da će se onda desiti, ubrzano se smišljaju razlozi zašto su baš tog dana morali tetki da odnesu lek. Ja znam gde ću biti 10. oktobra 2010. godine u 10 sati. Koliko god se meni parada ne dopada i koliko god je kritikovao, meni je mesto u toj povorci i jedino mi ostaje da vas pozovem da dođete da šetamo zajedno.

Predrag M. Azdejković

Vreme: Draga, ne budi peder

Pre nekog vremena neoprezno sam prihvatio da učestvujem u televizijskoj debati o “političkoj korektnosti”, a da se prethodno nisam raspitao s kim bih to imao debatovati, što inače uvek činim (pa na koncu mnogo češće odbijem nego što prihvatim učešće, pošto je kod nas zacarila nepodnošljiva moda estradnog ćeretanja na ozbiljne teme). Opravdana kazna zbog glupe nepromišljenosti stigla me je u potpunosti. Oni koji su gledali narečenu emisiju pričali su mi posle da je sve nalikovalo na blažu formu frik-šoua, u kojem je moja smorena malenkost uglavnom uzaludno pokušavala da razjasni o čemu bi to uopšte trebalo da govorimo kada govorimo o “političkoj korektnosti”, to jest, šta to uopšte jeste, a šta nikako nije. Bio je to bizaran napor, u tom TV studiju, gde su mi društvo pravili vaterpolista, modna kreatorka i glumica (ništa ne izmišljam, časna reč!), pri čemu je vaterpolista još i naslućivao o čemu se radi, kreatorka bogme nije, ali je barem umela da shvati da je zalutala pa je pristojno smanjila doživljaj, dočim je razgalamljena glumica bila infantilno ponosna na to što nema pojma o čemu se radi, i nije videla nikakav problem u tome što je došla na diskusiju o čemu ne zna doslovno ništa, pošto je ona, veli, ionako došla zbog nečeg drugog… Gde si sad, crni Monti Pajtone?!

Setio sam se te poučne dogodovštine ovih dana, prateći omanji medijski (tabloidni) šušur koji je izazvalo nešto što se zove “Uputstva za standardizovan nediskriminativni govor i ponašanje”, a što je objavila kancelarija srpskog Ombudsmana iliti Zaštitnika građana Saše Jankovića (u celosti dostupno za zvaničnom sajtu www.ombudsman.rs). Zaštitnik građana (u daljem tekstu ZG) u ovim se uputstvima skoncentrisao na “nediskriminativni jezik i ponašanje u odnosu na žene” (iliti rodno korektni jezik), te na isto to “u pogledu LGBT osoba” (gle, daleko najduža uputstva) i “u pogledu osoba sa invaliditetom”. Pretpostavljam da se, dakako, neće stati na ovim kategorijama pučanstva, tako da bi “uputstva” mogla da nabujaju do romanesknih dimenzija.

Jasno je da se Ombudsman poduhvatio neke vrste oblikovanja poželjnog obrasca “politički korektne” službene, ali i ukupne javne komunikacije (jer on, naime “ovim Uputstvom preporučuje, inicira i zahteva od svih institucija i aktera u javnom prostoru da dosledno poštuju pravila nediskriminativnog ponašanja i verbalnog izražavanja” etc.). “Politička korektnost” (PC) kao neka vrsta nezvaničnog, ali vrlo uticajnog i snažnog kodeksa javne komunikacije u liberalno-demokratskom društvu bila je predmetom silnih debata, površnog nerazumevanja i isto takvog entuzijazma, olakog i euforičnog prihvatanja kao neke vrste univerzalne panaceje, te posprdnog odbacivanja kao komičnog, ali i potencijalno opasnog (čak “totalitarnog”) pokušaja da se ljudima nametne jedan kodifikovani birokratizovani jezik, bez boje, mirisa i ukusa. Prošla je koja decenija od tada, neke tekovine “političke korektnosti” zaživele su i teško da će se stvari ikada vratiti na staro, neke druge su prirodno odumrle usled svoje neprimenjivosti ili naprosto blesavosti, nastale usled preterane revnosti liberalnih jezičkih purista da kvrgavu stvarnost ljudske egzistencije isperu i sterilizuju u šećernoj vodici PC diskursa. Drugim rečima, na pitanje šta se od svih tako različitih pristupa političkoj korektnosti pokazalo kao tačno, ispravan odgovor glasi – sve! Kako je to moguće? Lepo: “političke korektnosti” ne bi ni bilo da za nju nije sazreo civilizacijski čas, da se za njenim boljim stranama nije osetila stanovita potreba; s druge strane, sve ono što je ličilo i liči na pokušaj oktroisanog “štrojenja” jezika kao sredstva slobodne komunikacije među ljudima – a koje nikada nema bez stanovite nepočešljanosti – nije zaživelo nigde, ili je zaživelo tek malo gde. Ima tu čak i grotesknih primera mrtvorođenih pokušaja besmislene univerzalizacije lokalno važećih termina. Recimo, možda je OK da se crnačko stanovništvo USA naziva “Afroamerikanci”, ali to ne znači da od sada svi treba da nazivamo crnce “kao takve” Afroamerikancima, jer je to totalno besmisleno: ta, zar je stanovnik Čada, Malija ili crni građanin Velike Britanije “Afroamerikanac”?! Naravno da nije. Na koncu, u samoj činjenici da ste crnac/crnkinja ili belac/belkinja ne može i ne sme biti upisano ništa loše; u izvesnom smislu, upadljivo izbegavanje tog tako prirodnog termina kao da potuljeno daje za pravo rasističkim teorijama, kao da vrednosno neutralnu činjenicu nečije boje kože obremenjuje nečim “negativnim”.

Ovome su donekle srodne i ovdašnje jalove rasprave o “Ciganima” i “Romima”, pri čemu mnogima promiče i da je glasovita – i nimalo ironična – naci parola “Srbija Srbima, napolje sa Romima”, savršeno kompatibilna sa PC jezikom… Eto vam priloga za večito napetu dijalektiku odnosa Forme i Suštine! U poslednje je vreme i dosta rasprava o oblicima i (suvislim) granicama rodno korektnog jezika, i tu isto leti perje na sve strane. Ni unutar samog feminističkog pokreta (koji je, dakako, odavno jedna pluralistička scena) nema jedinstva o stvarnoj relevantnosti insistiranja na jezičkoj rodnoj korektnosti, a ono što je pomalo zabavno i smešno u saopštenju samog ZG jeste da bi on po njemu morao prvo da kritikuje samog sebe! Počev od toga da bi morao hitno da se preimenuje u Zaštitnika građana i građanki (ZGIG), pa do toga da se u svojim Uputstvima buni protiv “generičkog muškog roda” za zanimanja, funkcije i slično, da bi onda u istoj rečenici osobe oba pola đuturativno svrstao u “članove” delegacija ili pak u “predstavnike” legitimnih interesa. Mislim, šta fali članicama i predstavnicama?!

A šta tek reći za normativizovanje jezika glede LGBT osoba? Taman ZG lepo objasni da nije (a i nije) fino reći za gej-muškarca da je peder, a onda se javi građanin Azdejković Predrag, sav iznenadjen i uvredjen, pa kaže “ja sam peder i koja će to institucija meni da zabrani da budem peder”?! Uf, sami problemi… Ima li izlaza? Ima, samo mnogo dugo traje, a zove se civilizovanje jednog društva. U tom poslu “politička korektnost” može da bude dobar saveznik, ali i zao gospodar.

Teofil Pančić

Vreme: Predrag M. Azdejković

Zvezda bloga na sajtu B92, pokušava da razreši dilemu može li Hari Poter doprineti povećanju broja pedofila:

“I sada nam stiže peti deo Hari Poter i Red Feniksa i tu počinje čitava konfuzija. Dok smo s prethodnim delovima bili apsolutno sigurno da je kada neko kaže da se pali na Harija Potera to slučaj pedofilije, sa petim delom ništa nije jasno. Jari Poter u filmu ima 15 godina, dok Danijel Redklif (glumac koji tumači ulogu Harija prim. nov.) za dve nedelje puni 18 godina, Rupert Gring (Ron Vizli) već ima 19, dok Ema Votson (Hermiona Grandžer) ima tek nešto više od 17. I sada dok neko gleda film i kaže “što je ovaj Ron Vizli seksi je l’ da ga ‘apsimo i spaljujemo ili koj moj da mu radimo? Ja sam zbunjen i ne znam šta da mislim. Zato se obraćam vama da mi pomognete da rešim ovu dilemu.” (B92 blog)