Yellow Cab: I bi Pride

Da li postoji osoba u Srbiji koja ne zna šta se dogodilo 10. oktobra ove godine? Dogodilo se to da je Srbija opet bila prva vest u svetskim medijima, a zemlje regiona pokazivale su prstom i naglašavale „lepo smo vam govorili da su divljaci”.

Huligani su potrošili oko milion evra, razbijali izloge, automobile, tukli se s policijom i, kao što je tradicija, obnovili svoju odeću i obuću, a Beogradom se širio miris suzavca, mržnje i straha. Kao da sam zaboravio da navedem još nešto. A da, dogodila se i gej parada.

Posle više od devet godina od prvog pokušaja, u Beogradu se dogodila Parada ponosa. Prvi pokušaj 2001. godine završio se u krvi, jer policija nije želela da zaštiti učesnike, mirno je posmatrala šta se dešava u centru grada i reagovala tek kad je sama bila napadnuta. Drugi pokušaj bio je 2004. godine, ali se brzo odustalo zbog martovskih dešavanja u Srbiji, tako da mnogi taj pokušaj i ne uzimaju u obzir. Treći pokušaj, odnosno drugi, bio je prošle godine, ali je propao, jer srpska vlast nije bila spremna da obezbedi sigurnost učesnika u centru Beograda, da bi samo posle godinu dana odjednom postala spremna, što je bilo ključno da Parada ponosa uopšte bude održana. Bilo je potrebno više od devet godina, mnogo pritisaka na srpske vlasti i oko šest hiljada policajaca, da bi oko hiljadu ljudi prošetalo nekoliko stotina metara.

Pre ulaska u tampon-zonu s one strane duge, poznatije kao park Manjež, učesnici su morali da pokažu neki lični dokument i da budu popisani. Slično Jevrejima u nacističkoj Nemačkoj dobili su žutu traku oko ruke i broj. Nažalost, taj broj nije bio deo nikakve nagradne igre. Ali, to nije bilo dovoljno, već su svi bili obeleženi i ružičastim krugom. Bilo je potrebno oko šezdeset godina da ružičasti trougao iz Nemačke postane ružičasti krug u Beogradu. Tako obeleženi i zapisani mogli su da šetaju unutar najsigurnijeg geta na svetu i da budu okruženi najzgodnijim srpskim frajerima, žandarmerijom.

Zbog glasne muzike i prijateljskog okruženja učesnici nisu imali predstavu šta se dešava oko njih, ali su tu idilu s vremena na vreme narušavale sirene vatrogasnih kamiona, SMS poruke prijatelja koji javljaju šta se dešava u gradu, kao i helikopter koji je kružio iznad grada. Paradu ponosa je tokom celog procesa organizovanja pratio evropski duh. Mnogi su govorili da se parada organizuje zato što je to tako Evropa naredila, dok su organizatori hiljadu puta ponovili da će parada pomoći Srbiji da uđe u Evropu. U skladu s tim, prvo su se obratili gosti iz Evrope koji su nas zapljusnuli praznim frazama o slobodi, kako je ovo divan dan za Beograd i ostalim mitovima o slobodi, cveću, leptirićima i jednorozima. Uz zvižduke je dočekan ministar za ljudska i manjinska prava Svetozar Čiplić, čiju ostavku zahteva veliki broj nevladinih i LGBT organizacija, koji nas je nazvao grupom slobodnih ljudi, što zvuči pomalo smešno uz šest hiljada policajaca, odnosno šest policajaca na svakog učesnika. Organizatori su od države zahtevali hitno donošenje nacionalne strategije za borbu protiv homofobije i još nešto što je hitno, ali je retko ko obraćao pažnju na to, jer su mahom bili nestrpljivi da prošetaju, a u vazduhu se već osećao miris suzavca koji je vetar donosio s bojnog polja. Iako je šetnja bila kratka, osećalo se zadovoljstvo prisutnih što se parada najzad dogodila, bez obzira na sve njene mane i nedostatke. Bila je to jedna vesela, šarena i uspešna šetnja.

Tokom čitave Parade ponosa učesnici ni u jednom trenutku nisu videli huligane, jer ih je policija držala daleko od učesnika koji su, može se slobodno reći, bili s one strane duge. Žurka u SKC-u je prekinuta, jer je situacija u gradu počela da se otima kontroli, tako da je počela evakuacija učesnika. Policijske marice odvozile su učesnike u bezbedne delove grada, gde su dalje nastavljali svako svojim putem.

Posle parade mnogi su pitali šta smo dobili od ove šetnje, kao da je u Srbiji moguće napraviti drastične promene jednom šetnjom. Ali, najvažnije je to što se država prvi put eksplicitno stavila na stranu LGBT populacije, što je bila spremna da brani prava LGBT populacije na slobodu okupljanja, da natera policiju da radi svoj posao i da štiti ljudska prava. Parada ponosa tek je početak borbe za LGBT ravnopravnost, za čije je dostizanje potrebno mnogo vremena, rada i energije. Uprkos svim negativnim aspektima i kontraindikacijama, ovo je prva velika pobeda LGBT aktivizma u Srbiji. Nažalost, za sada ostaje problem da je LGBT populacija jedna od najugroženijih manjina u Srbiji, ali još uvek nema političke volje da se krene u sistematsku borbu protiv homofobije.

Ja za vikend planiram da šetam sa svojim dečkom Knez Mihailovom, da se držimo za ruke, možda pevamo na kiši, ljubimo se i grlimo u kafiću dok pijemo kafu sa šlagom. Da li možemo da dobijemo naših dvanaest policajaca da nas štite?