All posts in “Autorski tekstovi”

Pravda: Šta to beše sloboda govora?

Od kolega novinara često čujem kako političari zovu redakcije i urednike kada im se neki tekst ne dopada, kako bi vršili pritisak da takvi tekstovi više ne budu objavljivani. Ono što je začuđujuće, od takvih poziva niko nije pošteđen, dobijaju ih čak i magazini sa receptima. Zbog mojih tekstova na blogu B92 često su telefoni bili usijani, ali mi se nikad nije dogodilo da mene neko zove i traži povlačenje teksta. Za sve postoji prvi put, tako da sam to iskustvo imao prošle nedelje. Mnogi kažu da je to moje vatreno krštenje i da tek sad imam dokaze da sam pravi novinar.

Sloboda govora je pravo na izražavanje sopstvenog mišljenja i razmišljanja bez straha da će neko u tome sprečavati ili kazniti. Sloboda govora je osnova demokratskog društva, jer time građani iskazuju svoje želje i potrebe. Ako se ljudi plaše da izraze svoje mišljenje, onda ne možemo govoriti o demokratskom društvu. Ljudi u Srbiji koji drugačije misle i imaju nepopularne stavove vezane za politiku i društvo, strahuju da svoje stavove javno iznose, ne toliko zbog kazne, već zbog pritiska okoline, odbacivanja, maltretiranja, neki put i fizičkih nasrtaja. Često na meti su aktivisti nevladinog sektora, gej aktivisti, aktivisti za ljudska prava, ateisti, liberalni političari… Ali, kako moje iskustvo pokazuje, čak i oni koji su na svojoj koži osetili cenu slobode govora, nisu tolerantni i imaju slične neprihvatljive reakcije na drugačije mišljenje.

Normalno je da na drugačije mišljenje reagujemo i da želimo da raspravljamo i suočimo argumente, ali moramo da poštujemo pravo na drugačije mišljenje i na slobodu govora. U Srbiji se, izgleda, poštuje pravo na mišljenje samo dok je isto kao i moje. Naravno, ono što je važno istaći jeste da govor mržnje ne spada u slobodu govora, jer širenje rasne, verske, nacionalne i ostale mržnje na osnovu ličnog identiteta je krivično delo i spada u neprihvatljivo ponašanje. Čim iznesete mišljenje koje je drugačije od većinskog u tom trenutku i prostoru, a to može biti svašta, od podrške gej paradi, gej brakovima, ulasku u Evropsku uniju, do protivljenja gej paradi, gej brakovima i ulasku u Evropsku uniju, sve zavisi gde ste i s kim ste, kreće automatski napad, burno reagovanje, koje se jako brzo prebaci na lični nivo, vređanje i pokušaje diskreditacije.

Posle mog teksta „Zašto od Đinđića pravimo sveca?“ jako brzo je usledilo vređanje mene kao ličnosti i pokušaji diskreditacije, i to od liberalnih političara, boraca za ljudska prava i slobodu govora, tako da sam se naslušao kako sam loša osoba, zločinac, ljigav, odvratan i ono što je obavezno u svim raspravama, da sam psihički bolestan i seksualno frustriran. Ako ste imali slične situacije, nemojte to da vas brine, to je samo pokazatelj da nemaju protivargumente, da su poraženi i to su to poslednji trzaji dok leže na podu, ali su tada najopasniji.

Ono što je razočaravajuće, jeste da ne vidim veliku razliku između reakcija levice i desnice, nevladinog sektora i tzv. patriotskog bloka, proevropske i proruske, prve i druge Srbije. I jedni i drugi su netolerantni na različitost i pokušavaju da je uguše. Naravno, mene posebno boli kada takvo ponašanje primetim kod strane koju percipiram kao svoju. Minimum koji možemo da ostvarimo jeste da pokušavamo da kritikujemo određene postupke i ponašanja, a da izbegavamo lično vređanje, koliko god to bilo zabavno. Držimo se određenih principa i kritikujmo svako loše ponašanje i sve loše postupke, bez obzira čije su. To je naš posao, kao građana demokratske države, da branimo pravo ljudi da iznose svoje mišljenje, koliko god se ono nama ne dopada.

Tačno.net: Čekali smo deset godina, koliko još treba da čekamo?

Jedna od tema koja je zaokupirala medije ove nedelje jeste inicijativa Gej lezbejskog info centra da se promeni član 62. Ustava Srbije koji definiše brak samo kao uniju muškarca i žene. Srbija je jedna od retkih država u Evropi koja ima ovu definiciju u Ustavu, koja u stvari zabranjuje istopolne brakove. Bez promene Ustava nemoguće je promeniti Porodični zakon koji takođe definiše brak kao uniju muškarca i žene. To mu dođe dupla blokada gej brakova, koja je došla iz DSS kuhinje. U vreme donošenja Ustava u javnosti je figuriralo više predloga i verzija Ustava, a jedna od tih je bila verzija nevladinih organizacija, u kojoj definicija braka nije imala polnu odrednicu, što je pojedinima zapalo za oko, te je jedna od javnih rasprava posvećena gej brakovima. Na moju žalost, 2006. godine smo dobili Koštunicin Ustav, koji ima previše nedostataka i jako ih je teško izmeniti.

Pored toga što Porodični zakon zabranjuje gej brakove on i vanbračnu zajednicu definiše samo kao uniju muškarca i žene, što znači da istopolne zajednice, koje su stvarnost svuda u svetu te i u Srbiji, nisu uopšte prepoznate pred zakonom i istopolni partneri nemaju nikakva prava ni beneficije koje imaju partneri različitog pola.

Beogradski centar za ljudska prava je u avgustu 2005. godine podneo Ustavnom sudu Srbije predlog za ocenu ustavnosti člana 1 stava 1 Porodičnog zakona, po kome se vanbračnim zajednicama smatraju samo trajnije zajednice osoba različitog pola. Ovakva definicija vanbračne zajednice stavlja u značajno nepovoljniji položaj partnere istog pola u sličnim zajednicama, jer oni nemaju pristup mnogim pravima koja se garantuju vanbračnim partnerima, uključujući i prava na izdržavanje, zajedničku imovinu i zaštitu od nasilja u porodici. Time su partneri istog pola postali žrtve diskriminacije na osnovu pola, odnosno seksualne orijentacije. Ustavni sud Srbije još uvek nije raspravljao o ovom slučaju, iako je prošlo više od pet godina.

Takođe, ono što je važno, treba podsetiti i na daleku 2000. godinu, kada je u decembru te godine LesBiGay grupa Socijaldemokratske omladine u SDU, čiji sam koordinator bio, započela kampanju legalizacije gej brakova. Sve do marta 2001. godine, kada je kampanja nasilno prekinuta upadom skinheda u prostorije SDU, to je bila jedna od vodećih tema u srpskim medijima. Srpski političari su tada govorili kako je to nemoralno, kako nije vreme, kako imamo prečih problema. Deset godina nakon toga srpski političari pričaju istu priču, kako su gej brakovi nemoralni, kako nije vreme, kako imamo prečih problema. I onda se postavlja pitanje, a kada će pederi i lezbejke da stignu na red? Da li će to biti za deset, dvadeset, trideset godina ili nikad?

Sudeći po izjavama srpskih političara, plašim se će to biti nikad. Tako, potpredsednica Nove Srbije, Dubravka Filipovski smatra da u družavi imamo mnogo bitnije stvari koje treba da se urade, naročito povećanje nataliteta, Miloš Aligrudić iz DSS-a smatra kako bi to narušilo sistem vrednosti, njegov kolega Željko Tomić kaže da gej organizacije moraju da se uozbilje i da počnu da rade svoj posao(?!) i da je degutantno da pokušavamo da se ubacimo u Ustav usred katastrofalne ekonomske situacije. Jelena Trivan iz Demokratske stranke smatra da to pitanje zahteva ozbiljnu javnu debatu, a ne da na ovaj način svaka pojedinačna grupa traži izmene najvišeg pravnog akta i da postoji Zakon protiv diskriminacije koji uzima u obzir seksualnu orijentaciju. Naravno, Palma je priča za sebe. Branko Ružić iz SPS-a smatra da je srpsko društvo daleko od tog nivoa jer su ovi brakovi legalizovani samo u tri države EU (Belgija, Island, Holandija, Norveška, Portugal, Španija i Švedska). Njegov kolega i gej aktivista Boris Milićević smatra da imamo prečih problema i da prioritet treba da bude problem nasilja i diskriminacije nad svim manjinskim grupama, ne samo nad gej populacijom, a dok ministar za ljudska prava Svetozar Čiplić smatra da gej zajednica mora da bude jedinstvena u zahteva da bi uopšte dobila gej brak.

A šta bi uopšte ova promena Ustava donela gej-lezbejskoj zajednici? Ništa konkretno, osim mogućnosti da se jednog lepo dana može promeniti Porodični zakon, a da to ne bude protivustavno. Iako mnogi za pojam braka vezuju romantiku, svadbe, venčanice, torte… brak je mnogo više od toga i ono što je u čitavoj priči najvažnije jesu prava i beneficije, kao što su regulisana zajednička imovina, pravo na nasleđivanje, zaštita od nasilja u porodici… sve pogodnosti koje heteroseksualni parovi u brak i u vanbračnim zajednicama imaju, a vreme je i da podele sa istopolnim parovima.

Njuz.net: Marko Jovanović iz Erste banke pokušao samoubistvo

BEOGRAD, 10. januar 2011, (Njuz) – Policija je danas oko 17 časova sprečila Marka Jovanovića, zaposlenog u Erste banci, da izvrši samoubistvo. Marko Jovanović, koji je domaćoj javnosti poznat po reklami za Erste banku „Kod nas su ljudi uvek na prvom mestu“ , popeo se nakon radnog vremena na krov zgrade banke u Sarajevskoj ulici u nameri da s nje skoči.

– Beži, bre, ne prilazi mi! Ubiću se! Šta mi drugo ostaje?!, – bile su njegove reči izgovorene samo nekoliko trenutaka pre nego što je policija uspela da ga spreči u nameri da skoči i okonča svoj život.

Kako nam je rekla njegova koleginica Ivana Simić, Marko je pao u duboku depresiju od kada je Erste banka uvela tekući račun 5+ . Zbog tog tekućeg računa, koji vam dozvoljava da ga nadgledate preko interneta i ostalih pogodnosti, smanjio se broj klijenata koji imaju potrebu da fizički dolaze u banku, i to za čitavih 90 posto.

– Marko je svakog dana sve više patio, ali smo mislili da ima neke bračne ili porodične probleme. Tek smo zajedno naučili da otvaramo usta na srpskom kako treba i nismo ni sumnjali da će smanjenje kontakta sa klijentima tako loše uticati na njega – izjavila je Ivana Simić.

Komšije iz okolnih zgrada su primetili Marka na krovu banke i prijavili slučaj policijskoj stanici Savski venac, koji su uspeli da mu se prikradu iza leđa i bezbedno ga skinu s krova.

On je kolima Hitne pomoći prebačen u psihijatrijsku bolnicu „Laza Lazarević“, gde mu je ukazana potrebna pomoć.

U Erste banci, u skladu s njihovim sloganom „Kod nas su ljudi uvek na prvom mestu“, odlučili su da izađu u susret svom kolegi Marku Jovanoviću i ponude mu novo radno mesto, na terenu pri popisu i oduzimanju imovine dužnika banke, što će mu omogućiti svakodnevni kontakt s klijentima, za kojim toliko žudi.

Predrag M. Azdejković

Srpska gej 2010. godina

Na kraju svake godine firme svode bilans i daju završni račun. Srpske firme mahom odlaze u stečaj i proglašavaju bankrot. Za razliku od njih, srpska gej-lezbijska populacija može da proglasi relativno uspešnu 2010. godinu. Pred vama je top-lista deset gej događaja koji su obeležili prošlu godinu. Svima je već jasno da se na prvom mestu nalazi održana Parada ponosa, i pošto ne postoji faktor iznenađenja, ova top-lista kreće, protivno svim pravilima, od prvog mesta.

1. PARADA PONOSA

Posle devet godina od prvog pokušaja Beograd je izgubio nevinost. Održana je gej parada. Slično kao kada izgubite nevinost, tri dana posle toga ste srećni, malo uplašeni, svima se hvalite, bilo je kratko, loše i bolelo je, ali vam je pao veliki kamen sa srca i više niste luzer u društvu. I onda sledi pitanje šta i kako dalje.

2. SINDROM KARLEUŠA

Koliko god se nama to dopalo ili ne, Jelena Karleuša je svojim koncertom u Beogradu i kolumnom u Kuriru dala svoj pečat gej 2010. godini. Ken lutke koje vode ljubav u džakuziju, mornari koji mašu gej zastavama, polugoli anđeli, transvestiti koji jašu veš-mašine, su samo neki od gej prizora iz beogradske Arene. Gej zastave je posle koncerta poklonila organizatorima Parade ponosa. Vrhunac je svakako bila kolumna o kojoj su svi pričali mesec dana.

3. DRŽANJE ZA RUKE U KNEZ MIHAILOVOJ

Dvojica muškaraca držala su se za ruke i šetala Knez Mihailovom u Beogradu. U pitanju je bila akcija dnevnog lista Kurir koji je želeo da pokaže kako izgleda biti različit u Srbiji. Ostali građani koji su se tu zadesili mahom su se okretali za ovim parom, kao da su videli vanzemaljce i negodovali, ali ih niko nije napao, što je bila čista slučajnost.

4. GEJ AKTIVISTI NA KAFI KOD PREDSEDNIKA

Predsednik Srbije Boris Tadić primio je krajem juna delegaciju gej-lezbijskih organizacija iz Srbije i na tom sastanku podržao održavanje Parade ponosa u Beogradu. Delegaciju su činili aktivisti Gej lezbijskog info centra, Gej strejt alijanse i Queeria centra. Početkom godine Gej strejt alijansa održala je sastanke sa skoro svih političkim partijama, koje su odreda podržale organizovanje Parade ponosa, a ovaj sastanak i podrška predsednika Borisa Tadića bili su vrhunac podrške političkih činilaca Srbije.

5. QT MAGAZIN

U septembru se pojavio prvi (dvo)broj časopisa QT za queer teoriju i kulturu, koji je na oko 330 strana ponudio pregled recepcije homoseksualnosti u diskursu društvenih nauka i filozofije od sedamdesetih godina prošlog veka do danas, i njegove transformacije i najrazličitije percepcije iz raznovrsnih teorijskih vizura. U novembru se pojavio drugi (dvo)broj koji se na oko 450 strana fokusirao na povest homoseksualnosti, od starog Rima, preko srednjeg veka, renesanse i prosvetiteljstva, sve do novovekovnog Balkana i Turske. Izdavač je Gayten-LGBT, urednik Dušan Maljković, a časopis izlazi tri puta godišnje i dostupan je u bolje snabdevenim knjižarama u Subotici, Novom Sadu i Beogradu.

6. ISTOPOLNO VENČANJE U VAZDUHU

Iako se nije odigralo u Srbiji, gej venčanje Aleksandra Mijatovića i njegovog partnera Shantua Bhattacharjeea našlo se na ovoj listi. Aleksandar živi u Nemačkoj, ali je poreklom iz Srbije. On i njegov partner pobedili su na konkursu Love is in the Air koji je organizovala švedska aviokompanija SAS. Venčali su se 6. decembra na letu SK903, između Stokholma i Njujorka. Njih dvojica zajedno su već sedam godina i žive u Berlinu.

7. NAGRADE ZA GEJ STVARALAŠTVO

Prošla godina bila je plodna za gej stvaralaštvo. Knjiga Biti gej u Srbiji novinarke Lidije Obradović dobila je Nagradu za poseban doprinos u oblasti podizanja svesti javnosti o neprihvatljivosti seksualnog i rodno zasnovanog nasilja. Internacionalni festival queer filma Merlinka osvojio je Kristalnu nagradu za najbolji komunikacijski pristup projektu. Žiri Udruženja filmskih novinara i kritičara dodelio je nagradu „Nebojša Đukelić” izraelskom filmu Širom otvorenih očiju, koji prati ljubav između dvojice ortodoksnih jevrejskih vernika. Američki dokumentarni film Grad granica, o gej baru u Jerusalimu, osvojio je Grand Prix na ovogodišnjem Festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma u Beogradu. Domaći film Život i smrt porno bande prikazan je na više gej filmskih festivala u svetu, a na festivalu u Tel Avivu dobio je nagradu za najbolji film.

8. DROP-IN CENTAR

U Beogradu je početkom godine otvoren drop-in centar za muškarce koji imaju seksualne odnose sa drugim muškarcima. Drop-in centar jeste mesto „alternativnog” načina pružanja zdravstvenih i opšteedukativnih informacija i usluga populaciji koja je pod povećanim rizikom. U centru rade edukatori koji pružaju informacije o testiranju i savetovanju na HIV/sidu i druge polno prenosive infekcije, daju podršku klijentima u procesu coming outa, samoprihvatanja, psihičkog i emotivnog osamostaljivanja i jačanja identiteta.

Više informacija: www.spy.org.rs

9. GEJ UMETNICI U SRBIJI

Ove godine u Srbiji su nastupali mnogi poznati gej umetnici. Među njima su bili Elton John, koji je održao koncert u Areni pred osam hiljada obožavalaca. Boy George nastupao je u Novom Sadu i najavio svoj dolazak u Beograd za 2011. godinu. Takođe, gostovala je i lezbijska diva Skin, pevačica grupe Skunk Anansie, koja je i snimila spot u Beogradu.

10. GEJ AKTIVISTA FUNKCIONER SPS-a

I za kraj, kontroverzna politička odluka Borisa Milićevića, gej aktiviste i bivšeg predsednika Gej strejt alijanse, da postane član Glavnog odbora Socijalističke partije Srbije. On je izjavio da je SPS stranka moderne levice koja se bori za ljudska prava i kojoj je važna inkluzija svih građana.

Predrag M. Azdejković

Njuz.net: Unija pogrebnika Srbije tuži Kancelariju za mlade

BEOGRAD, 16. decembar 2010, (Njuz) – Unija pogrebnika Srbije je danas pred Višim sudom u Beogradu tužila Kancelariju za mlade zbog medijske kampanje „Ili voziš ili piješ“.

Kako se navodi u saopštenju koje je UPS poslalo medijima, tužba je podneta zbog velike materijalne štete koju je ta kampanja načinila pogrebnicima. Continue Reading

Njuz.net: Obavezna zimska oprema za pešake

BEOGRAD, 11.novembar 2010, (Njuz) – Od 1. novembra počela je primena novog pravilnika o obaveznoj opremi vozila u zimskom periodu i evidentiranje kaznenih poena. Manje poznati član ovog zakona koji nije promakao pravnoj službi Njuza sadrži uputstvo da pored vozača, pešaci, kao učesnici u saobraćuju, takođe podležu novom pravilniku.

Po novom pravilniku svaki pešak od novembra do aprila mora da ima zimske cipele na nogama ili letnje na kojima šara mora da bude minimum 4 milimetara. Obaveza da pešaci moraju da imaju rukavice i šal je odložena do proleća 2011 godine.

Saobraćajna policija nije organizovala pojačane kontrole zimske opreme koju pešaci moraju da imaju, ali upozoravaju da će, kada sneg pokrije trotoar, svaki pešak koji ne ispunjava propisane uslove za zimsko kretanje biti vezan lancima, koji takođe spadaju u obaveznu zimsku opremu, i uklonjen. Svaki pešak koji padne na zaleđenom trotoaru a nije imao zimske cipele biće surovo kažnjen od strane saobraćajne policije. Za tu svrhu uvezena je posebna oprema od bambusovog štapa iz Indije.

Takođe, počelo je evidentiranje kaznenih poena za vozače i pešake. Svaki od navedenih prekršaja nosi određen broj poena. Vozač koji „zaradi“ 18 kaznenih poena ostaje bez vozačke dozvole, dok pešak ostaje bez lične karte i oduzima mu se državljanstvo.

Momčilo Vajugić iz Uprave za saobraćaj rekao je da „su ove mere prošle mimo pažnje medija jer niko ne veruje da će saobraćajci kontrolisati šare na zimskim cipelama. Naravno, nije za očekivati da imamo punktove za proveru gde će vam uz ličnu kartu tražiti i da dižete noge ali u slučaju da pešak izazove nezgodu pešačka zimska oprema biće sigurno proveravana.“

Predrag Azdejković

Yellow Cab: I bi Pride

Da li postoji osoba u Srbiji koja ne zna šta se dogodilo 10. oktobra ove godine? Dogodilo se to da je Srbija opet bila prva vest u svetskim medijima, a zemlje regiona pokazivale su prstom i naglašavale „lepo smo vam govorili da su divljaci”.

Huligani su potrošili oko milion evra, razbijali izloge, automobile, tukli se s policijom i, kao što je tradicija, obnovili svoju odeću i obuću, a Beogradom se širio miris suzavca, mržnje i straha. Kao da sam zaboravio da navedem još nešto. A da, dogodila se i gej parada.

Posle više od devet godina od prvog pokušaja, u Beogradu se dogodila Parada ponosa. Prvi pokušaj 2001. godine završio se u krvi, jer policija nije želela da zaštiti učesnike, mirno je posmatrala šta se dešava u centru grada i reagovala tek kad je sama bila napadnuta. Drugi pokušaj bio je 2004. godine, ali se brzo odustalo zbog martovskih dešavanja u Srbiji, tako da mnogi taj pokušaj i ne uzimaju u obzir. Treći pokušaj, odnosno drugi, bio je prošle godine, ali je propao, jer srpska vlast nije bila spremna da obezbedi sigurnost učesnika u centru Beograda, da bi samo posle godinu dana odjednom postala spremna, što je bilo ključno da Parada ponosa uopšte bude održana. Bilo je potrebno više od devet godina, mnogo pritisaka na srpske vlasti i oko šest hiljada policajaca, da bi oko hiljadu ljudi prošetalo nekoliko stotina metara.

Pre ulaska u tampon-zonu s one strane duge, poznatije kao park Manjež, učesnici su morali da pokažu neki lični dokument i da budu popisani. Slično Jevrejima u nacističkoj Nemačkoj dobili su žutu traku oko ruke i broj. Nažalost, taj broj nije bio deo nikakve nagradne igre. Ali, to nije bilo dovoljno, već su svi bili obeleženi i ružičastim krugom. Bilo je potrebno oko šezdeset godina da ružičasti trougao iz Nemačke postane ružičasti krug u Beogradu. Tako obeleženi i zapisani mogli su da šetaju unutar najsigurnijeg geta na svetu i da budu okruženi najzgodnijim srpskim frajerima, žandarmerijom.

Zbog glasne muzike i prijateljskog okruženja učesnici nisu imali predstavu šta se dešava oko njih, ali su tu idilu s vremena na vreme narušavale sirene vatrogasnih kamiona, SMS poruke prijatelja koji javljaju šta se dešava u gradu, kao i helikopter koji je kružio iznad grada. Paradu ponosa je tokom celog procesa organizovanja pratio evropski duh. Mnogi su govorili da se parada organizuje zato što je to tako Evropa naredila, dok su organizatori hiljadu puta ponovili da će parada pomoći Srbiji da uđe u Evropu. U skladu s tim, prvo su se obratili gosti iz Evrope koji su nas zapljusnuli praznim frazama o slobodi, kako je ovo divan dan za Beograd i ostalim mitovima o slobodi, cveću, leptirićima i jednorozima. Uz zvižduke je dočekan ministar za ljudska i manjinska prava Svetozar Čiplić, čiju ostavku zahteva veliki broj nevladinih i LGBT organizacija, koji nas je nazvao grupom slobodnih ljudi, što zvuči pomalo smešno uz šest hiljada policajaca, odnosno šest policajaca na svakog učesnika. Organizatori su od države zahtevali hitno donošenje nacionalne strategije za borbu protiv homofobije i još nešto što je hitno, ali je retko ko obraćao pažnju na to, jer su mahom bili nestrpljivi da prošetaju, a u vazduhu se već osećao miris suzavca koji je vetar donosio s bojnog polja. Iako je šetnja bila kratka, osećalo se zadovoljstvo prisutnih što se parada najzad dogodila, bez obzira na sve njene mane i nedostatke. Bila je to jedna vesela, šarena i uspešna šetnja.

Tokom čitave Parade ponosa učesnici ni u jednom trenutku nisu videli huligane, jer ih je policija držala daleko od učesnika koji su, može se slobodno reći, bili s one strane duge. Žurka u SKC-u je prekinuta, jer je situacija u gradu počela da se otima kontroli, tako da je počela evakuacija učesnika. Policijske marice odvozile su učesnike u bezbedne delove grada, gde su dalje nastavljali svako svojim putem.

Posle parade mnogi su pitali šta smo dobili od ove šetnje, kao da je u Srbiji moguće napraviti drastične promene jednom šetnjom. Ali, najvažnije je to što se država prvi put eksplicitno stavila na stranu LGBT populacije, što je bila spremna da brani prava LGBT populacije na slobodu okupljanja, da natera policiju da radi svoj posao i da štiti ljudska prava. Parada ponosa tek je početak borbe za LGBT ravnopravnost, za čije je dostizanje potrebno mnogo vremena, rada i energije. Uprkos svim negativnim aspektima i kontraindikacijama, ovo je prva velika pobeda LGBT aktivizma u Srbiji. Nažalost, za sada ostaje problem da je LGBT populacija jedna od najugroženijih manjina u Srbiji, ali još uvek nema političke volje da se krene u sistematsku borbu protiv homofobije.

Ja za vikend planiram da šetam sa svojim dečkom Knez Mihailovom, da se držimo za ruke, možda pevamo na kiši, ljubimo se i grlimo u kafiću dok pijemo kafu sa šlagom. Da li možemo da dobijemo naših dvanaest policajaca da nas štite?

Beton: Parada žutih traka i ružičastih krugova

U koncentracionim logorima u nacističkoj Nemačkoj svi logoraši su imali svoj broj, koji je pratio trougao određene boje. Ružičasti je bio rezervisan za homoseksualce, a žuti za Jevreje. Obeležavanje Jevreja je bila praksa i van logora i morali su da nose žute trake oko ruke svaki put kad izađu na ulicu. Slično njima, učesnici prve Parade ponosa u Beogradu morali su da nose žutu traku, na kojoj je bio broj i ružičasti krug na grudima. Bez tih oznaka učesnici nisu mogli da se kreću unutar najsigurnijeg geta oko parka Manjež, u koji su mogli da uđu samo ako pokažu neki lični dokument i budu popisani. Iako je sve to smišljeno zarad bezbednosti i sigurnosti, simbolički najbolje dočarava položaj LGBT populacije u Srbiji, položaj najugroženije manjine u srpskom društvu.

Prošlo je više od devet godina od prvog pokušaja da se u Beogradu održi Parada ponosa. Prvi pokušaj 2001. godine završio se u krvi, jer policija nije želela da zaštiti učesnike i mirno je posmatrala šta se dešava u centru grada i reagovala tek kad je sama bila napadnuta. Drugi pokušaj bio je 2004. godine, ali se brzo odustalo zbog martovskih dešavanja u Srbiji, tako da mnogi taj pokušaj i ne uzimaju u obzir. Treći pokušaj, odnosno drugi, bio je prošle godine, ali je propao jer srpska vlast nije bila spremna da obezbedi sigurnost učesnika u centru Beograda, da bi samo posle godinu dana odjednom postala spremna, što je bilo ključno da se Parada ponosa uopšte održi. Bilo je potrebno više od devet godina, puno pritisaka na srpske vlasti i oko šest hiljada policajaca, da bi se oko hiljadu ljudi prošetalo nekoliko stotina metara. Svi znamo šta se u gradu dešavalo tokom i posle te šetnje, jer su mediji mahom o tome obaveštavali, dok su vesti o paradi bile šture i kratke. Ali stvarno, šta se te nedelje 10. oktobra 2010. godine dešavalo u parku Manjež?

Nakon što su učesnici prošli kroz sporu proceduru upisivanja i obeležavanja, kretali su se praznim ulicama kroz još dva kordona da bi došli do parka gde su pretresani i dodatno obeležavani. Zbog glasne muzike i prijateljskog okruženja učesnici nisu imali predstavu šta se dešava oko njih, ali su tu idilu s vremena na vreme narušavale sirene vatrogasnih kamiona, sms poruke prijatelja koji javljaju šta se dešava u gradu, kao i helikopter koji je kružio iznad grada. Zvanični program parade podrazumevao je govore uvaženih gostiju koji su nas zapljusnuli praznim frazama o tome kako smo slobodni ljudi, kako je ovo divan dan za Beograd i ostalim mitovima o slobodi, cveću, leptirićima i jednorozima. Posebno problematično je bilo pojavljivanje ministra Čiplića, čiju ostavku zahteva veliki broj nevladinih i LGBT grupa, koji je dočekan sa zvižducima. I on je pričao o slobodi, a mogao je o mobingu. Jedino smisleno što smo čuli tog dana jeste govor Majde Puače, koja je prošle godine bila jedna od organizatorki Povorke ponosa. Ona je sa nama podelila svoje ogorčenje kako ih je prošle godine vlast obmanjivala i zamajavala, i kako je država odgovorna za mržnju prema LGBT populaciji i divljanje huligana, jer je to rezultat višegodišnje državne politike. Organizatori su od države zahtevali hitno donošenje nacionalne strategije za borbu protiv homofobije i još nešto što je hitno, ali je retko ko obraćao pažnju na to, jer su mahom bili nestrpljivi da prošetaju, a u vazduhu se već osećao miris suzavca koji je vetar donosio sa bojnog polja. Iako je šetnja bila kratka, osećalo se zadovoljstvo prisutnih što se parada najzad dogodila bez obzira na sve njene mane i nedostatke. Bila je to jedna vesela, šarena i uspešna šetnja. Tokom čitave Parade ponosa učesnici ni u jednom trenutku nisu videli huligane, jer ih je policija držala daleko od učesnika koji su, može se slobodno reći, bili s one strane duge. Žurka u SKC je skraćena, jer je situacija u gradu počela da se otima kontroli, tako da je počela evakuacija učesnika. Policijske marice su odvozile učesnike u bezbedne delove grada, gde su dalje nastavljali svako svojim putem.

Dan nakon parade mediji i javnost su počeli da zapitkuju da li se položaj LGBT osoba posle parade poboljšao i šta smo njom dobili. Jedini smisleni odgovor koji sam u tom trenutku imao jeste da imam mnogo bolju erekciju od kada sam paradirao Beogradom. Naravno, treba dodati taj osećaj srećnog kučeta koje je zapišalo teritoriju i osećaj lažne moći, jer je država izvela hiljade policajaca da nas čuva i stavila se direktno na stranu LGBT populacije i ljudskih prava. Posle više od devet godina slušanja kako se „pederi neće šetati Beogradom“, kako će se „krv Beogradom liti, al’ parade neće biti“, nekako je slatko uspeti u tome. Iz čistog inata. Priznajem da su to površne i malograđanske emocije, ali su one prisutne. Problem homofobije je postao toliko vidljiv da se ne može više ignorisati, naročito ne od strane države. Zato očekujem da će država u budućem periodu više pažnje posvetiti tom problemu. Još jedan problem koji je isplivao na površinu jeste da se deset godina od 5. oktobra u vrednosnom smislu skoro ništa nije promenilo. Retorika „ubi’, zakolji, da (upišite sami) ne postoji“ je i dalje sveprisutna, naročito kod mlađih generacija. Takođe, povezanost dela crkve sa desničarskim grupama, desničarskih grupa sa huliganima i navijačkim grupama, njihove veze sa kriminalom i mafijom su očigledne i sve je to začinjeno političkom borbom za vlast. Nažalost, ono što ne uliva optimizam jeste da je mržnja na svakom koraku prilično velika. Broj onih koji žele fizički da naude LGBT populaciji, ali i drugim manjinskim grupama – zastrašujuć je. Posebno je problematičan broj onih koji ne bi da prljaju ruke, ali su spremni da ohrabruju, podržavaju i brane nasilnike. Nakon parade, pojedini mediji, sveštenici i političari na čelu sa gradonačelnikom Beograda su se potrudili da krivicu za nasilje svale na LGBT populaciju optužujući organizatore za sebičnost, neodgovornost i egzibicionizam. Od huligana su pokušali da naprave jadnu dečicu koja su besna i frustrirana zbog nestašice mleka i tako pod tepih vrate problem homofobije, kako se na njegovom rešavanju ne bi radilo. Iako imam simpatije za sve anti-režimske, anti-državne, socijalne proteste, ono što se desilo u nedelju s tim nema nikakve veze. Huligani su se okupili da biju i ubijaju pedere i kad su videli da im to neće poći za rukom, mnogo su se naljutili i svoj bes iskalili na državi i policiji koja je te iste pedere čuvala i na čiju se stranu stavila. Usput su, kao što tradicija nalaže, obnovili garderobu, jer se ona od molebana za Kosovo pocepala. Uprkos svemu javno mnjenje se stavilo na stranu huligana, ali se onda desila Đenova.

I šta sad? Ovaj problem koji je isplivao na videlo ne može da se reši zakonskim regulativama, jer je suviše veliki i dubok. Zakoni koji, kada bi se primenjivali, podrazumevaju kažnjavanje 80 odsto stanovništva su beskorisni. Homofobija je sveprisutna i ukorenjena u srpskom društvu i jedino se može lečiti edukacijom. I to što pre, jer je u pitanju dug proces. Često volim da naglasim da su u Zapadnoj Evropi homoseksualce sredinom prošlog veka zatvarali, kastrirali, lečili elektrošokovima, mučili u logorima, a danas je situacija po srpskim standardima savršena. Zato, ništa nije nemoguće, samo treba vremena i dosta rada

Vreme: Ja znam gde ću biti 10. oktobra

Da li su organizatori beogradske gej parade Sizifovi rođaci? Od 2001. godine pokušava se sa organizacijom gej parade, ali se taj paradni kamen svaki put skotrlja. Organizatori, kao i Sizif, ne odustaju od parade, te se vraćaju do podnožja i ponovo počnu da kotrljaju, sve u nadi da će ovoga puta uspeti. Za razliku od Sizifa koji je bio kažnjen od strane bogova da kotrlja kamen do vrha, organizatori gej parade su svojevoljno izabrali tu kaznu, a verujte da je organizovanje gej parade u Srbiji i te kakva kazna. Naravno, možemo raspravljati da li su organizatori rođaci Leopolda fon Saher-Mazoha, ali to je već neka druga tema.

Ovogodišnja gej parada zakazana je za 10. X 2010. u 10 sati (10 minuta, 10 sekundi i 10 stotinki?!). Prognoze kažu da će biti sunčano vreme, ako je verovati meteorolozima. Mnogo bolji i pouzdaniji izvori, kao što su astrolozi, kažu da to nije dobar datum za održavanje parade jer su sve planete u Škorpionu, koji sa sobom nosi destrukciju i agresiju, ali konjunkcija Venere i Marsa daje mogućnost svima da ulepšaju život, a Jupiter u konjunkciji obećava početak mnogo srećnijeg perioda. Ali da ostavimo mi stručnjake za planete po strani. Šta se zaista promenilo u odnosu na prošlu godinu kada je Parada ponosa otkazana iz bezbednosnih razloga i koliko smo sigurni da će ona ove godine doživeti svoju premijeru i da učesnici na njoj neće izgubiti glavu?

Otkazivanje prošlogodišnje parade dovelo je do pritiska međunarodne zajednice na državne organe Srbije da ozbiljnije shvate organizovanje gej parade u Beogradu, dok su gej organizacije kritikovane zbog svih skandala koji su potresali aktivističku scenu. Po hiljaditi put se pokazalo da u Srbiji najbolje prolazi metod pritiska, koji je rezultirao da se ove godine pripremi i pitanju bezbednosti priđe mnogo ozbiljnije i profesionalnije.

Na početku, Gej strejt alijansa je imala malu nacionalnu turneju na kojoj je sastančila sa svim relevantnim političkim partijama, koje su sve odreda podržale gej paradu (DSS, NS, JS su odbili sastanak, dok je SRS protiv). Ako uzmemo u obzir izjave i ignorisanje pojedinih političara za vreme rasprave o Zakonu protiv diskriminacije ili dok je trajala organizacija prošlogodišnje parade, ova promena je veliki šok. Ne toliko promena, koliko to što se ona desila u rekordnom vremenskom roku. Ne znam da li je na njih bačena crna magija, ili su hipnotisani, ili piju neku super mešavinu čaja… Šta god da je, nek samo tako nastave. Vrhunac je svakako bio sastanak predsednika Borisa Tadića sa gej aktivistima, što je iznenadilo domaću i međunarodnu javnost.

Iako na prvi pogled ne izgleda kao preterano važan događaj, on je i te kako promenio odnos mnogih institucija i ljudi prema GLBT pitanju. U razgovorima aktivista i stranih diplomata obavezno se postavi pitanje šta je rekao predsednik, da li je podržao i kako gej paradu. Čak je i Srpska pravoslavna crkva odlučila da se ne izjašnjava po pitanju parade jer je predsednik podržao. Ministarstvo unutrašnjih poslova je ove godine smoglo snage da garantuje bezbednost učesnika parade u centru grada. Uistinu, nije u pitanju Knez Mihailova, ali je i dalje centar i daleko od famoznog Ušća. Tog dana na ulicama Beograda biće pet hiljada policajaca i tako će Parada ponosa biti upisana u nekakvu knjigu rekorda kao najobezbeđeniji skup u modernoj istoriji prestonice.

Ono što se nije promenilo jeste da se razni nacionalisti, desničari, nacisti, navijači i ostali snažni srpski sinovi spremaju da paradu prekinu. Osnivaju svoje Fejsbuk grupe protiv parade koje broje nekoliko desetina hiljada članova, bez ikakve sankcije prete ubistvom, što se u Srbiji izgleda ne kažnjava. Policija je, kao i prošle godine, spora i neefikasna. Čak je i Fejsbuk brži od nje, koji se s vremena na vreme seti da izbriše grupe koje promovišu nasilje. Prošle godine Beograd je bio ispisan anti-gej grafitima, koji su mesecima “krasili” gradske zidove, a da niko zbog toga nije odgovarao. Ove godine situacija je drugačija jer grafita nema toliko, a policija u Vrbasu je već podnela jednu krivičnu prijavu zbog pisanja uvredljivih grafita protiv gej parade. Samo se nadam da je u pitanju čuvanje snage od strane policije za 10. oktobar koju ne želi da troši na tamo neke virtuelne pretnje.

Nažalost, većina ljudi u Srbiji i dalje ne zna čemu služi ta parada i koji joj je cilj. Problem je i u tome što sami organizatori nisu fokusirani na to da daju odgovor na to pitanje. Umesto toga, čuli smo kako je gej parada izuzetno važna za imidž metropole i kako će poslati sliku o Beogradu kao tolerantnom i progresivnom gradu. Onda će milioni turista da pohrle u prestonicu i pored gej parada u Berlinu, Londonu, Madridu, Parizu, izabraće baš beogradsku. Takođe, mogli smo da čujemo kako je ta ista parada mnogo važna za evropske integracije Srbije, što je opet diskutabilno i prebacuje fokus sa GLBT prava na nešto sasvim deseto. Na sajtu parada.rs u najkraćem pasusu koji objašnjava zbog čega Parada ponosa, možemo da pročitamo da ona služi “jačanju vidljivosti i postavljanju zahteva za poštovanje prava osoba drugačije seksualne orijentacije i pokazuje otvorenost zajednice da prihvati različitost i ukazuje na stepen demokratičnosti jednog društva”. Ovu rečenicu možete naći u rečniku odmah pored pojma “fraza koja ništa ne znači”, kao objašnjenje.

Sve to doprinosi problemu da je gej parada u Srbiji ponajmanje gej, a mnogo više je državna, policijska, proevropska, turistička, ili koja već parada, simbol Evrope, zapadnjaštva, Druge Srbije… Većinu učesnika na paradi činiće ne-gej ljudi koji su došli da podrže GLBT populaciju, ili su došli da brane proevropsku politiku ili im oni koji su protiv gej parade idu opasno na živce. Naravno, kako se približava datum održavanja parade i kako je sve sigurnije da će se onda desiti, ubrzano se smišljaju razlozi zašto su baš tog dana morali tetki da odnesu lek. Ja znam gde ću biti 10. oktobra 2010. godine u 10 sati. Koliko god se meni parada ne dopada i koliko god je kritikovao, meni je mesto u toj povorci i jedino mi ostaje da vas pozovem da dođete da šetamo zajedno.

Predrag M. Azdejković

E-novine: Prvo gej venčanje u Srbiji, ali bez popa

U nedelju ujutru, Miša se probudio posle ludo provedene momačke večeri sa striptizetama i drugarima. Jedva da je spavao nekoliko sati, što se videlo na njegovom licu. Bilo mu je muka, kao i svakom mladoženji koji se venčava po prvi put. Jedva je ustao i uputio se pod hladan tuš, kako bi se vratio u normalu, jer je danas najvažniji dan njegovog života.

Danas Srbijo, ti ponosna budi
nek ti srce ispuni milina
Danas Srbijo, ženiš svoje sinove

Srbija za svoje sinove živi
u životu jednu želju ima
Da dočeka, da oženi sinove

Danas Srbijo, ti si puna sreće
digni čašu i nazdravi svima
Danas Srbijo, ženiš svoje sinove

Nakon hladnog tuša bio je kao nov i spreman za akciju. Obukao je ne tako novo odelo domaće proizvodnje, bele čarape i crne cipele. Kad se dogovarao sa Ivanom oko svadbe dogovorili su se da bude skromna, jer ne žele da to preraste u rođendan Heidi Janković. Nije imao tremu, jer mu je srce govorilo da čini časnu stvar.

Miša 1389 i Ivan Naši su se već nekoliko godina zabavljali, organizovali zajedničke akcije i svi su se već pitali kada će već jednom da se sjedine. Dok je Miša bio u zatvoru, Ivan je po celoj Srbiji pisao grafite „Istina za Mišu“ i često ga posećivao.

Svatovi su se već okupili i bili su spremni da krenu po drugog mladoženju u Aranđelovac. Ušao je u okićenu limuzinu i krenuli su na put. Pratila ih je velika gužva i zastoji na putu, što nije bio dobar znak. Miša je malo odspavao u kolima, da prikupi što više energije kako se ne bi obrukao u tazbini.

Kada su svatovi stigli pred Ivanovu kući, pred Mišom je bio težak zadatak. Morao je iz puške da skine jabuku, jer inače od venčanja nema ništa. Jabuka je bila toliko visoko da je tek iz trideset i nekog puta to uspeo. Ivan je već hteo da digne ruke od svega i da skine venčanicu. Na kraju je shvatio da njegov izabranik nije Arkan, a on nije Ceca, tako da je nastavljeno sa feštom.

Venčanje je zakazano u Pres centru Udruženja novinara, što je mnoge iznenadilo, jer se ovaj pobožni mladi par odlučio samo za građansko venčanje, dok je crkveno otpalo. Zli jezici kažu da je pop odbio da ih venča, jer su grešni. Usledilo je još jedno iznenađenje jer su se mladenci odlučili i za modernu i progresivnu opciju kada su u pitanju prezimena. Svako je svome dodao prezime ovog drugog i tako su nastali „Naši 1389“. Na kraju mladenci su se izljubili, potpisali ugovor o saradnji i krenuli na svečani ručak.

Sve je išlo glatko i po planu sve do trenutka kada su mladenci ustali da seku svadbenu tortu. U tom trenutku krenuo je da duva strašan vetar, da se tresu prozori, na sekunde je nestajala struja. Svatovi su se uplašili, i iznenada uz prasak otvoriše se vrata sale i u nju ušeta Mladen Obraz sa svojim letećim majmunima.

– Pomaže Bog, braćo moja. Da niste možda nešto zaboravili?

Mladenci su sa strepnjom gledali u Mladena i njegove leteće majmune.
– Da niste možda zaboravili da me pozovete na vaše sjedinjenje?
– Pa, pa, mi smo mislili – počeo je da muca Miša.
– Tišina dok govorim. Za ovo ima da mi platite.

Podigao je ruke i počeo njima da mlati po vazduhu, kao da priziva duhove. Njegovi majmuni su počeli da lete u krug, a on je počeo da izgovara kletvu:

– Kad napunite 40 dana veze, naletećete na vreteno Republičkog javnog tužioca Slobodana Radovanovića, koje će vas ubosti u dupe. Pašćete u dubok san iz koga se nećete buditi makar sto godina, dok vas ljudi i ova zemlja ne zaborave.

Završio je sa kletvom i nestao iz prostorije kao i što se pojavio. Iznenada i uz prasak.

– Joj, šta ćemo sad, kukao je Miša Naši 1389.
– Ne brini, sjebaćemo ga, sad smo jači od njega. Samo da znaš, sve je ovo tvoja krivica. Lepo sam rekao da ga pozovemo na svadbu, a ti nisi hteo. Eto ti ga sad – brecao se na svog bračnog partnera Ivan Naši 1389.
– Eeeeee, da smo se venčali u crkvi, sve ovo se ne bi dogodilo – mudro je shvatio Miša.

Bila je to njihova prva bračna svađa. Šta će dalje dešavati sa ovim mladim i svakako neukusnim bračnim parom, pokazaće vreme. Da li će se ispuniti Mladenova kletva? Neće, ipak je ovo Srbija.

E-novine: Pravoslavlje über alles

Pripadnici većine retko kad razmišljaju kako žive i kako se osećaju manjinske grupe u društvu u kome pravila diktira većina. A kada i razmišljaju retko kad obraćaju pažnju na negativna osećanja i odbacuju ih kao preterana. Nije redak slučaj kad većina trenira strogoću prema manjini, toga smo se u Srbiji makar nagledali. Najveći problem svakako jeste kada većina počinje da guši manjine i od homoseksualaca pravi heteroseksualce, od Hrvata, Bošnjaka, Mađara… pravi Srbe, od katolika, muslimana, ateista… pravi pravoslavce. Trenutno u Srbiji imamo suptilno pokrštavanje i nametanje pravoslavne vere.
U poslednje vreme smo svedoci kako je korišćenje datuma izašlo iz mode, te se umesto njih koriste veliki i mali pravoslavni praznici. Tako možemo da čujemo od raznih političara kako je, na primer, južnokorejska kompanija za proizvodnju auto-delova „Jura“ do Preobraženja zaposlila nekoliko stotina radnika, da će se određeni zakoni doneti do ko zna već kog pravoslavnog praznika. Političari očigledno misle da svi građani Republike Srbije, bez obzira na verski identitet, znaju kada su ti pravoslavni praznici. To mišljenje dele i mediji, jer ne prevode te informacije za nas sa jeftinijim kartama. Mada to i ne čudi jer na tim istim medijima često možemo da čujemo da se lepo vreme očekuje sve do Đurđevdana. Da li je došlo vreme da uskoro, bez obzira da li smo katolici, muslimani, ateisti, jogi letači, nećemo moći da pratimo vesti i vremensku prognozu ako u kući nemamo pravoslavni kalendar?

Naši političari možda nisu završili osnovnu školu, ali večernji kurs veronauke svakako jesu. Oni su danas naši najveći vernici i ne propuštaju priliku da se krste, ljube ikone, popovske ruke i razmeću svojim poznavanjem pravoslavnog kalendara i običaja. Još malo pa će umesto zakona i ustava da citiraju Bibliju, što bi bio vrhunac njihovog političko-marketinškog licemerja. Ali, zašto oni to rade? Najverovatnije im je neko rekao da se narod pali na vernike, te su oni počeli masovno da se uvlače glasačkom telu. Voleo bih da upoznam one koji misle da su političari iskreni vernici i da tu nema trunke političkog marketinga!

Posebno su mi interesantni kada se grupno okupe u nekom hramu, poređaju se po debljini i krenu da pomeraju usne kao da znaju molitvu, dok im vreo vosak kaplje po grešnim prstima. Često im se desi da se obrukaju, jer ih Ministarstvo vera nije dobro pripremilo. Već je postao legendaran slučaj kada je premijer Deda Mraz odbio naforu (osveštani lebac za one koji ne znaju) rečima „neka hvala, malopre sam doručkovao“, da bi se kasnije predomislio i tražio jedan griz. Ono što me brine jeste poruka koja se takvim grupnim političkim molitvama pred kamerama šalje javnosti. Poruka da je Srpska pravoslavna crkva glavni društveni faktor i da su sveštenici iznad svetovnih zakona. Ako se predsednik pokloni i poljubi ruku patrijarhu pred kamerama, da li je to poruka da je on patrijarhov sluga, odnosno da je patrijarh glava Srbije?

Ono što zabrinjava jeste da je Srpska pravoslavna crkva ušla u sve pore društva i u sve državne institucije. Sveštenici su članovi RRA i raznih nekih komisija, na svim državnim dešavanjima sveštenici su u prvom redu, crkva je jako bliska sa Vojskom Srbije, ušetala je u osnovne i srednje škole, oslobođena je poreza i fiskalnih kasa, sveštenicima država uplaćuje zdravstveno i penziono osiguranje… i sve bih to mogao da preživim, ali njima to nije dovoljno.

Skoro sve političke partije imaju svoju partijsku slavu, ogroman broj opština i gradova ima svoju opštinsku i gradsku slavu, organizacije i ustanove imaju svoju slavu, prostorije državnih i partijskih organizacija se osveštavaju… I sve je to divno i krasno, ali moram da se zapitam da li smo mi ostali dobrodošli? Ako opština ili grad ima svoju slavu, da li to znači da neko ko nije pravoslavac može da postane predsednik opštine, odnosno gradonačelnik? Naravno da ne može.

Pored gradova, opština, sela, mesnih zajednica, slave imaju medicinari, pekari, ribari, škole… Samo prostitutke još uvek nemaju svoju slavu. Ali da se vratimo na školsku slavu. U Utisku nedelje Muamer Zukorlić je spomenuo kako je nekorektno da muslimanska deca moraju da slave školsku slavu Svetog Savu. Usledio je odgovor da to nema nikakve veze sa pravoslavljem, već da je to ima veze sa školstvom, obrazovanjem i da je Sveti Sava bio prosvetitelj?! Terati nepravoslavnu decu da slave i obeležavaju školsku slavu Svetog Savu je najčistiji primer pokrštavanja koje je na delu u Srbiji. Ne bih imao ništa protiv da je u pitanju školski praznik Rastko Nemanjić, ali je u pitanju slava (tradicija koju imaju samo pravoslavni Srbi) i u pitanju je pravoslavni svetac. Na sve to treba dodati da sva deca te nedelje moraju da crtaju Svetog Savu! Mnogi u tome ne vide nikakav problem, jer retko kad obraćaju pažnju na manjinske grupe, ali ima i onih koji vide, ali se zlobno naslađuju kako se vrši nepravda nad manjinom.

Često nas slažu da živimo u sekularnoj državi gde su crkva i država odvojene. Pravoslavna crkva nije odvojena od države već je njen sastavni deo. Ali, da li je politička moć Srpske pravoslavne crkve toliko velika i kako je došlo do toga da se ona za sve pita? Na popisu iz 2002. godine 95 odsto građana se izjasnilo kao vernici, odnosno 85 odsto su pravoslavci. Zbog tog procenta danas imamo situaciju kakvu imamo. Mnogi su zloupotrebljavali ove brojke da bi se dočepali moći i u tome su uspeli. Nažalost, na tom popisu sam se izjasnio kao pravoslavac, što sebi nikada neću oprostiti. Sledeći popis će biti 2011. godine, tako da ću imati priliku da tu grešku ispravim.

Yellow Cab: Nešto je trulo s one strane duge

Gej strejt alijansa je u saradnji sa Centrom za slobodne izbore i demokratiju tokom marta 2010. godine sprovela istraživanje o stavovima građana Srbije o GLBT populaciji, koje je prezentovano početkom juna. Slično istraživanje sprovedeno je 2008. godine, što dozvoljava upoređivanje rezultata i merenja uspeha GLBT aktivizma u Srbiji. Istraživanje iz 2008. pokazalo je visok nivo homofobije koji se za dve godine nije smanjio, čak je u nekim segmentima i povećan

U periodu između dva istraživanja došlo je do nekoliko značajnih događaja za GLBT populaciju kao što su izglasavanje Zakona protiv diskriminacije, otkazivanje prošlogodišnje Povorke ponosa, organizovane su medijske kampanje i GLBT temama posvećen je veliki medijski prostor. Sukobi među GLBT grupama isplivao je na površinu i postao javan, što je i uticalo na rezultate ovog istraživanja.

Kad je reč o rezultatima, jedino je kod tvrdnje da je homoseksualnost bolest došlo do neznatnog pada broja onih koji se s tim slažu (sa 70 odsto na 67 odsto). Četiri odsto više ljudi u odnosu na 2008. godinu smatra da je crkva u pravu što osuđuje pojavu homoseksualnosti (ukupno 64 odsto), tri odsto više smatra da država treba da radi na suzbijanju homoseksualnosti (ukupno 53 odsto), šest odsto više njih smatra da je homoseksualnost opasna za društvo (ukupno 56 odsto), dva odsto više ispitanika misle da je homoseksualnost zapadna izmišljotina kojom se želi uništiti porodica i naša tradicija (ukupno 38 odsto) i 19 odsto više njih smatra da problem homoseksualnosti nameću razne nevladine organizacije koje na tome zarađuju (ukupno 47 odsto).

Tri tvrdnje postavljene su prvi put i sve tri potvrđuju pretežno negativan stav: 45 odsto ispitanika vidi gej paradu kao vrstu provokacije, 58 odsto nema ništa protiv homoseksualaca, ali ima protiv javnog istupanja pojedinaca i grupa, dok se 49 odsto nikada ne bi pomirilo s tim da je neka njima bliska osoba homoseksualna.

Istraživanje je pokazalo da 52 odsto ispitanika smatra da su homoseksualci isti ljudi kao i svi ostali, što je povećanje od 14 odsto u odnosu na 2008. godinu. Gej brakove podržava 14 odsto ispitanika (što je povećanje od četiri odsto), gej paradu 12 odsto, a usvajanje dece od strane homoseksualnih parova podržava osam odsto ispitanika, što je isto kao i 2008. godine.

Kada je u pitanju nasilje prema pripadnicima GLBT populacije, većina smatra da je ono neprihvatljivo. Nasilno prekidanje gej parade opravdava 20 odsto ispitanika, dok je 54 odsto njih protiv; 14 odsto smatra da se batinama mogu izbaciti „bubice” iz glava homoseksualaca, dok se 66 odsto njih s tim ne slaže; 65 odsto smatra da je, bez obzira na to kakvo mišljenje imali prema pripadnicima seksualnih manjina, nasilje prema njima neprihvatljivo, dok 53 odsto njih smatra da nasilnike treba oštro kažnjavati.

Kada je u pitanju politička orijentacija, istraživanje je pokazalo da su glasači Liberalno-demokratske partije, kako im samo ime kaže, najliberalniji i da mahom podržavaju prava GLBT populacije. Na drugom mestu našli su se glasači Demokratske stranke, na trećem Srpske napredne, iza koje slede Demokratska stranka Srbije i Socijalistička partija Srbije, dok su najhomofobičniji glasači Srpske radikalne stranke.

Kao što se moglo pretpostaviti, muškarci su homofobičniji od žena, dok se po homofobiji najviše ističu stariji od 60 i tinejdžeri od 15 do 19 godina. Osobe s višim i visokim obrazovanjem manje su homofobične od onih koji su završili samo osnovnu školu ili trogodišnje srednje škole, dok je Vojvodina tolerantnija u odnosu na ostatak Srbije.

Pozitivno je to što se odnos prema nasilju koje trpi GLBT populacija promenio, jer je u poslednje dve godine bilo mnogo nasilja uzrokovanog homofobijom, što je i rezultiralo ubistvom Bricea Tatona u Beogradu. Takođe, bilo je i mnogo akcija protiv nasilja, što je imalo uticaja na rezultate ovog istraživanja. Postoje mali pomaci kada je u pitanju prihvatanje GLBT osoba u Srbiji, ali je Srbija i dalje homofobična i puna predrasuda. Nažalost, ovo istraživanje pokazuje poraz GLBT aktivizma u Srbiji kao i odgovornost GLBT nevladinih organizacija za lošije rezultate u odnosu na 2008. godinu. Ono nije izazvalo razmišljanje o novim strategijama borbe i tome šta se može promeniti i unaprediti, niti razgovor o tome gde se grešilo u prethodnom periodu. Ovo istraživanje, bez sveobuhvatne evaluacije aktivističkog rada, samo je papir s gomilom senzacionalističkih podataka koji se koriste kao dokaz da je u Srbiji situacija još uvek crna. Bez preispitivanja i razmišljanja o odgovornosti aktivista i same GLBT populacije, ono je samo još jedno u nizu bacanja novca kroz prozor.

Piše: Predrag M. Azdejković

Wie der Belgrade Pride untergegangen ist

German version was printed in special edition of Beton for the Book Fair in Leipzig

Predrag M. Azdejković

Kaum jemand erinnert sich, dass vor genau einem Mo¬nat die Pride Parade in Belgrad hätte stattfinden sollen. Das ist nicht mehr aktuell. Die Medien suchen neue, skandalträchtige Themen, um die Titelseiten zu füllen. Der Nichtregierungssektor hat kurz etwas gegen die Gewalt unternommen und sich dann einer anderen gefährdeten Minderheit zugewandt, und der Regierungssektor hat die ganze Thematik unter den Teppich gekehrt, wo er sie sowieso gerne hätte. Alle Ereignisse, die der angekündigten Manifestation vorangingen und der Absage der Pride Parade folgten, haben gezeigt, dass letztendlich die Zeit noch nicht reif ist für Gleichberechtigung, wie der Slogan der Manifestation lautete. Aber was nun? Soll sich die Lesben- und Schwulenbewegung, die nach einem Knockout am Boden liegt, geschlagen geben, oder soll sie sich wieder erheben und den Kampf fortsetzen? Es ist Zeit für ein Timeout und eine Analyse der Geschehnisse. Wir müssen aus den eigenen Fehlern lernen.
Warum sagst du Plateau und denkst an die Mündung?

Am Tag bevor die Pride Parade hätte stattfinden sollen, wurde sie abgesagt. Auf einer außerordentlichen Ver¬sammlung für Journalisten am 19. September wurde verkündet, dass die Polizei nicht in der Lage sei, für Sicherheit im Stadtzentrum zu sorgen und deshalb vorschlägt, die Pride Parade an die Mündung zu verlegen, das heißt auf das Plateau vor dem Palast „Serbien“. Die Veranstalter lehnten diesen Vorschlag ab und verkündeten der Öffentlichkeit, dass die Versammlung de facto abgelehnt worden sei. Die Gründe für die Ablehnung dieses Vorschlags waren zum einen die Unmöglichkeit, das Ereignis erneut bei der Polizei für einen anderen Veranstaltungsort anzumelden, den die Polizei selbst vorgeschlagen hatte, weil die Veranstalter über diesen Vorschlag erst zwei Tage vor dem geplanten Ereignis informiert worden waren. Zum anderen war es auch der ungeeignete Ort, denn an der Mündung hätte niemand die Pride Parade gesehen. Die Ablehnung ermöglichte eine Diskussion darüber, wie sehr den Veran¬staltern überhaupt an einer Pride Parade gelegen war, vor allem nach der Aussage des Ministers für Menschen- und Minderheitenrechte, Svetozar Čiplić, im Wocheneindruck, dass die Veranstalter bereits eine Woche vor dem Ereig¬nis über alternative Veranstaltungsorte informiert worden seien. Auch wäre die Sichtbarkeit der Pride Parade im Stadtzentrum klein, insbesondere, wenn sie von fünftausend Soldaten umgeben gewesen wäre. Aber sie wäre in beiden Fällen äußerst sichtbar in den Medien gewesen, Während des ganzen Organisationsprozesses haben die Veranstalter verschiedene Zugeständnisse gemacht, da¬mit die Pride Parade überhaupt stattfindet, aber dieses letzte war zu viel – oder nur eine gute Ausrede?

Warum sagst du Pride Parade und denkst an eine Gay Parade?

Zugeständnisse und Änderungen gab es viele, und eini¬ge gefährdeten die Idee der Pride Parade. Seit 2001 ist der gängige Begriff in der Öffentlichkeit Gay Parade, be¬ziehungsweise Love Parade. Die Veranstalter haben sich während der Planung entschieden, die Manifestation Pride Parade zu nennen, weil das Wort Gay Parade eine negative Konnotation in der Öffentlichkeit hat. Es ist naiv zu glauben, dass über Nacht das Wort Gay Parade verschwinden würde, insbesondere in den Medien, nur weil das Organisationskomitee es so entschieden hatte. Diese Manifestation wird für immer eine Gay Parade bleiben, auch wenn man ihr einen anderen Namen geben wollte, und das sollte man akzeptieren. Die Veranstalter sorgten sich vor allem um die Nacktheit, und appellierten deshalb an die einheimischen Medien, keine Bilder nackter Teil¬nehmer von Schwulenparaden aus dem Westen zu zeigen, denn das würde es auf der serbischen nicht geben. Poten¬zielle wenig bekleidete Teilnehmer warnten sie mit Aus¬weisung. Nicht nur mit dem Wort Parade, auch mit dem Wort Stolz tun sich einige schwer, weil es häufig mit dem Kommentar einhergeht, dass es unsinnig ist, auf seine sexuelle Orientierung stolz zu sein. Die Veranstalter ver¬suchten den Kritikern mit folgender Erklärung den Wind aus den Segeln zu nehmen: Es gehe nicht um den Stolz auf die sexuelle Orientierung, sondern um den Stolz auf den Stonewall-Aufstand, als Homosexuelle sich gegen die Repressalien der Polizei und die Homophobie in New York 1969 zur Wehr setzten.
Sie können sich denken, wie wichtig für die Homosexu¬ellen in Serbien dieser Aufstand ist, der sich vor vierzig Jahren so weit weg ereignet hat. Viele Homosexuelle sind stolz auf ihre sexuelle Orientierung als Antwort auf die immerwährende Geringschätzung und Missachtung ihrer Andersartigkeit. Dem muss hinzugefügt werden, dass einige Politiker und Staatsfunktionäre ihre Unter¬stützung daran knüpften, dass es bei der Pride Parade nicht um Liebe, Sex oder Nacktheit gehen sollte, womit direkt die Identität der Manifestation bedroht wurde. Den Veranstaltern war die Unterstützung des Staates und der Staatsorgane wichtig, sodass sie Zugeständnisse mach¬ten. Das was ihr größter Fehler, und am Ende wurden sie ausgespielt.

Die Größe ist nicht entscheidend, aber die Zahl ist es

In der Radiosendung Sanduhr sagte Vesna Pešić im Hinblick auf die Pride Parade, dass „diese Parade als Idee nicht für gut befunden wurde, es gab keine Unterstützung. Sie haben ja gesehen, wie sich die Politiker benommen ha¬ben. Sie haben sich mehr oder weniger davon abgegrenzt, es gab auch keine Unterstützung aus der Bevölkerung, und ich muss sagen, dass auch die Homosexuellen nicht vorhatten, in großer Zahl zu erscheinen. Wenn wir bedenken, wie viele Homosexuelle es im Durchschnitt in jedem Land gibt, müsste es hier 200 000 bis 300 000 geben. Wir hätten gesehen, wie sich diese 10 000 Gewalttäter verhalten hätten, wenn die Hälfte der Homosexuellen gekommen wäre. Das heißt, die Homosexuellen wären auch nicht bereit gewesen, sich auf dieser Parade zu zeigen. Die Staatsmacht kann also nicht alles machen. Erinnern Sie sich an die Demonstrationen in den 90ern, als wir zu Hunderttausenden auf den Protesten waren. Die Zahl war damals sehr wichtig. Wie viele es gibt, ist sehr wichtig für die gegnerische Seite.“
Die Pride Parade hatte von Anfang an nicht die Unter¬stützung der Homosexuellen, die mit der Zeit sogar noch abfiel. Die erste große Erschütterung ereignete sich mit dem Rauswurf der Gay straight alliance aus dem Orga¬nisationskomitee, die der eigentliche Initiator des Zuges war. Die nächste Erschütterung war der Austritt des Queeria Zentrums Anfang September. Die Auskunft, dass wenig Bekleidete von der Versammlung entfernt werden würden, dass Handys und Flaschen weggenommen wer¬den würden, dass Teilnehmer genau kontrolliert werden würden und dass man keine Absätze tragen sollte, verrin¬gerten die Unterstützung.

Obwohl wir Schwule sind, sind wir in erster Linie Serben

Zum Mangel an Unterstützung trug der Streit zwischen den verschiedenen Gruppen Homosexueller bei, der die Organisation begleitete und in den Fokus der Medien geriet. Anstatt sich mit der Idee der Pride Parade und den Problemen Homosexueller auseinanderzusetzen, beschäftigten sich die Medien mit dem Streit, was vor allem den Veranstaltern zuzuschreiben ist, die bewiesen hatten, dass sie nicht wussten, wie die heimischen Medien funktionieren. Das Organisationskommitee gab Ende Mai bekannt, dass die Gay straight alliance (GSA) von der Arbeit ausgeschlossen worden war, weil der Präsident dieser Vereinigung verkündet hatte, dass die Parade am 23. August abgehalten werden würde, ohne sich mit den anderen Mitgliedern des Kommitees abzusprechen. Das Komitee gab bekannt, dass so eine Handlung ernsthaft die Sicherheit der Teilnehmer und die Veranstalter der Manifestation gefährde und dass die GSA damit beweise, dass ihr politische Ambitionen und die Selbstdarstellung wichtiger seien als die Interessen der Homosexuellen. Das Schwulen- und Lesben-Informationszentrum rief mehrmals die verschiedenen Gruppen zur Streitbeilegung auf, aber dieser Vorschlag wurde ignoriert, sodass am Ende das Queeria centar aus dem Komitee heraustrat, weil .der Mangel eines kulturellen und künstlerischen Inhalts nicht genügend Raum lässt, für eine Beteiligung an der Organisation.. Die aktivistische homosexuelle Szene, die in Serbien nicht stark und in sich gespalten ist, hatte beschlossen, die Pride Parade zu veranstalten, obwohl die Mehrheit der Homosexuellen sie nicht unterstützte und sie deshalb von Anfang an zum Scheitern verurteilt war. Auch einen Monat nach dem Scheitern der Pride Parade besteht nicht der Wunsch, diesen Konflikt beizulegen. Am Freitag, den 16. Oktober fand auf Initiative des Organisationskomittees ein Treffen mit dem Ziel statt, eine Plattform für den Kampf für Menschenrechte Homosexueller einzurichten, zu dem „ungeeignete” Personen nicht eingeladen wurden.

This text was nominated for Lorenzo Natali 2010 Award

How did the Belgrade Pride fail?

by Predrag M. Azdejković

A few among us remember that the Pride Procession was to take place in Belgrade a month ago. That’s not hot news any longer, neither for the media, nor for civil sector, nor for the state. The media are seeking new scandalous themes, the civil sector took a walk against violence and turned to some other oppressed minority, while the state swept the whole affair under a rug, exactly where the state wants it to stay. All of the events leading to, and the events happening after the time for which the Procession was planned, have shown that it was still no time for equality, contrary to the event’s motto. So, what now? Should the gay-lesbian movement (currently on the floor, knocked-out) give up, or should it gather enough strength to stand up and continue fighting? Let’s pause for a minute, analyse what happened and learn from our own mistakes.
Why do you say “Square,” when “Confluence” is what you mean?

The day before it was to happen, the Pride Procession was cancelled. During the press conference on Sept. 19th, it was announced that the police was not able to secure the gathering in the city centre, and, thus, proposed to move the Procession to the Confluence, i.e. the square in front of the Palace “Serbia”. Organisers rejected the proposal and announced that the event was, de facto, banned. One of the reasons behind the organisers’ rejection were the impossibility of rescheduling the event with the police, this time at another location proposed by the police itself, since the organisers were informed of the proposal two days before the event was scheduled. Also, the proposed location was deemed inadequate because of its low public visibility. The rejection opened space for the discussion whether the organisers actually cared for the Pride Procession to occur at all, especially after Svetozar Čiplić, Minister of Human and Minorities’ Rights, said in a TV show that the organisers had been informed of alternative locations a week ahead of the planned event. Also, the Procession’s visibility would be low even in the city centre, especially since five thousand policemen were to protect it. Yet, in either case, the Parade would be extremely visible in the media since more than a hundred journalists were accredited to cover it. The organizers yielded numerous times during the whole process in order for the Procession to happen, but the aforementioned case was too much for them? Or, was it just a good excuse?

Why do you say “Procession,” when “Parade” is what you mean?

Concessions and changes were many, while some of them threatened even the idea of Pride Procession itself. The public has been using the term Gay Parade, or Pride Parade, since 2001. Organisers decided to change the manifestation’s name into Pride Procession, since the word parade is of negative connotation in the public. Somehow, it’s naïve to think that the word parade would not be used any longer just because the Organising Committee decided so. Such a manifestation will be always be a gay parade, however it’s called. This cannot be evaded, and thus needs to be accepted as reality. Organisers were mostly worried about nudity being linked to the parade, so they requested from the domestic media not to show nude participants of gay parades in the West, since there would be no nudity in the Serbian one, and warned the potentially scantily dressed participants that they would be asked to leave the event. Beside the word parade, some also found the word pride problematic, since it’s often commented that it’s stupid to be proud of one’s sexual orientation. Organisers attempted to stifle these criticisms with an explanation that sexual orientation was not what was addressed, but pride with regard to the Stonewall Rebellion when members of the New York’s LGBT community rose against police repression and societal homophobia in 1969. You can only imagine how much the event which took place forty years ago in a country far away means to LGBT persons in current Serbia! Many of them are proud of their sexual orientation, as a reaction to perpetual scorn and belittlement due to their otherness. It should also be noted that some politicians and state officials conditioned their support with different demands, such as that there could be no talk of love, sex, or nudity, directly threatening the identity of the manifestation itself. The state’s and officials’ support was very important to the organisers, so they made concessions. That was their greatest mistake, since they were eventually deceived.

Size doesn’t matter, but numbers do

Vesna Pešić, while speaking in the weekly radio show „Peščanik“, said „that the Parade wasn’t well accepted even as an idea, there was no support, you saw the politicians’ reaction. They, more or less, distanced themselves from it, the citizens’ support also lacked, and, I must say this, not even the gay population intended to show up in a large number. If we consider the average size of a gay population in any state, here should be between two hundred and three hundred thousand of them. I wonder how ten thousand hooligans would handle half of Serbia’s gay population. Thus, the gay population wasn’t ready to come out, the state can’t take care of it all. If you recall the nineties’ demonstrations, there would be a hundred thousand of us protesting, our number is extremely important. One’s number is very important to the enemy.” Pride Procession had no support from the LGBT population from the start, and that support declined further with time. The first upheaval was caused by the Gay-Straight Alliance’s expulsion from the Organising Committee although that organisation initiated the idea. Next, Queeria Centre left in the beginning of September, causing an additional upheaval. Support also declined when the organisers announced that scantily dressed participants would be asked to leave, mobile phones and bottled water would be taken away, participants would be thoroughly searched and high heels would be forbidden.

We are primarily Serbs, although faggots

Decline in support was also caused by the conflict between LGBT groups which lasted throughout the organising process, and which became the media’s focal point. Instead of reporting on the Pride Procession and LGBT population’s problems, the media focused on the conflict. This fact is primarily the organisers’ failure, who showed no knowledge of the domestic media’s inner workings. The Organising Committee announced at the end of May that Gay-Straight Alliance was expelled since its president had announced that Parade would have been held on Aug. 23rd without consulting the others in the Committee. The Committee communicated that this act had seriously endangered the participants’ and organisers’ security and that Gay-Straight Alliance had shown that its political ambitions and self-promotion were of more importance than the whole LGBT population’s interests. Gay-lesbian Info Centre (GLIC) sent numerous calls for LGBT groups’ reconciliation, but these calls were ignored. Finally, Queeria Centre left the Committee (“cultural and art programmes’ deficiency leaves us with no space within which we could be engaged in this manifestation’s organisation.”) The LGBT activist scene, although weak in Serbia, divided and shaken by conflicts, decided to organise the Pride Procession which had no support from the majority of the LGBT population, and, thus, was doomed to failure from the beginning. The conflict is ongoing a month after the unheld Pride Procession, with no will for its transformation. A meeting, initiated by the Organising Committee, was held on Friday, Oct. 16th, with the goal of establishing the Platform for Fight for LGBT persons’ Human Rights, to which “unsuitable” LGBT organisations were not invited.

You don’t say!

The Pride Procession’s cancellation and beatings of foreigners in Belgrade was perceived in the public as the state’s capitulation against hooligans. In response, two events directed against violence were organised, Walk against violence (Youth Coalition Against Violence) and Citizens’ Response To Violence.   Although the Pride Procession’s cancellation was one of the reasons for these events, this becomes irrelevant after Brice Taton’s death. No media reports mentioned Pride Procession, although its cancellation was discussed in the aforementioned gatherings. It should be noted that the Walk’s route was similar to the cancelled Pride Procession’s, while the Citizens’ Response To Violence was almost cancelled and moved to the Confluence, but, after Ivica Dačić intervened, it was still held in the Park of Pioneers. Why does the police approach differ with regard to these similar events which were held subsequently? The answer is quite simple. Youth Coalition Against Violence comprises of, among others, junior organisations of parties in power. These organisations walked and protested against state officials (who come from those parties!) who were not capable of protecting foreign and domestic citizens from violence. Simultaneously, the initiative for banning of organisations which promote violence (Obraz, Serbian National Movement “1389”, certain football fans groups – Serbian Unity “Dveri” disappeared from the list overnight) was kicked off. But, will these walks against violence and banning of these groups repel violence from the Serbian society enough so that Pride Procession becomes a possibility, or was it just a show for the EU eyes?

None of this would have happened if we left for Holland right away

So, when will Belgrade have its own gay parade, Pride Parade, Pride Procession, call it what you want? When the Organising Committee wins a gold medal at a sports competition and becomes a select group of national heroes? When we collectively join a party and thus win a right to walk the city centre? When we finish fast-paced martial arts courses, or when we finally leave gyms beefed up enough to disseminate enough fear and terror?
LGBT population and LGBT groups are not currently capable of carrying out such a task. This will be possible only when we become strong and courageous enough to walk the streets massively, and when domestic politicians stop being ashamed of protecting basic human rights. Most importantly, the Serbian society should not glorify and promote violence as an acceptable behaviour. Whether we will ever reach this point depends on all of us, citizens.

This text was nominated for Lorenzo Natali 2010 Award

Yellow Cab: Homofobi vole gej seks

Istraživanje koje je sproveo američki psiholog prof. Adams sa Univerziteta Džordžija pokazuje da 80 procenata muškaraca koji su homofobični imaju tajna homoseksualna osećanja.

Test se sastojao u tome da su homofobičnim muškarcima koji tvrde da su ekskluzivno heteroseksualni prikazivani gej porno filmovi. Četvorica od petorice su bili seksualno uzbuđeni nakon gledanja tih filmova. Ovo istraživanje je objavljeno u prestižnim stručnim magazinima uz podršku Američke asocijacije psihologa.

Prof. Adams je izjavio da njegovo istraživanje pokazuje da većina homofobičnim muškaraca bivaju „seksualno uzbuđeni dok posmatraju gej seks“, što ukazuje da je homofobija manifestacija „latentne homoseksualnosti gde je osoba ili nesvesna homoseksualnih osećanja ili ih ne prihvata“.

Ovi rezultati podržavaju teorije da je homofobija (strah i mržnja prema gej osobama) indikator potisnutih homoseksualnih osećanja, kojih se osoba gadi, i da mnogi koriste homofobiju kao zavesu kojom žele da sakriju sopstvenu homoseksualnost.

Ovo istraživanje potkrepljuju i mnogi dokazi koji su prethodnih meseci uzburkali američku javnost.

Senator Kalifornije, Roy Ashburn, koji je poznat po svojoj oštroj borbi protiv prava homoseksualaca, uhapšen je zbog vožnje u pijanom stanju. Ipak, Ashburnovo hapšenje ne bi bilo toliko zanimljivo da senator pre toga nije bio u gej klubu i da s njim tokom hapšenja nije bio nepoznati mlađi muškarac.

Ashburn je uhapšen nakon provoda u noćnom gej klubu Faces gde se zabavljao cele noći. Tokom rutinskoga pregleda, policija je Ashburna uhvatila kako vozi u alkoholisanom stanju, zbog čega je završio u pritvoru. Odmah nakon izlaska na slobodu Ashburn je poslao saopštenje za javnost u kojem je prihvatio odgovornost, izrazio žaljenje i rekao da nema opravdanja za svoju lošu procenu. “Žao mi je što će ovaj incident uticati na one koji me podržavaju i veruju”, naglasio je Ashburn.

Nedelju dana nakon hapšenja javno je saopštio da je homoseksualac. On smatra kako činjenica da je homoseksualac ne utiče na to kako on obavlja svoj posao. Za 14 godina kako je senator on je nekoliko puta glasao protiv mera koje su bile usmerene na poboljšanju položaja homoseksualaca. Ashbourn je izjavio da je tako glasao zato što glasači koji su ga birali smatraju da bi trebao tako da glasa. Najavio je da se više nikada neće kandidovati na izborima.

Samo nekoliko nedelja nakon ovog slučaja, Ameriku je potresao još jedan skandal. Anti-gej psiholog George A. Rekers putova je u Evropu u pratnji mladog gej žigola. Mladić je ispričao za medije da mu je psiholog plaćao 75 dolara po danu i sve troškove puta da s njim provede dve nedelje u Londonu i Madridu. Za taj novac ovaj dvadesetogodišnji mladić pružao je svakodnevne „seksualne“ masaže Rekersu (61).

Rekers radi za Nacionalnu asocijaciju za proučavanje i lečenje homoseksualnosti i penzionisani je profesor Univerziteta Južna Karolina. On je takođe svedočio u korist da država zabrani gej usvajanja za koje je dobio honorar od 120 hiljada dolara.

Rekers je potvrdio da je putovao sa mladićem ali da nisu imali seks. On je rekao da je unajmio mladića da mu nosi prtljag tokom puta.

Temom homofobije kod skrivenih homoseksualaca bavi se i američki dokumentarac Outrage iz 2009. godine koji je režirao Kirby Dick. Film prikazuje nekoliko američkih političara koji su vodili tajni gej život dok su u isto vreme podržavali i glasali za zakone koji štete gej zajednici. Film se posebno fokusira na senatora Larryja Craiga, anti-gej političara koji je 2007. godine uhapšen jer je tražio seks u javnom toaletu od policajca na tajnom zadatku. U filmu nekoliko ljudi tvrdi da je guverner Charlie Crist homoseksualac koji se protivio gej brakovima i gej usvajanjima, kao i da je njegov brak sa Carole Rome strateška politička odluka kako bi se zaustavile glasine da je gej. Ona nije htela da govori o tome za film jer se, kako sama kaže, plaši za svoju bezbednost.

U filmu govori i Mike Rogers, bloger i gej aktivista koji je poznat po tome da razotkriva skrivene gej političare koji se protive gej pravima. Njegov blog www.blogactive.com je mesto na kome objavljuje informacije o skrivenim gej političarima koji javno iznose homofobične stavove. Do sada je razotkrio mnogo američke političare, a njegov rad je tema mnogih rasprava o etičnosti javnog autovanja osoba koje to ne žele.
Ako imate informacije o domaćim homofobičnim političarima slobodno kontaktirajte Rogersa, možda odluči da proširi fokus svog bloga i na Srbiju, ili uzmite stvar u svoje ruke i postanite srpski Mike Rogers.

Piše: Predrag M. Azdejković

E-novine: Ne paradira gej, već uporan

Piše: Predrag M. Azdejković

Rezultati istraživanja opšteg stava prema homoseksualnosti iz 2010. godine pokazuju da se situacija u odnosu na 2008. godinu pogoršala. Istraživanje pokazuje rast broja onih koji smatraju da je crkva u pravu što osuđuje homoseksualnost, da državne institucije treba da rade na njenom suzbijanju, da je homoseksualnost opasna za društvo, da je u pitanju zapadna izmišljotina…

Svake godine, već oko marta meseca, počinje da se šuška da li će ili neće biti gej parade u Srbiji. To večno biti-ili-ne-biti pitanje zadaje velike glavobolje, jer još niko nema odgovor na njega. Čak ni sveznajuća hobotnica Pol. Imamo samo nadu.Prošlogodišnji fijasko oko organizovanja gej parade, da budem precizniji, Povorke ponosa u Beogradu, završio se dilemom da li je povorka zabranjena ili otkazana. Organizatori smatraju da je zabranjena, te su tužili državu pred Evropskim sudom za ljudska prava i odlučili da ne žele više da troše svoje dragoceno vreme na organizovanje budućih povorki. Ali, čim su se oni povukli, javili su se novi „hrabri“ ljudi koji su najavili paradu za 19. septembar. U pitanju je „LGBT forum Srbija“, čiji je predsednik Robert Vasić. On je prošle godine registrovao paralelni Belgrade Pride sajt i nekoliko dana pre same povorke zatražio od organizatora da im se dozvoli da spale srpsku zastavu, što je dodatno povećalo bes i mržnju homofoba. LGBT organizacije u Srbiji smatraju da je „LGBT forum Srbija“ lažno udruženje, nastalo da sabotira napore za održavanjem gej parade. Od kada su najavili paradu 19. septembra, ovo udruženje se više nije oglašavalo u javnosti. Za sada.

Tokom aprila, aktivisti „Gej strejt alijanse“ su realizovali kampanju tokom koje su imali sastanke sa svim političkim partijama (osim DSS, NS, JS), koje su sve od reda podržale održavanje gej parade u Srbiji. Da čovek prosto pomisli da u Srbiji teče med i mleko za LGBT populaciju. Čim postoji takva podrška, logično je da se razmišlja o organizovanju gej parade. Posle nekoliko sastanaka LGBT grupa, jedino su „Gej strejt alijansa“ i „Queeria centar“ bile apsolutno sigurne da žele da se upuštaju u avanturu organizovanja Parade ponosa 2010. Započele su akciju prikupljanja deset hiljada potpisa za održavanje gej parade i osnovale su Organizacioni odbor. „Gej lezbejski info centar“ je odlučio da ih u tome moralno podržava, dok su ostale grupe još uvek neme. Krajem juna, predsednik Republike Srbije Boris Tadić je primio delegaciju gej aktivista i javno podržao održavanje gej parade u Beogradu. Tom prilikom je čak izjavio da će biti izuzetno ponosan kad Beograd bude imao Paradu ponosa. Ali, što bi rekla Carrie Bradshaw, ne mogu da odolim a da se ne zapitam – šta se to toliko promenilo za manje od godinu dana, da bi održavanje gej parade odjednom bilo moguće?

Pritisak: Pritisak međunarodne javnosti, evropskih i internacionalnih organizacija i institucija, fondacija i ambasada je veliki, a izazvali su ga prošlogodišnji fijasko oko gej parade, nasilje na ulicama Beograda i ubistvo Brisa Tatona. Pritisak se vrši i na državu i na LGBT organizacije da već jednom organizuju Paradu ponosa. Ona je postala prepreka za dalje napredovanje i dalji rad. Parada je kao ispit iz prve godine koji vam ne dozvoljava da upišete treću. Želja da se ona organizuje nestala je još prošle godine, pa se ove u čitavu priču ušlo bez entuzijazma i sa stavom „šta se mora nije teško“. Kao vakcina. Boleće, ali mora da se primi. Podrška skoro svih političkih partija i državnih institucija je rezultat tog pritiska. Čini mi se da bi i sama država preuzela posao organizovanja parade, kad bi LGBT aktivisti odustali jer su upali u depresiju, samo da to skine s reda. Svima je jasno zašto se to radi i niko nije (valjda) toliko lud da pomisli da su srpske političke partije preko noći zavolele pedere, lezbejke i njihovu paradu?

Sukobi: Prošlu godinu obeležili su sukobi među LGBT grupama, koji su stavljeni pod tepih, gde im je i mesto. Oni i dalje tinjaju i samo se čeka momenat kad će opet eskalirati. Na sve to treba dodati da tinjaju sukobi i unutar samih grupa. Ove godine sam učestvovao na nekoliko LGBT seminara na kojima se moglo videti da su takvi sukobi prisutni svuda i jedan su od najvećih problema LGBT pokreta. Ono što je interesantno, niko ne radi na rešavanju tog problema, niti ima ideju kako ga rešiti. Donatori i fondacije stavljaju nevladine organizacije u konkurentski položaj i naravno da vremenom počinju da mrze svoju konkurenciju i da pokušavaju da je unište. Što je ekonomska kriza veća i sve manje donacija, to su sukobi veći.

Sukobi većih razmera: Gej parada u Srbiji je po najmanje gej. Na ovom pitanju sudaraju se koncepti prve i druge Srbije, Istoka i Zapada, za i protiv Evropske unije, levice i desnice, Guča i Exit… sve preko leđa LGBT populacije. Ova podela unutar srpskog društva je jedna od najvećih i eksplodirala je baš na pitanju gej parade. Zato joj se pridaje toliki značaj, što spolja, što iznutra. Nažalost, najmanje koristi od nje imaće sama LGBT populacija. Često mi se čini da druga Srbija podržava gej paradu samo zato što je prva Srbija protiv nje. Ali, kakva god da je podrška – u zube joj se ne gleda.

Homofobija: Rezultati istraživanja opšteg stava prema homoseksualnosti iz 2010. godine pokazuju da se situacija u odnosu na 2008. godinu pogoršala. Istraživanje pokazuje rast broja onih koji smatraju da je crkva u pravu što osuđuje homoseksualnost, da državne institucije treba da rade na njenom suzbijanju, da je homoseksualnost opasna za društvo, da je u pitanju zapadna izmišljotina… Drastično povećanje, od skoro 20 odsto, beleži se u broju onih koji smatraju da problem homoseksualnosti nameću razne nevladine organizacije koje na tome zarađuju. Jedino se neznatno smanjio broj onih koji smatraju da je homoseksualnost bolest.

Ovakvi rezultati pokazuju poraz LGBT aktivizma u Srbiji, ali to nikoga preterano ne brine. U takvim slučajevima, kada su u pitanju državne institucije, začulo bi se „ostavka, ostavka“, ali mi, gej aktivisti, gori smo od Tomice Milosavljevića. Poraz LGBT aktivizma znači pobedu anti-gej aktivizma, tako da Obraz, 1389 i ostala srbska bratija može da slavi. Oni se svake godine sve ozbiljnije pripremaju za Paradu ponosa i smišljaju sve bolje načine da je sabotiraju. Prošle godine bio je to poziv za spaljivanje srpske zastave, a videćemo čega će se dosetiti ove godine. „Gej strejt alijansa“ i „Queeria centar“ su pokrenuli kampanju ParaDA, u okviru koje skupljaju 10 hiljada potpisa za podršku gej paradi u Beogradu. Fašistička organizacija „Naši“ ponudila je 150 hiljada dinara za spisak potpisnika, iako će on biti javan, što je klasičan slučaj zastrašivanja. Pošto nijedna LGBT organizacija nije reagovala na to, a nešto najgore što može da ih snađe jeste da ih ljudi ignorišu, posle nekoliko dana javila se fantomska organizacija „Queer Life“, koja je zakukala na ovo kršenje ljudskih prava i zatražilo zaštitu. Prvi koji su to saopštenje objavili jesu upravu ti „Naši“. Ne znam zašto, ali mi se čini da se tu jedna osoba sama sa sobom dopisuje. Takvih akcija i reakcija biće sve više kako se bude približavala gej parada, za koju se tačno ne zna ni kada će ni gde biti održana.

Mesto: Prošle godine, u pet do dvanaest, država je ponudila alternativno mesto za Povorku ponosa, jer za centar grada nije mogla da garantuje bezbednost učesnicima. Ušće ili plato ispred Palate Srbija. Ni ove godine ponuda se nije promenila. Predsednik Boris Tadić je na sastanku sa gej aktivistima preporučio da parada bude ispred Palate Srbija, gde postoji mogućnost da se skup adekvatno zaštiti i lepo snimi, dok je centar suviše rizičan. Aktivistima je u srcu stari, a državi – Novi Beograd. Pitanje je da li će ovogodišnji organizatori progutati svoj ponos i prihvatiti ono što su prošlogodišnji odbili. Ovde na scenu stupaju sujeta, lični i organizacijski interesi, malograđanština i svi ostali elementi koji garantuju kvalitetan show program. Neka vrsta gej Farme.

U svakom slučaju došlo je vreme da Beograd izgubi nevinost kada je u pitanju gej parada, ali ovoga puta bez krvi. Beograd je trenutno u položaju kao i baba devica. U mladosti je možda i bilo zanimljivo da čuva svoju nevinost, ali je sada toliko matora da je već sramota i postaje problem. Nema biranja, nego daj šta daš samo da se to već jednom obavi.

E-novine: Crkveni festival gej porno filma

Piše: Predrag M. Azdejković

Ugandski pastor Martin Šempa prikazao je u svojoj crkvi gej pornić nakon što je policija zabranila njegov marš nazvan „Ubij homoseksualce”. Ovaj nepravedno zabranjeni marš motivisan je članom 5 Zakona o božjim zapovestima koji glasi: „Ubij bližnjeg svoga”.

Premijerna projekcija filma „Ovaj jede penis drugog muškarca” organizovana je u prepunoj crkvi u glavnom gradu Ugande Kampali. Film je videlo više od 300 ljudi, koji su bili oduševljeni onim što su videli. Sav prihod od prodatih ulaznica otišao je za organizovanje manifestacije „Lov na homoseksualce”.Nakon projekcije Martin Šempa se izvinio publici, jer režiser ovog filma nije bio u mogućnosti da dođe u Ugandu i da porazgovara sa publikom, i dodao: „Najveći argument homoseksualaca je da ono što se radi u privatnosti nije ničiji problem, sada znate šta oni rade u svojim spavaćim sobama.”

Mene je ova obrazovna misija pastora Martina Šempe duboko dirnula i dala nadu u bolje sutra. Iskreno se nadam da će se ova misija uskoro proširiti i na naše prostore. Očekujem od srpskog Martina Šempe, Žarka Gavrilovića, i Ministarstva vera, koje svakodnevno bombardujem pismima, da učine sve što je u njihovoj moći da gej pornići uđu tamo gde im je i mesto. U crkve.

Ne bih da se namećem, ali sebe vidim kao urednika filmskog programa i glavnog distributera, jer je ipak svima poznato da posedujem jako veliku kolekciju filmova tog žanra. Ako je potrebno, mogu da držim i teorijska predavanja o umetničkoj i istorijskoj vrednosti pojedinih filmova koji su uticali na razvoj naše civilizacije i kulture uopšte.

Predlažem da se svake subote organizuje gej porno filmsko veče, na kojem bi se prikazivala najvažnija ostvarenja ovog žanra. Nakon projekcije bi se organizovali razgovori o filmu i analizirale pojedine scene. Vremenom, nadam se da ćemo biti u mogućnosti da organizujemo i filmske maratone, eventualno neki festival. Ako se javi potreba, možemo da organizujemo i softcore matinee ili reviju animiranog gej porno filma za mlađe naraštaje.

Nadam se i velikoj podršci javnog servisa koji bi nakon Dnevnika na svom prvom kanalu umesto repriza serija iz naftalina mogao da emituje neke od ovih obrazovnih filmova.

Od izuzetne je važnosti da se i građani Srbije upoznaju šta to mi, homoseksualci, radimo u našim spavaćim sobama. Mislim, ono što rade heteroseksualci u spavaćim sobama svi već dobro znaju (igraju se doktora), pa je pošteno da se sazna i čega se mi to igramo. Za sve one koji od filmske više preferiraju pozorišnu umetnost postoji mogućnost da se specijalno za njih organizuje i neka gej porno pozorišna predstava, odnosno mjuzikl.

Iskoristio bih priliku da vas pozovem da podržite ovu inicijativu i vršite pritisak na Žarka Gavrilovića i Ministarstvo vera, kako bi subotnje gej porno filmske večeri postale stvarnost. Svi se dobro sećamo kakav je bio epilog kung-fu filmskih večeri i zato je vreme za novi filmski program.

E-novine: Socijalizam nije poražen

Intervju: Mercedes Martinez Valdes, ambasadorka Kube u Beogradu

Razgovarali: Marijan Kubik i Predrag M. Azdejković

U razgovoru za e-novine, ambasadorka Kube u Beogradu govori o pedeset godina Revolucije i pola veka američkih sankcija, novom gripu i kubanskom zdravstvenom sistemu, obrazovnoj politici, perspekitvama socijalizma u Latinskoj Americi…

* Socijalizam je, sa SSSR-om, nestao i u svim zemljama istočne Evrope, kao i u nekim zemljama sveta, dok se Kuba ipak još uvek drži socijalističkog kursa. Zašto?

Imajući u vidu događanja u dugoj istoriji borbe našeg naroda – od vremena Hulija Antonija Melje, istaknutog mladog kubanskog revolucionara koga su ubili Batistini žbiri, kao i osnivanje Komunističke partije 1925. godine – socijalističke ideje su na Kubi interpretirane na različit način od onih u SSSR-u i drugim delovima sveta. Komunistička partija Kube nije nastala iz kaprica lidera kubanske Revolucije. To je bilo delo jednog istorijskog trenutka i njeno zrno se začelo mnogo pre revolucionarne pobede 1959. Na početku i u kasnijem razvoju našeg socijalizma, ideje koje ga u našem slučaj čine, veličale su tradiciju borbe iz 19. veka, čiji je najistaknutiji izraz bila ličnost našeg Nacionalnog heroja, Hosea Martija. Tako smo obogatili kubansku socijalističku misao, uključujući osnove ideja preteča naše nacije. Tako se uspostavio tesan odnos između dva izvora iz kojih su iskovane današnje kubanske ideje. Pouka iz tih analiza leži u tome da je, da bi se postigla pobeda socijalizma, potrebno da se on artikuliše duhovnom tradicijom svakog naroda; drugačije nikada ne može da pobedi.
Naš socijalizam ima svoje korene u patriotskoj i antiimperijalističkoj tradiciji koju u najvišem stepenu predstavalja Marti i tu misao, povezanu sa socijalističkim idealom, održao je i obogatio Fidel.
Od kako je 1961. godine proglašen socijalistički karakter kubanske revolucije iz 1959., Kubanci su vodili mnoge bitke u odbranu svog sopstvenog socijalizma, sa dubokim Martijevim, marksističko-lenjinskim i Fidelovim korenima, pred rastućim neprijateljstvom uzastopnih američkih administracija, koje su pribegavale istinskom arsenalu agresivnih sredstava u svojim pokušajima da ga sruše.
Kada su dotadašnje paradigme socijalizma srušene i mnogi mislili da će u kubanskom slučaju doći do domino efekta, kubanski socijalizam nije dozvolio da bude pobeđen gubitkom 75% svoje trgovine, pravednih cena koje su izbegavale nejednaku razmenu koja postoji na međunarodnom tržištu, sigurnih isporuka goriva i sirovina za njegovu industriju, što su postigli u svojim odnosima sa tom zajednicom, i bio je spreman da brani dostignuća naroda oslanjajući se na narod.
Stogodišnja generacija, ona koja je pod rukovodstvom Fidela napala kasarnu Monkada 1953. godine, od tada je održavala ideje kao što su politička sloboda, ekonomska nezavisnost, socijalna pravda, borba i odbrana pravne države i odbrana etike, principa na kojima se zasniva naš društveni sistem.

* Lider kubanske revolucije i dugogodišnji predsednik Kube Fidel Kastro se 2006. godine povukao sa mesta prvog čoveka Kube. Kakvo je njegovo zdravstveno stanje sada i koliki je njegov uticaj na zbivanja u političkom, ekonomskom i društvenom životu Kube?

Sudeći po tome koliko radi i proizvodi, oseća se dobro. Oporavivši se od bolesti, shvatio je da nema dovoljno snage da odgovori obavezama na čelu države i vlade i odlučio je da se ne kandiduje. On je i dalje naš Vrhovni komandant, Prvi sekretar Komunističke partije Kube, ali smo morali da poštujemo njegovu odluku. Fidel nije jedna biološka slučajnost, Fidel je, isto kao i Marti, proizvod svih elemenata koji nas čine kao naciju. Njegovo iskustvo, njegova futuristička vizija u revolucionarnoj borbi, predstavljaju bogatstvo za sve nas koji gradimo revoluciju. Otuda, uz odobrenje Nacionalne skupštine, naš predsednik Raul Kastro se konsultuje sa njim o tako značajnim temama u vođenju zemlje, kao što su one vezane za spoljnu politiku. Za onoga koji pažljivo čita njegova razmišljanja, koja srpski narod može da prati na svom jeziku, preko web strane Ambasade i knjiga u kojima su sakupljena, koje objavljujemo u Beogradu – a druga treba uskoro da izađe – može jasno da vidi njegov uticaj na naš život, na život Kubanaca i svih onih koji na našoj planeti nastavljaju da se bore da bi ovaj bolji svet bio moguć.

* U zemljama poput Venecuele, Bolivije, Nikaragve i Ekvadora na vlast su u poslednjih nekoliko godina došli levičarski lideri. Koliko je uticaj kubanske revolucije zaslužan za to i šta je po vama razlog što su levičarski političari sve popularniji u Latinskoj Americi?

Komandant Fidel Kastro je 26. septembra 2008. napisao: „Bušov demokratski kapitalizam ima tačan odgovor: Ćavezov demokratski socijalizam. Nije bilo tačnijeg načina da se izrazi velika kontradikcija između severa i juga naše hemisfere, između ideja Bolivara i Monroa.“ U tome se ogleda popularnost levičarskih i progresivnih političara našeg kontinenta, u tome što, između ostalog, više vole da daju prednost velikim masama bezemljaša i onima eksploatisanim tokom godina neokolonijalizma, pred obiljem jednog iracionalnog modela potrošnje, u tome što žele opismenjene, obrazovane narode sa pravom na besplatan sistem zdravstvene zaštite, a ne galopirajuću nezaposlenost, dostupnost socijalnog i zdravstvenog osiguranja malobrojnima, što više vole da sami upravljaju prirodnim resursima svojih zemalja, umesto da multinacionalne kompanije napadaju životnu sredinu. Ako je Kuba u velikoj meri dostigla te ciljeve i može da ponudi svoju pomoć sa više od 30.000 lekara i zdravstvenog osoblja mnogim zemljama sveta i Latinske Amerike, nudeći i jedan metod opismenjavanja kao što je „Ja to mogu“, usluge sportskih trenera, obrazovanje lekara i sportskih trenera u kubanskim školama, tada možemo da kažemo da je kubanska revolucija dodala klasično zrnce peska dostojanstvu one koju je Hose Marti nazvao „Naša Amerika“.

* Prvi put u istoriji SAD za predsednika je izabran političar poreklom Afro-Amerikanac. Kako to ocenjujete i da li smatrate da će se stav SAD prema Kubi promeniti zbog toga što je sada na čelu te velike države Barak Obama? Da li Kuba smatra da je Obama zaista čovek koji može da donese promene na bolje na globalnoj političkoj sceni?

Mogu da kažem da je međunarodna zajednica sa dubokim optimizmom reagovala na promenu vlade u Vašingtonu. Činilo se da se završava jedan period ekstremne agresivnosti, jednostranosti i arogancije u spoljnoj politici te zemlje i da je pokopan odbačeni sramni legat režima Džordža V. Buša. Nažalost, vreme je proteklo, stigli smo skoro do godinu dana mandata, a čini se da se govor ne zasniva na konkretnim događajima. Ne poklapaju se govor i stvarnost.
Najgore i najopasnije iz ove nove situacije je neizvesnost o stvarnoj sposobnosti sadašnjih vlasti iz Vašingtona da nadvladaju političke i ideološke struje koje su pod prethodnim mandatom ugrožavale svet.
Neokonzervativne grupe koje su dovele Džordža V. Buša do predsedništva, promoteri upotrebe sile i dominacije, pod okriljem neviđene američke vojne i ekonomske moći, odgovorni za zločine koji uključuju torturu, ubistva i manipulaciju američkim narodom, brzo su se pregrupisali i čuvaju ogromne poluge moći i uticaja suprotne najavljenim promenama.

Nije zatvoren Centar za pritvor i torturu u pomorskoj bazi u Gvantanamu, koja uzurpira kubansku teritoriju i štaviše, od onih koji ga nisu stvorili traži se da prime nazad neke od zatvorenika. Verujemo da je odluka predsednika Obame da zatvori Centar za pritvor u Gvantanamu, gde su zatvorenici bili podvrgnuti torturi i nehumanom i degradirajućem tretmanu, odgovor na svetski poziv da jedno mesto – koje nikada nije trebalo da postoji i koje negira Konvenciju o ljudskim pravima i predstavlja, usred 21. veka, uvredu za svetsku savest – bude zatvoreno. S druge strane, iako bi to mogao da bude prvi korak, nije dovoljan. Sa tačke gledišta Kube, tu odluku bi trebalo da prati odluka o zatvaranju pomorske baze koju SAD tamo, u zalivu Gvantanamo, drže više od jednog veka, a koja zaista nije potrebna za njihovu bezbednost i odbranu. Očekujemo da ta teritorija koja je tamo okupirana protiv naše volje bude vraćena pod suverenitet Kube. Zbog toga očekujemo da odluka o zatvaranju zatvora u zalivu Gvantanamo bude praćena odlukom o zatvaranju baze i povratku Kubancima tog dela teritorije na kom nismo mogli da vršimo suverenitet, i predstavlja držanje jedne strane vojne baze protiv naše volje u našoj sopstvenoj zemlji.

Nje došlo do povlačenja okupacionih trupa u Iraku. Rat u Avganistanu se širi i preti drugim državama.

U slučaju Kube, koja je pola veka trpela agresiju SAD, nova vlada je polovinom aprila prošle godine najavila da ukida neke od najbrutalnijih akcija Džordža V. Buša koje su zabranjivale veze Kubanaca koji žive u SAD sa rođacima na Kubi, posebno ograničenost posećivanja i slanja pomoći bez ograničenja. Te mere predstavljaju pozitivan korak, ali izuzetno ograničen i nedovoljan.
Najava je obuhvatila dozvolu da američka preduzeća obavljaju određene telekomunikacijske operacije sa Kubom, ali nisu izmenjena druga ograničenja koja sprečavaju njenu primenu. Nema ni signala da je američka vlada spremna da okonča nemoralnu praksu koja se poslednjih dana proširila, da krade kubanske fondove zamrznute u američkim bankama i druga dobra, pod okriljem naredbi potkupljenih sudija koji krše sopstvene zakone.
Predsednik SAD, uprkos postojanja zakona kao što je Helms-Bartonov, zadržava široka izvršna ovlašćenja, kao što su licence, preko kojih bi mogao da izmeni primenu blokade.

Ako bi postojala istinska želja za promenom, američka vlada bi mogla da odobri izvoz kubanskih dobara i usluga u SAD i iz SAD na Kubu. Mogla bi da dozvoli Kubi da iz bilo kog dela sveta nabavlja proizvode koji sadrže više od 10% američkih komponenti ili tehnologije, nezavisno od marke ili porekla.
Ministarstvo finansija bi moglo da se uzdrži od praćenja, zamrzavanja i konfiskovanja transfera trećih zemalja u američkim dolarima i drugoj valuti, upućenih kubanskim institucijama ili građanima.
Vašington bi mogao da ukine zabranu plovilima trećih zemalja da uđu u američke luke pre 180 dana od ulaska u kubanske luke.
Moglo bi takođe da se ukine i praćenje Ministarstva finansija preduzeća i finansijskih institucija koje trguju i rade sa Kubom. Predsednik Obama bi, preko licenci, mogao da dozvoli američkim građanima da putuju na Kubu, jedinu zemlju sveta koju im nije dozvoljeno da posete.

I na kraju, mogao bi da ukine nepravedno uključivanje Kube na takozvani spisak zemalja pokrovitelja terorizma, koja tamo ostaje iz čisto političkih razloga, čiji je jedini cilj da opravda politiku blokade koju u ogromnoj većini osuđuje međunarodna zajednica.

* SAD i Evropska unija tvrde da se na Kubi krše ljudska prava, da ne postoji demokratija, pravo na slobodno izražavanje mišljenja i da vlada jednopartijska diktatura. Tvrde da je Kubi potrebna reforma. Zašto Kuba insistira na modelu društvenog uređenja, kakav je socijalizam, koji zapadni krugovi smatraju prevaziđenim i autokratskim?

Kuba ima časnu istoriju u oblasti unapređenja i zaštite ljudskih prava svog naroda. Revolucija je ostvarila da svi Kubanci i Kubanke uživaju sva ljudska prava, počevši od materijalizacije, prvi put u njenoj istoriji, prava na slobodno opredeljenje i ljudsko dostojanstvo.
Dodala bih da se, u ovoj globalnoj krizi, koja uključuje i krizu životne sredine – o kojoj nedavni Samit u Kopenhagenu, uprkos neodložnoj potrebi da se spase naša ljudska vrsta, nije mogao da se izjasni – moja vlada priključila borbi koju je vodila jedna grupa predstavnika zemalja Trećeg sveta, a koje su sprečile pokušaj Obame i najbogatijih sa planete da predstave kao sporazum donet konsenzusom na tom Samitu, jedan dokument koji su nametnule SAD i isto tako ostvarila niz akcija u toj oblasti, među kojima mogu da navedem strateški program prelivanje vode iz planinskih masiva na Istoku, intenziviranje istraživanja u okviru programa suočavanja sa klimatskim promenama koje obavljaju naši naučnici od oktobra 2007, sađenje drveća svih vrsta i vaspitanje novih generacija u kulturi ljubavi prema šumama i prirodi.

* Molim vas da nam pojasnite slučaj petorice zatvorenika koje Kuba naziva Petoricom heroja? Zašto su oni za Kubu heroji a ne špijuni koji su se na teritoriji druge države bavili nedozvoljenim obaveštajnim aktivnostima?

To su petorica mladih profesionalaca koji su odlučili da posvete svoj život, daleko od otadžbine, borbi protiv terorizma u gradu Majamiju, glavnom centru agresije protiv Kube. Otišli su u tu zemlju da bi dobili informacije o planovima terorističkih organizacija koje, od pre mnogo godina, imaju svoju operativnu bazu u Majamiju, među njima i Nacionalnu kubansko-američku fondaciju (NKAF), Savez za oslobođenje Kube (SOK), Braću za spas, Pokret demokratija, Alfa-66 i mnoge druge koje imaju poznatu prestupničku prošlost. Među terorističkim aktivnostima tih grupa su brojne sabotaže i napadi na Kubu, sa saldom od hiljada mrtvih, ranjenih i velikim ekonomskim štetama, krijumčarenje oružja, droge i ljudi, pa čak i kovanje na stotine planova u pokušaju da ubiju kubanskog predsednika Fidela Kastra i izvrše terorističke akcije na samoj američkoj teritoriji i u trećim zemljama.

Dana 12. septembra 1998. FBI je uhapsio Herarda Ernandesa, Ramona Labanjina, Antonija Gerera, Fernanda Gonzalesa i Renea Gonzalesa. Bili su optuženi kao neregistrovani agenti kubanske vlade čija je misija bila da prodru u terorističke grupe koje nekažnjeno deluju u Majamiju, da bi otkrili njihove kriminalne planove. Niko od njih nije imao prestupnički dosije, nikada nisu bili optuženi za kršenje zakona, normi, ili bilo kakvih propisa, nisu imali oružje, niti su ikada bili uključeni u nasilje ili nerede bilo kakvog tipa.
Ipak, odbijena im je mogućnost za uslovnu slobodu pod kaucijom. Naprotiv, od samog dana hapšenja bili su izloženi zatvorskoj izolaciji, zatvoreni u zloglasnu „rupu“ gde su bili 17 meseci neprestano. Nametnut im je potpuno nezakonit kažnjenički režim, pošto američki zakon to predviđa samo za opasne prestupnike koji izvrše nasilna dela u zatvoru, a takav tretman je ograničen na najviše 60 dana.
Bilo im je onemogućeno da se brane dok je u Majamiju eksplodirala neumoljiva i masovna kampanja u štampi. U toj kampanji se učestvovali zvaničnici FBI, tužioci i lokalne vlasti.
Sva petorica su bila izložena izmanipulisanom suđenju u samom Majamiju, potpuno neprijateljskom i kojim je vladala mafija kubanskog porekla, gde je bilo nemoguće ostvariti pravedan i nepristrasan proces, u skladu sa samim zakonima SAD i međunarodnim pravom. Antikubanski sektori su razvili lažnu i intenzivnu propagandnu kampanju radi pritiska na javno mnjenje Majamija i na porotu, što su branioci više puta prijavili, podnevši više zahteva za promenu sedišta, koji su bili odbačeni.

Ovo prethodno krši Peti amandman ustava SAD koji kaže: „… nikome se neće uskratiti sloboda bez odgovarajućeg pravnog procesa…“, a takođe se krši i Šesti amandman koji naznačava: „…u svakom kriminalnom slučaju, optuženi će imati brzo i javno suđenje od strane nepristrasne porote…“
Tokom čitavog pravnog procesa vlasti su opstruirale rad odbrane zabranjujući i ograničavajući pristup na samo 20% dokumenta koji su bili sumnjivo označeni kao tajni, pa čak i pet godina kasnije nije im se dozvolio pristup tim dokumentima, kojih ima na hiljade, da bi se podržao proces apelacije.
Pošto su proglašeni krivim, Petorica su bila osuđena na duge kazne bez presedana i raspoređeni u pet zatvora najveće bezbednosti, potpuno odvojeni jedan od drugog. Heraldo Ernandes je bio osuđen na dve doživotne kazne, Antonio Gerero i Ramon Labanjino na po jednu doživotnu kaznu, Fernando Gonzales na 19 godina, a Rene Gonzales na 15 godina. Trojica sa doživotnim kaznama su postali prve osobe u SAD koje su dobile doživotne kazne za slučajeve vezane za špijunažu, gde nije postojao ni jedan jedini tajni dokument.

Zahtev Vrhovnog suda SAD za reviziju procesa, bio je podržan podnošenjem ukupno 12 dokumenata prijatelja suda (Amicus curiae brief), kao podrška zahtevu koji su podneli branioci.
Prijatelji su se pojavili u ime organizacija i istaknutih ličnosti iz više od 30 zemalja, uključujući, između ostalih i SAD: Među njima je 10 Nobelovaca, međunarodne verske organizacije, organizacije za odbranu ljudskih prava, desetine parlamentaraca i istaknutih pravnih udruženja. Taj broj prijatelja je događaj bez presedana za reviziju jednog kaznenog procesa u SAD.
Sudski proces kome je vlada SAD podvrgla Petoricu – čiji je cilj i rezultat bio da ih zadrži u zatvoru na više od 11 godina – velika je zbrka za bilo koga ko nije stručnjak u toj oblasti. To se posebno odnosi na njegov nastavak u vezi saslušanja radi ponovnog određivanja kazne za trojicu od petorice, čak i pošto je Savezni vrhovni sud prošlog juna odbio apelaciju njihovih slučajeva koje je podnela odbrana.

Oduku o smanjenju kazne – Ramonu (sa doživotne na 30 godina), Antoniju (sa doživotne na 21 godinu i 10 meseci) i Fernandu (sa 19 godina na 17 godina i 9 meseci) – doneo je Plenum Apelacionog suda 11. okruga septembra 2008., a bila je pod suspenzijom u očekivanju odluke Vrhovnog suda na apelaciju Petorice. Pošto Vrhovni sud nije prihvatio da razmatra apelaciju Petorice u junu 2009, ozvaničio ih je tadašnji Savezni sud distrikta u Majamiju, zadužen za pitanja smanjenja kazni, tako da je Antonijeva kazna smanjena 13. oktobra prošle godine, a isto tako Ramonova i Fernandova, u decembru.
Osim toga, odbrana ima drugo vanredno sredstvo pred federalnim vrhovnim sudom. To sredstvo je habeas corpus i drži se na informaciji o Petorici koja nije bila raspoloživa odbrani u vreme suđenja u Majamiju 2001, a osim toga nije bila deo procesa apelacije, a prema shvatanju odbrane je suštinska za njihove slučajeve. Odbrana će do juna 2010. imati rok da podnese Vrhovnom sudu to poslednje sredstvo na razmatranje.
To je ukratko stanje slučaja Petorice na sudovima.
Još jednom se pokazala politička priroda slučaja Petorice, koja se upisuje u istoriju napada SAD na Kubu. Petorica nisu špijuni, nego antiteroristički borci jer nisu tražili informacije o pitanjima nacionalne bezbednosti SAD, već su pokušavali da spreče akcije terorističkih grupa koji nekažnjeno deluju sa Floride protiv Kube. Zatvaranje Petorice je nepravedno i krši međunarodno pravo. Vlada SAD je potpuno ignorisala mišljenje Radne grupe o spornim hapšenjima Komisije za ljudska prava OUN, u vezi slučaja Petorice koja je njihovo hapšenje proglasila spornim. Vlada SAD krši ljudska prava Olge Salanueve i Adriane Peres, odbijajući im više puta vize radi posete muževima u zatvorima te zemlje. Isto tako, nameće suviše teške formalnosti za vize porodicama ostalih. Hitno oslobađanje je jedino pravedno rešenje za slučaj Petorice.

Molimo američkog predsednika Baraka Obamu da iskoristi svoje ustavno ovlašćenje i odmah oslobodi Petoricu. Dok Petorica ne budu bila slobodna, neće biti moguć normalan odnos između SAD i Kube.

* Prošle godine Kuba je obeležila 50 godina revolucije. Mnogi analitičari tvrde da nakon biološkog odlaska Kastra socijalizam na Kubi neće preživeti. Da li je to tačno?

Socijalizam ne niče, on se gradi i u slučaju Kube je građen 51 godinu, znojem i krvlju 11 miliona Kubanaca.
Mi koji smo se rodili posle Revolucije uživali smo u socijalnim dostignućima koja su ostvarena naporom naroda u blokadi i drugim nepogodnostima. Biti socijalista danas znači potvrditi obavezu prema tom hrabrom narodu i našim mučenicima i održati socijalna dostignuća.
Znamo za sve nesavršenosti dela koje smo podigli našim rukama i branili reskirajući naše živote. Mi revolucionari smo glavni sopstveni kritičari. Međutim, ne želimo da se vratimo u prošlost, ne želimo da pređemo u kapitalizam. To naši rukovodioci mogu da kažu jer to tvrdi čitav narod. Na Kubi nećete naći napuštene, niti bolesne bez zdravstvene zaštite, niti decu bez škole, ni stare bez zaštite, niti ljude koji su odbačeni, ili verski, rodno, rasno ili društveno diskriminisani.
Iako imamo ograničenja ne želimo da živimo u izobilju jednog iracionalnog i neodrživog modela potrošnje, eksploatacije i špekulacije, napada na životnu sredinu, korupcije u industrijalizovanim privredama, što je sve dovelo do nečuvene krize kapitalističkog sistema koja obuhvata prehrambenu, energetsku, ekološku, socijalnu, finansijsku krizu; niti u opasnosti od izbijanja drugih finansijskih mehurića ili od drugog pada.
Pate od fatamorgane oni koji nastoje da okončaju Revoluciju i slome volju kubanskog naroda. Patriotizam, socijalna pravda i odluka da se brani nezavisnost, čine deo našeg nacionalnog identiteta.

* Predsednik Kube Raul Kastro je upozorio na mogućnost invazije na Kubu zbog čega se sprovode opsežne vojne vežbe u vašoj zemlji. Tako bar prenose svetski mediji. Objasnite o čemu se radi. Da li zaista kubanski politički vrh veruje u mogućnost da Obama sprema nasilno rušenje vlasti u Havani?

Obavljanje strateške vežbe Bastion 2009. od 26. do 28. novembra prošle godine i Dan nacionalne odbrane u nedelju 29. novembra, predstavljaju potrebu prvog reda u sadašnjoj političko-vojnoj situaciji, koju danas karakteriše stogodišnja konfrontacija američke imperije protiv kubanske nacije.
Mnogo puta pominjući blokadu i njeno stalno pooštravanje, kao kriminalni akt, što je u suštini, podvlačimo njen uticaj na troškove u privredi, na život i ljudska prava Kubanaca i Kubanki, ali je ne postavljamo u njen glavni okvir ratnog čina protiv nacije, instrument subverzije uslova mira i stabilnosti zemlje. Na to se nadovezuje da je uoči samita dveju Amerika u Trinidadu i Tobagu i ispravljanja nekih od najdrakonskijih mera fašističke administracije Džordža V. Buša protiv kubanske zajednice u inostranstvu i njuhovih rođaka na Kubi, Barak Obama, sadašnji mandatar SAD, nastavio antikubansku politiku i započeo ofanzivu jakih pučističkih i militarističkih ostataka protiv revolucionarnih i progresivnih političkih procesa, koji napreduju u Latinskoj Americi. Zbog toga je opravdano da nas rukovodstvo naše zemlje podseća i poziva na obavljanje priprema za rat, kao neizbežan trošak odbrane i odvraćanja radi mira.
Posle Drugog svetskog rata, SAD su bez izuzetka napadale ili vršile invaziju na zemlje praktično bez predaha. Uzroci za ove vrste odluka uglavnom se nalaze u interesima unutrašnjeg karaktera, a izgovori se kasnije traže ili fabrikuju. Strategija nacionalne bezbednosti je dokument koji je rukovodio ovim procesom donošenja odluke za započinjanje rata, koji i danas važi i ponovno je aktuelizovan 2006. od strane tadašnjeg predsednika SAD, Džordža V. Buša. Taj dokument je povezan sa Kubom na sledeći način: Kuba je i dalje na zloglasnoj listi zemalja koje su pokrovitelji terorizma. Ako je tačno da je Kubu na tu listu stavila prethodna administracija, tačno je i da sadašnja održava tu nepravdu.

Prva država optužena za planiranje sajber napada na SAD nije bio Iran, Irak ili Severna Koreja, nego Kuba. Tokom zasedanja izabranog komiteta Senata o obaveštajnoj službi, koji je razmatrao temu „svetske pretnje“ 9. februara 2001., tadašnji direktor Obaveštajne agencije odbrane, admiral Tomas R. Vilson, označio je Kubu kao moguću zemlju „sajber napada“.
U dokumentu se razjašnjava: Ako najbliži susedi SAD nisu stabilni i pouzdani, tada će Amerikanci biti manje sigurni. Zakon o kubanskom prilagođavanju je važeći. Nelegalna politika «suvih i mokrih nogu» i dalje važi i nelegalna emigracija se i dalje koristi protiv Kube kao još jedno oružje iz antikubanskog arsenala. Sve je to između ostalog projektovano da bude začetak semena u pokušaju da izazove neku vrstu masovnog neorganizovanog egzodusa sa Kube, kako je dosta jasno i određeno u više navrata rečeno, što bi SAD smatrale kao čin agresije sa Ostrva.
Antikubanska mafija koja politički i ekonomski kontroliše grad Majami i koja je postigla određeni uticaj u odlukama o Kubi u Vašingtonu, vidi da je svakim danom sve ugroženija njihova diktatura nad tim gradom i politika prema Kubi, slabljenje koje pogađa rentabilnu industriju antikubanizma ili kontrarevolucije i zbog toga treba da se posveti posebna pažnja provokacijama kao što je bila ona sa malim avionima „Braće za spas“ (1996), ili temi migracije koja bi za krajnji cilj imala da vladu SAD uvuče u vojni sukob sa Kubom.
Na svu tu konstrukciju se nadovezuje da se protiv Kube i dalje bezobrazno vrše špijunske aktivnosti, korišćenjem letilica koje od 2008. redovno lete blizu ostrva. Na primer, dokumentovano je prisustvo takozvanog RQ-4 Global Hawk, jedne verzije bespilotne letilice sa istim mogućnostima kao čuveni špijunski avion U-2.
Nije daleko od naše zemlje USS Wasp (KHD 1), brod amfibija za višeciljni napad, snabdeven sredstvima i jedinicama sposobnim za brojne misije i koji je naravno svratio u pomorsku bazu Gvantanamo i ostavio celu jedinicu tamo na obuci.
Ako se imaju u vidu svi ti elementi, uz saznanje da su sačinjeni planovi za vojni napad na Kubu i da postoje sredstva za to koja su raspoloživa, bila bi strašna istorijska neodgovornost da se naša vlada ne priprema za odbranu nacionalne teritorije od vojne agresije. Posebno u zemlji kao što je Kuba koja je pretrpela praktično sve moguće vrste agresije u poslednjih pola veka. Zbog toga: da, postoji mogućnost vojne agresije na našu zemlju.

* Kako se Kuba bori protiv virusa novog gripa? Da li se na tom planu mogu videti ono sto neki nazivaju prednostima socijalističkog zdravstvenog sistema?

Virus gripa A H1N1 se, prema zvaničnim podacima, pojavio 24. aprila prošle godine u Meksiku i SAD, iako se njegovo kruženje zapažalo i ranije. Tokom prve faze bile su pogođene dve pomenute teritorije, kao i Kanada. Kasnije, tokom zimskih meseci na Južnom rogu, obuhvatio je i tu zonu, a nije mnogo oklevao ni da „osvoji“ svih pet kontinenata i dostigne kategoriju globalne epidemije.
Na Kubi smo prve uvezene slučajeve imali u maju prošle godine, pri povratku sa raspusta trojice meksičkih studenata, a u septembru smo konstatovali prisustvo bolesti u svim pokrajinama u zemlji, u većem stepenu na zapadu. Kubanski zdravstveni sistem, zdravstveno osoblje i ono iz drugih sektora uložilo je napore bez presedana – uvedeno je, između ostalog, svakodnevno kliničko-epidemiološko dežurstvo za sve trudnice i porodilje koje su se nedavno porodile, da bi se proverilo njihovo zdravstveno stanje i da bi se pre pojave bilo kakve gripozne slike uputile u bolnicu na hitni tretman naznačenim lekovima. Prema procenama, od 65 hiljada trudnica koliko trenutno ima u zemlji i 16 hiljada onih koje su se nedavno porodile, u proseku je 96% obuhvaćeno svakodnevnim posetama patronažnih službi, a od toga je njih 12 hiljada zahtevalo bolnički smeštaj.
Čak i kada je novo cepivo iznenadilo naučnike čitave planete, višegodišnja priprema naše zemlje radi prevencije moguće pandemije na osnovu ptičijeg gripa omogućava da smo danas u boljim uslovima za suočavanje sa sadašnjom pretnjom. Ključ je u većoj integraciji između Ministarstva javnog zdravlja i civilne odbrane i mnogih drugih institucija. Ova međusobna veza omogućava da se održi bolji nadzor ne samo nad ljudima koji stižu na naše granice, nego i nad strancima kojima medicinske ekipe u hotelu dijagnostikuju virus. Kubanca koji dolazi iz neke zahvaćene zemlje, a već je kod kuće, pregleda kućni lekar ili onaj iz poliklinike da bi ustanovio njegovo zdravstveno stanje.
Kako u mreži primarne zaštite, tako je i u bolnicama aktiviran poseban tretman radi postavljanja dijagnoze pacijentima koji dolaze sa simptomima respiratornih bolesti i definisanja odgovarajućeg ponašanja u svakom slučaju. Sve pokrajine imaju određene bolnice za zbrinjavanje odraslih i dece i snabdevene su lekovima i potrebnim artiklima. Neki objekti su pojačani respiratorma, defibrilatorima i monitorima za brigu o teškim bolesnicima. Do sada imamo manje od 1000 potvrđenih slučajeva. Možda postoji još, ali samo su oni ocenjeni prema virološkom uzorku prihvaćeni kao zvanični, a to se ne primenjuje na sve pacijente za koje se sumnja da su nosioci virusa (što nijedna zemlja ne može da uradi), jer trošak dostiže skoro 100 dolara za svaki uzorak.

Uprkos tome, bilo bi pravedno reći da je na Kubi sistematski rad koji su razvili naši zdravstveni radnici, uz nesumnjivu podršku političke volje najvišeg rukovodstva Revolucije, omogućio da se 2009. završi sa stopom smrtnosti dece od 4,8 na 1000 živorođenih, slično kao 2008. (4,7), najnižom u našoj istoriji.
Taj međunarodni pokazatelj sintetički meri kvalitet sa kojim jedno društvo vodi brigu i štiti svoju decu, njihovo zdravlje i dobrobit.
Nije bilo slučajno što je prošlog oktobra, tokom boravka u našoj zemlji, generalna direktorka Svetske zdravstvene organizacije, Margarit Ćan, rekla da je njena poseta ostrvu bila od velikog značaja za SZO „da bi se videlo i naučilo o izvanrednim naporima koje ostvaruje kubanski zdravstveni sistem, radu koji obavlja u primarnoj zaštiti i zajednicama, jednakosti i pristupačnosti zdravstvene zaštite svima.“

* U Beogradu i Srbiji je sve više kubanskih učitelja salse. Kako komentarišete tu činjenicu?

Pa dobro. Pojavili su se neki, jer u Srbiji živi samo oko 20 Kubanaca. Činjenica je da je naša muzika veoma popularna i oni imaju mogućnost da je promoviše, jer ta mala kubanska zajednica ima velike obaveze prema očuvanju svojih tradicija, a pre svega, prema pravednim stvarima svog naroda, kao što je ukidanje blokade i oslobađanje petorice heroja zatvorenika u SAD.
Fenomen emigracije sa Kube nije tako obiman kao što pokušava da se predstavi, ako ga uporedimo sa migracionim tokovima ostatka sveta koji označavaju kao normalan procentualni odnos od 10 do 15% između državljana koji žive u okviru granica i onih koji odlaze u inostranstvo. U našem slučaju je taj koeficijent nešto iznad 12%.
Zbog toga je „malo ljudi koji su otišli sa Kube“, ako se zna da su SAD šezdesetih godina potrošile više od milijardu dolara na program kubanskih izbeglica da bi smestile, ozvaničile, našle posao i pokrivale troškove socijalnog osiguranja svim Kubancima koji bi stigli do njihove obale odričući se socijalizma. Taj zaključak se potvrđuje ako se shvati uticaj Zakona o kubanskom prilagođavanju, pravni tekst jedini tog tipa, koji je učinio nemogućim postojanje i jednog jedinog ilegalnog kubanskog emigranta u toj zemlji, iako su mnogi od njih stigli bez dokumenata, u ukradenim brodovima, ili avionima, posle pronevera u nekom preduzeću ili ubistva u svojoj matičnoj zemlji.
U drugim delovima Latinske Amerike i Evrope, pre svega, stopa kubanske emigracije se nastavila isto kao i pre 1959. sa očiglednom porodičnom i ekonomskom komponentom.
Kuba nema teškoće da prizna da su njeni državljani deo međunarodnih migracijskih tokova u potrazi za boljom ekonomskom situacijom. Ipak, oni koji žive u SAD treba da napuste lažnu sliku da su oni tobožnji politički azilanti, da bi hrabro priznali da su još jedna manjina imigranata u prvoj privredi sveta, kao što to čine oni koji žive na tom kontinentu.

* U kojim ekonomskim granama postoji realna osnova za saradnju između Kube i Srbije?

U oblasti biotehnologije i pristupu Srbije novim kubanskim lekovima, u naučnoj razmeni na osnovu iskustva ove zemlje u dobijanju semena nekih poljoprivrednih proizvoda u tropskim uslovima Kube, u tradicionalnim kubanskim proizvodima kao što su rum, cigare i kafa, u oblasti energetike, u građevinarstvu, sportskoj i kulturnoj razmeni, turizmu i drugima koje moramo da istražimo posle decenija nepoznavanja dva tržišta.

* Iako spada u zemlje Trećeg sveta, kako Kuba uspeva da ima tako kvalitetan i sveobuhvatan obrazovni program koji nisu dostigle ni mnogo razvijenije zemlje sveta?

Vlada Republike Kube pridaje najveći značaj potpunom ostvarenju prava na obrazovanje njenih građana. Od prvih dana, uključila je kao jedan od glavnih prioriteta u razvoj politike i programa, savladavanje strukturalnih i institucionalnih prepreka radi punog uživanja tog prava u zemlji. Jedna od prvih revolucionarnih mera je bila iskorenjivanje nepismenosti i stvaranje uslova za garantovanje univerzalnog i besplatnog obrazovanja na svim nivoima nastave, što je danas stvarnost.
Produbljen je sistematski rad koji obavlja obrazovni sistem radi formiranja, razvoja i jačanja suštinskih etički vrednosti, tako da se svesno uključuju u život đaka. Obrazovno usavršavanje konsolidovano na osnovu vrednosti ravnopravnosti, jednakosti, nediskriminacije, solidarnosti, poštenja, časti, ljubavi prema radu, društvene koristi, poštovanja starijih i pomoći hendikepiranima, čuvanja društvenog vlasništva i životne sredine.
Vaspitanje solidarnih i odgovornih građana, koji poštuju sebi slične, koji vole i brane mir, ljudska prava i demokratiju, bio je stalni cilj kubanske obrazovne politike. To nije lako postići kada smo uronjeni u osnovni globalni problem sadašnjice: naglašeni debalans nivoa ekonomskog, socijalnog i kulturnog razvoja među regionima i zemljama i u okviru samih zemalja, što je osnovni uzrok nasilja u kojem mnogi narodi žive.
U ovim trenucima se radi na podizanju na viši nivo uloge kulture, u njenim naučnim, tehnološkim i umetničkim izrazima, jer je ona proces i rezultat ljudske aktivnosti u društvenim uslovima postojanja.

Po tom konceptu radi kubanski obrazovni sistem, na složenoj ekonomskoj sceni i u svim poznatim okolnostima. Rad koji sada sprovodimo po čitavoj Kubi u odbranu ljudskih prava, mira i demokratije koje je narod dostigao pobedom revolucije, odraz je toga kako je njen obrazovni sistem uticao na formiranje pravednijeg i ravnopravnijeg društva.
Ocenjuje se da u svetu postoji 770 miliona ljudi koji ne znaju da čitaju i pišu i više od 600 miliona ljudi sa nekom vrstom hendikepa. Od ovih poslednjih manje od 3 % raspolaže nekom vrstom obrazovanja. To je suprotno iskustvu i stvarnosti u našoj zemlji, koja je pre mnogo godina eliminisala nepismnost i uspela da skoro potpuno pokrije osnovno obrazovanje, a osim toga one grupe stanovništva, dece sa posebnim potrebama – vezanim ili ne za hendikep – koja su potpuno zbrinuta u mreži institucija koja pokriva čitavu zemlju.

* Kako Kuba gleda na rešavanje spornog pitanja vojne baze Gvantanamo na njenoj teritoriji u posedu vojske SAD?

Samo na jedan način, da SAD vrate teritoriju legitimnom vlasniku – Kubi.
Nije tajna da je posle stupanja na dužnost, Obama izjavio da povraćaj Kubi teritorije koju zauzima pomorska baza u Gvantanamu treba odmeriti pre svega u smislu da li ili ne i najmanje pogađa odbrambenu sposobnost SAD i kakve bi ustupke za ovaj povraćaj dala kubanske strana, što odgovara zahtevu za promenom u njenom političkom sistemu, a što je cena protiv koje se Kuba borila pola veka.
Kao što je izneo Komandant Fidel u svojim razmišljanima, 29. januara 2009, „držanje vojne baze na Kubi protiv volje našeg naroda, krši najelementarnije principe međunarodnog prava. Predsednik SAD je ovlašćen da poštuje to pravilo bez ikakvih uslovljavanja. Ako se ono ne poštuje to predstavlja čin oholosti i zloupotrebu ogromne moći protiv jedne male zemlje“.

* Kuba počinje da prihvata osobe homoseksualne orijentacije i donosi zakone koji brane LGBT prava. Koliko na tu promenu utiče da kampanju za prava homoseksualaca vodi Mariela Kastro, ćerka aktuelnog predsednika Kube Raula?

Socijalno-kulturno ponašanje u vezi homofobije na Kubi je istorijski derivat španskog kulturnog nasleđa. Otpor prema seksualnoj raznolikosti postoji u čitavom svetu i intenzitet koji doživljava na Kubi nije veći od, na primer, onog u čitavoj Latinskoj Americi. Na Kubi ne postoji nikakav zakon koji bi kažnjavao homoseksualnost, nasuprot drugim zemljama, čak i naše hemisfere.
Poslednjih decenija, kubansko društvo je učinilo jasne korake prema toleranciji različitih oblika seksualnih odnosa i izraza. Te promene su se odrazile na transparentan način u filmu i književnosti. Godine 1993. film „Jagode i čokolada“ je u prvi plan izneo debatu o netoleranciji i homofobiji u kubanskom društvu. Na Kubi se ističe rad institucija kao što je Nacionalni centar za seksualno obrazovanje Kube, koji pod predsedništvom Marijele Kastro, diplomiranog psihologa i pedagoga i magistra seksualnosti, organizuje radionice i javne kampanje o toleranciji. Trenutno u zemlji postoji politika tolerancije i otvaranja prema različitostima, ali treba podvući da još uvek opstaju mačo predrasude kako na Kubi, tako i u ostatku sveta.

* Nedavno je bilo najavljeno da će našu zemlju posetiti delegacija nacionalne televizije Kube. Šta Kuba ima da ponudi kada su u pitanju mediji i umetnost, posebno kada je reč o kinematografiji? I šta se očekuje od ove posete?

Poseta je nažalost odložena. Kao što znate, prošlog meseca decembra izabran je novi predsednik Kubanskog instituta za radio i televiziju (ICRT) i ta institucija je morala da da prioritet drugim pitanjima. Ipak, ove godine će delegacija doći u Beograd i ta prilika će se, između ostalog, iskoristiti za analizu mogućnosti međusobnih usluga, razmene programa, uključujući i filmske, sa srpskom stranom, što bi, ako se postignu pozitivni rezultati, moglo da poboljša međusobno poznavanje stvarnosti naših zemalja između srpskih i kubanskih TV gledalaca.

Pravda: Nale, jel može blokče na zajam?

Kao što dobro znate, put do muškog ku***, mislim srca, vodi preko stomaka. Zato ja jadan po ceo dan gledam one emisije o kuvanju, čitam samo kuvare, smaram Jelicu Greganović da razmenjujemo recepte, ali sve je to džabe kada sam totalni antitalenat za kuvanje. A znate šta narod kaže, kome se u rukama testo ne diže, njemu neće ni…

Jedno veče seo ja tako da se malo odmorim. Pustim televiziju, a ono emisija o kuvanju. Na prvi pogled izgleda jednostavno, mogao bih i ja to da napravim. Počeo da tražim po sobi neko blokče da zapišem recept, ali kao za inat nijedno ne mogu da nađem. I šta Srbin radi kad mu nešto u kući fali? Tako je, ide u komšiluk da uzajmi i nikad ne vrati. Padne tako meni na pamet, komšinica Nataša Kandić sigurno ima neko blokče na zajam.

Zazvonim komšinici na vrata i nisam mnogo čekao da mi otvori.

– Dobro veče. Nale, jel može blokče na zajam?

– Naravno komšija. Pođi za mnom.

Išli smo tako desetak minuta kroz stan i stigli do jednog dugačkog hodnika.

– Pa da vidimo šta ovde imamo. Soba za pakovanje poklona, – pokazivala je prstom na vrata, zamrzivač, diskoteka, autoperionica… A sa ove strane imamo sobu za olovke, štampani materijal, fascikle i… evo sobe za blokčiće.

Otvorila je velika tapacirana vrata iza kojih je bila soba od nekih 50 kvadrata prepuna blokčića, u vrednosti od 30 hiljada evra po mojoj slobodnoj proceni.

– Koliko vam treba komšija? – upita me Nataša.

– Ma jedan Nale, šta će mi više, – odgovorih zbunjeno količinom blokćića. Bilo ih je raznih, srcastih, u svim bojama duge, sa plišanim koricama… Ma raznih.

– Jedan. Evo ti sto komada, da ti se nađe. Ja tako pred Svetog Savu napunim džaku pun blokčića i odem do kolektivnog smeštaja gde su ove jadne izbeglice, pa ih delim deci da imaju za školu. Oh, da znaš komšija kako se deca silno obraduju kad vide moje blokčiće. Sve im suzice idu niz musave obraze, a meni srce puno. Joj komšija, a ovi naši političari nemaju pojma kako narod teško živi.

– Istina komšinice, ovi naši političari na ovu krizu troše pare na gluposti dok narod umire od gladi. A odakle vama ovoliki blokčići?

– A to? To je od ove Koalicije za REKOM.

– Šta je sad pa to? Ma, neka naša inicijativa koja zagovara osnivanje nezavisne komisije koja može da ustanovi i javno saopšti činjenice o ratnim zličinima.

– Pa, ako su to njihovi blokčići onda bolje da ne uzimamo?

– Ma jok. Sad smo dobili dva ipo miliona evra za tu koaliciju, imamo 30 hiljada evra u budžetu za blokčiće i te štampane pizdarije. Slobodno uzmi koliko god hoćeš.

– U bre komšinice. To su baš velike pare.

– Jesu, ali ako mi ne veruješ možeš da pogledaš na sajtu www.korekom.org. Mnogo dobar sajt. Samo za njegovo održavanje smo dobili 11 hiljada evra.

– Kod vas baš nema krize.

– Ma ćuti, ima. Sve je manje i manje para. Ne znam kako ćemo da preživimo, a toliko je puno posla. Ti ratni zločini nikako da se rasvetle, a mi radimo i radimo i radimo, a rezultata nigde. Strašno.

– Jeste. I Borka je prošle godine u CZKD rekla kako ona već dvadeset godina priča jednu te istu priča, a narod nikako da shvati i da se stvari promene.

– Pa o tome ti ja i pričam.

– Hvala komšinice na blokčićima, idem da zapisujem recepte za mog čoveka.

– Neka, neka, važno je da se vi mladi volite. Laku noć.

– Laku noć komšinice.

E-novine: Nekome rat, a nekome brat

Posle svetskog bestselera „Ne logo“, Naomi Klajn se vratila s novom, kontroverznom temom. Hipoteza o beskrupuloznom kapitalu koji kroz svetske korporacije koristi ratove ili prirodne katastrofe kao diverziju da delovima sveta koji su u šoku nametne nove ekonomske zakone, naišla je na odobravanje velikog broja čitalaca, koji su ovo novo delo slavne autorke proglasili uspešnijim čak i od njene prve knjige „Ne logo“. Knjiga će biti interesantna čitaocima u Srbiji, jer su se i kod nas razne krize i ratovi koristili kao diverzija za mutne radnje i bogaćenje.

Ljudi, nakon što su izloženi šoku postaju poslušni. Pedesetih godina prošlog veka CIA je iskoristila tu ideju i finansirala nekoliko eksperimenata koji su kao rezultat imali tajni priručnik kako tretirati zatvorenike i zarobljenike. Osnova tog priručnika bilo je korišćenje šoka kako bi se odrasle osobe redukovale na stadijum poslušne dece. U kratkom periodu vremena nakon izlaganju šoku, zatvorenici su spremniji za saradnju nešto što su bili pre njega. Ali, ova tehnika ne utiče samo na pojedince, već i na čitava društva. Kolektivna trauma, ratovi, prirodne nepogode, teroristički napadi stavljaju celo društvo u stanje šoka i tako svi postajemo slični zatvorenicima koje ispituju i postajemo kao poslušna deca koja slušaju naređenja i hrabre vođe koji obećavaju zaštitu.

Jedna osoba koja je razumela ovaj fenomen, bio je najpoznatiji ekonomista našeg doba, Milton Fridman. On je verovao u radikalnu viziju društva u kome profit i tržišna ekonomija treba da prožima sve aspekte života, od školstva, zdravstva, čak i vojske. On je pozivao na ukidanje svih državnih zaštita tržišta i upliva države u ekonomske tokove, slobodno formiranje cena, smanjenje javne potrošnje. Njegove ideje bi izazivale talase nezaposlenosti, rast cena, a život za mnoge bi postajao teži. Iako Fridmen i njegovi sledbenici nisu mogli da sprovedu te ideje demokratskim putem, oni bi koristili šok. On je znao da čitava društva, kao i zatvorenici na ispitivanju, postaju poslušnija uz pomoć šoka u vidu masovnih nesreća, kako bi se uveli radikalni tržišni zakoni. On je savetovao političarima da čim se desi kriza treba odjednom doneti sve nepopularne odluke, pre nego što prođe stanje šoka. On je taj metod zvao ekonomski šok tretman, dok ga Naomi Klajn naziva doktrinom šoka.

Slobodno tržište nije rođeno u demokratiji već u stanju šoka. U kratkom filmu „Doktrina šoka“ Naomi Klajn navodi nekoliko primera kako su širom sveta, u Britaniji, Sjedinjenim Američkim Državama, Aziji i Bliskom istoku iskorišćavana krvoprolića i katastrofe da se nametne novi tip ekonomije.

U Čileu 1973. godine vojna hunta, koja je imala podršku SAD, svrgla je vladu predsednika Salvadora Alendea i na vlast dovela generala Augusta Pinočea. Tokom ove krize javna potrošnja je smanjena za 50 posto, koja podrazumeva i troškove zdravstva, školstva, socijalne pomoći, penzionog sistema… Pedeset hiljada ljudi je zlostavljano, a osamdeset hiljada je zatvoreno. Profit bogataša je skočio za 83 posto, dok se siromaštvo povećalo za 45 posto.

Foklandski rat, koji je vođen 1982. godine između Argentine i Velike Britanije za prevlast oko Foklanskih ostrva, koja su bila britanska kolonija, odneo je 910 života, a popularnost Margaret Tačer se udvostručila. Ona je privatizovala većinu državnih firmi kao što su Britiš petroleum, Britiš telekom, Britiš erspejs i Britiš stil. Zbog toga je nezaposlenost utrostručena, a broj siromašnih je udvostručen.

Tokom Tjenanmenskog masakra 1989. godine hiljade ljudi je ubijeno, desetine hiljada je zatvoreno i mučeno, a Kina je prihvatila kapitalizam slobodnog tržišta i postala mesto jeftine radne snage za ceo svet. Dnevnica za rad u fabrikama je 1 dolar.

Ustavna kriza potresla je Rusiju 1993. godine izazvana sukobom između ruskog predsednika i parlamenta, koja je rešena vojnim putem. Preko sto ljudi je ubijeno, nekoliko stotina ranjeno, Jelcinj je bombardovao Parlament, ali je zato rođeno 17 novih milijardera, a 72 miliona ljudi je siromašno.

Nakon terorističkog napada na Njujork 11. septembra 2001. godine usledila je privatizacija „rata protiv terorizma“, američke špijunske agencije 70 posto svog budžeta pune uslugama koje nude trećim licima, Pentagon je uvećao budžet kojim se pokrivaju usluge privatnih firmi za 137 milijardi dolara, dok je Odeljenje za nacionalnu sigurnost potrošilo 130 milijardi na usluge privatnih firmi.

Tokom invazije na Irak 2003. godine ubijeno na stotine hiljada ljudi, a četiri miliona ljudi je raseljeno. Oko 200 iračkih kompanija je privatizovano od strane SAD.

Cunami koji je pogodio Šri Lanku 2004. godine odneo je 35 hiljada života, a milion ljudi je raseljeno. Čitava obala je predata hotelskim lancima i industriji, dok je ribarima koji su tu živeli zabranjeno da ponovo sagrade kuće pored obale.

Tokom izučavanja doktrine šoka Naomi Klajn je došla do zaključka da šok posle određenog vremena prestaje, jer je po definiciji privremeno stanje i najbolji način da se ostane pribran i odoli šoku, jeste biti svestan dešavanja u okolini i njihovih uzroka, a to se postiže informisanjem.

Zato se naoružajte informacijama, poručuje Naomi Klajn.

O Naomi Klajn

Naomi Klajn je nagrađivana novinarka, kolumnistkinja i autorka nekoliko bestselera. Njene knjige su objavljene širom sveta, a najnovija knjiga „Doktrina šoka“ prevedena je na 27 jezika, koju je na našem jeziku nedavno objavio Samizdat B92. Knjigu je pratio istoimeni šestominutni film, koji je režirao poznati režiser Alfonso Kuaron. Film je bio u oficijelnoj selekciji Bijenala u Veneciji 2007. godine i Internacionalnog filmskog festivala u Torontu, a preko interneta je preuzet više od milion puta.

Njena prva knjiga „Ne logo“ objavljena je 2000. godine i postala je svetski bestseler koja je prevedena na više od 28 jezika sa preko milion prodatih primeraka. Kolekciju njenih pisanih radova „Ograde i prozori“ objavljena je 2002. godine.

Naomi Klajn redovno piše za magazine „The Nation“ i „The Guardian“. Tokom 2004. godine izveštavala je iz Iraka za „Harper’s Magazine“ i osvojila nagradu za društveno pravedno novinarstvo. Iste godine bila je koproducent dokumentarca „The Take“ koji je režirao njen muž Avi Luis, o preuzimanju argentinske fabrike od strane radnika i uspostavljanju samokontrole nad proizvodnjom. Film je osvojio nagradu za najbolji dokumentarac na Festivalu američkog filmskog instituta u Los Anđelesu.

Naomi Klajn je jedna od najpoznatijih “antoglobalističkih” aktivista. Živi u Torontu i putuje širom Severne Amerike, Azije, Latinske Amerike i Evrope gde prati i podstiče razvoj antikorporativnog aktivizma. Univerzitet kraljevskog koledža, u Novoj Škotskoj, dodelio joj je počasnu titulu doktora građanskih prava.