All posts tagged “2010”

Kurir: Gejevi na teren

Homoseksualci u Srbiji koji vole fudbal mogu da osnuju i registruju klub, ali je pitanje kako bi navijači reagovali na tako nešto

Homoseksualci, formirajte svoj fudbalski klub!

Povodom teksta u Kuriru od petka, kada smo pisali o prvom gej fudbalskom klubu u Engleskoj, razgovarali smo s generalni sekretarom Zajednice prvoligaša Miodragom Jankovićem o formiranju istog u Srbiji. Birokratskih prepreka nema, a na gej populaciji je da učini prvi korak.

– Postoje pravilnik i propisi po kojima mogu da se formiraju sportska društva i fudbalski klubovi, tako da nije bitno kojeg ste seksualnog opredeljenja, važno je samo da ispunjavate uslove. Malo ste me iznenadili tim pitanjem, stvarno ne znam kako bi narod u našoj zemlji prihvatio da se osnuje fudbalski gej klub – rekao je za Kurir Miodrag Janković i nastavio:

– Nisam siguran da je to pametno u ovom trenutku. S obzirom na sve što se dešavalo u vezi sa gej paradom i ono što smo mogli da vidimo na ulicama Beograda povodom te manifestacije…

Predsednik Gej-lezbijskog info centra Predrag Azdejković izjavio je da Srbija još nije zrela za osnivanje fudbalskog kluba za homoseksualce.

– Mislim da mi još nismo podneblje gde može da se formira fudbalski gej klub i da bez problema igramo utakmice. Engleska je nešto drugo i tamo je svest na višem nivou. Mislim da je mnogo važnije pitanje zašto gejevi, na primer, ne mogu da igraju u Zvezdi i da ne budu na tapetu navijača. To je mnogo bolje rešenje nego da imamo svoj tim. Mislim da je potrebno da se integrišemo u društvo.

Azdejković je takođe istakao da postoje gej Olimpijade, ali da Srba nema na tim takmičenjima jer postoji strah od huligana.

Teretana pre lopte

Predrag Azdejković je izjavio da današnji gejevi u Srbiji više preferiraju teretanu i da taj vid sporta više vole nego fudbal.

– Mislim da naši gejevi preferiraju sportske aktivnosti poput vežbanja u teretani i sve ono što ima veze s fizičkim izgledom. To je očigledno u modi, i nekako mi se čini da nešto ne vole fudbal. Slobodno mogu da kažem da su za fudbal smotani kao seka-perse. Ne znam, možda se i to promeni u budućnosti – rekao je Azdejković.

Press: Topli pendrek Ivice Dačića

Zvanično je počela trka i glasanje za srpsku gej ikonu na izboru za Najfrajera 2010. godine, na sajtu „Gej eho” koji je objavio listu kandidata među kojima se našao po drugi put Ivica Dačić, koji je sa Milanom Strongmenom glavni favorit za gej ikonu

– Da nije bilo njega Parada ponosa se ne bi ni održala, ili bi pale ljudske žrtve. Iako je bio nominovan prošle godine, odlučili smo da napravimo presedan i nominujemo našeg najevropljanina i najboljeg ministra policije. Iako Borisa Tadića pamtimo po homofobičnim izjavama, predsednik Srbije se promenio. Javno je podržao Paradu ponosa i primio delegaciju srpskih gej aktivista i s njima popio kafu i porazgovarao o problemima LGBT populacije. Retko koji predsednik države je to učinio. Čedomir Jovanović je jedan od retkih političara koji od samog početka podržava prava LGBT populacije i jedan od retkih koji se pojavio na Paradi ponosa, a da mu to nije bio posao, kao što je slučaj kod drugih. Pored toga, jedan od najzgodnijih političara – kaže Azdejković.

Među nominovanima ove godine su i „heroj parade” policajac Saša Čordić koji se proslavio rečenicom „Moj Beograd si došao da rušiš„. Prošle godine za ovu titulu bili su nominovani Gorčin Stojanović, Ivan Ergić, Adorjan Kurucz, Stiven Vordsvort, Marko Karadžić, Nikola Đuričko, Ivica Dačić, Srđan Bjelogrlić, Vlade Divac. Pobedu je odneo Marko Karadžić. Prethodnih godina pobednici su bili Marko Karadžić, Mladen Obradović iz „Obraza” i teniser Novak Đoković.

Karleuša nominovana za žensku gej ikonu

Predrag Azdejković kaže da će izbor za žensku gej ikonu biti organizovan sredinom novembra, kada prođe muški izbor. Prošle godine u ovom izboru je pobedila glumica Mirjana Karanovića, a 2008. ženska gej ikona je bila pevačica Indira Radić. Iako je već bila nominovana, kao i Ivica Dačić, pevačica Jelena Karleuša je u ovom momentu osoba koja je najbolje ukazala na suštinu problema GLBT populacije u svojoj kolumni koja je izazvala veliku pažnju.

– Mi smo odlučili da razdvojimo muške i ženske ikone, jer ženskih ima više od muških i aktivnije su. Na taj način želimo da afirmišemo muškarce koji podržavaju LGBT prava. Ove godine Jelena Karleuša će sigurno biti nominovana – kaže Azdejković.

Press: Dačić opet nominovan za gej ikonu

Zamenik premijera i ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić po drugi put je nominovan za mušku gej ikonu za 2010. u Srbiji u izboru koji tradicionalno organizuje GejEho portal

Urednik ovog sajta Predrag Azdejković kaže za Press da je u slučaju Dačića napravljen presedan jer po pravilima oni koji su bili nominovani prošle godine ne mogu biti nominovani ponovo.

– Mnogi posetioci našeg portala smatraju da Dačić treba da se nađe na listi nominovanih. On je ove godine učinio zaista mnogo za LGBT populaciju, jer bez njega Parada ponosa ne bi bila moguća – kaže Azdejković.

Nominovani su i Čedomir Jovanović, policajac Saša Čordić (Moj Beograd si došao da rušiš), Nikola Kojo, bloger Milan Strongman Jovanović, Miloš Ninković, sociolog Mirko Đorđević…

Trojka.rs: “Gej parada će se održavati svake godine”

Poznati borac za prava LGBT populacije, Predrag Azdejković, predsednik GLIC-a u ekskluzivnom intervjuu za trojku govori o Palmi, o gej paradi i njegovom vidjenju gej populacije u budućnosti.
Da li imate nameru da organizujete novu gej paradu i kuda planirate da stignete šetnjom ponosa?

-Gej parade se u svetu organizuju svake godine. Mislim da će tako biti i u Srbiji. Ono što je važno jeste da se što pre krene u proces edukacije i suzbijanja homofobije kako nam na sledećoj trebao mnogo manji broj policajaca.

Šta je postignuto proteklom paradom?

– Po prvi put država se otvoreno stavila na stranu LGBT populacije i na stranu ljudskih prava. Država je naterala svoju policiju da štiti svoje građane. Iako to zvuči minorno, to je jako veliki uspeh, jer se mi već godinama borimo da država radi svoj posao i poštuje zakone koje je sama donela. Takođe, problem LGBT populacije je postao vidljiv i ne može se više gurati pod tepih. Nažalost, parada je pokazala da je LGBT populacija najugroženija manjinska grupa u Srbiji. I to mora da se menja.

Da li imate nešto da poručite ljudima koji tvrde da je bilo bolje da su se pare od obezbeđivanja događaja potrošile na školstvo ili zdravstvo?

– Nakon parade su nas optuživali da smo sebični, što je čista zamena teza. Ne primećujem da se ti isti bune kada se pare troše na neke druge događaje, koji nisu gej, kao što je grupno venčanje ispred Skupštine grada, koje se finansira iz budžeta. Eto i te pare su mogle da se potroše na školstvo ili zdravstvo. Svaki put kada je u pitanju LGBT populacija nađe se nešto preče. Ja se samo pitam, a kad bi onda mi došli na red da nismo sebični? Nikada.

Ima li novih poruka za gospodina Palmu od vas?

– Palma je postao dosadan. Jedino po čemu ga prepoznaju ljudi je po gojaznosti, žirafi i protivljenju paradi. Ako želi da gradi takav imidž, samo napred.

Šta je ono što želite da poručite svakom (homof)običnom čoveku?
-Ne razumem zašto se toliko opterećuju gej ljudima. Voleo bih da vidim kako bi se oni osećali kad bi neko njima radio ono što oni rade gej populaciji. Mislim da bi moja poruka bila kratka i jasna: Lečite se.

Kurir: Tadić, Dačić, Čeda… u trci za gej ikonu!

U trci za ovogodišnju gej ikonu političari, policajci, fudbaleri, glumci, pevači, kolumnisti, manekeni i sociolog religije

BEOGRAD – Gusto! Ko će ove godine pobediti na takmičenju „I mi ikone za trku imamo“ – izboru za mušku gej ikonu – neizvesno je, a konačnu odluku donose svi koji žele da glasaju! Glasanje je bar lako: klikom na ime kandidata na portalu Gej eho.

Predrag Azdejković, gej aktivista i urednik ovog portala, kaže da je izbor postao tradicija.

– Prvi pobednik 2007. bio je teniser Novak Đoković, drugi 2008. Mladen Obradović iz Obraza, a prošle godine pobedio je Marko Karadžić, stručnjak za ljudska prava. Za 2010. glasao sam za predsednika, ne zato što sam imao priliku da ga upoznam, već zato što mislim da zaslužuje da pobedi – kaže Azdejković.

Iako to nije običaj, Gej eho je odlučio da ministra policije predloži za gej ikonu dve godine uzastopno zbog zalaganja za to da parada bude obezbeđena. Ivica

Dačić nije ni znao da je kandidovan za gej ikonu, a kamoli da se već drugi put nalazi na tom spisku.

– Samo radim svoj posao – kratko će Dačić.

Na spisku potencijalnih gej ikona je Milan Jovanović Strongmen, snagator, bloger i kolumnista Kurira.

– Realno, najbolji sam frajer na spisku! – kaže u šali Strongmen i poziva svoje prijatelje da ne glasaju za njega.

– Neka po navici glasaju za Dačića i Jovanovića. A mene, ako se sete, sete, i to na Dan bezbednosti – kaže u šali Jovanović i dodaje: – Man’te me ‘’pederskog posla’’!

Jedini sportista koji je listi kandidata za gej ikone je fudbaler Dinama iz Ukrajine i reprezentativac Srbije Miloš Ninković.

– Au… Otkud ja u takvom društvu?! Šta ću ja tu?! – bila je prva reakcija ovog fudbalera, očigledno iznenađenog kandidaturom.

– Nadam se da ću biti poslednji na listi – dodaje Ninković.

Sociolog religije Mirko Đorđević nije mogao da sakrije iznenađenost pojavljivanjem njegovog imena na listi.

– Otkud to?! Ma, nije to istina, nema to veze sa mnom, niti ja imam veze s njima… Stvarno ne znam kome je palo na pamet da tako nešto uradi. Nemam ja veze s time! Demantujte to, molim vas – poručuje uplašeno Đorđević.

Kandidati:

1. Boris Tadić
predsednik Republike Srbije
2. Ivica Dačić
ministar unutrašnjih poslova
3. Čedomir Jovanović
predsednik LDP
4. Saša Čordić
policajac
5. Nikola Kojo
glumac
6. Mirko Đorđević
sociolog religije
7. Miloš Ninković
fudbaler
8. Branislav Janković
učesnik „Farme“
9. Milan – Strongmen Jovanović
kolumnista, bloger, snagator
10. Borivoj – Đavolak Grujičić, pevač

Palmina vesela družina

Beton: Parada žutih traka i ružičastih krugova

U koncentracionim logorima u nacističkoj Nemačkoj svi logoraši su imali svoj broj, koji je pratio trougao određene boje. Ružičasti je bio rezervisan za homoseksualce, a žuti za Jevreje. Obeležavanje Jevreja je bila praksa i van logora i morali su da nose žute trake oko ruke svaki put kad izađu na ulicu. Slično njima, učesnici prve Parade ponosa u Beogradu morali su da nose žutu traku, na kojoj je bio broj i ružičasti krug na grudima. Bez tih oznaka učesnici nisu mogli da se kreću unutar najsigurnijeg geta oko parka Manjež, u koji su mogli da uđu samo ako pokažu neki lični dokument i budu popisani. Iako je sve to smišljeno zarad bezbednosti i sigurnosti, simbolički najbolje dočarava položaj LGBT populacije u Srbiji, položaj najugroženije manjine u srpskom društvu.

Prošlo je više od devet godina od prvog pokušaja da se u Beogradu održi Parada ponosa. Prvi pokušaj 2001. godine završio se u krvi, jer policija nije želela da zaštiti učesnike i mirno je posmatrala šta se dešava u centru grada i reagovala tek kad je sama bila napadnuta. Drugi pokušaj bio je 2004. godine, ali se brzo odustalo zbog martovskih dešavanja u Srbiji, tako da mnogi taj pokušaj i ne uzimaju u obzir. Treći pokušaj, odnosno drugi, bio je prošle godine, ali je propao jer srpska vlast nije bila spremna da obezbedi sigurnost učesnika u centru Beograda, da bi samo posle godinu dana odjednom postala spremna, što je bilo ključno da se Parada ponosa uopšte održi. Bilo je potrebno više od devet godina, puno pritisaka na srpske vlasti i oko šest hiljada policajaca, da bi se oko hiljadu ljudi prošetalo nekoliko stotina metara. Svi znamo šta se u gradu dešavalo tokom i posle te šetnje, jer su mediji mahom o tome obaveštavali, dok su vesti o paradi bile šture i kratke. Ali stvarno, šta se te nedelje 10. oktobra 2010. godine dešavalo u parku Manjež?

Nakon što su učesnici prošli kroz sporu proceduru upisivanja i obeležavanja, kretali su se praznim ulicama kroz još dva kordona da bi došli do parka gde su pretresani i dodatno obeležavani. Zbog glasne muzike i prijateljskog okruženja učesnici nisu imali predstavu šta se dešava oko njih, ali su tu idilu s vremena na vreme narušavale sirene vatrogasnih kamiona, sms poruke prijatelja koji javljaju šta se dešava u gradu, kao i helikopter koji je kružio iznad grada. Zvanični program parade podrazumevao je govore uvaženih gostiju koji su nas zapljusnuli praznim frazama o tome kako smo slobodni ljudi, kako je ovo divan dan za Beograd i ostalim mitovima o slobodi, cveću, leptirićima i jednorozima. Posebno problematično je bilo pojavljivanje ministra Čiplića, čiju ostavku zahteva veliki broj nevladinih i LGBT grupa, koji je dočekan sa zvižducima. I on je pričao o slobodi, a mogao je o mobingu. Jedino smisleno što smo čuli tog dana jeste govor Majde Puače, koja je prošle godine bila jedna od organizatorki Povorke ponosa. Ona je sa nama podelila svoje ogorčenje kako ih je prošle godine vlast obmanjivala i zamajavala, i kako je država odgovorna za mržnju prema LGBT populaciji i divljanje huligana, jer je to rezultat višegodišnje državne politike. Organizatori su od države zahtevali hitno donošenje nacionalne strategije za borbu protiv homofobije i još nešto što je hitno, ali je retko ko obraćao pažnju na to, jer su mahom bili nestrpljivi da prošetaju, a u vazduhu se već osećao miris suzavca koji je vetar donosio sa bojnog polja. Iako je šetnja bila kratka, osećalo se zadovoljstvo prisutnih što se parada najzad dogodila bez obzira na sve njene mane i nedostatke. Bila je to jedna vesela, šarena i uspešna šetnja. Tokom čitave Parade ponosa učesnici ni u jednom trenutku nisu videli huligane, jer ih je policija držala daleko od učesnika koji su, može se slobodno reći, bili s one strane duge. Žurka u SKC je skraćena, jer je situacija u gradu počela da se otima kontroli, tako da je počela evakuacija učesnika. Policijske marice su odvozile učesnike u bezbedne delove grada, gde su dalje nastavljali svako svojim putem.

Dan nakon parade mediji i javnost su počeli da zapitkuju da li se položaj LGBT osoba posle parade poboljšao i šta smo njom dobili. Jedini smisleni odgovor koji sam u tom trenutku imao jeste da imam mnogo bolju erekciju od kada sam paradirao Beogradom. Naravno, treba dodati taj osećaj srećnog kučeta koje je zapišalo teritoriju i osećaj lažne moći, jer je država izvela hiljade policajaca da nas čuva i stavila se direktno na stranu LGBT populacije i ljudskih prava. Posle više od devet godina slušanja kako se „pederi neće šetati Beogradom“, kako će se „krv Beogradom liti, al’ parade neće biti“, nekako je slatko uspeti u tome. Iz čistog inata. Priznajem da su to površne i malograđanske emocije, ali su one prisutne. Problem homofobije je postao toliko vidljiv da se ne može više ignorisati, naročito ne od strane države. Zato očekujem da će država u budućem periodu više pažnje posvetiti tom problemu. Još jedan problem koji je isplivao na površinu jeste da se deset godina od 5. oktobra u vrednosnom smislu skoro ništa nije promenilo. Retorika „ubi’, zakolji, da (upišite sami) ne postoji“ je i dalje sveprisutna, naročito kod mlađih generacija. Takođe, povezanost dela crkve sa desničarskim grupama, desničarskih grupa sa huliganima i navijačkim grupama, njihove veze sa kriminalom i mafijom su očigledne i sve je to začinjeno političkom borbom za vlast. Nažalost, ono što ne uliva optimizam jeste da je mržnja na svakom koraku prilično velika. Broj onih koji žele fizički da naude LGBT populaciji, ali i drugim manjinskim grupama – zastrašujuć je. Posebno je problematičan broj onih koji ne bi da prljaju ruke, ali su spremni da ohrabruju, podržavaju i brane nasilnike. Nakon parade, pojedini mediji, sveštenici i političari na čelu sa gradonačelnikom Beograda su se potrudili da krivicu za nasilje svale na LGBT populaciju optužujući organizatore za sebičnost, neodgovornost i egzibicionizam. Od huligana su pokušali da naprave jadnu dečicu koja su besna i frustrirana zbog nestašice mleka i tako pod tepih vrate problem homofobije, kako se na njegovom rešavanju ne bi radilo. Iako imam simpatije za sve anti-režimske, anti-državne, socijalne proteste, ono što se desilo u nedelju s tim nema nikakve veze. Huligani su se okupili da biju i ubijaju pedere i kad su videli da im to neće poći za rukom, mnogo su se naljutili i svoj bes iskalili na državi i policiji koja je te iste pedere čuvala i na čiju se stranu stavila. Usput su, kao što tradicija nalaže, obnovili garderobu, jer se ona od molebana za Kosovo pocepala. Uprkos svemu javno mnjenje se stavilo na stranu huligana, ali se onda desila Đenova.

I šta sad? Ovaj problem koji je isplivao na videlo ne može da se reši zakonskim regulativama, jer je suviše veliki i dubok. Zakoni koji, kada bi se primenjivali, podrazumevaju kažnjavanje 80 odsto stanovništva su beskorisni. Homofobija je sveprisutna i ukorenjena u srpskom društvu i jedino se može lečiti edukacijom. I to što pre, jer je u pitanju dug proces. Često volim da naglasim da su u Zapadnoj Evropi homoseksualce sredinom prošlog veka zatvarali, kastrirali, lečili elektrošokovima, mučili u logorima, a danas je situacija po srpskim standardima savršena. Zato, ništa nije nemoguće, samo treba vremena i dosta rada

Politika: Gej prava posle „parade ponosa”

Predrag Azdejković: Nezaposlenost nije opravdanje za nasilje. – Dr Jovan Marić: Smanjite potrebu za egzibicionizmom

Prva održana „Parada ponosa” u Srbiji, koja je 10. oktobra ove godine okupila oko hiljadu LGBT osoba i građana koji se zalažu za promociju ljudskih prava, protekla je u znaku žestokih nemira na ulicama Beograda. Ni nedelju dana posle ovog skupa ne stišavaju se polemike da li je, imajući u vidu bezbednosni rizik i preovlađujući mentalitet po tom pitanju, trebalo organizovati ovu manifestaciju.

Sagovornici „Politike” su dr Jovan Marić, neuropsihijatar i potpredsednik Nove Srbije, partije koja se protivila održavanju parade, i Predrag Azdejković, predsednik Gej-lezbijskog info-centra (GLIC).

Politika: Da li je danas položaj LGBT populacije bolji ili lošiji u odnosu na period pre „Parade ponosa”?

Azdejković: Ono što je dobro jeste činjenica da se država po prvi put stavila na stranu učesnika parade i na stranu vladavine ljudskih prava. Ja razdvajam dešavanja na paradi od onoga što se dešavalo u drugim delovima grada, jer organizatori parade nisu organizovali ono što se dešavalo na beogradskim ulicama. Lično sam bio iznenađen što je paradi prisustvovao toliki broj ljudi – preko hiljadu njih, ali moram da kažem da se dosta ljudi iz straha vratilo kući. Ipak, treba reći da je na „Paradi ponosa” bilo više heteroseksualnih ljudi. Ja sam video i dosta starijih ljudi, pa i jedan strejt par sa detetom, koji je došao da podrži ideju slobode. Dakle, nije bilo hiljadu, već od 300 do 400 LGBT osoba, ali za prvu „paradu ponosa” to je fantastična cifra, s obzirom na to da je u okolnim zemljama znatno manji broj ljudi prvi put prisustvovao ovakvoj manifestaciji.

Međutim, mene ne ohrabruje cifra od 6.000 policajaca koja je čuvala učesnike „Parade ponosa”. To nije sloboda, na tome mora da se radi.

Marić: Mislim da je situacija lošija posle povorke, koju ja zovem povorkom homoseksualno orijentisanih osoba, a ne „paradom ponosa”. Mi, stranka Nova Srbija, smatramo da je to bila parodija ponosa. Povorka nije prošla centrom Beograda, već kroz pust grad koji je praktično bio opasan policajcima. Mislim da je na toj paradi bilo mnogo više osoba koje nisu homoseksualne orijentacije, već su tu došli da bi se dodvorili EU svojom podrškom LGBT populaciji. Iako je policija maestralno odradila svoj posao i obezbedila sve učesnike parade, mislim da ova manifestacija nije postigla svoj cilj. Zašto to mislim? Zato što je u opštoj populaciji između tri i pet procenata ljudi homoseksualno orijentisano, a to znači da u Beogradu i okolini živi između 60.000 i 100.000 LGBT osoba. Nisam siguran da su organizatori zadovoljni što je na ulicu izašlo samo 300 njih.

Azdejković: Ono što je bitno jeste da ja, posle održane „Parade ponosa”, više nemam osećanje lične slobode. Svaki put kada sam izašao iz kuće posle nedelje, ja u svakom muškarcu gledam potencijalnog ubicu i plašim se da iza svakog ćoška može da izađe neki huligan sa motkom.

Politika: Da li to osećanje straha dele i ostali pripadnici „Parade ponosa”?

Azdejković: Ne, zanimljivo je da su učesnici „Parade ponosa” veoma ponosni što su prisustvovali ovoj manifestaciji, jer smatraju da je to istorijski događaj koji se prvi put desio u Srbiji i tvrde da nemaju taj strah. Ali, taj strah imaju oni gej aktivisti koji su stalno u medijima.

Politika: Pred odlazak na paradu ste napisali testament, da li ste zaista verovali da postoji mogućnost da tog dana izgubite život ili ste hteli da skrenete pažnju na ugrožena prava gej populacije?

Azdejković: Mesec dana pre parade odlučio sam da ću prisustvovati, iako mi se baš i ne dopada. Mnogo obaveza je na meni, pa sam sva uputstva ostavio najbližima u slučaju da mi se nešto dogodi. Jedan moj kolega je davno rekao da svako ko se bavi gej aktivnostima mora biti spreman i na to da se može desiti da bude ubijen.

Politika: U kom pravcu mislite da će se menjati mišljenje i osećanje javnog mnjenja posle povorke?

Azdejković: Povorka ponosa kao aktivistički izraz nije najsrećnije rešenje za promociju prava LGBT osoba u Srbiji. Ja sam prošle godine bio protiv održavanja „Parade ponosa”, ali moramo naterati državu da nešto uradi kada je u pitanju LGBT populacija. Mene nervira činjenica da država počinje da reaguje tek na inicijativu EU. Državu treba naterati da počne da radi na edukaciji mladih, jer su vinovnici ovih nereda bili i klinci od 15, 16 godina… Ja se sećam svog profesora iz srednje škole koji nas je „učio” kako su homoseksualci zle čike koje iskaču iz žbunja i siluju decu u parku. Učesnici povorke su pokazali da to baš nije tako i demantovali priče da će povorka biti povod za javni seks na ulicama. Videćemo šta će pokazati rezultati Cesidovog istraživanja koje se radi svake druge godine. Ove godine zabeležen je porast homofobije u odnosu na 2008. godinu.

Marić: Dobili ste geto, bili ste opkoljeni policijom i nosili ste žute trake oko ruke. Ako analizirate pobunu mladih na ulicama, ja duboko verujem da je proradio srpski inat. Mladi su verovatno čitali da je 80-90 odsto građana Srbije bilo protiv parade i imali su doživljaj da zastupaju tih 90 odsto stanovništva ako se bune protiv parade. Zašto je napadnuto sedište DS i SPS, zašto je demoliran mamograf? To je zajednički bunt protiv institucija sistema i svega što je spolja nametnuto. Da rezimiram, mislim da će posle ovih događaja biti manje simpatije prema LGBT populaciji, ali isto tako smatram da dugotrajan proces edukacije mora da počne. Činjenica je da vas u jednom srećnom društvu, u kome svi rade i imaju višak para, neće nervirati nečija parada, ali ako vi živite u društvu u kome nemate mleko za dete, u kome mladi uče a ne mogu da se zaposle, morate znati da je vrednosni sistem potpuno poremećen i to iritira mlade.

Azdejković: Ja sebi ne bih dozvolio taj luksuz da se stavljam na stranu nasilnika.

Marić: Ja sam protiv nasilja. Pravite razlike između objašnjenja i opravdanja. Da li su oni svi sadisti i manijaci?

Azdejković: Jesu.

Marić: Pa, ja mislim da nisu. Ne možete mladića od 16 godina tako posmatrati. Morate ga posmatrati u širem kontekstu, gledati u kakvom društvu se razvija, kakav mu je sistem vrednosti…

Politika: NS načelno nema ništa protiv evropskih standarda, ali ima protiv gej parade koja je na neki način evropski standard. Da li je to kontradiktorno?

Marić: Ja sam objasnio zašto sam protiv takve manifestacije. Prava se svakako moraju poštovati, ali mora se pronaći način koji nije iritantan, s obzirom na naš mentalitet. Očigledan primer su događaji u Đenovi, koje tumačim kao inat na najavu zabrane ekstremnih navijačkih grupa.

Azdejković: Ali, država mora biti jača od toga.

Marić: Država i jeste jača, to je i pokazala, ali mora se krenuti od vrednosnog sistema, što je veoma ozbiljna tema. Moraju se afirmisati nematerijalne vrednosti, kao što su prijateljstvo, obrazovanje, ljubav… To je dugotrajan proces, ali vlast na tome mora da radi, umesto svakodnevnog razmetanja jahtama, skupocenim satovima i slično.

Azdejković: Gej populacija je deo ovog društva i deli sve njegove probleme. I nas, kao i druge brine siromaštvo i nezaposlenost. Ja jesam besan, ali nikada ne bih uzeo palicu i krenuo da bijem nekoga zbog toga. Zbog toga ne mogu da opravdam ovakve postupke, jer onda frazom „iziritirana deca” možemo opravdati svako nasilje, što je nedopustivo. Mene brine što je u celoj priči oko gej parade najmanje bilo reči o gej pravima. Političke partije su pronašle svoj interes povezan sa EU, navijačke grupe i desničarske organizacije su želele da se profilišu na javnoj sceni kao njeni protivnici, policija je želela da pokaže kako je profesionalna i može da se izbori sa tim, a sva odgovornost svaljuje se na gej populaciju koja je navodno izazivala. Ti ljudi koji su u nedelju izašli na ulice, želeli su da se osećaju jačim time što će tući nekog drugog, sve se držeći za „srpski nacionalni identitet”.

Politika: Da li je „Parada ponosa” najbolja ideja u borbi za prava LGBT osoba?

Azdejković: Po mom mišljenju u paradu je uloženo suviše energije, a malo je pozitivnih rezultata. Mislim da postoji mnogo boljih načina da se shvati da gejevi i lezbijke žive u ovoj državi. Recimo, ukoliko bi oni lično obilazili škole, deca bi mogla da vide da nisu čudovišta.

Marić: Nisam siguran da je dobra ideja da se edukacija sprovodi da takav način, jer su mladi u tom periodu veoma osetljivi.

Politika: NS je tražila da se tužilaštvo pozabavi vašom rečenicom objavljenom na Internetu koja glasi „Šetali smo – crknite!”?

Azdejković: Ono što mene nervira jeste to što su mnogobrojne grupe na „Fejsbuku” širile mržnju, a tužilaštvo nije uradilo ništa. Mi smo tražili hapšenje Mladena Obradovića iz „Obraza” još prošle godine, ali on je uhapšen tek na dan parade. Na samoj paradi se moglo čuti da je država odgovorna za sve što se dogodilo, jer je politika koja preovlađuje to napravila i slažem se sa tim. Vrednosti koje su negovane dovele su do toga da klinci izađu na ulice i razbijaju grad i to mora da se menja.

Politika: Da li je rečenica, prepucavanje na Internetu, razlog zbog koga bi trebalo da reaguje tužilaštvo? O tome je na RTS-u govorila Dubravka Filipovski.

Marić: Nisam upoznat sa tom izjavom. Ne verujem da je ovo društvo u kome ćete moći da se držite za ruke i ljubite sa svojim dečkom na ulici. Ja nisam za to ni da se heteroseksualni parovi ljube nasred ulice. Ipak su to intimne stvari. Slažem sa gradonačelnikom Beograda Draganom Đilasom koji je rekao da treba razmisliti da li u budućnosti treba organizovati skupove tako velikog bezbednosnog rizika. Na svemu tome se mora dugotrajno raditi – sa jedne strane društvo mora postati tolerantnije, ali i gej populacija mora da smanji tu potrebu za egzibicionizmom.

Azdejković: Ne slažem se sa izjavom gradonačelnika Dragana Đilasa, mislim da se radi o zameni teza. Ta izjava je skandalozna.

Politika: Ako javno mnjenje bude na istim pozicijama sledeće godine, da li mislite da bi trebalo organizovati paradu?

Azdejković: Mislim da organizatori treba da prate situaciju i da razmisle da li se to uopšte isplati. Plašim se da država ne zauzme stav da je parada održana, da je to dovoljno i da se na tome završi. Parada treba da bude početak rada na tome da jednog dana sve to postane dosadan događaj koji nikoga ne uznemirava.

Politika: Da je NS na vlasti, da li bi zabranila paradu?

Marić: To su odluke koje donosi predsedništvo stranke, a moje lično mišljenje je da to nije dobar način borbe, iako smatram da diskriminacija ne sme da postoji. Dodatni problem stvara i to što se te vrednosti nameću spolja, a nisu sve vrednosti primenjive na ovdašnji mentalitet. Treba usvajati pozitivne vrednosti koje je moguće implementirati, a prepoznati one koje će biti prihvatljive za deset godina i na njima raditi.

Katarina Đorđević
Branka Mališ

Gej pobeda u Beogradu

Osveta platana

Nata Mesarović Trivan

Kurir: Dobar loš – policajac

Oni biju, ali i primaju batine. Štite režim, bio on dobar ili loš. Štite građane, ali samo ako su dobri. Štite zakon. A sve ovo čine – u ime naroda! I za male pare, rekli bi oni!

Pozitivne osobine

Milorad Veljović, direktor policije:
– Kao i mnogo puta do sada, pokazali su hrabrost i poštovanje prema državi. Iako su u ovim uslovima materijalno i tehnički loše opremljeni, policajci postižu značajne rezultate i pokazuju veliku profesionalnost i odgovornost. Ja sam uz njih!

Slobodan Homen, državni sekretar Ministarstva pravde:
– Reč je o osobama koje su u redovnim okolnostima uvek prve na braniku države, bez obzira koji je režim na vlasti. Poštujem njihovu hrabrost i spremnost da rade za državu, čak i kada ne veruju u ono što rade u tom trenutku.

Bogoljub Arsenijević Maki, anarhista:
– Cenim što nisu bili grubi u nedelju 10.10. kao u doba Slobodana Miloševića.

Zoran Anđelković Baki, član Glavnog odbora SPS:
– Svi priželjkujemo da imamo policajca kao čoveka iz komšiluka, koji bi pružio sigurnost svakom građaninu, a naročito da se identifikuje sa svojom sredinom, kao što je to pre nekoliko dana učinio policajac Saša Čordić.

Predrag Azdejković, gej aktivista:
– Ako je suditi po onima koji su čuvali gej paradu, onda su policajci hrabri i mnogo dobri frajeri. Divni primerci srpske muškosti, koji rizikuju svoj život da zaštite slabije i ugrožene u ovom društvu. Muškarci u uniformama su uvek bili seksi, naročito pripadnici Žandarmerije.

Jugoslav Ćosić, novinar:
– Dobro je da je među policajcima tokom Parade ponosa bilo mnogo Beograđana, za razliku od nekih ranijih vremena. Oni više vole Beograd. Cenim i gandijevsko, skoro mazohističko trpljenje u napadu kamenicama.

Srđan Milivojević, poslanik DS:
– Čovek koji nosi policijsku uniformu i obeležja Republike Srbije predstavlja našu državu. Stotine ljudi u toj uniformi stradalo je braneći ovu zemlju na Kosovu, sukobljavajući se s kriminalcima i huliganima. Oni taj posao rade časno, profesionalno i odgovorno, braneći dostojanstvo zemlje i svoje profesije.

Negativne osobine

Milorad Veljović, direktor policije:
– Nemam šta da im zamerim, jer onu nekolicinu koja zloupotrebljava svoju profesiju i ne ubrajam u policajce.

Slobodan Homen, državni sekretar Ministarstva pravde:
– Nažalost, mali broj policajaca često bruka svoju profesiju. Kad to kažem, mislim na mito i korupciju kojima su skloni neki saobraćajni policajci.

Bogoljub Arsenijević Maki, anarhista:
– Negativno je to što su se odazvali da štite paradu. Da se nisu odazvali, ne bi je ni bilo. Najzad, vreme je da misle i svojom glavom.

Zoran Anđelković Baki, član Glavnog odbora SPS:
– Policajcima ne zameram ništa. Zameram što se ne stvara predstava o policajcu kao komšiji koji brine o bezbednosti, pre svega, naše dece.

Predrag Azdejković, gej aktivista:
– Često vole da treniraju strogoću. Zaboravljaju da im je posao da štite i pomažu građanima Srbije, a ne da ih maltretiraju. To što imaju oružje i silu u svojim rukama, ne znači da smeju da budu bahati i da ne vode računa o proceduri. Treba da nauče da svoje privatno mišljenje ostave kod kuće kad su u uniformi.

Jugoslav Ćosić, novinar:
– Više od 100 povređenih policajaca. Imam utisak da nije postojala nikakva preventivna akcija.

Srđan Milivojević, poslanik DS:
– Hapšen sam i zatvaran 45 puta, ali nikad neću reći da je to uradila policija, već tadašnji režim. Zato nikad nisam sudski gonio policiju, već samo bivši režim.

Kurir: Gejevi prete Velji Iliću

Lider NS Velimir Ilić tvrdi da homoseksualci hoće da ga likvidiraju, na stranački mejl stiglo nekoliko pretnji. Policija istražuje slučaj

BEOGRAD – Velji Iliću gejevi prete smrću?! Lider NS tvrdi da je dobio više pretećih mejlova od gej populacije, u kojima mu poručuju da će ga likvidirati! Ilić kaže da je izvesni Milan Rakić potpisan ispod elektronskog pisma u kojem mu prete. Dodaje da ne zna ko je taj čovek, ali pretpostavlja da je gej (?!).

Ilić je o svemu obavestio policiju, koja već istražuje slučaj. Lider NS ne plaši se pretnji, ali mu posle napada u centru grada, kaže, nije baš svejedno. Upitan zašto bi pripadnici gej populacije želeli da ga likvidiraju, Ilić kaže:

– Pojma nemam, ali po sadržini pisma znam da mi prete gejevi! Nikoga nisam provocirao, otkud znam. Stiglo je nekoliko mejlova u stranku, prete i meni i Miroslavu Markićeviću. i još nekima. Kažu da će me uništiti, likvidirati! Policija već radi na tome. Baš me zanima šta će saznati, ko to hoće da me ubije? – pita se Ilić. Sadržaj pisma ne može da obelodani jer je istraga u toku.

Lazar Pavlović, jedan od organizatora Parade ponosa, tvrdi da gej populacija nikome ne preti, jer su oni pobornici politike mira i tolerancije.

– Pretpostavljam da je reč o lažnim mejlovima, koji su kružili i pre parade. Naši protivnici su otvorili i-mejl adrese veoma slične našim, samo što je umesto „gmail“ – „ymail“. Slali su lažna saopštenja i svakakve budalaštine raznim institucijama. Voleo bih i ja da policija to istraži i da vidimo ko se lažno predstavljao – kaže Pavlović za Kurir. On dodaje da nema ništa protiv Ilića i da pripadnici gej populacije ne žele da mu naude.

Ilić: Dosta mi je jedan policajac

Velimir Ilić kaže da je posle udarca Dejana Stojadinovića u centru grada prihvatio ponudu ministra policije Ivice Dačića i dobio pratnju.
– Imam jednog policajca koji me čuva. Posle ovih novih pretnji neću tražiti dodatnu zaštitu, ne treba mi – poručuje Ilić.

Azdejković: Velja je OK

Gej aktivista Predrag Azdejković potvrđuje priču Lazara Pavlovića, ali ne odbacuje mogućnost da je neki iznervirani homoseksualac pretio Velji Iliću.
– Zaista su kružili lažni mejlovi uoči parade, to je verovatno nastavak. Baš je tu bilo raznih boleština. Moguće je da su pretnje prave. Možda je Velja nekoga baš iznervirao, ko zna? U svakom slučaju, to ne opravdavam. Nema ništa protiv njega – kaže Azdejković.

Prva: Dođi na večeru – 1

Prva: Dođi na večeru – 2

Prva: Dođi na večeru – 3

Prva: Dođi na večeru – 4

Prva: Dođi na večeru – 5

Pravda: Ulični rat

„Parada ponosa“ u Beogradu bila je krvava parada i pretvorila se u ulični rat policije i protivnika parade. Centar grada je demoliran, pričinjena je materijalna šteta veća od milion evra, povređeno je više od sto policajaca i više od 20 civila (jedan teško). Od učesnika i gostiju parade niko nije povređen.

„Paradu ponosa“ obezbeđivalo je oko 7.000 policajaca, pripadnika žandarmerije i antiterorističkih jedinica, a izveštači stranih medija složili su se da su to bile nezapamćene mere obezbeđenja u istoriji prestonice.

Učesnici parade krenuli su oko 11.30 iz parka Manjež, a na čelu kolone bio je transparent „Možemo zajedno“. U koloni su bili i ministar za ljudska i manjinska prava Svetozar Čiplić, šef Delegacije Evropske komisije u Srbiji Vensan Dežer, šef misije OEBS-a Dimitris Kipreos i šef delegacije Saveta Evrope u Beogradu Konstantin Jerakostopulos.

Skup su podržali i ambasadorka SAD u Beogradu Meri Vorlik, bivši sekretar u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava Marko Karadžić, Čedomir Jovanović, Mirjana Karanović, Srđan Dragojević, Nikola Kojo, Predrag Ejdus, Sonja Biserko, Nataša Kandić, Miljenko Dereta, kao i predsednik NUNS-a Vukašin Obradović i grupa novinara tog udruženja.

Jedan od učesnika „Parade ponosa“, Predrag Azdejković, kaže da je srećan što je „Prajd“ protekao u sjajnoj atmosferi, ali i da je užasnut nasiljem koje se dešavalo između policije i protivnika parade.

– Srećan sam što je Beograd konačno izgubio nevinost i što je parada organizovana, ali sam zgrožen onim što se dešavalo u gradu. Samo bih hteo da pitam roditelje te dece i mladih ljudi koji su želeli da padne krv kako ih nije sramota. Tokom „Prajda“ nismo ni znali šta se dešava po gradu, jer je u Manježu bilo kao da se nalazimo u nekoj drugoj dimenziji. Slušala se muzika, hitovi „Abe“ i novih MTV grupa, đuskalo se u divnoj atmosferi i bili smo kao jedna velika porodica – tvrdi Azdejković.

Na trgu Slavija, nešto posle deset časova, bačen je prvi suzavac u manjem sukobu policije i protivnika „Parade ponosa“. Međutim, toj manjoj grupi iz okolnih ulica priključilo se još par stotina uglavnom mlađih ljudi, koji su rušili i razbijali žardinjere, a pajserima odvaljivali delove trotoara i asfalta. Oni su prolazeći beogradski ulicama ruinirali sve što im se našlo na putu, počev od telefonskih govornica, izloga, parkiranih automobila, kontejnera… Policija je, do sada neviđenim snagama na sličnim događajima, potisnula oko hiljadu demonstranata dalje ka Hramu Svetog Save, a oni su, bežeći od bačenog suzavca, pripadnike MUP-a gađali kamenicama, ciglama, delovima asfalta, letvama i flašama. Zalutale kamenice lomile su stakla na radnjama u Bulevaru JNA, a nekoliko policajaca je povređeno. Jednom od pripadnika MUP-a tokom intervencije je ispao pištolj, a u pokušaju da ga dohvati kamenica ga je pogodila u glavu.

Revoltirani protivnici „Parade ponosa“ uzvikivali su: „Ubij, ubij, ubij pedera“, „Bijete svoju decu“, „Idite na Kosovo“ i „Skinite uniformu ako ste uz narod“. Policija je uspela da razbije grupu koja se potom povukla u portu Hrama Svetog Save, gde je jednom čoveku pozlilo. Hitna pomoć jedva je uspela da se probije do njega, a kako je na licu mesta nezvanično rečeno, čovek je dobio srčani udar. U porti hrama okupili su se i građani koji su policiji poručivali da ne bije decu, jer će ih Bog kazniti tako što će njihova postati homoseksualci.

Ispred Narodne biblioteke izgorelo je vozilo MUP-a koje su vatrogasci gasili više od pola sata, a postojala je opasnost da plamen zahvati i autobus parkiran iza automobila, kome su već kamenicama bila razbijena stakla.
Grupa huligana palila je kontejnere i gurala ih ka sredini ulica, što je u Mekenzijevoj u potpunosti prekinulo saobraćaj. Pored kontejnera demoliran je i jedan trolejbus, koji je prevrnut u toj ulici. Demonstranti su upadali na obližnja gradilišta sa kojih su krali cigle i blokove, uputivši se dalje ka Krunskoj ulici u kojoj je sedište Demokratske stranke (DS). Kako ispred te zgrade nije bilo pripadnika policije, demonstranti su kamenovali zgradu i kroz polomljeni prozor ubacili Molotovljev koktel koji je izazvao požar, jer u prostorijama DS-a nisu imali protivpožarni aparat. Vatrogasna ekipa je intervenisala, a u blizini je bilo i nekoliko kola hitne pomoći. Nezvanično saznajemo da je policajac koji čuva zgradu DS-a ranjen iz vatrenog oružja. Policija je ubrzo stigla na lice mesta i suzavcem uspela da razbije grupu koja se razbežala sporednim ulicama oko Kalenić pijace, prethodno kamenujući pripadnike MUP-a.

Ministar odbrane i potpredsednik demokratske stranke Dragan Šutanovac, koji je ubrzo došao na mesto događaja u Krunskoj, smatra da napad na sedište DS-a nema veze sa „Paradom ponosa“.

– Ono što se dešava na ulicama prevazilazi najmračnija predviđanja, a posledica je manipulacija prethodnih dana. Zato je i došlo do ovolikog nasilja na ulicama Beograda – rekao je Šutanovac i dodao da je u sedištu stranke povređena i jedna žena koja je u poodmakloj trudnoći.

– Uništena je telefonska centrala, razbijena su stakla na zgradi, zapaljen nameštaj, a garaža je potpuno izgorela. Ali ništa od toga ne može da se poredi sa ljudima koji su povređeni u neredima – istakao je Šutanovac.

Grupu od više stotina huligana činila su mahom maloletna lica, od 13 do 20 godina, a bilo je i onih od devet. Na pitanje novinara zašto su izašli na ulice, oni odgovaraju da im je „od ove države muka“.

– Ima nas sa svih strana i iz svih organizacija. Pa, vidite koliko je građana samo izašlo da nas podrži. Ne želimo da živimo u bolesnoj zemlji, a vlast hoće od Srba da napravi bolesnu naciju. Goreće Beograd, ali sledeće godine parade neće biti. Tek ćete da vidite na šta smo sve spremni – rekli su nam protivnici „Parade ponosa“.

Pripadnici policije objašnjavaju da oni u očima građana uvek ispadaju krivi, iako samo rade svoj posao.

– Grupu huligana uglavnom čine maloletna lica, ali zato kamenice bacaju kao da imaju 30. Da li njihovi roditelji znaju da su na ulicama i da napadaju policiju koja samo radi svoj posao? – kažu pripadnici MUP-a.

Grupa koja se razbežala ponovo se, pevajući navijačke pesme, okupila ispred zgrade Skupštine Srbije na Trgu Nikole Pašića, kamenujući policiju, žandarmeriju i osam „hamera“ koji su bili parkirani ispred zgrade. Policija je ponovo bez primene sile, samo bacajući suzavac, uspela da rastera okupljene koji su se uputili ka Knez Mihailovoj.

Građani okupljeni na Terazijama poručivali su pripadnicima žandarmerije, koji su napravili kordon ispred palate „Albanija“, da skinu uniforme. Tada su huligani razbili stakla na prodavnicama i opljačkali radnje „Najk“ i „Đak“, a jake policijske snage potisnule su huligane ka Studentskom parku. Pošto policija nije stigla na vreme, demonstranti su zgradu, u kojoj se nalazi sedište Socijalističke partije Srbije, kamenovali, polomili prozore i u potpunosti uništili ulaz. Žandarmerija, uz nekoliko kola hitne pomoći, ubrzo je pristigla, ali je masa već stigla da nadomak Francuske ambasade prevrne i zapali vozilo MUP-a, kao i kontejner koji su pripojili automobilu. Pred naletom žandarmerije oni su sa Kalemegdana pobegli prema Knez Mihailovoj, ponovo bacajući kamenice. Tada su privedena četiri mladića, a ostatak grupe se skandirajući rastrčao po okolnim ulicama.

U popodnevnim satima beogradske ulice bile su preplavljene kamenicama, razbijenim staklom, otkinutim granama i smećem iz prevrnutih kontejnera.

Kriv i vrh policije

Čak 7.000 policajaca, pripadnika Žandarmerije i Antiterorističkih jedinica bilo je angažovano da spreči nerede i nasilje na ulicama Beograda, ali i taj broj, ispostavilo se, nije bio dovoljan. Ko je kriv? Odgovor je jasan: ona ekipa u vrhu MUP-a Srbije koja je izvršila procenu bezbednosti.

U Beogradu nikad nije viđen toliko broj policajaca, kordoni su bili na sve strane, pojačanja su stizala iz minuta u minut. Ipak, ni tako jake snage nisu uspele da sačuvaju grad od razjarenih mladih ljudi, protivnika „Parade ponosa“. Čak četiri kordona štitila su učesnike i goste Parade. Njih su uspeli da sačuvaju, nikome ni dlaka nije falila, ali je zato grad razrušen kao da je njime protutnjao kakav stampedo.

Kako nezvanično saznajemo, samo policijsko obezbeđenje Parade koštalo je Grad Beograd i Republiku Srbiju više od šest miliona evra. Policajci iz unutrašnjosti su priznali našim reporterima da im je dnevnica za ovu priliku iznosila 1.800 dinara. Ni oni nisu bili zadovoljni tom crkavicom, ali kada se to pomnoži sa nekoliko hiljada onih koji su, kao pojačanje, stigli iz unutrašnjosti, stiže se do impozantne cifre.

U razgovorima sa pripadnicima Žandarmerije, u šta smo delimično mogli da se uverimo, saznali smo da su oni „odlagali upotrebu suzavca i sile dok god je to bilo moguće“.

Dačić: Sprečili smo krvoproliće

Ministar unutrašnjih poslova Srbije Ivica Dačić rekao je da je oko 6.000 izgrednika napadalo pripadnike policije koji su štitili učesnike „Parade ponosa“, a da je 190 huligana uhapšeno.

– Policija je uspešno obavila težak zadatak i sprečila krvoproliće – rekao je Dačić novinarima ispred Urgentnog centra u Beogradu, posle obilaska povređenih. On je kazao da su dvojica izgrednika i jedan policajac teže povređeni i da su zadržani na lečenju, a da je lakše povređeno oko 120 policajaca.

Dačić je dodao da je uspostavljen javni red i mir u Beogradu i da policija radi na identifikovanju i privođenju onih koji su napadali organe reda prilikom održavanja „Parade ponosa“.

Koalicija