Yellow Cab: Nešto je trulo s one strane duge

Gej strejt alijansa je u saradnji sa Centrom za slobodne izbore i demokratiju tokom marta 2010. godine sprovela istraživanje o stavovima građana Srbije o GLBT populaciji, koje je prezentovano početkom juna. Slično istraživanje sprovedeno je 2008. godine, što dozvoljava upoređivanje rezultata i merenja uspeha GLBT aktivizma u Srbiji. Istraživanje iz 2008. pokazalo je visok nivo homofobije koji se za dve godine nije smanjio, čak je u nekim segmentima i povećan

U periodu između dva istraživanja došlo je do nekoliko značajnih događaja za GLBT populaciju kao što su izglasavanje Zakona protiv diskriminacije, otkazivanje prošlogodišnje Povorke ponosa, organizovane su medijske kampanje i GLBT temama posvećen je veliki medijski prostor. Sukobi među GLBT grupama isplivao je na površinu i postao javan, što je i uticalo na rezultate ovog istraživanja.

Kad je reč o rezultatima, jedino je kod tvrdnje da je homoseksualnost bolest došlo do neznatnog pada broja onih koji se s tim slažu (sa 70 odsto na 67 odsto). Četiri odsto više ljudi u odnosu na 2008. godinu smatra da je crkva u pravu što osuđuje pojavu homoseksualnosti (ukupno 64 odsto), tri odsto više smatra da država treba da radi na suzbijanju homoseksualnosti (ukupno 53 odsto), šest odsto više njih smatra da je homoseksualnost opasna za društvo (ukupno 56 odsto), dva odsto više ispitanika misle da je homoseksualnost zapadna izmišljotina kojom se želi uništiti porodica i naša tradicija (ukupno 38 odsto) i 19 odsto više njih smatra da problem homoseksualnosti nameću razne nevladine organizacije koje na tome zarađuju (ukupno 47 odsto).

Tri tvrdnje postavljene su prvi put i sve tri potvrđuju pretežno negativan stav: 45 odsto ispitanika vidi gej paradu kao vrstu provokacije, 58 odsto nema ništa protiv homoseksualaca, ali ima protiv javnog istupanja pojedinaca i grupa, dok se 49 odsto nikada ne bi pomirilo s tim da je neka njima bliska osoba homoseksualna.

Istraživanje je pokazalo da 52 odsto ispitanika smatra da su homoseksualci isti ljudi kao i svi ostali, što je povećanje od 14 odsto u odnosu na 2008. godinu. Gej brakove podržava 14 odsto ispitanika (što je povećanje od četiri odsto), gej paradu 12 odsto, a usvajanje dece od strane homoseksualnih parova podržava osam odsto ispitanika, što je isto kao i 2008. godine.

Kada je u pitanju nasilje prema pripadnicima GLBT populacije, većina smatra da je ono neprihvatljivo. Nasilno prekidanje gej parade opravdava 20 odsto ispitanika, dok je 54 odsto njih protiv; 14 odsto smatra da se batinama mogu izbaciti „bubice” iz glava homoseksualaca, dok se 66 odsto njih s tim ne slaže; 65 odsto smatra da je, bez obzira na to kakvo mišljenje imali prema pripadnicima seksualnih manjina, nasilje prema njima neprihvatljivo, dok 53 odsto njih smatra da nasilnike treba oštro kažnjavati.

Kada je u pitanju politička orijentacija, istraživanje je pokazalo da su glasači Liberalno-demokratske partije, kako im samo ime kaže, najliberalniji i da mahom podržavaju prava GLBT populacije. Na drugom mestu našli su se glasači Demokratske stranke, na trećem Srpske napredne, iza koje slede Demokratska stranka Srbije i Socijalistička partija Srbije, dok su najhomofobičniji glasači Srpske radikalne stranke.

Kao što se moglo pretpostaviti, muškarci su homofobičniji od žena, dok se po homofobiji najviše ističu stariji od 60 i tinejdžeri od 15 do 19 godina. Osobe s višim i visokim obrazovanjem manje su homofobične od onih koji su završili samo osnovnu školu ili trogodišnje srednje škole, dok je Vojvodina tolerantnija u odnosu na ostatak Srbije.

Pozitivno je to što se odnos prema nasilju koje trpi GLBT populacija promenio, jer je u poslednje dve godine bilo mnogo nasilja uzrokovanog homofobijom, što je i rezultiralo ubistvom Bricea Tatona u Beogradu. Takođe, bilo je i mnogo akcija protiv nasilja, što je imalo uticaja na rezultate ovog istraživanja. Postoje mali pomaci kada je u pitanju prihvatanje GLBT osoba u Srbiji, ali je Srbija i dalje homofobična i puna predrasuda. Nažalost, ovo istraživanje pokazuje poraz GLBT aktivizma u Srbiji kao i odgovornost GLBT nevladinih organizacija za lošije rezultate u odnosu na 2008. godinu. Ono nije izazvalo razmišljanje o novim strategijama borbe i tome šta se može promeniti i unaprediti, niti razgovor o tome gde se grešilo u prethodnom periodu. Ovo istraživanje, bez sveobuhvatne evaluacije aktivističkog rada, samo je papir s gomilom senzacionalističkih podataka koji se koriste kao dokaz da je u Srbiji situacija još uvek crna. Bez preispitivanja i razmišljanja o odgovornosti aktivista i same GLBT populacije, ono je samo još jedno u nizu bacanja novca kroz prozor.

Piše: Predrag M. Azdejković