All posts tagged “Featured”

Predrag Azdejković, dečko koji obećava

On je dečko bez dlaka na jeziku. On je predsednik Gej-lezbijskog info centra, urednik portala GayEcho i direktor Merlinka festivala.

Predrag Azdejković je svakako osoba koja je već duže vreme u centru medijske pažnje, pre svega zbog svog LGBT aktivizma. Uglavnom svaka priča sa njim svodi se na gej priču, iako je njemu često do odmora ili zabave, ali ljudi vole da ga pitaju, i on rado odgovara! Naša priča s Peđom ovoga puta je malo drugačija.

Kakav je tvoj odnos prema modi?

Pratim modu, volim da gledam revije, posećujem sajtove dizajnera i gledam šta su sve pripremili. Moda me zabavlja i smatram je najvažnijom sporednom stvari na svetu. Ono što je za mnoge muškarce fudbal, to je za mene moda.

Da li si žrtva mode?
Svi smo mi žrtve mode, samo je pitanje da li smo male ili velike žrtve. To lepo objašnjava Miranda Priestly u filmu „Đavo nosi Pradu“. Na skali žrtvovanja za modu, ja bih se našao na sredini, sa tendencijom penjanja.

Šta misliš o modi u Srbiji? Možeš li je definisti u tri reči?
Trebaće mi više od tri reči. Ako ćemo gledati srpske dizajnere, mogu samo da kažem bleda kopija svetske mode. Čast izuzecima. Ako ćemo gledati estradu, reči koje tražim su kič, neukus i opterećenost skupom i brendiranom garderobom. Kad sve to uzmemo u obzir, plus platežnu moć, ljudi na ulicama srpskih gradova još i dobro izgledaju.

Što se tiče muške mode, muškarci u Srbiji su osuđeni da izgledaju dosadno i bezveze. Izbor garderobe za muškarce je bedan. Jedino mesto gde muškarci imaju veliki izbor su sportske radnje, dok svi ostali brendovi u Srbiji ignorišu muškarce. Interesantno je da mnoge marke koje imaju mušku i žensku liniju, u Srbiji imaju samo žensku. Muškarci su nepravedno zapostavljeni.

Nikada ne izlazis iz kuće bez…?
Mobilnog i donjeg veša.

Nikada ne izlaziš iz kuće sa…?
Kapom. Ja se držim one narodne da čizma glavu čuva, a šubara kvari frizuru.

Voliš kada mirišeš na ( tj.omiljeni parfem)…?
Kouros by Yves Saint Laurent. Taj parfem me seksualno uzbuđuje i volim da ga osetim na sebi i drugima.

Najbolje obučeni muškarac u 2010 god?
Andrej Pejić. Njemu tako divno stoji ženska garderoba.

A najbolje obučena žena?
Marija Šerifović. Njoj tako divno stoji muška garderoba.

Omiljeni modni kreator?
Karl Lagerfeld kada se radi o ženskoj modi, Tom Ford kada je u pitanju i ženska i muška moda, John Varvatos kada je u pitanju muška moda.

Da si bio ti taj koji odlučuje u modnoj kući Dior, da li bi otpustio Johna Galliana?

Mene duša boli što je John ostao bez posla na ovu krizu. Sad sigurno džedži u birou rada, čeka nadoknadu za nezaposlene, možda čak i socijalnu pomoć. Baš brinem za njega.

Šta misliš o pojavi novog zaštitnog lica Marcs Jacob-a, top modela Andreja Pejića?
Apsolutno je savršen. Još mi je draže što je sa ovih prostora. Želim mu dugu i uspešnu karijeru.

Pošto si i sam bloger, šta misliš o fashion blogerima kod nas, koliko su uticajni na modnu “elitu” u Srbiji?
Ono što primećujem jeste jedan submisivni odnos prema dizajnerima i nema modne kritike. Ljudi neće da se zameraju tako da samo pišu hvalospeve. Sve je divno, sve je krasno, sve je super što ima etiketu nekog poznatog dizajnera ili dizajnerske kuće. Posle jednog mog kritičkog teksta modne revije na Fashion Weeku, odmah su uslediti telefonski pozivi.

Da li o modi u Srbiji, možemo govoriti u terminima demokratije?
O modi se ne može govoriti u terminima demokratije, tako ni o modi u Srbiji. Moda je diktatura, koliko god imali privid da postoji kreativna sloboda.

Koji je tvoj omiljeni modni časopis?
Nijedan. Ne čitam modne časopise, ja sam muško.

Omiljeni model?
Ja volim drvene ofingere, nikako plastične, ili ne daj bože žičane!

Imaš li neostvarene snove?
Da. Mnogo. Moji snovi su mahom vezani za putovanja i zemlje koje želim da obiđem.

Da li veruješ u ljubav?

Naravno. Ja sam romantik. Nažalost ljubavi je sve manje. Sve je više mizantropije, mržnje među ljudima, što je posebno vidljivo u srpskom društvu. Nema mnogo ni ljubavi prema sebi ni prema drugima. A kako ćemo voleti druge, ako ne volimo sebe!

Jesi li zaljubljen?
Vrlo. Već dve godine sam u skladnoj vezi koja me ispunjava i čini srećnim.

Da li si ikada bio zaljubljen u ženu?
Da, više puta. Naravno, ta ljubav nije seksualna, ali se ja i danas zaljubljujem u žene. Ima jako puno žena kojima se ja divim i koje volim.

Koliko ti je važno kako tvoj partner izgleda u svakom trenutku?
Meni je najbitnije da moj partner izgleda dobro kad se skine go. Ostalo je, kad bolje razmislim, nebitno.

Šta te čini srećnim?
Ležanje i gledanje serija. Lenštvovanje sa prijateljima uz neku klopu i piće. Lepo vreme. Dobar shopping. Dobar seks.

Kada bi tvoj život bio film, koji bi to bio?

Film „Parada“ Srđana Dragojevića

Queer.hr: Dupli kriteriji u Srbiji

Gej lezbijski info centar (GLIC) uputio je priopćenje u kojem su izjavili da su razočarani odnosom medija, produkcijskih kuća i RRA (Republička radio-difuzna agencija) prema govoru mržnje koji je upućen ka LGBT populaciji u Srbiji.

Njihovo razočaranje nastupilo je iz činjenice da se govor mržnje upućen ka pojedinim nacionalnim i vjerskim manjinama u rekordnom roku sankcionira i osuđuje, dok se u slučaju govora mržnje ka LGBT populaciji tolerira.

Predsjednik GLIC-a Predrag Azdejković, za queer.hr istaknuo je par primjera: “Kad je u pitanju “Farma” dogodilo se sljedeće: tokom emisije koja je emitirana u nedjelju uvečer 7. studenoga, Marjan Rističević (političar) je govorio najstrašnijim jezikom mržnje, prijetio batinama, fizički nasrnuo na Bokija 13 (cross-dressera), vrijeđao ga i diskriminirao na osnovi seksualne orijentacije i rodnog identiteta. Najdrastičniji trenutak nasilja je svakako bio moment u kojem je Rističević, sa motkom u ruci, krenuo da ozlijedi Bokija 13″.

Po pitanju reality showa “Parovi”, bivši nogometaš Đani Ćurčić imao je homofobni ispad: “Kako bih volio da vidim nekog tko podržava pedere! Pitam se kako bi reagirali da im sutra dođe sin i kaže: tata, ja sam gej! To je, bre, strašno. Oni su anomalija društva. Još paradiraju! Užas.”

U reality programu “Dvor” opet se Boki 13 našao na meti uvreda radi svoje seksualne orijentacije i rodnog identiteta i to od strane pjevačice Maje Nikolić. Uz njega, režišer Dejan Miličević također je bio u centru pažnje jer su svi raspravljali o tome da li je on gej ili ne.

Azdejković je napomenuo da na sva ova dešavanja nitko od nadležnih nije reagirao, a kao primjer je naveo: “Dok sa druge strane Maja Nikolić, pjevačica, je izbačena sa Dvora jer je rekla da ne voli Židove, Kosta Čavoški, političar, je izbačen sa Farme zbog vica o Muslimanima. S jedne strane imamo praksu kažnjavanja govora mržnje, ali samo za pojedine manjine, dok se LGBT populacija otvoreno i bez kazne blati”.

GLIC zahtijeva od medija, produkcijskih kuća, RRA i ostalih društvenih činilaca da osude svaki oblik govora mržnje i da postoji ravnopravni odnos u zaštiti ljudskih i manjinskih prava.

“Mi samo tražimo isti tretman”, završio je Azdejković.

Story: Predrag Azdejković ne ulazi u rijaliti

Iako su mediji najavljivali da će LGBT aktivista Predrag Azdejković ući na Dvor da smiri strasti između učesnika i prenese poruku ljubavi i mira, Azdejković negira ove tvrdnje

Jedan od najpoznatijih LGBT aktivista Predrag Azdejković pompezno je u medijima najavljivan kao šesti gej na Dvoru, koji će smiriti strasti i učiniti ovaj rijaliti zanimljivijim na pristojniji način. Azdejković za Story demantuje ove spekulacije i objašnjava zbog čega mu se ova ideja ipak učinila interesantna.

– Baš se digla velika frka oko mog ulaska na Dvor. Moji prijatelji su mahom u fazonu: šta će ti to. Mediji su pokupili priču na nekom internet forumu o tome da ulazim na Dvor, ali ja moram sve moje fanove da razočaram i kažem da nije bilo priče o mom ulasku. Od svih tih rijaliti programa meni je jedino zanimljiv Veliki brat i bilo bi mi interesantno da u njemu učestvujem – kaže Azdejković, koji dodaje da bi njegov potencijalni ulazak svakako značio i borbu za prava LGBT populacije.

– Ja ne mogu da odvojim taj deo svoje ličnosti, ja sam uvek, hteo to ili ne, LGBT aktivista. Čak i kad ja ne želim da budem u toj ulozi, ljudi zapitkuju i uvek se priča okrene na tu gej stranu i ja moram da se vratim toj ulozi LGBT aktiviste, iako ponekad želim da se odmorim i zabavljam.

Azdejković pretpostavlja da bi kao učesnik Dvora najviše problema imao sa onima koji nisu sigurni u svoju seksualnost.

– Mislim da bi me izbegavali jer, po njihovom mišljenju, druženje sa gej osobom bi značilo da pokazuju da su i sami gej. Ono što zasigurno znam, jeste da gde god se nalazio, žene me prosto obožavaju i vole da se druže s mnom – kaže Predrag i u svom stilu dodaje da bi dobar razlog za ulazak u rijaliti bio prolećno obnavljanje garderove.

– Nova Burberry kolekcija je tako divna, mogao sam na Dvoru da zaradim za nju – šeretski zaključuje Azdejković.

Pravda: Biće šest gejeva na „Dvoru“

Jedan od najpoznatijih gej aktivista u Srbiji, Predrag Azdejković po svemu sudeći novi je učesnik najgledanijeg rijaliti šou programa „Dvor“. Kako „Pravda“ saznaje, Azdejković u „Dvor“ ulazi da smiri negativne strasti među učesnicima, koje su se razbuktale posle incidenta između Firčija i Miloša Bojanića, i da ujedno prenese poruke mira i ljubavi.

Na pitanje da li je tačno da postaje novi dvoranin, Azdejković informaciju nije želeo da potvrdi, ali ni da demantuje.

– Kao što su sve zvezde pre ulaska u razne rijaliti programe izjavljivale, tako ću i ja da kažem „da neću ništa da otkrivam“, ali ću za vaše čitaoce da priznam da će ako uđem u „Dvor“ moći da očekuju neočekivano. Zajedno sa mnom na „Dvoru“ će biti šest gejeva, jer ih je već sada petorica, samo što neki od njih to žele da priznaju, a neki neće ni za živu glavu. Ukoliko uđem, eto prave „ružičaste televizije“ – kaže Azdejković.

Na pitanje kako će reagovati ako i njega neko bude gađao flašom, Azdejković kaže da je siguran da se to neće desiti i da se na „Dvoru“ neće plašiti nikoga.

– Kada budem ušao, odnosno ako budem ušao, širiću samo pozitivne vibracije i ne verujem da će me bilo ko, bilo čime gađati. Ako se to i desi, pa neka flaša poleti ka meni, uzvratiću bačenom lepezom. Vodiću se parolom „vodite ljubav, a ne rat“ – jasan je Azdejković.

Prema rečima našeg sagovornika, od trenutnih muških učesnika niko nije frajer po njegovoj meri, a misli da bi se na „Dvoru“ najbolje slagao sa Bebi Dol i Vendi.

– Bebica je super. Ako uđem, sa njom i sa Vendi napraviću klan protiv Maje Nikolić, koja me nervira, prosto zrači negativnošću. Sa svima ostalima sam siguran da ću se super slagati, i sa nekim ću biti manje, a sa nekima više kompatibilan – kaže potencijalni učesnik „Dvora“ Predrag.

S. Milovanović

Kurir: Azdejković od Ivana Ivanovića napravio Ikija 13

Najpoznatiji srpski gej aktivista, novinar i bloger Predrag Azdejković napravio je fotomontažu na kojoj je Ivan Ivanović prikazan kao Iki 13. Na ovakav potez ga je inspirisalo to što voditelj TV Prva često zbija šale na račun Bokija 13.

– Ljudi koji zbijaju šale na tuđ račun moraju da prihvate i šalu na svoj. Želeo sam malo da zabavim svoje prijatelje na Fejsbuku, gde sam objavio fotografiju, ali i da uradim Ivanu ono što on često radi drugima. Gostovao sam kod njega u emisiji, te verujem da će shvatiti moju nameru na pravi način. Sad ćemo videti kako će reagovati – rekao je Azdejković.

Queer.hr: Na našoj Merlinki smijemo se zajedno

Ako se osvrnemo na posljednje desetljeće uočit ćemo kako je najveći pritisak među svim istupima pripadnika gej zajednice stavljen na Povorku ponosa. Povorke, kako kod nas tako i u našim susjednim južnim i jugoistočnim zemljama, percipirane su kao provokacija. S druge strane, kulturne queer manifestacije, poput našeg Queer festivala ili beogradskog filmskog festivala Merlinka, uglavnom prolaze bez incidenata. Kultura se čini kao neka vrsta prostora slobode u kojem je lakše promovirati queer sadržaje, povećati vidljivost u društvu, te se na taj način, posredno, boriti za gej prava. Ovaj se tjedan u Beogradu održava drugo po redu izdanje Merlinke, međunarodnog queer filmskog festivala na kojem će u pet dana biti prikazano gotovo pedeset filmova, i to dokumentarnih i igranih, kratkometražnih i dugometražnih.

Pokretač i glavni urednik Regionalnog gej-lezbijskog info portala GayEcho te direktor Merlinke Predrag Azdejković iz niza naslova koje vrijedi pogledati izdvojio je nekoliko koji su njemu osobito prirasli srcu. Čini se da su ga se najviše dojmili kratki queer filmovi, poput „Masala Mama“, filma o pronalaženju saveznika i heroja u najneočekivanijim osobama, „Tools 4 Fools“, filma o promociji rabljenih seks igračaka, zatim filma „Inflatable Swamp“  koji istražuje gej fizičku intimnost uz eksplicitne scene te filma „Heiko“ o fetišističkoj vezi sedamdesetogodišnjaka i dječaka Heika. Rijetko koji film s gej tematikom postane holivudski hit, no prošle je godine to pošlo za rukom debitanstskom uratku Toma Forda “A Single Man”. Riječ je o filmu o sredovječnom profesoru koji se pita o smislu života nakon smrti svog dugogodišnjeg partnera. Azdejković nije propustio istaknuti ni domaće naslove, zabavan hrvatski trash mjuzikl “Romeo & Julio”, kratki film “Tetrapak“ o ljubavnom odnosu dviju djevojaka te bosanskohercegovački dokumentarac “To je naše dijete” koji prati nekoliko gej ljudi u Tuzli i Sarajevu. Od dokumentaraca su mu se posebno svidjela  dva naslova. Prvi je  „William S. Burroughs: A Man Within“ koji istražuje život legendarnog beat pesnika i američke ikone, autora „Golog ručka“,  Williama S. Burroughsa, a drugi film „Sestre“ o pokretu koji je započeo 1979. godine kada je skupina bradatih našminkanih muškaraca obučenih u časne sestre prikupljala novac za članove gej zajednice u San Francisku.

Azdejković je kazao da je često razočaran događanjima u Srbiji. U zemlji u kojoj je i po život opasno biti gej aktivist ili osoba koju se veže za queer zajednicu, sasvim je normalno razmišljati o mogućnosti odlaska i nekog normalnog života negdje drugdje. A onda opet smatra da je možda ipak bolje ostati i boriti se i nikad ne živjeti normalno. „Ja ne želim biti pesimist. „Mene aktivistička borba zabavlja i čini živim i svaki uspjeh, koliko god bio mali, mene čini sretnim. Tako me čini sretnim druga Merlinka, bez obzira na sve probleme, poteškoće i prepreke“, kazao je Azdejković za Queer.hr. Nakon prvih nekoliko dana Predrag je kazao da mu se „mnogo sviđa atmosfera“. „Sve je nekako intimno, smijemo se zajedno, reagiramo emotivno zajedno. Postoji neka vrsta zajedništva kakva ne postoji na drugim festivalima i običnim kino projekcijama“, zadovoljno je komentirao.

TV Avala Otvoreni studio – Merlinka festival

TV B92 Dizanje – Merlinka festival

Tačno.net: Čekali smo deset godina, koliko još treba da čekamo?

Jedna od tema koja je zaokupirala medije ove nedelje jeste inicijativa Gej lezbejskog info centra da se promeni član 62. Ustava Srbije koji definiše brak samo kao uniju muškarca i žene. Srbija je jedna od retkih država u Evropi koja ima ovu definiciju u Ustavu, koja u stvari zabranjuje istopolne brakove. Bez promene Ustava nemoguće je promeniti Porodični zakon koji takođe definiše brak kao uniju muškarca i žene. To mu dođe dupla blokada gej brakova, koja je došla iz DSS kuhinje. U vreme donošenja Ustava u javnosti je figuriralo više predloga i verzija Ustava, a jedna od tih je bila verzija nevladinih organizacija, u kojoj definicija braka nije imala polnu odrednicu, što je pojedinima zapalo za oko, te je jedna od javnih rasprava posvećena gej brakovima. Na moju žalost, 2006. godine smo dobili Koštunicin Ustav, koji ima previše nedostataka i jako ih je teško izmeniti.

Pored toga što Porodični zakon zabranjuje gej brakove on i vanbračnu zajednicu definiše samo kao uniju muškarca i žene, što znači da istopolne zajednice, koje su stvarnost svuda u svetu te i u Srbiji, nisu uopšte prepoznate pred zakonom i istopolni partneri nemaju nikakva prava ni beneficije koje imaju partneri različitog pola.

Beogradski centar za ljudska prava je u avgustu 2005. godine podneo Ustavnom sudu Srbije predlog za ocenu ustavnosti člana 1 stava 1 Porodičnog zakona, po kome se vanbračnim zajednicama smatraju samo trajnije zajednice osoba različitog pola. Ovakva definicija vanbračne zajednice stavlja u značajno nepovoljniji položaj partnere istog pola u sličnim zajednicama, jer oni nemaju pristup mnogim pravima koja se garantuju vanbračnim partnerima, uključujući i prava na izdržavanje, zajedničku imovinu i zaštitu od nasilja u porodici. Time su partneri istog pola postali žrtve diskriminacije na osnovu pola, odnosno seksualne orijentacije. Ustavni sud Srbije još uvek nije raspravljao o ovom slučaju, iako je prošlo više od pet godina.

Takođe, ono što je važno, treba podsetiti i na daleku 2000. godinu, kada je u decembru te godine LesBiGay grupa Socijaldemokratske omladine u SDU, čiji sam koordinator bio, započela kampanju legalizacije gej brakova. Sve do marta 2001. godine, kada je kampanja nasilno prekinuta upadom skinheda u prostorije SDU, to je bila jedna od vodećih tema u srpskim medijima. Srpski političari su tada govorili kako je to nemoralno, kako nije vreme, kako imamo prečih problema. Deset godina nakon toga srpski političari pričaju istu priču, kako su gej brakovi nemoralni, kako nije vreme, kako imamo prečih problema. I onda se postavlja pitanje, a kada će pederi i lezbejke da stignu na red? Da li će to biti za deset, dvadeset, trideset godina ili nikad?

Sudeći po izjavama srpskih političara, plašim se će to biti nikad. Tako, potpredsednica Nove Srbije, Dubravka Filipovski smatra da u družavi imamo mnogo bitnije stvari koje treba da se urade, naročito povećanje nataliteta, Miloš Aligrudić iz DSS-a smatra kako bi to narušilo sistem vrednosti, njegov kolega Željko Tomić kaže da gej organizacije moraju da se uozbilje i da počnu da rade svoj posao(?!) i da je degutantno da pokušavamo da se ubacimo u Ustav usred katastrofalne ekonomske situacije. Jelena Trivan iz Demokratske stranke smatra da to pitanje zahteva ozbiljnu javnu debatu, a ne da na ovaj način svaka pojedinačna grupa traži izmene najvišeg pravnog akta i da postoji Zakon protiv diskriminacije koji uzima u obzir seksualnu orijentaciju. Naravno, Palma je priča za sebe. Branko Ružić iz SPS-a smatra da je srpsko društvo daleko od tog nivoa jer su ovi brakovi legalizovani samo u tri države EU (Belgija, Island, Holandija, Norveška, Portugal, Španija i Švedska). Njegov kolega i gej aktivista Boris Milićević smatra da imamo prečih problema i da prioritet treba da bude problem nasilja i diskriminacije nad svim manjinskim grupama, ne samo nad gej populacijom, a dok ministar za ljudska prava Svetozar Čiplić smatra da gej zajednica mora da bude jedinstvena u zahteva da bi uopšte dobila gej brak.

A šta bi uopšte ova promena Ustava donela gej-lezbejskoj zajednici? Ništa konkretno, osim mogućnosti da se jednog lepo dana može promeniti Porodični zakon, a da to ne bude protivustavno. Iako mnogi za pojam braka vezuju romantiku, svadbe, venčanice, torte… brak je mnogo više od toga i ono što je u čitavoj priči najvažnije jesu prava i beneficije, kao što su regulisana zajednička imovina, pravo na nasleđivanje, zaštita od nasilja u porodici… sve pogodnosti koje heteroseksualni parovi u brak i u vanbračnim zajednicama imaju, a vreme je i da podele sa istopolnim parovima.

Gej populacija ne odustaje od traženja prava

Uprkos tome što voli da ističe da je lider u regionu i da ima progresivno evropejsko lice, Srbija je izrazito patrijarhalna zajednica, sa dosta naplava klerikalizma. Otuda je inicijativa nevladine organizacije Gej-lezbijski info-centar da se promeni Ustav kako bi i gej populacija mogla da sklapa brakove ili bar vanbračne zajednice, osuđena na podsmeh i propast.

Pošto na to nemaju prava u Srbiji, gej par Boban Stojanović i njegov partner Adam tokom parade ponosa 2008. godine, venčali su se u crkvi u Kopenhagenu. Evo kako to za Radio Slobodna Evropa opisuje Boban:

“Inkluzivna crkva u Danskoj, jedna od frakcija protestantske crkve, organizovala je pre par godina davanje blagoslova svim parovima koji su došli na gej paradu, a žive u zemljama gde venčanje nije moguće. Bio je to simboličan čin venčanja u crkvi, koji, naravno, ne pruža ni tamo ni ovde nikakvu pravnu validnost, ali je za nas bio neočekivan i nov. Na neki način smo bili uzbudjeni činjenicom da je to, ipak, negde moguće“, kaže Boban Stojanović iz “Kvirije”, Centra za promociju kulture nenasilja i ravnopravnosti.

I dok srpski mediji prenose prenose vesti o detetu koje su uz pomoć surogat-majke dobili poznati britanski muzičar Elton John i njegov legalni bračni partner David Furnish, Boban i Adam, kao i drugi istopolni partneri u Srbiji, ostaće žrtve diskriminacije osnovnih ljudskih prava.

Aktuelna politička elita, ali i šira srpska javnost, za to, međutim, ne haju, što pokazuju i prezrive reakcije funkcionera na inicijativu za promenu ustava kojom bi se brak i vanbračna zajednica definisali rodno neutralno.

U najboljem slučaju njihovi komentari se svode se na to da Srbija na dnevnom redu ima preča posla. Nešto vedriju izjavu dao je ministar policije Ivica Dačić, ali izgleda da je njemu, uprkos politički koreknom vokabularu, ova tema – pre svega bila smešna.

“Pa, nismo se bavili tim pitanjima (smeh), ali to su teme koje će Srbiju čekati u narednom periodu i to su teme na koje zaista treba da damo odgovor u skladu sa evropskim standardima. A to znači – da prvo vidimo kakvi su evropski standardi”, kaže Dačić.

Bez osnovnih prava

Predrag Azdeljković, predsednik Gej-lezbijskog centra, kaže, međutim, da se neće zaustaviti na inicijativi za promenu ustavne i zakonske definicije braka i vanbračne zajednice.

“Pokrenuli smo peticiju i skupljaćemo potpise ljudi koji podržavaju gej brak. Dodatni problem je što je u Srbiji i vanbračna zajednica rezervisana samo za heteroseksualni par. U Srbiji, dakle, za gej-lezbijsku zajednicu nema ništa. Uprkos tome što je neophodno rešiti osnovna ljudska prava tog dela društva, kao što su, recimo, zajednička imovina i nasledna prava. Ako ja, primera radi, putem testamenta nasledim stan od partnera, moram da platim 15 odsto poreza jer se to tretira kao poklon, što se u slučaju braka ne bi dogodilo. Takođe, postojala bi opasnost da njegova rodbina to sve pobije na sudu. To su praktični problemi sa kojima se gej zajednica suočava. Otuda želimo da nastavimo da vršimo pritisak da to dođe na dnevni red”, kaže Azdeljković.

Uprkos svim otporima, Srbija – kad je u pitanju segment ljudskih prava – neće imati mnogo izbora, ocenjuje za radio Slobodna Evropa Marko Karadžić, bivši zamenik ministra za ljudska i manjinska prava.

“U oblasti ljudskih prava, evropska država u 2011. nema taj komfor da razgovara o spremnosti za poštovanje ljudskih prava i zabranu diskriminacije – ona je, prosto, u obavezi to da radi. izmena Ustava, već kada se radi, jeste možda najbolj način, ali pošto naši političari nisu spremni da se zamisle nad poštovanjem ljudskih prava i postojanjem očigledne diskriminacije, mislim da je mnogo jednostavniji i efikasniji način promena zakonskih rešenja i uvođenje nekih novih ustanova, kao što je, recimo, “registrovana zajednica”. Ona bi omogućila istopolnim partnerima da se registruju i tako uživaju sve beneficije koje imaju i heteroseksualne zajednice tipa braka. “Registrovana zajednica” postoji u Francuskoj i toliko je popularna da se za nju opredeljuju i heteroseksualni partneri”, ukazuje Karadžić.

Pre ili kasnije Srbija će morati da prihvati postojanje istopolnih zajednica i zato je bolje da se njeni lideri u tom pogledu što pre osveste i krenu sa modernim svetom u budućnost, ocenjuje za Radio Slobodna Evropa i slikarka Biljana Cincarević.

“Ljuska prava imaju apsolutni prioritet i stoga će srpski zakoni kad-tad morati da se izmene. Osim toga, istopolni partneri će nastaviti da žive zajedno bez obzira na postojanje ili nepostojanje zakona. Mi im ovakvim stavom samo zagorčavamo život jer im ne dozvoljavamo da ostvaruju osnovna ljudska prava, kao što je, recimo, pravo na nasleđivanje. U tom smilu, očekujem da se ovo društvo u što skorije vreme urazumi i nastavi da sa modernim svetom putuje u budućnost”, kaže Cincarević.

RTS: Prilog o gej brakovima

Prva TV: Ima li promene Ustava zbog gej brakova?

Njuz.net: Marko Jovanović iz Erste banke pokušao samoubistvo

BEOGRAD, 10. januar 2011, (Njuz) – Policija je danas oko 17 časova sprečila Marka Jovanovića, zaposlenog u Erste banci, da izvrši samoubistvo. Marko Jovanović, koji je domaćoj javnosti poznat po reklami za Erste banku „Kod nas su ljudi uvek na prvom mestu“ , popeo se nakon radnog vremena na krov zgrade banke u Sarajevskoj ulici u nameri da s nje skoči.

– Beži, bre, ne prilazi mi! Ubiću se! Šta mi drugo ostaje?!, – bile su njegove reči izgovorene samo nekoliko trenutaka pre nego što je policija uspela da ga spreči u nameri da skoči i okonča svoj život.

Kako nam je rekla njegova koleginica Ivana Simić, Marko je pao u duboku depresiju od kada je Erste banka uvela tekući račun 5+ . Zbog tog tekućeg računa, koji vam dozvoljava da ga nadgledate preko interneta i ostalih pogodnosti, smanjio se broj klijenata koji imaju potrebu da fizički dolaze u banku, i to za čitavih 90 posto.

– Marko je svakog dana sve više patio, ali smo mislili da ima neke bračne ili porodične probleme. Tek smo zajedno naučili da otvaramo usta na srpskom kako treba i nismo ni sumnjali da će smanjenje kontakta sa klijentima tako loše uticati na njega – izjavila je Ivana Simić.

Komšije iz okolnih zgrada su primetili Marka na krovu banke i prijavili slučaj policijskoj stanici Savski venac, koji su uspeli da mu se prikradu iza leđa i bezbedno ga skinu s krova.

On je kolima Hitne pomoći prebačen u psihijatrijsku bolnicu „Laza Lazarević“, gde mu je ukazana potrebna pomoć.

U Erste banci, u skladu s njihovim sloganom „Kod nas su ljudi uvek na prvom mestu“, odlučili su da izađu u susret svom kolegi Marku Jovanoviću i ponude mu novo radno mesto, na terenu pri popisu i oduzimanju imovine dužnika banke, što će mu omogućiti svakodnevni kontakt s klijentima, za kojim toliko žudi.

Predrag M. Azdejković

Srpska gej 2010. godina

Na kraju svake godine firme svode bilans i daju završni račun. Srpske firme mahom odlaze u stečaj i proglašavaju bankrot. Za razliku od njih, srpska gej-lezbijska populacija može da proglasi relativno uspešnu 2010. godinu. Pred vama je top-lista deset gej događaja koji su obeležili prošlu godinu. Svima je već jasno da se na prvom mestu nalazi održana Parada ponosa, i pošto ne postoji faktor iznenađenja, ova top-lista kreće, protivno svim pravilima, od prvog mesta.

1. PARADA PONOSA

Posle devet godina od prvog pokušaja Beograd je izgubio nevinost. Održana je gej parada. Slično kao kada izgubite nevinost, tri dana posle toga ste srećni, malo uplašeni, svima se hvalite, bilo je kratko, loše i bolelo je, ali vam je pao veliki kamen sa srca i više niste luzer u društvu. I onda sledi pitanje šta i kako dalje.

2. SINDROM KARLEUŠA

Koliko god se nama to dopalo ili ne, Jelena Karleuša je svojim koncertom u Beogradu i kolumnom u Kuriru dala svoj pečat gej 2010. godini. Ken lutke koje vode ljubav u džakuziju, mornari koji mašu gej zastavama, polugoli anđeli, transvestiti koji jašu veš-mašine, su samo neki od gej prizora iz beogradske Arene. Gej zastave je posle koncerta poklonila organizatorima Parade ponosa. Vrhunac je svakako bila kolumna o kojoj su svi pričali mesec dana.

3. DRŽANJE ZA RUKE U KNEZ MIHAILOVOJ

Dvojica muškaraca držala su se za ruke i šetala Knez Mihailovom u Beogradu. U pitanju je bila akcija dnevnog lista Kurir koji je želeo da pokaže kako izgleda biti različit u Srbiji. Ostali građani koji su se tu zadesili mahom su se okretali za ovim parom, kao da su videli vanzemaljce i negodovali, ali ih niko nije napao, što je bila čista slučajnost.

4. GEJ AKTIVISTI NA KAFI KOD PREDSEDNIKA

Predsednik Srbije Boris Tadić primio je krajem juna delegaciju gej-lezbijskih organizacija iz Srbije i na tom sastanku podržao održavanje Parade ponosa u Beogradu. Delegaciju su činili aktivisti Gej lezbijskog info centra, Gej strejt alijanse i Queeria centra. Početkom godine Gej strejt alijansa održala je sastanke sa skoro svih političkim partijama, koje su odreda podržale organizovanje Parade ponosa, a ovaj sastanak i podrška predsednika Borisa Tadića bili su vrhunac podrške političkih činilaca Srbije.

5. QT MAGAZIN

U septembru se pojavio prvi (dvo)broj časopisa QT za queer teoriju i kulturu, koji je na oko 330 strana ponudio pregled recepcije homoseksualnosti u diskursu društvenih nauka i filozofije od sedamdesetih godina prošlog veka do danas, i njegove transformacije i najrazličitije percepcije iz raznovrsnih teorijskih vizura. U novembru se pojavio drugi (dvo)broj koji se na oko 450 strana fokusirao na povest homoseksualnosti, od starog Rima, preko srednjeg veka, renesanse i prosvetiteljstva, sve do novovekovnog Balkana i Turske. Izdavač je Gayten-LGBT, urednik Dušan Maljković, a časopis izlazi tri puta godišnje i dostupan je u bolje snabdevenim knjižarama u Subotici, Novom Sadu i Beogradu.

6. ISTOPOLNO VENČANJE U VAZDUHU

Iako se nije odigralo u Srbiji, gej venčanje Aleksandra Mijatovića i njegovog partnera Shantua Bhattacharjeea našlo se na ovoj listi. Aleksandar živi u Nemačkoj, ali je poreklom iz Srbije. On i njegov partner pobedili su na konkursu Love is in the Air koji je organizovala švedska aviokompanija SAS. Venčali su se 6. decembra na letu SK903, između Stokholma i Njujorka. Njih dvojica zajedno su već sedam godina i žive u Berlinu.

7. NAGRADE ZA GEJ STVARALAŠTVO

Prošla godina bila je plodna za gej stvaralaštvo. Knjiga Biti gej u Srbiji novinarke Lidije Obradović dobila je Nagradu za poseban doprinos u oblasti podizanja svesti javnosti o neprihvatljivosti seksualnog i rodno zasnovanog nasilja. Internacionalni festival queer filma Merlinka osvojio je Kristalnu nagradu za najbolji komunikacijski pristup projektu. Žiri Udruženja filmskih novinara i kritičara dodelio je nagradu „Nebojša Đukelić” izraelskom filmu Širom otvorenih očiju, koji prati ljubav između dvojice ortodoksnih jevrejskih vernika. Američki dokumentarni film Grad granica, o gej baru u Jerusalimu, osvojio je Grand Prix na ovogodišnjem Festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma u Beogradu. Domaći film Život i smrt porno bande prikazan je na više gej filmskih festivala u svetu, a na festivalu u Tel Avivu dobio je nagradu za najbolji film.

8. DROP-IN CENTAR

U Beogradu je početkom godine otvoren drop-in centar za muškarce koji imaju seksualne odnose sa drugim muškarcima. Drop-in centar jeste mesto „alternativnog” načina pružanja zdravstvenih i opšteedukativnih informacija i usluga populaciji koja je pod povećanim rizikom. U centru rade edukatori koji pružaju informacije o testiranju i savetovanju na HIV/sidu i druge polno prenosive infekcije, daju podršku klijentima u procesu coming outa, samoprihvatanja, psihičkog i emotivnog osamostaljivanja i jačanja identiteta.

Više informacija: www.spy.org.rs

9. GEJ UMETNICI U SRBIJI

Ove godine u Srbiji su nastupali mnogi poznati gej umetnici. Među njima su bili Elton John, koji je održao koncert u Areni pred osam hiljada obožavalaca. Boy George nastupao je u Novom Sadu i najavio svoj dolazak u Beograd za 2011. godinu. Takođe, gostovala je i lezbijska diva Skin, pevačica grupe Skunk Anansie, koja je i snimila spot u Beogradu.

10. GEJ AKTIVISTA FUNKCIONER SPS-a

I za kraj, kontroverzna politička odluka Borisa Milićevića, gej aktiviste i bivšeg predsednika Gej strejt alijanse, da postane član Glavnog odbora Socijalističke partije Srbije. On je izjavio da je SPS stranka moderne levice koja se bori za ljudska prava i kojoj je važna inkluzija svih građana.

Predrag M. Azdejković

Politika: Žene su veći borci za gej prava

Karleuša ponela titulu gej ikone bez glasanja koja je ranijih godina pripala Mirjani Karanović, Indiri Radić i Biljani Srbljanović

Nastupima u javnosti i kolumnom o kojoj je cela Srbija pričala pevačica Jelena Karleuša zaslužila je titulu gej ikone godine koju već nekoliko godina dodeljuje portal Gej eho. Redakcija je odlučila da je proglasi za ovogodišnju „najcicu“, kako glasi titula, bez prethodnog glasanja posetilaca, smatrajući da za tim nije bilo potrebe.

„Njena podrška je bila riskantna, napadali su je i fizički, pa smo odlučili da ne pokrećemo glasanje. Osim toga, Jelena je bila konstantna u svojoj podršci. Ona je još 2001. podržala inicijativu da se dozvole gej brakovi“, objašnjava odluku Predrag Azdejković, urednik ovog portala.

On kaže da je u srpskom društvu vidljivo da se žene više bore za prava seksualnih manjina nego muškarci, a slično je i u inostranstvu.

„Kad se muškarac heteroseksualac založi za prava gej populacije rizikuje da mu prilepe etiketu da je peder. Divac je jedan od malobrojnih koji su javno izrazili podršku i svaka mu čast“, dodaje Azdejković, predsednik Gej-lezbijskog info-centra (GLIC) koji stoji iza ovog portala.

I dok su „najcice“ žene koje su dale istaknut doprinos borbi za prava seksualnih manjina (prethodnik godina su titulu ponele glumica Mirjana Karanović, pevačica Indira Radić i dramska spisateljica Biljana Srbljanović), kandidati za „najfrajera“, mušku gej ikonu, šarolika su skupina privlačnih muškaraca i političara koji su se zalagali za poštovanje gej prava.

Tako je po glasovima posetilaca „Gej eha“ „najfrajer“ za 2010. zgodni pevač, bivši striper, Borivoj „Đavolak“ Grujičić (38 odsto glasova posetilaca), a slede ga sa nešto manjim brojem glasova ministar Ivica Dačić (22 odsto) i vođa LDP-a Čedomir Jovanović (14 odsto).

U svetu su gej ikone javne ličnosti koje imaju veliki broj obožavalaca među LGBT populacijom ili se bore za njihova prava i pružaju im podršku. Često su to osobe koje su i same gej ili se sumnja da jesu. Istorijske ličnosti se proglašavaju za gej ikonu ako je njihovo seksualno opredeljenje predmet rasprava među istoričarima, na primer, Marija Antoaneta ili Aleksandar Veliki.

Danas su to uglavnom slavne ličnosti iz industrije zabave – Lejdi Gaga, Madona, Kajli Minog, Sindi Loper.

Elton Džon i Džudi Garland prošle godine su proglašeni za najveću mušku i žensku gej ikonu svih vremena u anketi sajta onepoll.com. Zanimljivo je da su na tadašnjoj listi „top deset“ muških gej ikona svi osim Dejvida Bekama homoseksualci, dok su na ženskoj listi skoro sve dame heteroseksualne.

Na listi srpskih muških gej ikona nema homoseksualaca.

„Kod nas ima vrlo malo muškaraca koji su javno deklarisani, i to smo mahom mi aktivisti. Muškarce za koje se sumnja da su gej iz obzira ne stavljamo na liste jer ne znamo da li bi se njima to svidelo“, objašnjava Azdejković.

On najavljuje da posle praznika počinje glasanje za „najhomofoba 2010“. Među kandidatima će sigurno biti, kao i prošle godine, Dragan Đilas, Dragan Marković Palma i Amfilohije Radović. Posetioci sajta dodelili su ovu titulu za 2009. gradonačelniku Beograda Draganu Đilasu.

Protekla godina ostaće upamćena po Paradi ponosa koja je izazvala nasilje na ulicama Beograda i prilično podelila Srbiju. Da li gej pokret u sledećoj očekuje veća prava i više tolerancije?

„Što se prava tiče, sad je bila priča o tome da će u Crnoj Gori legalizovati gej brakove. Ja sam jedini rekao da tu ništa nije divno i krasno, jer ko će u Crnoj Gori smeti da se venčava. Razmišljao sam ko bi i u Srbiji bio spreman za to.

Mislim da prvo mi kao gej populacija treba da se osnažimo, da ne osećamo više tu sramotu. A što se tiče ostatka društva, treba da se promovišu tolerancija i ljubav prema drugima uopšte, a ne samo prema homoseksualcima. Mi kao narod mnogo volimo da zabadamo nos u tuđe stvari“, kaže Azdejković.

J. J. K.

RTV: Sudar

Novosti: GLIC na crnoj listi zbog kritike rasipništva

Sukob između gej aktivista i feminističke organizacije oko sredstava koja dobijaju nevladine organizacije

GEJ lezbijski info centar (GLIC) nalazi se na crnoj listi pojedinih fondacija u Srbiji zbog kritike nevladinog sektora, tvrdi Predrag Azdejković, predsednik GLIC.

On se, kako objašnjava za “Novosti”, nedavno obratio za novčanu pomoć feminističkoj organizaciji Rekonstrukcija “Ženski fond”. Continue Reading

Njuz.net: Unija pogrebnika Srbije tuži Kancelariju za mlade

BEOGRAD, 16. decembar 2010, (Njuz) – Unija pogrebnika Srbije je danas pred Višim sudom u Beogradu tužila Kancelariju za mlade zbog medijske kampanje „Ili voziš ili piješ“.

Kako se navodi u saopštenju koje je UPS poslalo medijima, tužba je podneta zbog velike materijalne štete koju je ta kampanja načinila pogrebnicima. Continue Reading

TV Metropolis – Moja priča

Beton: Parada žutih traka i ružičastih krugova

U koncentracionim logorima u nacističkoj Nemačkoj svi logoraši su imali svoj broj, koji je pratio trougao određene boje. Ružičasti je bio rezervisan za homoseksualce, a žuti za Jevreje. Obeležavanje Jevreja je bila praksa i van logora i morali su da nose žute trake oko ruke svaki put kad izađu na ulicu. Slično njima, učesnici prve Parade ponosa u Beogradu morali su da nose žutu traku, na kojoj je bio broj i ružičasti krug na grudima. Bez tih oznaka učesnici nisu mogli da se kreću unutar najsigurnijeg geta oko parka Manjež, u koji su mogli da uđu samo ako pokažu neki lični dokument i budu popisani. Iako je sve to smišljeno zarad bezbednosti i sigurnosti, simbolički najbolje dočarava položaj LGBT populacije u Srbiji, položaj najugroženije manjine u srpskom društvu.

Prošlo je više od devet godina od prvog pokušaja da se u Beogradu održi Parada ponosa. Prvi pokušaj 2001. godine završio se u krvi, jer policija nije želela da zaštiti učesnike i mirno je posmatrala šta se dešava u centru grada i reagovala tek kad je sama bila napadnuta. Drugi pokušaj bio je 2004. godine, ali se brzo odustalo zbog martovskih dešavanja u Srbiji, tako da mnogi taj pokušaj i ne uzimaju u obzir. Treći pokušaj, odnosno drugi, bio je prošle godine, ali je propao jer srpska vlast nije bila spremna da obezbedi sigurnost učesnika u centru Beograda, da bi samo posle godinu dana odjednom postala spremna, što je bilo ključno da se Parada ponosa uopšte održi. Bilo je potrebno više od devet godina, puno pritisaka na srpske vlasti i oko šest hiljada policajaca, da bi se oko hiljadu ljudi prošetalo nekoliko stotina metara. Svi znamo šta se u gradu dešavalo tokom i posle te šetnje, jer su mediji mahom o tome obaveštavali, dok su vesti o paradi bile šture i kratke. Ali stvarno, šta se te nedelje 10. oktobra 2010. godine dešavalo u parku Manjež?

Nakon što su učesnici prošli kroz sporu proceduru upisivanja i obeležavanja, kretali su se praznim ulicama kroz još dva kordona da bi došli do parka gde su pretresani i dodatno obeležavani. Zbog glasne muzike i prijateljskog okruženja učesnici nisu imali predstavu šta se dešava oko njih, ali su tu idilu s vremena na vreme narušavale sirene vatrogasnih kamiona, sms poruke prijatelja koji javljaju šta se dešava u gradu, kao i helikopter koji je kružio iznad grada. Zvanični program parade podrazumevao je govore uvaženih gostiju koji su nas zapljusnuli praznim frazama o tome kako smo slobodni ljudi, kako je ovo divan dan za Beograd i ostalim mitovima o slobodi, cveću, leptirićima i jednorozima. Posebno problematično je bilo pojavljivanje ministra Čiplića, čiju ostavku zahteva veliki broj nevladinih i LGBT grupa, koji je dočekan sa zvižducima. I on je pričao o slobodi, a mogao je o mobingu. Jedino smisleno što smo čuli tog dana jeste govor Majde Puače, koja je prošle godine bila jedna od organizatorki Povorke ponosa. Ona je sa nama podelila svoje ogorčenje kako ih je prošle godine vlast obmanjivala i zamajavala, i kako je država odgovorna za mržnju prema LGBT populaciji i divljanje huligana, jer je to rezultat višegodišnje državne politike. Organizatori su od države zahtevali hitno donošenje nacionalne strategije za borbu protiv homofobije i još nešto što je hitno, ali je retko ko obraćao pažnju na to, jer su mahom bili nestrpljivi da prošetaju, a u vazduhu se već osećao miris suzavca koji je vetar donosio sa bojnog polja. Iako je šetnja bila kratka, osećalo se zadovoljstvo prisutnih što se parada najzad dogodila bez obzira na sve njene mane i nedostatke. Bila je to jedna vesela, šarena i uspešna šetnja. Tokom čitave Parade ponosa učesnici ni u jednom trenutku nisu videli huligane, jer ih je policija držala daleko od učesnika koji su, može se slobodno reći, bili s one strane duge. Žurka u SKC je skraćena, jer je situacija u gradu počela da se otima kontroli, tako da je počela evakuacija učesnika. Policijske marice su odvozile učesnike u bezbedne delove grada, gde su dalje nastavljali svako svojim putem.

Dan nakon parade mediji i javnost su počeli da zapitkuju da li se položaj LGBT osoba posle parade poboljšao i šta smo njom dobili. Jedini smisleni odgovor koji sam u tom trenutku imao jeste da imam mnogo bolju erekciju od kada sam paradirao Beogradom. Naravno, treba dodati taj osećaj srećnog kučeta koje je zapišalo teritoriju i osećaj lažne moći, jer je država izvela hiljade policajaca da nas čuva i stavila se direktno na stranu LGBT populacije i ljudskih prava. Posle više od devet godina slušanja kako se „pederi neće šetati Beogradom“, kako će se „krv Beogradom liti, al’ parade neće biti“, nekako je slatko uspeti u tome. Iz čistog inata. Priznajem da su to površne i malograđanske emocije, ali su one prisutne. Problem homofobije je postao toliko vidljiv da se ne može više ignorisati, naročito ne od strane države. Zato očekujem da će država u budućem periodu više pažnje posvetiti tom problemu. Još jedan problem koji je isplivao na površinu jeste da se deset godina od 5. oktobra u vrednosnom smislu skoro ništa nije promenilo. Retorika „ubi’, zakolji, da (upišite sami) ne postoji“ je i dalje sveprisutna, naročito kod mlađih generacija. Takođe, povezanost dela crkve sa desničarskim grupama, desničarskih grupa sa huliganima i navijačkim grupama, njihove veze sa kriminalom i mafijom su očigledne i sve je to začinjeno političkom borbom za vlast. Nažalost, ono što ne uliva optimizam jeste da je mržnja na svakom koraku prilično velika. Broj onih koji žele fizički da naude LGBT populaciji, ali i drugim manjinskim grupama – zastrašujuć je. Posebno je problematičan broj onih koji ne bi da prljaju ruke, ali su spremni da ohrabruju, podržavaju i brane nasilnike. Nakon parade, pojedini mediji, sveštenici i političari na čelu sa gradonačelnikom Beograda su se potrudili da krivicu za nasilje svale na LGBT populaciju optužujući organizatore za sebičnost, neodgovornost i egzibicionizam. Od huligana su pokušali da naprave jadnu dečicu koja su besna i frustrirana zbog nestašice mleka i tako pod tepih vrate problem homofobije, kako se na njegovom rešavanju ne bi radilo. Iako imam simpatije za sve anti-režimske, anti-državne, socijalne proteste, ono što se desilo u nedelju s tim nema nikakve veze. Huligani su se okupili da biju i ubijaju pedere i kad su videli da im to neće poći za rukom, mnogo su se naljutili i svoj bes iskalili na državi i policiji koja je te iste pedere čuvala i na čiju se stranu stavila. Usput su, kao što tradicija nalaže, obnovili garderobu, jer se ona od molebana za Kosovo pocepala. Uprkos svemu javno mnjenje se stavilo na stranu huligana, ali se onda desila Đenova.

I šta sad? Ovaj problem koji je isplivao na videlo ne može da se reši zakonskim regulativama, jer je suviše veliki i dubok. Zakoni koji, kada bi se primenjivali, podrazumevaju kažnjavanje 80 odsto stanovništva su beskorisni. Homofobija je sveprisutna i ukorenjena u srpskom društvu i jedino se može lečiti edukacijom. I to što pre, jer je u pitanju dug proces. Često volim da naglasim da su u Zapadnoj Evropi homoseksualce sredinom prošlog veka zatvarali, kastrirali, lečili elektrošokovima, mučili u logorima, a danas je situacija po srpskim standardima savršena. Zato, ništa nije nemoguće, samo treba vremena i dosta rada