Danas: Imam strah od otvorenog prostora

Još kao mali shvatio sam da sam drugačiji, voleo sam da se igram šerpama, da se šminkam, da oblačim mamine haljine, cipele i nakit. Pored igračaka za dečake, voleo sam da se igram i lutkama. Živeo sam u Nemačkoj, gde se često organizuju maskenbali za decu i ja sam imao želju da mi roditelji kupe kostim veštice, ali se to nije desilo. Kasnije kada je došao pubertet, shvatio sam da me seksualno uzbuđuju drugi dečaci, a da su devojčice super za druženje, priča Predrag Azdejković, predsednik Gej lezbejskog info centra i poznati srpski gej novinar i bloger.

Odrastajući u Srbiji, gde se od malena nameću modeli ponašanja za dečake i devojčice, kako kaže, često se borio sa svojom različitošću, ali je ipak na kraju prihvatio sebe onakvog kakav jeste, a to je počeo da zahteva i od svoje okoline.

– Posle prvog dana škole ne pitaju te šta si učio, već da li si našao devojku i kada shvatiš da ti nisi takav, misliš da sa tobom nešto nije u redu, da si pokvaren i onda pokušavaš sebe da popraviš kako tvoju „strašnu“ tajnu niko ne bi saznao. Trudio sam se da budem kao ostali, ali mi to nije išlo, bio sam feminiziran, još u osnovnoj školi sam bio buckast, nisam bio maljav i ličio sam na devojčicu, a sve to povlači za sobom ismevanje, što me je dodatno motivisalo da se promenim. Imao sam devojke tokom srednje škole, one su posle nekoliko meseci veze navaljivale da radimo „ono“, a ja sam bežao – kaže Predrag.

Saznanje da je gej za njegove članove porodice i prijatelje nije predstavljalo iznenađenje, a problem je nastao kada je počeo da bude politički i aktivistički angažovan kako bi se izborio za svoja prava. Porodica i prijatelji brinu za njegovu bezbednost i sa tim strahom se svakodnevno nose, što je očigledan argument da homofobija ne ugrožava samo homoseksualce već i članove njihovih porodica i prijatelje.

– Retko kada govorim da sam gej, jer se ja ponašam kao gej, pa nije potrebno da naglašavam. Kada kažem da se tako ponašam ne znači da nosim roze haljinice i cičim i vrištim, već sa drugaricama komentarišem ko je dobar frajer i ko mi se sviđa – ističe Azdejković.

Više puta su ga fizički napadali samo zato što je homoseksualac ili zato što su mislili da to jeste.

– Posle svakog napada imam strah od otvorenog prostora, a ovih dana taj strah je još veći, jer sam zastupljen u medijima, što povećava rizik da me neko prepozna i napadne – ističe Azdejković.

Ipak, i pored svega, ono što ga održava u aktivističkoj borbi je činjenica da se, pre svega, bori za svoja prava.

– Ono što me najviše nervira jeste da sve to ide jako sporo. Ako ovako nastavi, ja ću imati 100 godina kada ovde bude prihvatljiv život za LGBT osobe, tako da mi je često na pameti odlazak iz Srbije, zaključuje.