All posts tagged “Yellow Cab”

Srpska gej 2010. godina

Na kraju svake godine firme svode bilans i daju završni račun. Srpske firme mahom odlaze u stečaj i proglašavaju bankrot. Za razliku od njih, srpska gej-lezbijska populacija može da proglasi relativno uspešnu 2010. godinu. Pred vama je top-lista deset gej događaja koji su obeležili prošlu godinu. Svima je već jasno da se na prvom mestu nalazi održana Parada ponosa, i pošto ne postoji faktor iznenađenja, ova top-lista kreće, protivno svim pravilima, od prvog mesta.

1. PARADA PONOSA

Posle devet godina od prvog pokušaja Beograd je izgubio nevinost. Održana je gej parada. Slično kao kada izgubite nevinost, tri dana posle toga ste srećni, malo uplašeni, svima se hvalite, bilo je kratko, loše i bolelo je, ali vam je pao veliki kamen sa srca i više niste luzer u društvu. I onda sledi pitanje šta i kako dalje.

2. SINDROM KARLEUŠA

Koliko god se nama to dopalo ili ne, Jelena Karleuša je svojim koncertom u Beogradu i kolumnom u Kuriru dala svoj pečat gej 2010. godini. Ken lutke koje vode ljubav u džakuziju, mornari koji mašu gej zastavama, polugoli anđeli, transvestiti koji jašu veš-mašine, su samo neki od gej prizora iz beogradske Arene. Gej zastave je posle koncerta poklonila organizatorima Parade ponosa. Vrhunac je svakako bila kolumna o kojoj su svi pričali mesec dana.

3. DRŽANJE ZA RUKE U KNEZ MIHAILOVOJ

Dvojica muškaraca držala su se za ruke i šetala Knez Mihailovom u Beogradu. U pitanju je bila akcija dnevnog lista Kurir koji je želeo da pokaže kako izgleda biti različit u Srbiji. Ostali građani koji su se tu zadesili mahom su se okretali za ovim parom, kao da su videli vanzemaljce i negodovali, ali ih niko nije napao, što je bila čista slučajnost.

4. GEJ AKTIVISTI NA KAFI KOD PREDSEDNIKA

Predsednik Srbije Boris Tadić primio je krajem juna delegaciju gej-lezbijskih organizacija iz Srbije i na tom sastanku podržao održavanje Parade ponosa u Beogradu. Delegaciju su činili aktivisti Gej lezbijskog info centra, Gej strejt alijanse i Queeria centra. Početkom godine Gej strejt alijansa održala je sastanke sa skoro svih političkim partijama, koje su odreda podržale organizovanje Parade ponosa, a ovaj sastanak i podrška predsednika Borisa Tadića bili su vrhunac podrške političkih činilaca Srbije.

5. QT MAGAZIN

U septembru se pojavio prvi (dvo)broj časopisa QT za queer teoriju i kulturu, koji je na oko 330 strana ponudio pregled recepcije homoseksualnosti u diskursu društvenih nauka i filozofije od sedamdesetih godina prošlog veka do danas, i njegove transformacije i najrazličitije percepcije iz raznovrsnih teorijskih vizura. U novembru se pojavio drugi (dvo)broj koji se na oko 450 strana fokusirao na povest homoseksualnosti, od starog Rima, preko srednjeg veka, renesanse i prosvetiteljstva, sve do novovekovnog Balkana i Turske. Izdavač je Gayten-LGBT, urednik Dušan Maljković, a časopis izlazi tri puta godišnje i dostupan je u bolje snabdevenim knjižarama u Subotici, Novom Sadu i Beogradu.

6. ISTOPOLNO VENČANJE U VAZDUHU

Iako se nije odigralo u Srbiji, gej venčanje Aleksandra Mijatovića i njegovog partnera Shantua Bhattacharjeea našlo se na ovoj listi. Aleksandar živi u Nemačkoj, ali je poreklom iz Srbije. On i njegov partner pobedili su na konkursu Love is in the Air koji je organizovala švedska aviokompanija SAS. Venčali su se 6. decembra na letu SK903, između Stokholma i Njujorka. Njih dvojica zajedno su već sedam godina i žive u Berlinu.

7. NAGRADE ZA GEJ STVARALAŠTVO

Prošla godina bila je plodna za gej stvaralaštvo. Knjiga Biti gej u Srbiji novinarke Lidije Obradović dobila je Nagradu za poseban doprinos u oblasti podizanja svesti javnosti o neprihvatljivosti seksualnog i rodno zasnovanog nasilja. Internacionalni festival queer filma Merlinka osvojio je Kristalnu nagradu za najbolji komunikacijski pristup projektu. Žiri Udruženja filmskih novinara i kritičara dodelio je nagradu „Nebojša Đukelić” izraelskom filmu Širom otvorenih očiju, koji prati ljubav između dvojice ortodoksnih jevrejskih vernika. Američki dokumentarni film Grad granica, o gej baru u Jerusalimu, osvojio je Grand Prix na ovogodišnjem Festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma u Beogradu. Domaći film Život i smrt porno bande prikazan je na više gej filmskih festivala u svetu, a na festivalu u Tel Avivu dobio je nagradu za najbolji film.

8. DROP-IN CENTAR

U Beogradu je početkom godine otvoren drop-in centar za muškarce koji imaju seksualne odnose sa drugim muškarcima. Drop-in centar jeste mesto „alternativnog” načina pružanja zdravstvenih i opšteedukativnih informacija i usluga populaciji koja je pod povećanim rizikom. U centru rade edukatori koji pružaju informacije o testiranju i savetovanju na HIV/sidu i druge polno prenosive infekcije, daju podršku klijentima u procesu coming outa, samoprihvatanja, psihičkog i emotivnog osamostaljivanja i jačanja identiteta.

Više informacija: www.spy.org.rs

9. GEJ UMETNICI U SRBIJI

Ove godine u Srbiji su nastupali mnogi poznati gej umetnici. Među njima su bili Elton John, koji je održao koncert u Areni pred osam hiljada obožavalaca. Boy George nastupao je u Novom Sadu i najavio svoj dolazak u Beograd za 2011. godinu. Takođe, gostovala je i lezbijska diva Skin, pevačica grupe Skunk Anansie, koja je i snimila spot u Beogradu.

10. GEJ AKTIVISTA FUNKCIONER SPS-a

I za kraj, kontroverzna politička odluka Borisa Milićevića, gej aktiviste i bivšeg predsednika Gej strejt alijanse, da postane član Glavnog odbora Socijalističke partije Srbije. On je izjavio da je SPS stranka moderne levice koja se bori za ljudska prava i kojoj je važna inkluzija svih građana.

Predrag M. Azdejković

Yellow Cab: I bi Pride

Da li postoji osoba u Srbiji koja ne zna šta se dogodilo 10. oktobra ove godine? Dogodilo se to da je Srbija opet bila prva vest u svetskim medijima, a zemlje regiona pokazivale su prstom i naglašavale „lepo smo vam govorili da su divljaci”.

Huligani su potrošili oko milion evra, razbijali izloge, automobile, tukli se s policijom i, kao što je tradicija, obnovili svoju odeću i obuću, a Beogradom se širio miris suzavca, mržnje i straha. Kao da sam zaboravio da navedem još nešto. A da, dogodila se i gej parada.

Posle više od devet godina od prvog pokušaja, u Beogradu se dogodila Parada ponosa. Prvi pokušaj 2001. godine završio se u krvi, jer policija nije želela da zaštiti učesnike, mirno je posmatrala šta se dešava u centru grada i reagovala tek kad je sama bila napadnuta. Drugi pokušaj bio je 2004. godine, ali se brzo odustalo zbog martovskih dešavanja u Srbiji, tako da mnogi taj pokušaj i ne uzimaju u obzir. Treći pokušaj, odnosno drugi, bio je prošle godine, ali je propao, jer srpska vlast nije bila spremna da obezbedi sigurnost učesnika u centru Beograda, da bi samo posle godinu dana odjednom postala spremna, što je bilo ključno da Parada ponosa uopšte bude održana. Bilo je potrebno više od devet godina, mnogo pritisaka na srpske vlasti i oko šest hiljada policajaca, da bi oko hiljadu ljudi prošetalo nekoliko stotina metara.

Pre ulaska u tampon-zonu s one strane duge, poznatije kao park Manjež, učesnici su morali da pokažu neki lični dokument i da budu popisani. Slično Jevrejima u nacističkoj Nemačkoj dobili su žutu traku oko ruke i broj. Nažalost, taj broj nije bio deo nikakve nagradne igre. Ali, to nije bilo dovoljno, već su svi bili obeleženi i ružičastim krugom. Bilo je potrebno oko šezdeset godina da ružičasti trougao iz Nemačke postane ružičasti krug u Beogradu. Tako obeleženi i zapisani mogli su da šetaju unutar najsigurnijeg geta na svetu i da budu okruženi najzgodnijim srpskim frajerima, žandarmerijom.

Zbog glasne muzike i prijateljskog okruženja učesnici nisu imali predstavu šta se dešava oko njih, ali su tu idilu s vremena na vreme narušavale sirene vatrogasnih kamiona, SMS poruke prijatelja koji javljaju šta se dešava u gradu, kao i helikopter koji je kružio iznad grada. Paradu ponosa je tokom celog procesa organizovanja pratio evropski duh. Mnogi su govorili da se parada organizuje zato što je to tako Evropa naredila, dok su organizatori hiljadu puta ponovili da će parada pomoći Srbiji da uđe u Evropu. U skladu s tim, prvo su se obratili gosti iz Evrope koji su nas zapljusnuli praznim frazama o slobodi, kako je ovo divan dan za Beograd i ostalim mitovima o slobodi, cveću, leptirićima i jednorozima. Uz zvižduke je dočekan ministar za ljudska i manjinska prava Svetozar Čiplić, čiju ostavku zahteva veliki broj nevladinih i LGBT organizacija, koji nas je nazvao grupom slobodnih ljudi, što zvuči pomalo smešno uz šest hiljada policajaca, odnosno šest policajaca na svakog učesnika. Organizatori su od države zahtevali hitno donošenje nacionalne strategije za borbu protiv homofobije i još nešto što je hitno, ali je retko ko obraćao pažnju na to, jer su mahom bili nestrpljivi da prošetaju, a u vazduhu se već osećao miris suzavca koji je vetar donosio s bojnog polja. Iako je šetnja bila kratka, osećalo se zadovoljstvo prisutnih što se parada najzad dogodila, bez obzira na sve njene mane i nedostatke. Bila je to jedna vesela, šarena i uspešna šetnja.

Tokom čitave Parade ponosa učesnici ni u jednom trenutku nisu videli huligane, jer ih je policija držala daleko od učesnika koji su, može se slobodno reći, bili s one strane duge. Žurka u SKC-u je prekinuta, jer je situacija u gradu počela da se otima kontroli, tako da je počela evakuacija učesnika. Policijske marice odvozile su učesnike u bezbedne delove grada, gde su dalje nastavljali svako svojim putem.

Posle parade mnogi su pitali šta smo dobili od ove šetnje, kao da je u Srbiji moguće napraviti drastične promene jednom šetnjom. Ali, najvažnije je to što se država prvi put eksplicitno stavila na stranu LGBT populacije, što je bila spremna da brani prava LGBT populacije na slobodu okupljanja, da natera policiju da radi svoj posao i da štiti ljudska prava. Parada ponosa tek je početak borbe za LGBT ravnopravnost, za čije je dostizanje potrebno mnogo vremena, rada i energije. Uprkos svim negativnim aspektima i kontraindikacijama, ovo je prva velika pobeda LGBT aktivizma u Srbiji. Nažalost, za sada ostaje problem da je LGBT populacija jedna od najugroženijih manjina u Srbiji, ali još uvek nema političke volje da se krene u sistematsku borbu protiv homofobije.

Ja za vikend planiram da šetam sa svojim dečkom Knez Mihailovom, da se držimo za ruke, možda pevamo na kiši, ljubimo se i grlimo u kafiću dok pijemo kafu sa šlagom. Da li možemo da dobijemo naših dvanaest policajaca da nas štite?

Yellow Cab: Nešto je trulo s one strane duge

Gej strejt alijansa je u saradnji sa Centrom za slobodne izbore i demokratiju tokom marta 2010. godine sprovela istraživanje o stavovima građana Srbije o GLBT populaciji, koje je prezentovano početkom juna. Slično istraživanje sprovedeno je 2008. godine, što dozvoljava upoređivanje rezultata i merenja uspeha GLBT aktivizma u Srbiji. Istraživanje iz 2008. pokazalo je visok nivo homofobije koji se za dve godine nije smanjio, čak je u nekim segmentima i povećan

U periodu između dva istraživanja došlo je do nekoliko značajnih događaja za GLBT populaciju kao što su izglasavanje Zakona protiv diskriminacije, otkazivanje prošlogodišnje Povorke ponosa, organizovane su medijske kampanje i GLBT temama posvećen je veliki medijski prostor. Sukobi među GLBT grupama isplivao je na površinu i postao javan, što je i uticalo na rezultate ovog istraživanja.

Kad je reč o rezultatima, jedino je kod tvrdnje da je homoseksualnost bolest došlo do neznatnog pada broja onih koji se s tim slažu (sa 70 odsto na 67 odsto). Četiri odsto više ljudi u odnosu na 2008. godinu smatra da je crkva u pravu što osuđuje pojavu homoseksualnosti (ukupno 64 odsto), tri odsto više smatra da država treba da radi na suzbijanju homoseksualnosti (ukupno 53 odsto), šest odsto više njih smatra da je homoseksualnost opasna za društvo (ukupno 56 odsto), dva odsto više ispitanika misle da je homoseksualnost zapadna izmišljotina kojom se želi uništiti porodica i naša tradicija (ukupno 38 odsto) i 19 odsto više njih smatra da problem homoseksualnosti nameću razne nevladine organizacije koje na tome zarađuju (ukupno 47 odsto).

Tri tvrdnje postavljene su prvi put i sve tri potvrđuju pretežno negativan stav: 45 odsto ispitanika vidi gej paradu kao vrstu provokacije, 58 odsto nema ništa protiv homoseksualaca, ali ima protiv javnog istupanja pojedinaca i grupa, dok se 49 odsto nikada ne bi pomirilo s tim da je neka njima bliska osoba homoseksualna.

Istraživanje je pokazalo da 52 odsto ispitanika smatra da su homoseksualci isti ljudi kao i svi ostali, što je povećanje od 14 odsto u odnosu na 2008. godinu. Gej brakove podržava 14 odsto ispitanika (što je povećanje od četiri odsto), gej paradu 12 odsto, a usvajanje dece od strane homoseksualnih parova podržava osam odsto ispitanika, što je isto kao i 2008. godine.

Kada je u pitanju nasilje prema pripadnicima GLBT populacije, većina smatra da je ono neprihvatljivo. Nasilno prekidanje gej parade opravdava 20 odsto ispitanika, dok je 54 odsto njih protiv; 14 odsto smatra da se batinama mogu izbaciti „bubice” iz glava homoseksualaca, dok se 66 odsto njih s tim ne slaže; 65 odsto smatra da je, bez obzira na to kakvo mišljenje imali prema pripadnicima seksualnih manjina, nasilje prema njima neprihvatljivo, dok 53 odsto njih smatra da nasilnike treba oštro kažnjavati.

Kada je u pitanju politička orijentacija, istraživanje je pokazalo da su glasači Liberalno-demokratske partije, kako im samo ime kaže, najliberalniji i da mahom podržavaju prava GLBT populacije. Na drugom mestu našli su se glasači Demokratske stranke, na trećem Srpske napredne, iza koje slede Demokratska stranka Srbije i Socijalistička partija Srbije, dok su najhomofobičniji glasači Srpske radikalne stranke.

Kao što se moglo pretpostaviti, muškarci su homofobičniji od žena, dok se po homofobiji najviše ističu stariji od 60 i tinejdžeri od 15 do 19 godina. Osobe s višim i visokim obrazovanjem manje su homofobične od onih koji su završili samo osnovnu školu ili trogodišnje srednje škole, dok je Vojvodina tolerantnija u odnosu na ostatak Srbije.

Pozitivno je to što se odnos prema nasilju koje trpi GLBT populacija promenio, jer je u poslednje dve godine bilo mnogo nasilja uzrokovanog homofobijom, što je i rezultiralo ubistvom Bricea Tatona u Beogradu. Takođe, bilo je i mnogo akcija protiv nasilja, što je imalo uticaja na rezultate ovog istraživanja. Postoje mali pomaci kada je u pitanju prihvatanje GLBT osoba u Srbiji, ali je Srbija i dalje homofobična i puna predrasuda. Nažalost, ovo istraživanje pokazuje poraz GLBT aktivizma u Srbiji kao i odgovornost GLBT nevladinih organizacija za lošije rezultate u odnosu na 2008. godinu. Ono nije izazvalo razmišljanje o novim strategijama borbe i tome šta se može promeniti i unaprediti, niti razgovor o tome gde se grešilo u prethodnom periodu. Ovo istraživanje, bez sveobuhvatne evaluacije aktivističkog rada, samo je papir s gomilom senzacionalističkih podataka koji se koriste kao dokaz da je u Srbiji situacija još uvek crna. Bez preispitivanja i razmišljanja o odgovornosti aktivista i same GLBT populacije, ono je samo još jedno u nizu bacanja novca kroz prozor.

Piše: Predrag M. Azdejković

Yellow Cab: Homofobi vole gej seks

Istraživanje koje je sproveo američki psiholog prof. Adams sa Univerziteta Džordžija pokazuje da 80 procenata muškaraca koji su homofobični imaju tajna homoseksualna osećanja.

Test se sastojao u tome da su homofobičnim muškarcima koji tvrde da su ekskluzivno heteroseksualni prikazivani gej porno filmovi. Četvorica od petorice su bili seksualno uzbuđeni nakon gledanja tih filmova. Ovo istraživanje je objavljeno u prestižnim stručnim magazinima uz podršku Američke asocijacije psihologa.

Prof. Adams je izjavio da njegovo istraživanje pokazuje da većina homofobičnim muškaraca bivaju „seksualno uzbuđeni dok posmatraju gej seks“, što ukazuje da je homofobija manifestacija „latentne homoseksualnosti gde je osoba ili nesvesna homoseksualnih osećanja ili ih ne prihvata“.

Ovi rezultati podržavaju teorije da je homofobija (strah i mržnja prema gej osobama) indikator potisnutih homoseksualnih osećanja, kojih se osoba gadi, i da mnogi koriste homofobiju kao zavesu kojom žele da sakriju sopstvenu homoseksualnost.

Ovo istraživanje potkrepljuju i mnogi dokazi koji su prethodnih meseci uzburkali američku javnost.

Senator Kalifornije, Roy Ashburn, koji je poznat po svojoj oštroj borbi protiv prava homoseksualaca, uhapšen je zbog vožnje u pijanom stanju. Ipak, Ashburnovo hapšenje ne bi bilo toliko zanimljivo da senator pre toga nije bio u gej klubu i da s njim tokom hapšenja nije bio nepoznati mlađi muškarac.

Ashburn je uhapšen nakon provoda u noćnom gej klubu Faces gde se zabavljao cele noći. Tokom rutinskoga pregleda, policija je Ashburna uhvatila kako vozi u alkoholisanom stanju, zbog čega je završio u pritvoru. Odmah nakon izlaska na slobodu Ashburn je poslao saopštenje za javnost u kojem je prihvatio odgovornost, izrazio žaljenje i rekao da nema opravdanja za svoju lošu procenu. “Žao mi je što će ovaj incident uticati na one koji me podržavaju i veruju”, naglasio je Ashburn.

Nedelju dana nakon hapšenja javno je saopštio da je homoseksualac. On smatra kako činjenica da je homoseksualac ne utiče na to kako on obavlja svoj posao. Za 14 godina kako je senator on je nekoliko puta glasao protiv mera koje su bile usmerene na poboljšanju položaja homoseksualaca. Ashbourn je izjavio da je tako glasao zato što glasači koji su ga birali smatraju da bi trebao tako da glasa. Najavio je da se više nikada neće kandidovati na izborima.

Samo nekoliko nedelja nakon ovog slučaja, Ameriku je potresao još jedan skandal. Anti-gej psiholog George A. Rekers putova je u Evropu u pratnji mladog gej žigola. Mladić je ispričao za medije da mu je psiholog plaćao 75 dolara po danu i sve troškove puta da s njim provede dve nedelje u Londonu i Madridu. Za taj novac ovaj dvadesetogodišnji mladić pružao je svakodnevne „seksualne“ masaže Rekersu (61).

Rekers radi za Nacionalnu asocijaciju za proučavanje i lečenje homoseksualnosti i penzionisani je profesor Univerziteta Južna Karolina. On je takođe svedočio u korist da država zabrani gej usvajanja za koje je dobio honorar od 120 hiljada dolara.

Rekers je potvrdio da je putovao sa mladićem ali da nisu imali seks. On je rekao da je unajmio mladića da mu nosi prtljag tokom puta.

Temom homofobije kod skrivenih homoseksualaca bavi se i američki dokumentarac Outrage iz 2009. godine koji je režirao Kirby Dick. Film prikazuje nekoliko američkih političara koji su vodili tajni gej život dok su u isto vreme podržavali i glasali za zakone koji štete gej zajednici. Film se posebno fokusira na senatora Larryja Craiga, anti-gej političara koji je 2007. godine uhapšen jer je tražio seks u javnom toaletu od policajca na tajnom zadatku. U filmu nekoliko ljudi tvrdi da je guverner Charlie Crist homoseksualac koji se protivio gej brakovima i gej usvajanjima, kao i da je njegov brak sa Carole Rome strateška politička odluka kako bi se zaustavile glasine da je gej. Ona nije htela da govori o tome za film jer se, kako sama kaže, plaši za svoju bezbednost.

U filmu govori i Mike Rogers, bloger i gej aktivista koji je poznat po tome da razotkriva skrivene gej političare koji se protive gej pravima. Njegov blog www.blogactive.com je mesto na kome objavljuje informacije o skrivenim gej političarima koji javno iznose homofobične stavove. Do sada je razotkrio mnogo američke političare, a njegov rad je tema mnogih rasprava o etičnosti javnog autovanja osoba koje to ne žele.
Ako imate informacije o domaćim homofobičnim političarima slobodno kontaktirajte Rogersa, možda odluči da proširi fokus svog bloga i na Srbiju, ili uzmite stvar u svoje ruke i postanite srpski Mike Rogers.

Piše: Predrag M. Azdejković

Yellow Cab: Burna gej 2009. godina

Piše: Predrag M. Azdejković

Evropska unija otvorila je vrata svoje dobro čuvane tvrđave i mnogi sebi postavljaju pitanje: Should I stay or should I go now? Pošto je prošla 2009. godina i prva decenija 21. veka, odgovor na ovo komplikovano pitanje nudi pesma Go West grupe Pet Shop Boys. Mnogi pripadnici LGBT populacije razmišljaju o odlasku, jer sve manje vide nadu da će u Srbiji ikada živeti normalno. Prethodna godina bila je posebno burna za ovu populaciju; obeležili su je povećanje nasilja nad LGBT osobama, sukobi na aktivističkoj sceni i još mnogi događaji koji su se našli u ovom pregledu godine.

Januar 2009.

Početak 2009. godine obeležile su pretnje aktivistima Queeria centra preko Facebooka, gde je nekoliko hiljada korisnika pozivalo na njihov linč i ubijanje. Trans prostitutka Minja Kočiš pronađena je mrtva u iznajmljenom stanu u Beogradu i njene ubice uhapšene su posle nekoliko dana.

Februar 2009.

Direktor Centra „Sava” Dragan Vučićević zabranio je održavanje konferencije za novinare koju je organizovala Gej strejt alijansa. U znak protesta, dvadesetak ljudi ušlo je i postavilo se ispred bioskopskog platna pred početak projekcije filma Milk. Protest je završen tako što ih je obezbeđenje guralo i izbacilo iz sale. Vlada Republike Srbije usvojila je Predlog zakona o zabrani diskriminacije i poslala ga na skupštinsko usvajanje. Prvi put se u javnosti najavljuje mogućnost organizovanja gej parade.

Mart 2009.

Vlada je povukla Predlog zakona o zabrani diskriminacije na zahtev Srpske pravoslavne crkve, koja se protivila članu o zabrani diskriminacije na osnovu seksualne orijentacije, ali su primedbe odbačene i zakon je usvojen. Izglasavanje ovog zakona pratila je oštra antigej kampanja na Internetu i u medijima, čak i za skupštinskom govornicom. Poslanici radikala delili su u Skupštini uvredljive plakate, na kojima je prikazan predsednik Queeria centra Boban Stojanović. Gej klub „Apartman” je kamenovan, dok su u Kragujevcu razbijena stakla na vratima SKC-a tokom konferencije za novinare koju je održala Gej strejt alijansa.

April 2009.

Zbog svoje podrške pravima LGBT osoba, državni sekretar za ljudska prava Marko Karadžić dobio je preteće pismo na adresu ministarstva, samo nekoliko dana pošto je Pančevo oblepljeno plakatima na kojima se poziva na njegov linč. Počinju pripreme za organizovanje Povorke ponosa, a Srđan Dragojević najavio je snimanje filma o gej paradi. Gej strejt alijansa podnela je tužbu protiv Centra „Sava” zbog diskriminacije i traži odštetu od deset miliona dinara.

Maj 2009.

U Beogradu je osnovana nova LGBT grupa, Gej lezbijski info centar – GLIC, koja je pozvala na odlaganje Povorke ponosa. Predsednik Gej strejt alijanse najavio je ovu povorku za 23. avgust, i time, po mišljenju Organizacionog odbora, ugrozio bezbednost učesnika, zbog čega je GSA isključena iz tog tela. Objavljena je knjiga Lidije Obradović Biti gej u Srbiji, a rubrika Rainbow proslavila je svoj prvi rođendan.

Jun 2009.

Organizacioni odbor Povorke ponosa obavestio je javnost da je pristupio izradi Studije izvodljivosti o datumu i mestu održavanja ove manifestacije.

Jul 2009.

Festival Exit i Organizacioni odbor Povorke ponosa potpisali su deklaraciju o saradnji pri organizaciji ovog događaja. U emisiji Trenutak istine pojavio se gej aktivista Adorjan Kurucz koji je odgovarao na škakljiva pitanja o svojoj seksualnosti. Bačen je suzavac na gej klub „Hrabro srce”, a ceo Beograd ižvrljan je homofobičnim grafitima.

Avgust 2009.

Gradonačelnik Beograda Dragan Đilas izjavio je da je seksualno opredeljenje privatna stvar i da, po njegovom mišljenju, treba da ostane u okviru četiri zida. Posle apela Gej lezbijskog info centra i prijave UEFA, fudbalski klubovi „Crvena zvezda” i „Partizan” osudili su antigej grafite u Beogradu, a radnici „Gradske čistoće” počeli njihovo brisanje. Queeria centar je zbog neslaganja s koncepcijom napustio Organizacioni odbor Povorke ponosa.

Septembar 2009.

Internacionalni festival queer filma Merlinka odložen je zbog „tehničkih” problema. Održana je Porodična šetnja, kao odgovor na najavljenu Povorku ponosa. Snimljeni su promotivni spotovi za Povorku ponosa u kojima se pojavljuju Nikola Đuričko, Mirjana Karanović, Bebi Dol, Gorčin Stojanović…

Dan pre nego što je trebalo da bude održana, Povorka ponosa je otkazana. Organizatori su objavili da je manifestacija de facto zabranjena.

Oktobar 2009.

Posetioci GayEcho Web Portala proglasili su Marka Karaždića za mušku gej ikonu 2009. godine. Nekoliko članova Organizacionog odbora Povorke ponosa podnelo je žalbu Ustavnom sudu zbog zabrane te manifestacije.

Novembar 2009.

Pokret Antifa u akciji održao je u centru Beograda akciju solidarnosti sa LGBT zajednicom u kojoj je nekoliko desetina ljudi trčalo uz gej zastave.

Gej strejt alijansa podnela je prijavu, jer se na sajtu YouTube pojavio snimak na kome policajac zlostavlja transrodnu Romkinju tako što je psuje, tera je da se svlači pred njim i preti joj batinama, sve vreme snimajući je mobilnim telefonom. Internacionalni festival queer filma Merlinka odložen je po drugi put zbog smrti patrijarha i proglašene trodnevne žalosti.

Decembar 2009.

Posetioci GayEcho Web Portala proglasili su Mirjanu Karanović za žensku gej ikonu 2009. godine. Queeria centar započeo je kampanju Prijateljstvo koje traje, koja je fokusirana na odnos žena i gej muškaraca. U okviru kampanje pušten je u rad web sajt www.kafenisanje.com i publikovan Queeria kalendar za 2010. godinu. Internacionalni festival queer filma Merlinka najzad je održan u Domu omladine.

Yellow Cab: Sećanje na Dejana Nebrigića

Ove godine navršava se deset godina od ubistva prvog i najistaknutijeg gej aktiviste u Srbiji, Dejana Nebrigića, koji se još krajem 1990. godine prvi put pojavio u javnosti kao aktivista novoosnovane gej-lezbijske grupe Arkadija, prve takve u Srbiji

– Sećam se, pismo je stiglo iz Ljubljane na moju kuću, oktobra 1990. Poslato je bilo na desetak adresa u Beogradu, za par feministkinja i par gejova. Tada se otvarao gej-lezbijski Roza Klub u Ljubljani, i oni su pitali hoćemo li i mi da otvorimo jedan sličan u Beogradu. Zvao me je tada Dejan Nebrigić telefonom iz Pančeva, kome je takođe stiglo pismo, i rekao mi je: ‘Ajde mi da se skupimo’. Dejan je telefonirao gej poznanicima i tako je, u stvari, počelo samoorganizovanje: prvi susret bio je u poslastičarnici Hotela ‘Moskva’ – zapisala je Lepa Mlađenović u tekstu Prvo je stiglo jedno pismo o osnivanju Arkadije.

Kada je Arkadija organizovala prvu javnu tribinu u Domu omladine, na Međunarodni dan ponosa LGBT osoba 27. juna 1991. godine, objavljeno je da je na granici sa Italijom ubijen prvi slovenački vojnik od strane vojnika JNA. Počeli su ratovi i krvave devedesete, a Nebrigić se pridružio akcijama Antiratnog centra i bio jedan od osnivača mirovnog časopisa Pacifik.

Po profesiji pozorišni kritičar i pisac, bio je među prvima javno deklarisani gej aktivista u Srbiji, svakako najangažovanija osoba u pokretu za ostvarivanje ljudskih prava homoseksualaca i lezbijki. Tokom 1992. i 1993. godine, u svakom broju Pacifika pripremao je eksplicitno gej i lezbijske strane kao deo mirovne politike univerzalnosti ljudskih prava. Pored toga, deklarisani antifašista, antinacionalista i antimilitarista, odbio je vojnu obavezu uz dijagnozu da je homoseksualac. Godinama je bio i aktivni član Žena u crnom, kao i Ženskog centra „Isidora” u Pančevu.

Tokom 1998. i 1999. godine bio je izvršni direktor Kampanje protiv homofobije, projekta koje se bavi unapređenjem položaja gej i lezbijske populacije u Srbiji. U okviru tog projekta uredio je četiri izveštaja koji sadrže pravnu i sociološku analizu homofobije u Srbiji, medijsko praćenje svih oblika netolerancije prema lezbijskoj i gej populaciji, kao i analitičku bibliografiju tekstova o homoseksualnosti za 1998. godinu.

Dejan Nebrigić je u to vreme počeo da prima redovne pretnje od Vlastimira Lazarova, oca svog bivšeg dečka. O tome je najpre obavestio policiju, koja je odbila da interveniše. Na ponovljen poziv, patrola policije došla je u Nebrigićev stan u Pančevu i uhapsila ga. Tukli su ga već u kolima na putu do stanice, „tog smrdljivog pedera i narkomana”; poručili su mu da „ide kod Drnovšeka”. Dežurni advokat koji je po službenoj dužnosti morao da zastupa Nebrigića, rekao je da „ne želi da razgovara s pederima”.

– Ubiću te, ići ćeš ti Bogu na istinu. Naveo si moga sina da bude peder i da se drogira, osvetiću ti se. Nećeš moći da se sakriješ od mene – govorio mu je u slušalicu Vlastimir Lazarov, i Nebrigić je takve tirade slušao od juna 1998. do februara 1999. godine. Ni dve promene broja nisu pomogle.

Tužba je podneta početkom marta, a prvo ročište u Opštinskom sudu u Pančevu bilo je zakazano tek za 17. novembar 1999. godine.

– Vlastimir Lazarov mora da shvati da mu sin nije postao gej zbog mene, već da je sa mnom bio zato što je gej. Moraš prvo pred sobom da priznaš da si gej, a onda i svojoj porodici i okruženju. Većina homoseksualaca odlazi u gej diskoteke, ali se krije. Ja imam jako izraženi coming out, dok moj bivši nije otvoreni homoseksualac, i krije se, što je mene emotivno bolelo – izjavio je za Vreme Dejan Nebrigić.

Prvo suđenje odloženo je na neodređeno vreme zbog bolesti sudije, i nikada neće dobiti svoj epilog.

U noći 29. decembra 1999. godine Nebrigića je ubio Milan Lazarov, njegov bivši dečko i sin optuženog Vlastimira Lazarova. Nebrigićevo ubistvo iskorišćeno je za napad na političke protivnike. Istražni sudija Nedeljko Martinović doveo je njegovu smrt u vezu sa antirežimskim i antidržavnim pokretom. On je izjavio da je Arkadija primala novac iz inostranstva da bi promovisala porast subverzivnih sekti, koje imaju za cilj borbu protiv „naše države”. Režimski mediji pisali su o povezanosti LGBT pokreta sa opozicijom, koja je iz straha od reakcije homofobične sredine odbacila bilo kakvu povezanost sa Arkadijom.

Dejan Nebrigić sahranjen je 31. decembra na katoličkom groblju u Pančevu. Za života je odbio da bude telo srpske politike, odbio je srpsku vojsku i odbio je da bude sahranjen na srpskom groblju. Dejan Nebrigić je 2000. godine posthumno dobio nagradu Felipa de Souza, koju dodeljuje IGLHRC za LGBT aktivizam.

Posle njegove smrti, LGBT aktivisti nastavili su borbu koju je on započeo, a mnoge su on i njegov rad motivisali da se pridruže toj borbi:

– Dejan je bio prvi javno deklarisani gej muškarac za koga sam znao da živi u Srbiji. Sećam se nekog njegovog intervjua u M magazinu: najpre sam čuvao ceo taj primerak magazina, a kasnije sam iscepao te dve strane i čuvao ih u fascikli. To je za mene značilo oslobađanje i nagoveštaj da želim da se bavim nečim čime se on bavio. Tek sada vidim koliko sam bio fasciniran tom njegovom pričom i koliko me je to osnažilo. Ime Dejana Nebrigića duboko mi se urezalo u pamet; iako ga nisam upoznao, on predstavlja neku tačku kojoj se vraćam, ponajviše kao osobi koja je prva počela da se bavi gej pravima u Srbiji. Dejan je svoj gej aktivizam sprovodio u nemogućim uslovima, u vremenu rata i veoma lošoj situaciji. Ipak, onoliko koliko sam čuo iz priča, nije bio osoba koja je svoju seksualnost i potrebu za slobodnim iskazivanjem seksualnosti prikrivala ljudskim pravima, već je to živeo i iskazivao – kaže Boban Stojanović iz Queeria centra.

Svake godine aktivistkinje Žena u crnom odlaze u Pančevo da posete grob Dejana Nebrigića i da ga se prisete. Ni ova godina neće biti izuzetak.

Yellow Cab: Ipak nije vreme za ravnopravnost

Dan pre nego što je trebala da se održi, Povorka ponosa je otkazana. Na vanrednoj konferenciji za novinare 19. septembra je saopšteno da policija nije u mogućnosti da obezbedi skup u centru grada i da su predložene dve alternativne lokacije, Ušće i plato ispred Palate Srbija. Organizatori su odbili ove predloge i javnosti saopštili da je skup de fakto zabranjen.

Ideja o paradi rodila se krajem februara, nakon protesta za vreme projekcije filma „Milk“ na Festu, kada se nekoliko desetina ljudi okupilo da protestuje zbog zabrane održavanja konferencije Gej strejt alijanse od strane uprave Sava Centra. Taj javni protest protumačen je kao signal da se LGBT populacija oslobodila i da se u Beogradu može organizovati Parada ponosa. Ova ideja se skoro mesec dana provlačila u javnosti da bi se na kraju održao sastanak između Labrisa, koji je bio organizator parade 2001. godine, i Gej strejt alijanse. Na zajedničkoj konferenciji za štampu krajem aprila javnost je obaveštena da su ove dve grupe potpisale Memorandum o saradnji i da se parada planira za leto. Kasnije se Organizacionom odboru Parade ponosa priključio i Queeria centar. Gej lezbijski info centar (GLIC) je sredinom maja mesec zatražio da se preispita odluka i parada odloži za sledeću godinu, jer su smatrali da još nije došlo vreme za paradu koja bi dala pozitivne rezultate. Istraživanja javnog mnjenja su pokazivala da većina građana (82%) smatra da Srbija nije spremna za gej paradu i da će se na njoj ponoviti nasilje iz 2001. godine. Na nacionalitičkim i fašističkim sajtovima se odmah počelo sa priprema kontra parade, a na Facebooku je jedno vreme bilo preko trideset anti-gej grupa koje su pozivale na ubijanje LGBT populacije i brojale su nekoliko desetina hiljada članova. Pojedini administratori su privođeni od strane policije, grupe gašene od strana Facebooka, ali je srpsko pravosuđe zatajilo.

Krajem maja meseca Organizacioni odbor je saopštio da je iz njegovog rada isključena Gej strejt alijansa nakon što je predsednik te organizacije javno objavio da će se parada održati 23. avgusta, a da nije konsultovao ostale članove odbora. Organizacioni odbor je saopštio da je takav čin ozbiljno ugrozio bezbednost učesnika i organizatora manifestacije i da je GSA pokazala da su joj političke ambicije i samopromocija ispred interesa celokupne LGBT populacije. Kako su pokazale ankete na srpskim gej portalima ovaj skandal je umanjio ionako slabu podršku koju je parada imala kod pripadnika LGBT populacije. Mediji su jedno vreme spekulisali da će se u Beogradu organizovati dve parade, ali je na kraju GSA saopštila da se povlači iz bilo kakve priče o paradi.

Organizacioni odbor je početkom juna najavio da je naručena Studija izvodljivosti o datumu i mestu održavanja te manifestacije, koja će dati odgovore na pitanja o najoptimalnijim rešenjima kako bi skup bio bezbedno organizovan. Usvojen je i logotip manifestacije čiji je motiv Ušće i slogan Vreme je za ravnopravnost. Poslednjeg dana Exit festivala potpisan je sporazum o saradnji između tog festivala i Organizacionog odbora.

Studija je završena sredinom jula i objavljeno da se manifestacija planira za 20. septembar. Parada je preko noći postala Povorka ponosa, jer se smatralo da reč parada ima negativnu konotaciju u javnosti. Detalji studije nikada nisu javno objavljeni u celosti. Iako je GSA kritikovana i izbačena jer je datum iznela nekoliko meseci ranije, ovaj istovetni postupak Organizacionog odbora nije okarakterisan kao ugrožavanje bezbednosti učesnika. Gej lezbijski info centar (GLIC) je pozvao na pomirenje gej lezbijskih grupa, jer su smatrali da je važno rešiti postojeće konflikte i nastupati jedinstveno kada je reč o Povorci ponosa, ali je predlog ignorisan. Nakon što je objavljen tačan datum povorke i njeno održavanje postalo izvesno, Beograd je preplavljen anti-gej grafitima koji pozivaju na ubijanje pripadnika LGBT populacije i nasilno prekidanje manifestacije, koje su mahom potpisivale navijačke grupe. GLIC je slučaj prijavio FIFA i UEFA i zatražio od domaćih fudbalskih klubova da se ograde od grafita mržnje. Pod pritiskom medija FK Partizan i FK Crvena zvezda su osudili pozive na nasilje. Na pretnje da će se silom sprečiti održavanje Povorke ponosa reagovali su mnogi, osim tužilaštva koje je saopštilo da nema potrebe za reakcijom i da su to polemički tonovi.

Početkom septembra iz Organizacionog odbora izašao je Queeria centar jer „odsustvo kulturnog i umetničkog sadržaja ne ostavlja dovoljno prostora da se angažuju na organizovanju ove manifestacije“, što dodatno umanjuje legitimitet Organizacionog odbora.

Kao odgovor Povorci ponosa 12. septembra održana je Porodična šetnja s ciljem odbrane porodičnih vrednosti. Tog vikenda je u Domu omladine planiran Internacionalni festival queer filma „Merlinka“, ali je otkazan „zbog tehničkih problema sa električnom instalacijom“.

Uprkos svim problemima i kontroverzama Povorku ponosa svojim izjavama od samog početka podržavali su ministar za ljudska i manjinska prava Svetozar Čiplić, državni sekretar za ljudska prava Marko Karadžić, zaštitnik građana Saša Janković, da bi im se priključio veliki broj javnih ličnosti, među kojima su: Ana Sofrenović, Bebi Dol, Biljana Cincarević, Biljana Ristić, Biljana Srbljanović, Dragan Bjelogrlić, Dušan Makavejev, Gorčin Stojanović, Ivan Tasovac, Katarina Rebrača, Lena Bogdanović, Luna Lu, Maja Uzelac, Mirjana Karanović, Nikola Đuričko, Seka Sabljić, Brankica Stanković, Sonja Vukićević, Srđan Dragojević, Svetozar Cvetković, Teofil Pančić, Vladimir Arsenijević, Želimir Žilnik i mnogi drugi. Snimljeni su i promotivni spotovi koji su se prikazivali na televizijama B92, MTV i RTS.

Nekoliko dana pred samu Povorku ponosa desničarske i nacionalističke organizacije su pozvale na otkazivanje, spekulisalo se da policija ne može da obezbedi skup, pojedini mediji su iznosili pretpostavke šta će se sve dešavati na ulicama Beograda i koliko će to biti krvavo, najavljivalo se da će učesnici povorke spaliti srpsku zastavu… Epilog ove kampanje je svima poznat.

Desničari i navijači su proslavili pobedu, nevladin sektor se uljuljkao u ulogu žrtve koju toliko voli, dok političari pokušavaju da se stvar što pre zaboravi do neke nove prilike kad sve krene iz početka.

Yellow Cab: Razvojni put beogradske gej scene

Piše: Predrag M. Azdejković

Imao sam dvanaest godina kada sam primetio da moja okolina smatra da s mnom nešto nije kako treba. Dok su moji školski drugovi komentarisali koja devojčica iz odeljenja ima veće grudi, mene je više zanimalo koja se od njih bolje oblači i kakvu frizuru ima. Ili, dok su oni komentarisali fudbalske utakmice, mene je više zanimalo koji je fudbaler lepši. Oni su skupljali sličice Mondijal Italija ’90, a ja Barbie. Oni su se ložili na Alica Coopera i Guns N’ Roses, ja na New Kids On The Block, ali ne zbog njihove muzike… Nisam dugo čekao da se moje iskakanje iz dozvoljenih rodnih okvira okarakteriše kao „pedersko“ i da druga deca počnu da mi dobacuju. To nekako ide u rok službe, ali, kao da mi je to upisano u gej DNK, znao sam da pomoć i podršku ne mogu dobiti od nastavnika, niti od roditelja.

„DA LI JE TO BIO ELEKTRICITET?“

Pošto nisam imao kome da se obratim, odgovore na probleme koji su me mučili potražio sam u stručnoj literaturi. Tih kriznih godina pre internet ere, jedina knjiga do koje sam mogao da dođem bila je „Seksualno vaspitanje“ iz šezdeset i neke. U delu u kome je autor obradio homoseksualnost mogao sam da saznam da sam bolestan, da me mogu lečiti elektrošokovima, da mi preti zatvorska kazna, da su homoseksualci mahom frizeri, baletani i konobari, koji se najčešće okupljaju po parkovima i javnim klozetima, a da se u homoseksualne odnose najčešće stupa u vojsci i zatvorima. Tekst je uspeo da me razbesni i uplaši, ali sam se tešio da je knjiga napisana pre trideset godina, da se situacija promenila i da ljude više ne leče strujom. Prevario sam se. Petnaest godina kasnije, kada sam pokušavao da se trajno oslobodim vojne obaveze, čika doktor mi je ponudio lečenje elektrošokovima. Želeo je da me posadi u fotelju, prikazuje fotografije golih muškaraca (najverovatnije iz šezdesetih i sedamdesetih sa smešnim frizurama i brčićima) i svaki put kada bih se uzbudio pustio bi malo struje u moj mozak. Nažalost, morao sam da odbijem njegovu ljubaznu ponudu. Kasnije sam čuo da je uhapšen zbog primanja mita i ta vest me je razveselila.

HILJADU I JEDNA GEJ NOĆ

Dotična knjiga iz šezdeset i neke je kod mene takođe stvorila želju da saznam kako su u to doba, kada se homoseksualnost lečila uz pomoć „Elektrodistribucije“, živeli moji gej preci kojima je pretila zatvorska kazna zbog protivprirodnog i bludnog ponašanja. Na moju veliku sreću upoznao sam jednog finog gej seniora, deda Andriju, koji je imao volje i želje da me svako veče stavi na krilo i priča zanimljive priče iz svoje mladosti. Ja sam uživao u njegovim pričama, dok je on uživao u mom društvu. Bio je slatkorečiv i divan pripovedač, a svoje priče je prekidao ujutro na najzanimljivijem mestu, tako da bih jedva čekao sledeće veče i nastavak priče. Sa pričama je prestao posle hiljadu i jedne noći, jer sam se ugojio i nije mogao više da me izdrži u svom krilu.

U Beogradu je tokom šezdesetih, kako mi je pričao, u senci cvetalo najlepše cveće bluda i razvrata, uživalo se u zabranjenim plodovima seksualne revolucije, dok su svi na dnevnoj svetlosti bili fini, moralni i pravi komunisti. Rezultati tog skrivenog bluda i razvrata ogledali su se u tome da je jedna polovina Beograda imala triper, a druga sifilis. Slično je cvetalo i gej cveće, skriveno u senci i alergično na sunčevu svetlost, ali uprkos takvim uslovima sasvim je pristojno razvijalo. Komunističko društvo je smatralo da tog cveća uopšte nema u njihovoj bašti, a homoseksualci se nisu trudili da demantuju.

U vreme kada nisu postojali gej kafići i klubovi homoseksualna populacija je bila osuđena da se druži po parkovima i javnim klozetima. Kruzing, kako se naziva ovo druženje, je deo gej tradicije svuda u svetu, koji je opstao uprkos vremenu, gej emancipaciji, postojanju klubova, koji je i danas aktuelan, iako ga se mnogi stide. Homoseksualci su se okupljali u parku Manjež, tzv. Karađoki, na Ušću, Kalemegdanu i nudističkoj plaži na Adi. Aktuelni su bili javni klozeti na „štajgi“, kod Glavne železničke stanice i najpoznatiji od svih „Staklenac“ kod Narodnog pozorišta. Javno kupatilo u Dušanovoj ulici je bilo jedno od okupljališta, gde su dolazili stariji homoseksualci. Hotel „Intercontinental“ je tokom osamdesetih služio kao mesto za druženje sa gej strancima, koji su često posećivali jugoslovensku prestonicu. Privatne gej i pidžama žurke, maskenbali i orgije su posebna priča. Na njima se moglo učestvovati samo uz pozivnicu. Ljudi su se viđali i na velikim manifestacijama i žurkama, naročito posle avangardnih predstava na Bitefu. Iako je tadašnja situacija bila daleko od savršene, na horizontu se nazirala duga i napredak. Ali, onda su došle devedesete.

PRVI KONTAKT GEJ VRSTE

Dok je na Zapadu HIV epidemija rušila sve rezultate seksualne revolucije i pokreta za gej emancipaciju, kod nas je sve šanse za normalan život srušio nacionalizam. Pored devedesetih, mene je drmao i pubertet. Svi znamo na šta se tada po ceo dan misli. Na to sam najčešće mislio dok sam stojao u redu za hleb, mleko, ulje, brašno, šećer… Zamišljao sam mlade zgodne frajere, kojih u tim redovima nikad nije bilo, jer su u njima mahom bili penzioneri. Dok su oni pričali priče o svetskoj zaveri protiv Srbije i ratu, ja sam vodio ljubav u svojoj glavi. Vodite ljubav, a ne rat, je oduvek bila moja parola. Ali, došao je trenutak da vođenje ljubavi prestane da bude samo akcija koja se dešava u mojoj glavi. U tome mi je, pomogla „Pan-Erotica“, koja je imala veliki izbor oglasa lične prirode, od kojih su neki bili gej. Opterećenost seksom je loše uticala na moj mozak, tako da se nisam obazirao na rizik i opasnost stupanja u kontakt s nepoznatim ljudima preko oglasa u novinama. Čak mi nije ni izgledalo patetično „udati“ se preko novina. Prvi kontakt gej vrste je bio grozan. Frajer bezveze i nezanimljiv, tako da se ništa nije desilo. Jedva sam čekao da pobegnem iz njegovog stana. Ali sam uspeo da izvučem informaciju gde se gej ljudi u Beogradu okupljaju i da postoji gej klub. Ipak se isplatilo. Naposletku, internet je ubio erotske novine, tako da se gej populacija danas mahom upoznaje preko dating sajtova i chat roomova.

PRVI SILAZAK U RUPU

Krajem osamdesetih godina prošlog veka „Buha“ je počela da organizuje gej zabave, ali se ta priča dolaskom nacionalističkih devedesetih ugasila. Među prvim klubovima bila je „Farma“ koja je počela sa radom 1996. i trajala je tri godine. Beogradski gej klubovi su mahom imali kratak vek trajanja od nekoliko meseci, do nekoliko godina. Najduže je trajao, sada već legendarni, klub „X“, od milošte zvan rupa, koji se nalazio u Nušićevoj ulici, preko puta zgrade „Politike“.

Gej klubove sam zamišljao kao „Plavu ostrigu“ iz filma „Policijska akademija“, sa gomilom brkatih frajera u kožnim odelima. Pitam li se zašto?! Bio sam jako uzbuđen kada sam prvi put silazio u rupu. I razočarao sam se. Ni traga od brkova, a kamoli  kožnih odela. „X“ je izgledao kao svaki drugi beogradski klub, osim što su se oko šipke uvijali mladi gejevi, a po ćoškovima piće ispijale beogradske transvestite. Ponekad bi beogradski homofobi bacili suzavac u klub, ali je mahom bilo mirno i bez nasilja, osim ako se lezbijke ne potuku oko neke cure. Klub dugo nije imao konkurenciju, iako je bilo više neuspešnih pokušaja. Onda je beogradska gej scena dobila „Loud & Queer“ žurke, koje su se u početku organizovale u klubu „Can-Can“, a kasnije i u drugim klubovima. Naposletku „X“ je prestao sa radom, a nasledili su ga klubovi „Floyd“, „Alliance“ i „VIP“, koji su takođe doživeli sudbinu X-a. Trenutno u Beogradu rade dva nova kluba „Apartman“ i „Toxic“, jedan u urbano-elektro, drugi u pop-folk fazonu, koji svakog vikenda organizuju zabave za beogradsku gay i gay-friendly publiku. Ali, hoćemo još.

PREKO HLEBA POGAČE

Ono što Beogradu nedostaje su specijalizovani gej klubovi (S&M, leather, fetiš, twink, hardcore klubovi sa darkroomom) kakvi postoje na Zapadu, gej teretane i saune…  Ali pre toga, beogradska gej scena mora da se izbori sa mnogo većim problemom. Pored toga što je beogradska gej scena mala, jer većina gej muškaraca i lezbijki žive skriveni u „ormanima“ iz kojih bi već jednom mogli da izađu, ona pati i od hroničnog nedostatka bluda i razvrata. Kada gledamo filmske scene iz gej klubova (na primer one iz serije „Seks i grad“), vidimo gomilu polu-golih znojavih muškaraca koji igraju na podijumu, koji se pipkaju, štipkaju i svašta nešto „protivprirodno“ rade. Toga u Beogradu nema, jer je naša scena, kako mi se čini, previše konzervativna i pokušava da svim sredstvima izbaci seks iz homoSEKSualnosti, kako bi se dodvorila većini i bila prihvaćena kao aseksualna masa koja nikoga ne ugrožava, nikome ne smeta i koja se svima sklanja s puta. I tu se vraćamo na početak i priču o elektricitetu. Osobe koje su „lečene“ elektrošokovima često su postajale aseksualne, jer su im strujom ubili želju za seksom sa istim polom, ali nisu stvorili želju za seksom sa suprotnim. Tako da je tužno videti kada gej osobe dobrovoljno guše svoju seksualnost u javnosti, pod pritiskom homofobične javnosti, naročito kada to iz navike čine u sigurnim prostorima kao što su gej klubovi. Zato, više ljubljenja, vatanja, skidanja, bluda i razvrata, jer u tome treba da bude draž gej klubova.

Yellow Cab: Život kroz objektiv

Annie Leibovitz – žena koja je poslednja fotografisala Johna Lennona

Piše: Predrag M. Azdejković

Na 36. Beogradskom međunarodnom filmskom festivalu u okviru programa „Činjenice i slagalice“ prikazan je dokumentarni film „Annie Leibovitz: Život kroz objektiv“  u režiji Barbare Leibovitz. Barbara je snimila dokumentarni film o svojoj sestri, najuticajnijoj ženi fotografu i najpoznatijoj lezbejskoj savremenoj umetnici na svetu. Postala je poznata po portretima poznatih ličnosti i u svojoj dugoj karijeri fotografisala je mnoga velika imena od Johna Lennona, Demi Moore, Whoopi Goldberg, Stinga, Cyndi Lauper do kraljice Elizabethe II. Njeni radovi izlagani su na velikim izložbama u Americi i širom sveta. Takođe je izdala nekoliko knjiga koje sadrže njene fotografije.

Rođena je kao Anna-Lou Leibovitz 2. oktobra 1949. godine u Westburyu, američka država Connecticut. Sa 18 godina upisala je umetničku školu u San Franciscu gde je planirala da usavrši slikarstvo, ali nakon putovanja u Japan gde je kupila svoju prvu kameru počela je da se bavi fotografijom. Nakon povratka u Ameriku upisala se na kurs fotografije.

Svoj prvi angažman dobila 1970. godine u rock and roll magazinu „Rolling Stone“. Za samo tri godine došla je do pozicije glavnog fotografa u magazinu. Nakon što je 1975. godine pratila grupu „Rolling Stone“ na dugoj američkoj turneji slikajući članove benda tokom nastupa i van njih, postala je priznato i poznato ime u svetu fotografije. U decembru 1980. godine fotografisala je Johna Lennona i njegovu suprugu Yoko Ono za tekst o njihovom albumu „Double Fantasy“. Na fotografiji par leži na podu pored kreveta, Lennon bez odeće grli Yoko koja je skroz obučena. Sat vremena nakon što je ova fotografija snimljena Lennon je ubijen.

Rani radovi Annie Leibovitz bili su u crno-beloj tehnici ali je vremenom počela da stvara fotografije u boji. Pošto nije imala iskustva sa fotografijama u boji Annie je sama učila proces i izgradila lični stil koji karakterišu jasne boje i jako svetlo.

Nakon serije uspešnih izložbi u Americi i Evropi, izdavanja knjige sa njenim fotografijama 1983. godine Annie Leibovitz počinje da radi za magazin „Vanity Fair“. Taj posao joj je dao mogućnost da fotografiše poznate umetnike, pisce, političare, glumce i muzičare.

Jedna od njenih najpoznatijih i najkontroverznijih je fotografija gole Demi Moore u poodmakloj trudnoći, koja se našla na naslovnoj strani magazina u avgustu 1991. godine. Među najpoznatijim radovima su fotografije Bette Midler u krevetu od ruža (1979.), Whoopi Goldberg koja se leži u kadi punoj mleka (1984.), Arnold Schwarzenegger koji jaše belog konja dok mu je u ustima tompus (1988.).

Osim fotografisanja poznatih Annie Lebovitz se okušala i u kreiranju reklamnih kampanja. Jedna od najpoznatijih je reklamna kampanja za torbe „Louis Vuitton“ za koju su se slikali Mikhail Gorbachev, Catherine Deneuve i Andre Agassi. Okušala u sportskoj fotografiji te je bila oficijelni fotograf Svetskog prvenstva u fudbalu u Meksiku 1986. godine. Takođe je fotografisala američke sportiste na Letnjim olimpijskim igrama u Atlanti 1996. godine. U svom radu veliku pažnju je posvećivala telu u pokretu što je plod njenog dugogodišnjeg interesa za ples, te je u svoj opus uključila odlične fotografije Mihaila Nikolajeviča Barišnjikova i njegove baletske trupe.

Poslednjih nekoliko godina fotografisala je i ljude koji nisu poznati. Uradila je seriju portreta ljudi koji žive sa HIV-om i žrtava rata u Bosni.

Zajedno sa svojom dugogodišnjom družbenicom, književnicom Susan Sontag, 1999. godine uradila je knjigu „Women“ koja je sadržala preko sto portreta žena i eseje. Prva u knjizi bila je fotografija njena majke a poslednja fotografija Susan Sontag. Iako nikada nisu javno govorile o prirodi njihove veze mnogi su smatrali da su njih dve bile u lezbejskoj vezi, što je Leibovitz potvrdila tek nakon smrti Susan Sontag 2004. godine. Nikada nisu živele zajedno, ali su imale stanove u istoj zgradi, putovale su zajedno u Meksiko, Varšavu i Bosnu. Lezbejska kritičarka i autorka Camille Paglia jednom je izjavila: „Jedna od glavnih zamerki Susan Sontag od samog početka jeste njen kukavičluk da govori o svom seksualnom životu“.

Annie je u svojoj 52. godini rodila ćerku Sarahu Cameron Leibovitz, ali nikada nije rekla ko je otac deteta koje je začeto veštačkom oplodnjom.

Mnogi osporavaju umetničku vrednost njenih fotografija i odbacuju njen rad jer se fokusira na poznate ličnosti i komercijalizam, dok drugi ističu njenu maštovitost i kreativnost da iz modela izvuče maksimum kao i da su njene fotografije dokumenti popularne kulture.

Yellow Cab: Indiskretni šarm drag kraljica

RuPaul

Putovanje kroz magični svet drag kraljica

INDISKRETNI ŠARM

Piše: Predrag M. Azdejković

One nisu imitatorke žena! Koliko žena ste videli da nose štikle od 20cm, perike od pola metra i haljine tesne kao koža?

Pokušao sam jednom da svojim prijateljima objasnim svoju opčinjenost drag kraljicama, ali nisam uspeo. Možda zato što nisam imao hrabrosti da im u tom trenutku kažem: obožavam ih, jer želim da postanem jedna. Spadam u one stereotipne gej muškarce koji su se kao mali najradije igrali u maminim haljinama i cipelama, i bili veoma tužni kada im noga više nije mogla da im uđe u njih, čak ni sa skupljenim prstima. Na kraju sam ipak odbacio taj hobi, ali moja opčinjenost drag kraljicama nikada nije nestala.

Iz filma „To Wong Foo Thanks for Everything, Julie Newmar“, u kome Patrick Swayze i Wesley Spines glume dve drag kraljice, preuzeo sam definiciju koja će vam pomoći da razumete o čemu se ovde uopšte reč: „Kada muškarac obuče haljinu zbog seksualnog uzbuđenja, on je transvestit. Kada je muškarac žena zarobljena u muškom telu, i ima malu operaciju, on je transseksualac. A kada gej muškarac ima previše modnih sklonosti za jedan pol, on je onda drag kraljica.“

Zajednička osobina svih drag kraljica jeste prenaglašenost. Visoke štikle, ogromne grudi, visoke perike jakih boja, preduge trepavice, dugački nokti, jaka šminka, ekstravagantni šareni kostimi, naglašavanje seksualnosti i ženskih atributa. Cilj preterivanja jeste naglašavanje ženstvenosti uz ironiju i samoironiju, stvaranje kemp umetničkog dela. Neki smatraju da one imitiraju žene, ali se drag kraljice s tim ne slažu. Poznata američka drag kraljica RuPaul kaže: „Ja ne imitiram žene! Koliko žena ste videli da nose štikle od 20cm, perike od pola metra i haljine tesne kao koža?“

Walk Like Divine

Domaćoj publici je najpoznatija američka drag kraljica Divine, koja je glumila u skoro svim ranijim filmovima Johna Watersa („Pink Flamingos“, „Female Trouble“, „Polyester“, „Hairspray“), dok 1988. godine nije umrla od srčanog udara. Divine je bila punačka drag kraljica, koja je uspela da skandalizuje publiku svojim izgledom, glumom, ponašanjem i pevanjem. Otišla u legendu kao drag kraljica koja je pojela pseći izmet u filmu „Pink Flamingos“ kako bi dokazala da je najprljavija glumica na svetu. Pored filmske, imala je i uspešnu muzičku karijeru. Do smrti je objavila četiri albuma, dok je posle njene smrti izdato još šest. Najpoznatiji disko hitovi su „Walk Like A Man“, „I’m So Beautiful“, „You Think You’re A Man“ i „Native Love“. Divine kao persona bila je inspiracija za kreiranje lika Ursule, morske veštice iz crtanog filma „Mala sirena“.

The one, the only RuPaul

Posle punačke drag kraljice, red je da se upoznamo sa jednom visokom dva metra – RuPaul. RuPaul je poznata po tome što je snimila duet sa Eltonom Johnom, obradu pesme „Don’t Go Breaking My Heart“. Takođe je na muzičkoj televiziji VH1 imala svoj „The RuPaul Show“, gde je intervjuisala poznate muzičke zvezde. RuPaul ima uspešnu muzičku i filmsku karijeru. Neke od njenih pesama bile su u samom vrhu američke dance liste, kao što su „Supermodel“, „Back to My Roots“ i „Looking Good, Feeling Gorgeous“. Jedina je drag kraljica koja se može pohvaliti da je po njenom izgledu napravljena lutka. Barbika je dobila svoju drag suparnicu.

LaRue, Chi Chi LaRue

Dok većina drag kraljica voli da stoji ispred kamere, gospođica Chi Chi LaRue, voli da stoji iza nje. Chi Chi LaRue je poznati reditelj i do sada dobila više desetina nagrada za najbolju režiju. I sada se pitate kako to da niste čuli za nju i njene filmove, što je samo dokaz da ste vi jedno fino i bogougodno biće, jer gospođica Chi Chi snima gej porno filmove. Do sada je snimila preko 200 filmova. Pored ovog multimilionskog biznisa, gospođica Chi Chi je i uspešni DJ. Možda vam se Chi Chi učini poznatom i to je najverovatnije zato što ste je videli na nekoliko sekundi u Madonninom spotu za pesmu „Deeper and Deeper“.

Lady Bunny

Lady Bunny je drag kraljica koja prepoznatljiva po ogromnim perikama, šljaštećoj garderobi i lažnim dugim obrvama. One ne privlači pažnju samo svojim glamuroznim izgledom, već i svojim talentom. Lady Bunny nije samo još jedan muškarac u haljini, već uspešna komičarka, pevačica, voditeljka, spisateljica, glumica i DJ. Izdvaja se po svojim bezobraznim parodijama pop pesama, gde reči prebacuje u seksualni kontekst i često ismejava same izvođače, što privlači publiku širom Amerike.

Evropske drag zvezde

Kada je u pitanju trans scena u Evropi svakako treba izdvojiti ukrajinsku predstavnicu na pesmi „Evrovizije“, Verku Serduchku. Verku je kreirao Andrij Mikailovič Danilko početkom devedesetih, kao ekstravagantnu ženu srednjih godina sa ogromnim grudima i šarenim kostimima. Verka je do 2007. godine bila popularna u Ukrajini i okolnim zemljama, ali posle „Evrovizije“ Verka je postala evropska senzacija.

Na „Evroviziji“ prošle godine učestvovala je i DQ, drag kraljica iz Danske, koja je izvodila pesmu „Drama Queen“, ali nije uspela da se plasira u finale.

Nemačka trans scena je jako razvijena i svakako treba spomenuti Lilo Wanders, koju slobodno možemo nazvati drag bakom, jer ima preko 50 godina i veoma uspešnu karijeru iza sebe. Stvorio ju je Ernie Reinhardt 1994. godine kao svoju trans ulogu za potrebe TV emisije o seksu „Wa(h)re Liebe“ na nemačkoj televiziji VOX. Emisija je prikazivana sve do 2004. godine, što joj je donelo veliku slavu. Napisala je tri knjige, glumila u više filmova i trenutno radi svoj komični šou „Seks je njen hobi“. Sebe smatra gej muškarcem, koji ima ženu i troje dece.

Olivia Jones je trenutno najpoznatija nemačka drag kraljica. Svoju karijeru je započela tako što se odmah popela na vrh. Na samom početku karijere izabrana je za mis drag kraljicu sveta, što joj je otvorilo vrata šou biznisa. Postala je voditeljka nekoliko specijalnih televizijskih izdanja i gala humanitarnih večeri, čak je i učestvovala u nemačkom „VIP velikom bratu“. Olivia koristi svoju popularnost i u političke svrhe, tako da je aktivna u kampanjama organizacije za zaštitu životinja PETA, pomaže sigurnim kućama za žene i anti-AIDS organizacijama. Takođe kandidovala 2004. godine na lokalnim izborima u Hamburgu i jedini cilj joj je bio da dobije više glasova od kandidata nemačke ultrakonzervativne partije Pro DM, što joj je i pošlo za rukom.

Srpska trans scena

U Srbiji, za razliku od zapadne Evrope i SAD, ne postoji vidljiva trans scena. Transvestiti i drag kraljice kod nas mahom se povezuju sa prostitucijom. I kad smo već kod srpske trans scene i prostitucije, moram da spomenem pokojnog Vjerana Miladinovića, poznatijeg kao Merlinka. Merlinka nije bila poznata samo u ulici Gavrila Principa, u kojoj je ordinirala, već je njena slava prevazilazila granice naše zemlje zahvaljujući filmu „Marble Ass“ Želimira Žilnika. Poznata je i po svojoj autobiografiji „Terezin sin“, koja nije najsjajniji primer savremene srpske književnosti, ali je ipak knjiga vredna pažnje, pre svega zbog jedne nesvakidašnje životne priče. Merlinka je ubijena 2003. godine i njen ubica nikad nije pronađen.

U Srbiji nastupaju još Viva la Diva i Diva Grazia. Obe su se pojavile na stranama „Queeria“ kalendara za 2007. odnosno 2008. godinu.

Matijas von Draga, srpska drag kraljica koja je postala velika zvezda van granica Srbije, već je trinaest godina na vrhu mađarske trans scene. Ova diva rođena je u Bačkoj Topoli i redovno nastupa po budimpeštanskim diskotekama i klubovima. Takođe, česta je gošća najgledanijih mađarskih TV emisija. Često peva pesme Lepe Brene, Josipe Lisac i grupe Kolonija.

I dok čekamo da srpska drag scena ponosno izađe iz dubokog undergrounda, samo oni privilegovani će uživati u nastupima srpskih drag kraljica na privatnim žurkama i festivalu „Queer Beograd“, ili se možete prošetati do obližnje Budimpešte ili neke druge svetske metropole gde su drag showovi postali nezaobilazni sadržaj noćnog života.

Yellow Cab: Bez granica

Jedan od najvažnijih zadataka na početku nove godine, osim nalaženja efikasnog leka za mamurluk, jeste i odabir odgovarajućeg zidnog kalendara.

Nema holivudske zvezde i zvezdice koja nema svoj oficijelni kalendar. Svaki evropski grad, fudbalski klub, automobil, cvet, životinja… ima svoj zidni kalendar. Meni su najzanimljiviji oni sa porukom – aktivistički kalendari.

Za ovu godinu svakako treba izdvojiti kalendar „Amnesty International“, koji vedrim fotografijama iz različitih krajeva sveta promoviše Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima. Organizacija za prava životinja „Peta“ štampala je kalendar sa fotografijama životinja koje je spasila i promoviše vegetarijanstvo. U Srbiji je „Queeria centar“ štampao kalendar kojim promoviše različitost i slobodu.

Prošle godine prvi put se pojavio „Queeria“ aktivistički kalendar pod nazivom „Prijatelji“, okupivši javne ličnosti i aktiviste iz Srbije koji su zajedno poslali poruku o poštovanu ljudskih i manjinskih prava. Reakcija javnosti bile su odlične, tako da je „Queeria centar“ pripremio novi kalendar za 2008. goinu, pod nazivom „Sloboda“. Konceptom ovogodišnjeg kalendara naglašena je važnost imanja slobode, a ne samo njenog dobijanja „na kašičicu“. Ovim kalendarom želi se da se prevaziđe sagledavanje slobode kao odsustva rata i fizičkog nasilja, jer tako usko posmatranje dovodi do života u konstantnoj strepnji i strahu. Sloboda se nalazi u nama samima i samo osoba koja teži ka oslobađanju društva ima retku privilegiju da živi van nametnutih granica i da živi sa različitostima.

Boban Stojanović,

Predsednik „Queeria centra“

Ove godine dugo smo razmišljali o tome ko i šta će se pojaviti na kalendaru. Kada smo izabrali temu, tražili smo osobe koje na razne načine zastupaju slobodu: u onome što rade, što žive ili govore. Ispostavilo se da je proces dug i zahteva i da nije lako naći ove ljude. Ipak, ima ih, i divno je što su se našli na kalendaru. Jednako su nam važne javne ličnosti koje se tu pojave, kao i anonimni ljudi koji su naši hrabri prijatelji i iz različitih razloga prihvate da rade sa nama. Ako neko zaključi zbog čega su Sonja Vukićević ili Srđan Valjarević prihvatili da se nađu na kelendaru, neka bude dovoljno slobodan da nalazi razloge zbog kojih su tu i Snežana Tabački ili Nikola Herman. Najvažnije je bilo pokazati kontinuitet ljud koji se ovde angažuju protiv rata, mržnje, fašizma. Ovaj kalendar je svima njima u čast, za njihovu hrabrost. Smatramo da je u vreme potpunog rastakanja svega, pa i tih tzv. demokratskih vrednosti, veoma važno da se iskreno zalažemo za ljude, van mainstream prihvatanja različitosti i stvaranja egzotike od njih. Naime nije cilj da Cigane nazivamo Romima jer je to politički korektno, a da i dalje u autobusu stežemo torbe kada ih vidimo. Mi nismo deo tih politika. Važno nam je da se ljudi osećaju sigurno u okolini u kojoj žive, pa bili oni vrhunski pisci, slikari, glumci ili Romi, transvestiti, levičari, samohrane majke, gejevi i lezbijke…

Za sledeću godinu spremamo nešto sasvim novo i sasvim divno. Biće na regionalnom nivou, okupiće ljude iz regiona koji se povezuju ne samo na osnovu nacija i vera, već i na svim drugim osnovama, posebno onim koje nisu zanimljive za političku manipulaciju, pa tako ostaju po strani. To neće biti kalendar o multikulturalnoj saradnji i divnom prelaženju granica, već upravo ideja o dekonstruisanju i nepostojanju samih granica. Uostalom, od kada je Judy Garland u „Čarobnjaku iz Oza“ definisala naš cilj – „negde, tu iza duge…“, ne prihvatamo ništa drugo: duga nam je jedini cilj!

Gosti na kalendaru za 2008. su: Sonja Vukićević, Biljana Kosmogina, Srđan Valjarević, Diva Grazia, Biljana Kovačević-Vučo, Biljana Cincarević, Jet Moon, Nikola Herman, Izdavačka kuća Rende, Janko Baljak, DAH teatar i Snežana Tabački.

Izdavač: Queeria, Centar za promociju kulture nenasilja i ravnopravnosti. Urednici: Boban Stojanović, Adam Puškar. Fotografije: Biliana Rakočević. Dizajn: Škart.

Yellow Cab: Seksualna revolucija u Beogradu

Piše: Predrag M. Azdejković

Festival „Queer Beograd“ nastojao je ove godine da preispita dole koje postoje među ljudima i da izvan tih podela započne priču o rodu, seksualnosti, klasi, rasi, istoku i zapadu, da započne malu „seksualnu revoluciju“

Na godišnjicu oktobarske „revolucije“ počeo je četvrti po redu „Queer Beograd“ festival pod nazivom „Seksualna revolucija“. Moja prva asocijacija na seksualnu revolucije jeste velika kolona golih muškaraca, žena, transseksualnih i interseksualnih osoba, koji zajedno marširaju gradom i zahtevaju seksualne slobode. Ali to je samo produkt moje perverzne mašte. Šta je onda uopšte seksualna revolucija, ako ne raskalašno orgijanje?

Seksualna revolucija je promena seksualnog morala i seksualnog ponašanja u Zapadnoj civilizaciji, koja još uvek traje. Feministički i gej pokret se povezuju sa seksualnom revolucijom i smatraju njenim pokretačima i najuspešnijim elementima.

Industrijska revolucija, naučni i tehnološki razvoj i razvoj medicine doveli su do boljih kontraceptivnih sredstava. Razvoj proizvodnje gume doveli su do proizvodnje savršenijih kondoma, koje počinju da koriste milioni muškaraca i žena. Abortus postaje legalan u mnogim zemljama tokom šezdesetih i sedamdesetih godina. Homoseksualnost postaje legalna i biva sklonjena sa liste psihičkih poremećaja. Razvoj u hemiji i farmakologiji doveli su do stvaranja anti-bebi pilule, kasnije i do Viagre. Kupovina afrodizijaka i seks igračaka postaje normalna. Sado-mazohizam postaje popularan. Stare vrednosti kao što su patrijarhalne i biblijske „rađajte se i množite se, i napunite zemlju” su gurnute u stranu i ljudi su usvojili novi životni stil moderne zapadne kulture. Sve ovo dovelo je do slavljenja seksualnosti i uživanja u seksualnim slobodama.

SITUACIJA U SRBIJI

U Srbiji postoje kontraceptivna sredstva, kondomi, Viagra, afrodizijaci, abortus je legalan, homoseksualnost je legalna, imamo čak i seksi šopove, ali imam utisak da nam nedostaje seksualna sloboda. Još uvek nas guše stege patrijarhata i svi ovi seksualni izumi su u njegovoj službi.

Festival „Queer Beograd“ ove godine nastojao je da preispita podele koje postoje među ljudima i da izvan tih podela započne priču o rodu, seksualnosti, klasi, rasi, istoku i zapadu. Da započne malu „seksualnu revoluciju“.

Festival je počeo 5. oktobra performansom „Seksualna revolucija“ u Kulturnom centru „Magacin“. U performansu učestvovali su Jet Moon, lezbejska aktivistkinja iz Velike Britanije, beogradska trans zvezda Viva la Diva, aktivista „Queeria centra“ Boban Stojanović i aktivistkinje „Queer Beograd kolektiva“, koji je organizator festivala. Ovogodišnji festival tematski se fokusirao na pitanje transseksualnosti i rada u seks industriji.

Prosečni homofob bi „Queer“ festivale okarakterisao kao još jednu provokaciju LGBT (lesbian, gay, bisexual, transgender) populacije, kao da gej parada nije dovoljna, dok je ideja „Queer Beograd“ festivala nastala baš zbog nemogućnosti da se u Beogradu organizuje gej parada, i zbog nedostatka sigurnog prostora u kome bi LGBT populacija mogla slobodno da razmenjuje svoja iskustva i razmišljanja.

Prvi festival „Queer Beograd“ pod nazivom „Susreti“ održan je u maju 2005. godine, koji je slavio pravo na slobodu seksualnih različitosti. Cilj festivala je bio da gradi pozitivnu energiju u queer zajednici i da se stvori siguran prostor u kom bi se razmenjivale ideje i kultura, i da se na taj način suprostavi sveprisutnoj homofobiji u društvu.

Drugi festival „Queer Beograd“ pod nazivom „Žurke i politika“ održan je u decembru 2005. godine i zamišljen je kao jedinstveni kulturno-aktivistički projekat koji je imao za cilj prevazilaženje jaza između teorije i prakse queer aktivizma i politike.

Treći festival „Queer Beograd“ pod naziom „Kvar“ održan je u oktobru 2006. godine. Ime festivala je bilo poigravanje sa terminom queer i tehničkim izrazom za „kvar u mašini“, tj. kapitalističkom, nacionalističkom, rasističkom, militarističkom, seksističkom i homofobičnom sistemu koji treba pokvariti i pokviriti.

SITUACIJA U ZAGREBU

U Zagrebu se takođe svake godine organizuje „Queer“ festival, ali bi bilo nepravedno uporediti „Queer Beograd“ i „Queer Zagreb“, jer beogradski festival je mali alternativni aktivistički festival, dok je zagrebački najveći queer festival u jugoistočnoj Evropi. „Queer Zagreb“ je po prvi put organizovan u aprilu 2003. godine i sadržao je veliki broj izložbi, filmskih, pozorišnih i muzičkih predstava, promocija knjiga i konferencija. Od tada se organizuje svake godine i sve je kvalitetniji i veći. Pored programskog kvaliteta treba istaći da „Queer Zagreb“ ima podršku gradskih i državnih vlasti, da je sponzorisan od strane hrvatskih firmi, i veoma je medijski vidljiv. Za sledeću godinu postoje indicije da će i Sarajevo dobiti svoj „Queer“ festival.

Dok čekamo sledeći „Queer Beograd“, možemo iskoristiti zatišje da započnemo svoju ličnu seksualnu revoluciju. Revoluciju koja će dovesti do seksualnog oslobađanja. Imamo dovoljno vremena da odnesemo makar jednu pobedu. Pobedu nad nama samima. Da prihvatimo naše seksualno biće, onakvim kakvim jeste i da ga poštujemo.

ALTERNATIVNO DO KRAJA

Majda Puača jedna od aktivistkinja kolektiva „Queer Beograd“ i jedna od organizatorki festivala govori o svojim utiscima i radikalnom queer aktivizmu.

Yellow Cab: Koliko je festival napredovao za ove tri godine koliko postoji?

Majda Puača: Prvi festival je održan uz prisustvo tridesetak ljudi, na tajnovitoj lokaciji i pod velom paranoje u maju 2005. Nakon ulične žurke na Terazijama, kojom je festival završen bez nasilja, za nas se mnogo toga promenilo. Naredni festivali su protekli bez paranoje i straha, te smo počele više da se „reklamiramo“ i da uvodimo i predstavljamo teoriju i praksu radikalne queer politike, koja pre nas na ovim prostorima nije postojala. Značajno veći broj ljudi je počeo da učestvuje i prisustvuje. Nakon drugog festivala smo počele da objavljujemo publikacije koje predstavljaju važan dokument našeg rada. Sada, nakon održavanja četvrtog festivala, bez lažne skromnosti možemo reći da je festival „QueerBeograd“ prerastao u jedan od alternativno-aktivističko-kulturnih događaja sezone.

YC: Da li „Queer Beograd“ želi da postane više kao „Queer Zagreb“?

MP: Zapravo, „Queer Beograd“ i „Queer Zagreb“ osim imena imaju malo toga zajedničkog, i mi nikako ne želimo da dosegnemo taj nivo komercijalnosti, vidljivosti i mainstreama koji su, čini se, važan deo „Queer Zagreba“ i mi to, naravno, poštujemo. Sa druge strane, „QueerBeograd“ je zasnovan na konceptu „uradi sam/a“, potpuno je nekomercijalan i mnogo više usmeren na (direktne) političke akcije i aktivno učešće ljudi koji dolaze na festival.

YC: Kako ocenjuješ ovogodišnji „Queer Beograd“?

MP: Iako je programski zamišljen kao manji festival, mislim da su odziv i učešće bili najveći do sada. Posebno se ponosimo temama koje su ove godine bile u fokusu. Mislim da smo i ovoga puta uspele da stvorimo siguran prostor u kome je došlo do kvalitetne razmene između učesnika, kao i da stvorimo nove i ojačamo stare veze sa osobama i grupama.

YC: Šta treba učiniti da na LGBT dešavanjima ima više domaćih učesnika?

MP: Činjenica je da lokalna publika više dolazi na „zabavniji“ deo programa – performanse, filmove, žurke… Međutim, ove godine je na diskusijama prisustvovao najveći broj ljudi „iz lokala“ do sada. Jedna od taktika je aktivno uključivanje više ljudi i autonomnih grupa u sam program i organizaciju festivala, jer se tako mreža širi.

QUEER

Termin queer se koristi da jednom rečju opiše celu homoseksualnu, biseksualnu, transrodnu i interseksualnu zajednicu, kao i heteroseksualne osobe koje sebe vide ili žive svoj život van hetero-patrijarhalnih normi. Ova reč se takođe odnosi na aktivizam, pokret, teorijski pravac kao i na samu osobu i njene identitete i na taj način podrazumeva ne pristajanje na „samorazumljivo“ sleđenje društvenih pravila. Queer se odnosi na propitivanje i/ili odbijanje nametnutih normi patrijarhalne tradicije; kreiranje prostora, kulture i izražaja koji nadilaze „zatvorene kutije“ LGB ili heteroseksualne seksualnosti, i/ili „ženskih“ i „muških“ polova/rodova; omogućavanje samodefinisanja; predstavljanje radikalne politike koja uviđa povezanost svih vidova opresije.  Danas „queer“ identitet prihvataju i poklonici sado-mazohizma, razni fetišisti bez obzira na seksualnu orijentaciju, te sve osobe koje ne prihvataju binarnost polova i rodova.

Yellow Cab: Dumbledore izbačen iz ormana

Piše: Predrag M. Azdejković

Bilo bi manje iznenađenje da su Arnold Schwarzenegger, Bruce Willis ili Sylvester Stallone saopštili da su homoseksualci, nego što je vest da je homoseksualac jedan od glavnih junaka romana o Harryju Potteru — čarobnjak Albus Dumbledore. Ova informacija bila je pravo iznenađenje za milione obožavalaca.

Spisateljica J.K. (nije Jelena Karleuša) Rowling saopštila je ovu činjenicu u Njujorku dok je odgovarala na pitanja čitalaca u Carnegie Hallu. Vest je obišla svet za samo nekoliko sekundi, uzrokujući hiljade komentara na velikim info sajtovima koji su objavili naslov „Dumbledore je gej“.

Pročitavši delove iz svoje megabestseler knjige „Harry Potter and the Deathly Hallows“, spisateljica je odgovarala na pitanja publike. Student iz Kolorada postavio je pitanje o direktoru škole „Hogwarts“: „Da li je Dumbledore, koji je verovao u snagu ljubavi, ikada bio zaljubljen?“

Autorka je odgovorila: „Moj najiskreniji odgovor bio bi: oduvek sam zamišljala Dumbledorea kao homoseksualca.“ Publika je na momenat zaćutala, posle čega je usledio gromoglasni aplauz.

Rowlingova je nastavila: „Dumbledore je bio zaljubljen u Grindelwalda (mračni čarobnjak kojeg je davno pobedio), koji je tek kasnije pokazao svoje pravo mračno lice. Da li možemo da prihvatimo Dumbledorea koji se zaljubio u drugog čarobnjaka, radije nego u vešticu, jer nas ljubav čini slepima? Njega je privukao ovaj sjajni čarobnjak koji ga je, nažalost, strašno razočarao.“

„Tako sam oduvek zamišljala Dumbledorea. Pre nekog vremena, dok sam čitala scenario za šesti film u kome je stajala rečenica koju Dumbledore upućuje Harryju — ’Poznavao sam devojku, čija kosa…’ — dopisala sam sa strane poruku scenaristima: ’Dumbledore je gej!’“, dodala je autorka.

Ipak, ni u jednom delu serijala o Harryju Potteru ne postoji nikakva konkretna naznaka da je Dumbledore homoseksualac, niti će ih biti, jer je Dumbledore poginuo u šestom delu — „Hari Poter i polukrvni princ“. Mnogi ovaj postupak spisateljice smatraju čistim dizanjem marketinške prašine i zahtevaju dokaze. Andrew Slack, predsednik Alijanse „Harry Potter“, organizacije koja broji više od sto hiljada obožavalaca, uspeo je da nađe sedam dokaza da je Dumbledore gej. Spremite se, jer su dokazi ipak neoborivi:

1. Njegov ljubimac: šarena i vatrena ptica feniks.

2. Njegovo ime: anagram imena Albus Dumbledore na engleskom daje „Male bods rules, bud“ (muška tela su zakon, druže).

3. Njegov osećaj za modu i stil: on nosi ljubičasti ogrtač, čizme sa štiklom, blistavo modroplavo odelo, cvetni šešir za Božić, i opčinjen je mustrama za pletenje, što svakako nije odlika normativne muževnosti.

4. Njegova osećajnost: Dumbledore je shvatio da je pokazivanje osećanja i neograničene ljubavi prema prijateljima i životu moćnije oružje nego strah. Njegova nadmoć nad neprijateljima ležala je u njegovoj sposobnosti da voli.

5. Njegova otvorenost: pošto je J.K. Rowling saopštila da je Dumbledore gej, dodala je da čitav serijal sagledava kao raspravu o toleranciji. Dumbledore je personifikacija tolerancije. On se borio za prava vukodlaka, džinova, kućnih vilenjaka, normalaca, kentaura, sirena…

6. Istorijska paralela: kada bi Dumbledore bio stvarna istorijska ličnost, bio bi veoma sličan Leonardu da Vinciju, koji je i sam bio homoseksualac. Obojica su bila ekscentrični geniji, mudri, samotnjaci, nežni, mirni, dragi, mistični, i obojica su imala dugu kosu.

7. Činjenica da je malo ko od nas primetio da je Dumbledore gej: bez obzira na sve dokaze o njegovoj homoseksualnosti i na to koliko miliona ljudi će opet i opet čitati ove knjige, J.K. Rowling uspela je da iznenadi i one najveće ljubitelje izjavom da je Dumbledore gej. Činjenica da to nikada ne bismo pogodili jeste ono što njegovu homoseksualnost čini tako stvarnom, pošto se svaki put iznenadimo kada nam neki prijatelj ili poznanik saopšti da je gej, jer to do tada nismo primećivali.

Kao što sam rekao, neoborivi su dokazi da su knjige o Harryju Potteru ili delo đavola i da ih treba spaliti, ili da je dotični Andrew Slack zaludni korisnik opojnih druga, ili da će ovo izbacivanje Dumbledorea iz ormana doneti spisateljici J.K. Rowling nekoliko miliona dolara materijalne koristi. Kako god, ja sam svoju kasicu-prasicu već osudio na smrtnu kaznu i samo čekam da se pojavi sedmi i poslednji deo serijala o Harryju Potteru na srpskom jeziku.